Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.09.2016.

Кж1 По2 1/16

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ОДЕЉЕЊЕ ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ
Кж1 По2 1/16
Дана: 26.09.2016. године
Б е о г р а д, ул.Немањина бр. 9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАД, Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судија Синише Важића, председника већа, мр Сретка Јанковића, др Миодрага Мајића, Омера Хаџиомеровића и Наде Хаџи-Перић, чланова већа уз учешће судијског сарадника Мирјане Новић, записничара, у кривичном предмету против окривљеног AA због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 у вези са чланом 22 КЗ СРЈ, одлучујући о жалби Тужилаштва за ратне злочине, изјављене против пресуде Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К.По2.бр. 10/15 од 24.11.2015. године, након одржаног претреса пред другостепеним судом у смислу одредбе члана 449 и 450 ЗКП, у присуству заменика Тужилаштва за ратне злочине Душана Кнежевића, окривљеног AA и његовог браниоца АБ адвоката из _, као и пуномоћника оштећених АБ1 адвоката из Београда, дана 26.09.2016. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Тужилаштва за ратне злочине, па се пресуда Вишег суда у Београду Одељења за ратне злочине, К.По2.бр. 10/15 од 24.11.2015. године ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

1. Побијаном пресудом окривљени АА је на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело ратног злочина против цивилног становништва из члана 142 став 1 у вези са чланом 22 КЗ СРЈ. На основу одредбе члана 265 став 1 ЗКП одлучено је да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда, а оштећени су на основу одредбе члана 258 став 3 ЗКП ради остваривања имовинско-правног захтева упућени на парницу.


Опис кривичног дела које је окривљеном АА стављено на терет

2. Оптужницом Тужилаштва за ратне злочине окривљеном АА је стављено на терет да је дана 14.06.1992. године у вечерњим часовима у Бијељини, у Босни и Херцеговини као припадник доброваљчке јединице при српским оружаним формацијама кршећи правила међународног права за време оружаног сукоба који је тада постојао на простору Босне и Херцеговине, а није имао карактер међународног сукоба, између наоружаних формација српског, хрватског и муслиманског народа који је живео у Босни и Херцеговини, противно члану 3 став 1 тачка 1а и 1ц IV Женевске конвенције о заштити грађанских лица за време рата од 12.08.1949. године („Службени лист ФНРЈ“ бр. 24/50), и члана 4 став 1 и став 2 тачка А и тачка Е Допунског протокола уз Женевску конвенцију о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба (Протокол II од 12.08.1949. године) („Службени лист СФРЈ“ бр. 16/78-Међународни уговор), према цивилним лицима која не учествују у непријатељствима, а у односу на које се мора поступати у свакој прилици човечно, без икакве неповољне дискриминације заснованој на етничкој или верској припадности, насилно поступао, вршио силовања и примењивао нарочито увредљиве и понижавајуће поступке којима се вређа лично достојанство.

3. Радње извршења се састоје у томе што након што је њему и припадницима добровољачке јединице АА1, АА2 и АА3 (против којих је поступак правноснажно окончан) у разговору у кафићу „Треф“ мештанин ММ (против кога се поступак води одвојено у БиХ), рекао да у граду живи муслимански екстремиста ТТ, да набавља оружје за Муслимане и да у својој кући има оружја, сви заједно постигли договор да оду до његове куће у Новом насељу, у ул. _, до које су се довезли путничким возилом марке „Застава 128“, где им је ММ показао кућу ТТ, након чега су наоружани ватреним оружјем и униформисани, сем ММ који је био у цивилној одећи, ушли у кућу тражећи оружје од ТТ, па када им је исто предато извршили претрес куће, одузели новац и накит, да би потом уз претњу оружја у присуству ТТ, његове супруге ТТС и синова ТТ1 и млдб. ТТ2, принудили ТТ ћерку ТТ3 и снаху ТТ4-супругу ТТ1, да са себе скину сву одећу, а затим у ходнику и у суседној просторији над њима наизменично вршили силовања и противприродни блуд, стављајући им своје полне органе у уста, након чега је АА1 ставио цев аутоматске пушке у уста оштећеном ТТ и извршио опалење, чиме га је лишио живота, а затим су напустили кућу, потеравши испред себе ошт. ТТ3 и ошт. ТТ4 кроз град голе и босе, додатно их мучећи и понижавајући на тај начин, као и ТТ који је био обучен , да им покаже ко има возило у комшилуку, а обзиром да се њихово возило претходно заглавило у каналу поред пута и да није могло да се покрене, па стигавши до куће СС, ушли у кућу и од исте одузели новац, накит, кључеве од возила и возило марке „Југо 55“, којим су се удаљили са лица места, водећи са собом ошт. ТТ3 и ошт. ТТ4, успут оставивши ММ у граду, након чега су наставили пут ка Брчком, да би доласком у место звано „Јељенча“, Општина Бијељина, зауставили возило и испред возила поново наизменично вршили њихово силовање и противприродни блуд, стављајући им своје полне органе у уста и у анус (чмар), да би их потом, голе и босе оставили на путу и удаљили се са лица места.


Жалба Тужилаштва за ратне злочине против првостепене пресуде

4. Тужилаштво за ратне злочине је против првостепене пресуде Вишег суда у Београду – Одељења за ратне злочине изјавило жалбу због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 440 у вези са чланом 437 тачка 3 ЗКП, као и због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 и 3 у вези члана 437 тачка 1 ЗКП.

Погрешно утврђено чињенично стање (члан 440 у вези са чланом 437 тачка 3 ЗКП)

5. Тужилаштво за ратне злочине сматра да првостепени суд погрешно закључује да је окривљени АА критичном приликом био у кући породице ТТ у цивилној одећи (тренерци), али да није учествовао у извршењу наведених кривичних дела, ово стога што су по мишљењу првостепеног суда инкриминисане радње вршила искључиво униформисана лица (осуђени АА1, АА2 и АА3), у која не спада и окривљени АА. Упориште за овакав свој став првостепени суд је нашао у исказима сведока СС0, СС1, одбрани осуђеног АА2 са којом се првостепени суд упознао на претресу, као и одбрани самог окривљеног АА дате на главном претресу.

6. Детаљније анализирајући поменуте исказе и одбране, Тужилаштво за ратне злочине закључује да су исти неприхватљиви и нејасни, да је првостепени суд селективно ценио и прихватао односно није прихватао поједине тврдње из исказа сведока односно одбрана окривљеног АА и осуђеног АА2 не дајући за то логична објашњења. Кључни разлог на основу којег првостепени суд закључује да нема довољно доказа да је окривљени АА учествовао у извршењу овог кривичног дела првостепени суд налази у тврдњи окривљеног АА да је tempore criminis окривљени АА био у белој тренерци и белим патикама, а да су извршиоци овог кривичног дела били униформисани, што произилази из исказа саслушаних сведока и појединих делова одбране осуђеног АА2.

7. Првостепени суд није прихватио исказе осуђених АА1 и АА3 који су у својим одбранама тврдили да су сви осим цивила ММ били у униформама, па дакле и окривљени АА, што Тужилаштво за ратне злочине својом жалбом оспорава сматрајући нејасним и противречним такав закључак првостепеног суда. Такође, жалилац указује на чињеницу да су за ово кривично дело у одвојеном поступку при истом чињеничном стању и истој процесној ситуацији и истим председником већа правноснажно осуђени окривљени АА1, АА2 и АА3.


Битне повреде одредаба кривичног поступка (члан 438 став 2 тачка 3 ЗКП у вези са чланом 406 став 1 тачка 5 ЗКП)

8. Други основ за побијање првостепене пресуде Тужилаштво препознаје у битној повреди одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 3 ЗКП јер је првостепени суд одбио на претресу изнет и у жалби поновљен предлог да се лица АА1, АА2 и АА3 испитају као сведоци, сматрајући да у овом случају није реч о саоптуженима како то предвиђа члан 406 став 1 тачка 5 ЗКП. Ово тим пре и још више што је у својству сведока у првостепеном поступку испитан ЦЦ – лице против кога се водио и правноснажно окончао кривични поступак пред судовима у Босни и Херцеговини, а који је обухваћен чињеничним описом у изреци првостепене пресуде као један од учесника у кривичном делу, а на чији исказ се првостепени суд ослонио сматрајући га релевантним.

9. Доказни предлог Тужилаштва за ратне злочине био је да се осуђени АА1, АА2 и АА3 испитају у својству сведока управо имајући у виду чињеницу да је то учињено са правноснажно осуђеним СС0.

10. Жалбени предлог Тужилаштва за ратне злочине јесте да другостепени суд сходно члану 455 став 2 у вези става 1 тачка 3 ЗКП усвоји жалбу Тужилаштва и преиначи првостепену пресуду тако што ће окр. АА огласити кривим за кривично дело за које је оптужен и казнити га по закону.


Одговор на жалбу Тужилаштва за ратне злочине изјављен од стране браниоца окривљеног

11. Бранилац окривљеног АА, АБ адвокат из Београда изјавио је одговор на жалбу Тужилаштва за ратне злочине оспоравајући жалбене наводе. Бранилац тврди како је првостепени суд са разлогом поклонио веру не само одбрани окр. АА већ и сведоцима СС1 и СС0 као и наводима из одбране осуђеног АА2 о томе да је окр. АА tempore criminis био у тренерци а не у униформи. Детаљније образлажући свој одговор и оспоравајући овај жалбени основ бранилац је указао на по његовом мишљењу логичне и уверљиве исказе поменутих сведока и потврдио сагласност са закључком првостепеног суда у погледу оцене исказа оштећених и њиховим извесним непрецизностима и немогућностима да са више детаља опишу догађај и лица која су у њему учествовала нити могућност сигурнијег препознавања учесника у том догађају.

12. Предложио је да Апелациони суд у Београду одбије жалбу тужиоца као неосновану и у целости потврди првостепену пресуду.


Седница већа одржана дана 01.04.2016. године

13. Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, одржао је седницу већа дана 01. априла 2016. године у присуству заменика Тужилаштва за ратне злочине Душана Кнежевића и браниоца окривљеног АА адвоката АБ. На поменутој седници и заменик Тужиоца за ратне злочине као и бранилац су након укратко изнетих навода из жалбе односно одговора на жалбу остали код својих предлога датих у писаном облику.

14. Разматрајући наводе из жалбе Тужилаштва за ратне злочине веће овога суда је нашло да је Тужилаштво за ратне злочине у праву када указује на постојање битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 3 ЗКП а у вези са чланом 406 став 1 тачка 5 ЗКП, те да је и чињенично стање непотпуно утврђено.

15. На седници већа другостепени суд је закључио да је првостепени суд погрешио када је одбио предлог Тужилаштва за ратне злочине да се као сведоци испитају осуђена лица АА1, АА2 и АА3. Објашњавајући овај свој став првостепени суд је навео како у истом кривичном поступку неко лице не може имати више процесних улога односно појављивати се у више функција. У овом случају суд је закључио да би испитивање поменутих лица као сведока довело до тога да су иста лица истовремено и осуђени и сведоци, што је супротно тзв. начелу монофункционалности.

16. Супротно оваквом ставу првостепеног суда другостепени суд закључује да у конкретном случају није „реч о исказу саоптуженог према којем је кривични поступак раздвојен или је већ окончан правноснажном осуђујућом пресудом“, а како то предвиђа одредба члана 406 став 1 тачка 5 ЗКП. Ово због тога што се осуђени АА1, АА2 и АА3 никада нису заједно са окривљеним АА налазили на истој оптужници, дакле нису имали статус оптуженог како то предвиђа члан 2 тачка 3 ЗКП тј. да је реч о „лицу против кога је оптужница потврђена“. Неспорно је да су се ова поменута лица била обухваћена захтевом за спровођење истраге као и решењем о спровођењу истраге, али да је у односу на окривљеног АА убрзо након тога поступак раздвојен због његове недоступности, а настављен против АА1, АА2 и АА3 те након довршене истраге у односу на њих тројицу је и подигнута оптужница, а кривични поступак правноснажно окончан осуђујућом пресудом за сва три лица.

17. Други разлог због којег другостепени суд сматра да је првостепени суд повредио одредбу члана 438 став 2 тачка 3 ЗКП, а која се „наслања“ на одредбу члана 406 став 1 тачка 5 ЗКП и примену од стране првостепеног суда готово истоветне процесне ситуације са различитим ставом, јесте у чињеници да је у истом кривично-правном догађају заједно са осуђеним АА1, АА2 и АА3 који су били на једној оптужници уз окривљеног АА наведен и ММ у односу на којег је такође, као и у односу на окривљеног АА кривични поступак био раздвојен и водио се пред правосуђем Босне и Херцеговине где је и правноснажно окончан осуђујућом пресудом. Ово лице првостепени суд је испитао као сведока не препознајући у таквом свом поступку и закључку с тим у вези контрадикторност са поступком и закључком којег је заузео у односу на испитивање као сведока осуђених АА1, АА2 и АА3, дакле, да је према таквом ставу првостепеног суда и овде реч о повреди начела монофункционалности.

18. Другим речима другостепени суд је закључио на седници већа да је првостепени суд погрешио када је одбио предлог Тужилаштва за ратне злочине стављен на главном претресу и поновљен у жалби као и на јавној седници да се осуђена лица позову и испитају као сведоци обзиром да није реч о саоптуженима како то тражи поменута одредба ЗКП, те да је осим тога првостепени суд такав исти стандард који није погрешан већ заузео испитивањем осуђеног СС0 као сведока и његов исказ користио да би комплетирао чињенично стање и донео пресуду.

19. Како је првостепена пресуда већ једном била укидана то је веће другостепеног суда одлучило да одржи претрес како би отклонило битне повреде одредаба кривичног поступка и боље разјаснило чињенично стање.


Претрес

20. Претрес је одржан дана 26. септембра 2016. године. На њему су присуствовали заменик Тужиоца за ратне злочине Душан Кнежевић, окривљени АА, бранилац окривљеног адвокат АБ, као и пуномоћник оштећених АБ1, а о претресу су обавештени у смислу члана 449 став 3 ЗКП-а оштећени ТТ3 и ТТ4, за које је Служба за помоћ сведоцима и жртвама доставила обавештење како нису у могућности да приступе на претрес. На претрес су позвани као сведоци и њему присуствовали осуђени АА1, АА2 и АА3.


Неспорно утврђене чињенице

21. Током кривичног поступка како првостепеног тако и другостепеног, међу странкама није било спорно да се критични догађај десио 14.06.1992. године, у време оружаног сукоба који је постојао на простору Босне и Херцеговине, између наоружаних формација српског, хрватског и муслиманског народа који живи у Босни и Херцеговини, као и да су оштећени били цивили Муслимани, који нису учествовали у непријатељствима.

22. Такође, неспорно је било и то да је након боравка у кафићу „Треф“ окривљени АА заједно са осталим правноснажно осуђеним припадницима добровљачке јединице, чији је припадник био и сам окривљени АА1, АА2 и АА3, као и са ММ, који није био припадник оружаних јединица, а који је такође правноснажно осуђен, дошао до куће ТТ, те да су до куће сви заједно дошли возилом марке „Застава 128“, којим је управљао окривљени АА. Неспорно да им је ту кућу показао ММ, као и то да је у тој кући критичном приликом од стране осуђеног АА1 лишен живота ТТ, а да су осуђени АА1, АА2 и АА3 у кући у ходнику и у суседној просторији над оштећенима ТТ3 и ТТ4 вршили силовања, противприродни блуд, стављајући им своје полне органе у уста, као и да су оштећене из куће изведене голе и босе. Није било спорно ни то да се окривљени АА заједно са осталима као и оштећенима ТТ3 и ТТ4 удаљио са лица места возилом које је одузето од СС, да је ММ возило напустио у Бијељини, а да су остала лица наставила пут ка Брчком.

23. Није било спорно да су доласком у место аа, општина Бијељина, након заустављања возила из истог изведене оштећене ТТ3 и ТТ4, те да је над њима вршено наизменично силовање и противприродни блуд од стране осуђених АА1, АА2 и АА3.


Спорне чињенице

24. Током овог кривичног поступка било је спорно да ли је окривљени АА критичном приликом дакле дана 14.06.1992. године био у униформи, да ли је био наоружан, да ли је заједно са осуђенима АА1, АА2 и АА3 вршио наизменична силовања и противприродни блуд према оштећенима ТТ3 и ТТ4, те да ли је према истима примењивао нарочито понижавајуће поступке којима се вређа лично достојанство.


Изведени докази

  25. Уважавањем доказног предлога Тужилаштва за ратне злочине Апелациони суд у Београду одлучио да испита у својству сведока осуђене АА1, АА2 и А3. Ови су сведоци пре испитивања упозорени на своје дужности и права као сведока и као сведоци положили и заклетву. Истовремено, одлучено је да одбране које су осуђена лица давала у ранијем кривичном поступку где су они били саоптужени неће бити предмет упознавања нити предочавања на претресу пред другостепеним судом, а странке су упозорене да у том смислу не могу ни да постављају питања на евентуалне разлике између онога што исказују као сведоци где су дужни да говоре истину и саопште све што им је о догађају који је предмет поступка познато од онога што су као окривљени износили у својим одбранама.

26. Како је већ наведено у доказном поступку саслушан је окривљени АА, испитани су сведоци АА1, АА2 и А3, а у смислу члана 403, 405 и 406 ЗКП, а на основу члана 449 став 2 ЗКП, другостепени суд се упознао са садржином доказа изведених у првостепеном поступку, осим записника о испитивању окривљених АА1, АА2 и А3.

27. Окривљени АА је негирао извршење кривичног дела наводећи да је критичном приликом био у кући, али само у ходнику заједно са ММ, да је након тога био испред куће, те да није имао униформу, већ да је био обучен у комплетно белу тренерку и патике, те да није вршио силовања и противприродни блуд.

28. Сведок АА1 у свом исказу је навео да се догађаја слабо сећа. Зна да су он као и сведоци АА2 и АА3 као припадници српског четничког покрета, од прилике 15 дана пре догађаја који је предмет поступка дошли на ратиште према Модричи. Наводи да су били паравојна јединица, те да је он био старешина у односу на АА2 и АА3 који су морали да извршавају његова наређења, али да није могао да наређује цивилу, мислећи на ММ и окривљеном АА који није био део њихове јединице. Наводи да им је цивил у кафани рекао за ТТ, да је реч о лицу које у кући има оружја, те је он одлучио да тамо оду, а да им цивил покаже ту кућу. До куће их је одвезао окривљени АА аутомобилом који су добили од МУП-а. По доласку до куће, рекао је СС0 и АА да остану испред куће што су и учинили, а мисли да је АА само „провирио у ходник“ куће и да је изашао напоље. Што се тиче одеће њих тројица су били у униформама, а за окривљеног АА мисли да је можда био у цивилу, али не зна. Није могао да се сети шта је АА имао на ногама. Није сигуран да ли је АА био наоружан. У кући су били он као и АА2 и АА3. Потврдио је да је он убио ТТ, а негирао је да је било силовања. Тачно је да су те две жене голе и босе вођене до кола и касније до куће СС, те да су сви заједно били у једном аутомобилу, негирајући да је успут било силовања. Разлог зашто су уопште и повели те жене је била њихова намера да их држе за будуће размене са противничком страном. Разлог зашто су их пустили је тај што заправо нису знали како да их чувају. Тврди да није постојала намера да се те жене ликвидирају – да су то хтели могли су да то учине одмах у кући, а не да их „вуку без везе“. Могуће је да је АА као што то он и говори у својој одбрани рекао да се противи њиховој ликвидацији, али сведок то не потврђује.

29. АА1 су предочене и фотографије које се налазе у судском спису, а које су учињене знатно касније и односе се на спољни и унутрашњи изглед куће где се десио овај догађај, међутим, сведок није био у стању да се конкретније изјасни о њима, остајући несигуран чак и у погледу чињенице да ли је уопште то та кућа.

30. Сведок АА2е након почетног одбијања да уопште сведочи дао свој исказ у којем је све време инситирао на несећању и великом протеку времена. Окривљеног АА не познаје, а познаје АА1 и АА3 са којима је и суђен. Самог догађаја се сећа врло слабо и није био у стању да изнесе било који детаљ који би се тицао догађаја који је предмет овог поступка.

31. Сведок АА3 је у свом исказу навео да њих петорица, од којих ММ зна из предмета јесу тога дана дошли у Бијељину, да су били у једном кафићу, да су пили и да је било пуцања по кафићу. Дошла је војна полиција и ухапсила их. Подвргнути су тортури и присиљени да признају нешто што нису учинили. Нико од њих – АА1, АА2, АА, као и сам АА3 уопште нису били у кући ТТ и ништа од онога што је наведено у списима није тачно и са њима нема никакве везе. Зна да су други учесници у овом догађају другачије исказивали, и то објашњава њиховим страхом за своје породице, а како он нема породицу, он је у стању и може да говори истину. За себе наводи да није имао минђушу, док за окривљеног АА наводи да је био у униформи.

32. Суд је у смислу члана 99 ЗКП спровео суочење између сведока АА3 и АА1 на околност да ли су или нису били у кући ТТ, као и између сведока АА3 и окривљеног АА на околност да ли је сведок АА3 имао минђушу, како то иначе тврди окривљени АА или није како то тврди сведок АА3, као и да ли је окривљени АА био у униформи како то исказује сведок АА3 или пак у белој тренерци, како то тврди окривљени АА.

33. Након спроведеног суочења свако од суочених лица је остало код свог исказа.

34. Оцењујући веродостојност исказа сведока АА1, АА2 и А3 датих на претресу другостепени суд је нашао да су искази сведока АА1 и АА2 по својој структури нелогични, да су несистематизовани, а по количини и опширности детаља крајње редуковани и скромни. Оно што им је заједничко јесте да окривљеног АА не доводе у везу са извршењем кривичног дела које му је стављено на терет било кроз то што негирају његово присуство у кући ТТ, или се пак не сећају догађаја.

35. Што се пак тиче исказа сведока АА3, другостепени суд налази да је реч о исказу који је потпуно неуклопљен у погледу догађаја као и контекста о којем су сведочили сви остали сведоци, а које се тиче догађаја који је предмет овог кривичног поступка и то не само оних сведока са чијим се исказима другостепени суд упознао на претресу већ и са исказима оних сведока који су непосредно испитани на претресу пред другостепеним судом, па чак и са одбраном окривљеног АА.

36. Потпуно негирање не само учешћа већ и присуства било кога од учесника тог догађаја у кући ТТ са образложењем да је то све „монтирано“, а да чак и након суочења са другима који признају и своје и његово присуство на месту догађаја не мења свој исказ, објашњавајући да су та лица присиљена да тако говоре због страха за своје породице коју он нема, па се ничега и никога не плаши, су навеле другостепени суд на закључак да исказ сведока АА3 оцени као неверодостојан и невалидан у сврху комплетирања чињеничног стања у овом кривичном поступку.

37. Оцењујући збирно исказе сведока АА1, АА2 и А3 (на чијим исказима као сведока је Тужилаштво за ратне злочине упорно инсистирало) како у погледу логичке вредности садржаја исказа, тако и у погледу поузданости, другостепени суд је закључио да ови искази нису успели да код овог суда створе уверење о постојању чињеница да је окривљени АА учествовао у радњама извршења кривичног дела на начин како је то њему стављено на терет.

38. Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине је на претресу у смислу члана 403, 405 и 406 ЗКП, а на основу члана 449 став 2 ЗКП упознао са садржином доказа изведених у првостепеном поступку осим записника о испитивању окривљених АА1, АА2 и А3.

39. Оштећене ТТ3 и ТТ4 су у својим исказима навеле да мисле да је у кући било између четири и пет лица, те да су се „сви измењали“ приликом силовања, да не могу да се сете колико их је лица силовало, али да не могу ни да се изјасне да ли су сва лица била у униформи или нису. Оштећена ТТ3 је на фотографијама препознала АА1, АА2 и А3. Сведоци ТТ1 и ТТ2 нису препознали окривљеног АА, а сведок ТТ2 је категорички у свом исказу навео да је добро запамтио лик свих особа које су биле у кући, док је за фотографију на којој се налазио лик окривљеног АА изјавио да му „није познат“.

40. Дајући своју оцену изведених доказа првостепени суд је извео закључак који је прихватљив и другостепеном суду а који се своди на то да је на несумњив начин утврђено да је tempore criminis у кућу ТТ ушло пет лица и то АА1, АА2 и А3, ММ, те да је био присутан и окривљени АА што је и он сам у одређеној мери потврдио када је рекао да је био у ходнику куће и након тога изашао напоље. Правилан је закључак првостепеног суда да нико од испитаних није препознао окривљеног АА, нити га је у довољној мери описао као лице које је том приликом предузело било коју од недозвољених радњи.

41. Првостепени суд на страни 39 и 40 образложења пресуде интерпретира и анализира исказе сведока СС0 и СС1 инспектора у Станици јавне безбедности Бјељина а на околност изгледа лица која су лишена слободе непосредно након овог догађаја посебно описујући како је окривљени АА био обучен. Овакву анализу првостепеног суда у својој жалби оспорава Тужилац за ратне злочине.

42. Другостепени суд налази да искази ових сведока како по опису специфичних детаља – којих готово да и нема и минималној количини информација које су пружили у односу на постављена питања која су се тицала одеће коју је окривљени АА имао приликом привођења у Станицу јавне безбедности нису таквог квалитета да би се на основу њих могла донети осуђујућа пресуда. Ови сведоци се нису могли изјаснити о одлучним чињеницама и кључном питању за суд а то је да ли је окривљени АА предузимао радње силовања и противприродног блуда, већ су се могли изјаснити о неспорној чињеници да је окривљени АА лишен слободе и приведен у вези са догађајем у кући ТТ и СС, али не и у погледу предузимања радњи извршења кривичног дела које се окривљеном АА ставља на терет.

43. Својом жалбом Тужилац за ратне злочине указује и на исказ сведока ММ везано за униформу окривљеног, односно да ли је био у белој тренерци или није, која дилема по мишљењу другостепеног суда није од одлучног значаја. Ово због тога што се присуство окривљеног АА у кући ТТ не утврђује кроз постојање или непостојање лица обученог у белу тренерку и патике. Наиме, код постојања неспорне чињенице која произилази и из одбране самог окривљеног да је извесно време боравио у тој кући (додуше само у ходнику) а што произилази и из исказа сведока АА1 испитаног на претресу пред другостепеним судом било је спорно да ли је окривљени АА предузео радње силовања и противприродног блуда како му се то оптужницом ставља на терет.

44. Тужилац за ратне злочине у својој жалби указује да првостепени суд није на брижљив начин ценио исказ сведока СС2 који своја сазнања о догађају који је предмет кривичног поступка црпе из приче оштећених ТТ3 и ТТ4 које су дошле до његове куће голе и босе, а он сам нема непосредних сазнања и догађају који је предмет кривичног поступка нити о томе да ли је управо окривљени АА предузимао радње извршења које му се стављају на терет.

45. Што се пак тиче догађаја који се односи на улазак у кућу СС и одузимање накита, новца, кључева и возила „Југо 55“ и учешће окривљеног АА у томе, правилно је првостепени суд оценио и поступио када је прихватио исказ сведока ММ који је навео да он и лице које је личило на Рома нису улазили у кућу СС. Ово тим пре што је такав исказ поткрепљен и одбраном окривљеног АА и исказом сведока СС која је навела да су том приликом у њену кућу ушла три униформисана лица.

46. Везано за догађаје у месту аа када су оштећене ТТ3 и ТТ4 изведене из возила и над њима поново наизменично вршено силовање и противприродни блуд, првостепени суд је и по оцени жалбеног суда правилно ценио исказе оштећених у којима се изјашњавају у односу на тај догађај. Из исказа оштећених произилази да су им стављали полне органе у уста и тако се сексуално задовољавали, али се ни једна од њих не може сетити да ли су то радила сва четири лица, само знају да су се та лица мењала, нити су се сведоци – оштећене могле прецизно изјаснити о броју лица која су се мењала.

47. И за другостепени суд је прихватљив закључак првостепеног суда у погледу оцене сагласних исказа сведока оштећених ТТ3 и ТТ4 у погледу чињенице да је из возила које је одузето од СС у граду изашао ММ које једино издвајају у односу на даља дешавања у месту аа. Међутим код чињенице да се оштећена ТТ3 не може сетити да ли су сва четворица учествовала у силовању, а ТТ4 мисли да су се сви измењали, али да не зна колико њих правилан је закључак првостепеног суда да овакви искази нису довољни као доказ да би се закључило да је окривљени АА предузимао радње како су описане. Из разумљивих разлога искази оштећених су оскудни у описима како лица и њиховој изгледа тако и њиховог броја, али количина информација односно сазнања која су добијена из ових исказа није довољна за закључак да је и окривљени АА један од извршилаца тих радњи које су му стављене на терет. Нико од оштећених приликом дешавања у кући, односно догађаја код возила у месту аа није нити препознао нити на ближи начин описао окривљеног што са разлогом ствара сумњу о окривљеном као могућем извршиоцу кривичног дела у односу на радње силовања и противприродног блуда које су му стављене на терет.

48. Правилно је првостепени суд на странама 49 и 50 образложења пресуде анализирао појам саизвршилаштва, налазећи да у конкретном случају изведени докази не указују на то да је код окривљеног АА постојала свест о заједничком извршењу радњи кривичног дела, као и то да не постоје докази које је то радње предузимао окривљени, а које омогућавају извршење силовања, те нарочито увредљиве и понижавајуће поступке којима се вређа лично достојанство према оштећеним. Нису изведени нити су предложени докази на основу којих би се на несумњив начин утврдио или могао утврдити допринос окривљеног АА радњи извршења кривичног дела од стране сада осуђених АА1, АА2 и АА3.

49. Жалбом Тужиоца за ратне злочине не доводи се у сумњу правилан закључак првостепеног суда да не постоје докази да је окривљени својим понашањем показао да се саглашава са радњом другога, нити да је при извршењу тог кривичног дела радње других извршилаца прихватио као своје, поступајући на тај начин као саизвршилац. Само присуство окривљеног критичном приликом што је једино неспорно утврђено, не може представљати значајан и конкретан допринос извршењу кривичног дела, јер би субјективна компонента код окривљеног АА морала бити присутна много интензивније и јавно се манифестовати много значајније, да би се то тада могло окарактерисати као саизвршилаштво.

Закључак

50. Првостепени суд је правилно применио одредбу члана 16 став 5 ЗКП да у случају када постоји сумња у погледу одлучних чињеница које чине обележје кривичног дела или од којих зависи примена неке од одредби Кривичног законика односно да се осуђујућа пресуда може заснивати само на чињеницама у чију је извесност суд уверен и нашао да у конкретном случају након свих изведених доказа није доказано на поуздан начин да је окривљени АА извршио кривично дело ратног злочина из члана 142 став 1 у вези са чланом 22 КЗ СРЈ у саизвршилаштву и на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП ослободио га од оптужбе.

51. Овакав закључак првостепеног суда проверио је на претресу другостепени суд додатним извођењем нових доказа који нису довели у сумњу правилност закључка првостепеног суда већ су га само оснажили.

52. Имајући у виду изнето, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине је применом одредбе члана 457 ЗКП жалбу Тужилаштва за ратне злочине као неосновану, а првостепену пресуду потврдио.

Записничар         Председник већа-судија
Мирјана Новић,с.р.        Синиша Важић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)