Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.02.2011.

Кж1 По2 2/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Посебно одељење
Кж1 По2 2/2011
Дана 11.02.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судија Радмиле Драгичевић-Дичић, председника већа, Синише Важића, Соње Манојловић, мр Сретка Јанковића и др Миодрага Мајића, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Мирјане Јанковић - Недић, записничара, у кривичном поступку против окривљеног АА, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву у вези са чланом 22 КЗ СРЈ, одлучујући о жалбама окривљеног и његових бранилаца, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2-44/2010 од 22.09.2010. године, у седници већа одржаној у смислу одредбе члана 375 став 1 ЗКП-а, дана 11. фебруара 2011. године, у присуству окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ и АБ1, а у одсуству уредно обавештеног заменика Тужиоца за ратне злочине, донео је



П Р Е С У Д У


ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ и АБ1 и пресуда Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К.По2-44/2010 од 22.09.2010. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2-44/2010 од 22.09.2010. године, окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву у вези са чланом 22 КЗ СРЈ, па је применом наведених законских прописа и одредби члана 5, 33, 38, 41 и 50 КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од двадесет година у коју му се урачунава време које је провео у притвору почев од 19.10.2007. године, када је лишен слободе, па надаље. Истом пресудом, а на основу одредбе члана 196 став 4 ЗКП, окривљени је ослобођен плаћања трошкова поступка и паушала, исти падају на терет буџетских средстава. На основу одредбе члана 206 ЗКП-а, оштећени су упућени на парницу, ради остваривања имовинско правног захтева.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-окривљени АА, због битних повреда одредаба ЗКП-а и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду у смислу одредбе члана 377 став 2 ЗКП-а отвори претрес и донесе ослобађајућу пресуду и

-браниоци окривљеног АА, адвокати АБ и АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, са предлогом да другостепени суд у смислу одредбе члана 377 ЗКП-а одржи претрес и непосредно саслуша правноснажно осуђене ББ, ББ1, ББ2 и ББ3 који се налазе на издржавању казне, те да по завршеном претресу окривљеног АА ослободи од оптужбе.

Тужилаштво за ратне злочине је у поднеску Ктрз бр. 12/2007 од 30.12.2010. године предложило да се жалбе окривљеног и његових бранилаца одбију као неосноване и првостепена пресуда потврди.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, одржало је седницу већа у смислу одредбе члана 375 ЗКП-а, у присуству окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ и АБ1, а у одсуству уредно обавештеног заменика Тужиоца за ратне злочине, на којој су браниоци доставили допуну жалбе, па је размотрило списе предмета заједно са побијаном пресудом коју је испитало по службеној дужности, у смислу одредбе члана 380 ЗКП-а, жалбама окривљеног и његових бранилаца и допуном жалбе, а имајући у виду и мишљење заменика Тужиоца за ратне злочине, нашао:

Жалбе су неосноване.

Наиме, првостепеном пресудом као и поступком који јој је претходио нису учињене битне повреде одредаба кривичног поступка, нити је на штету окривљеног повређен кривични закон, а на које повреде Апелациони суд, као другостепени, у смислу одредбе члана 380 став 1 тачка 1 и 2 ЗКП-а, пази по службеној дужности.

Неосновано се жалбом бранилаца окривљеног побија првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 тачка 10 ЗКП-а, тако што се истиче да је пресуда заснована на доказу на коме се не може заснивати, па с тим у вези се даље наводи да је првостепени суд у поновном поступку само формално поступио по налогу Апелационог суда у Београду из пресуде Кж1 По2 3/10 од 25.05.2010. године, којом је наложено да се, осим исказа сведока П1, наведу и други докази који би окривљеног АА довели у везу са извршењем предметног кривичног дела, међутим, по мишљењу бранилаца, првостепени суд у суштини и даље своју пресуду заснива искључиво на исказу заштићеног сведока П1, упорно понављајући његов исказ. Насупрот овим жалбеним наводима, по оцени Апелационог суда у Београду, првостепени суд је у потпуности поступио по налогу из напред наведене пресуде, будући да из образложења побијане пресуде произилази да се иста заснива на доказима изведеним на главном претресу, а не само на исказу заштићеног сведока П1, већ је овај исказ цењен у склопу осталих изведених доказа, а пре свега исказа оштећених, као и исказа сведока СС1 и СС2, који у међусобној вези чине јединствену и логичну целину из које несумњиво произлази чињенично стање наведено у изреци ове пресуде.

Такође се неосновано жалбом окривљеног и његових бранилаца побија првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП-а, тако што се истиче да су разлози пресуде нејасни, те да о одлучним чињеницама постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини записника о исказима и самих тих исказа, због чега се пресуда не може испитати. Ово стога, јер су у пресуди дати јасни, довољни и аргументовани разлози о одлучним чињеницама, који не садрже никакве нејасноће, нелогичности и противречности, па ни оне на које се указује у изјављеним жалбама, због чега су ови жалбени наводи оцењени као неосновани.

Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, жалбом окривљеног и његових бранилаца оспорава се оцена суда о изведеним доказима, а пре свега оцена исказа заштићеног сведока П1, тако што се истиче да је овај сведок имао мотив да лажно терети окривљеног АА, а ради стицања привилегије заштићеног сведока, тако што би уместо себе, као учесника овог злочина, означио окривљеног АА, имајући у виду да је против сведока П1 био покренут кривични поступак због извршења предметног кривичног дела, који је касније обустављен. Осим тога, као мотив истиче се и породични сукоб између брата окривљеног и сведока П1 који је окривљени АА у својој одбрани објаснио, због кога заштићени сведок П1 није хтео да буде у одељењу код окривљеног АА, те увреде коју му је окр.АА наводно упутио приликом првог контакта на терену. Будући да је окривљени АА наведене мотиве истицао током трајања првостепеног поступка, те да су исти били предмет оцене од стране првостепеног суда, а што је образложено на страни једанаест првостепене пресуде, то по налажењу овог суда истицање ових мотива и у жалбама је неосновано, јер је првостепени суд правилно закључио да је једини мотив заштићеног сведока П1 био да након скоро десет година ћутања, каже истину о догађају коме је присуствовао и у коме замало није страдао, а ово тим пре што је његово сведочење потврђено како је то наведено и осталим изведеним доказима. Дакле, првостепени суд је, насупрот наводима жалби, дао јасне и логичне разлоге из којих није прихватио одбрану окривљеног АА у погледу мотива сведочења заштићеног сведока П1, а које у свему као правилне прихвата и овај суд, због чега су супротни наводи жалби окривљеног и његових бранилаца оцењени као неосновани.

Надаље се у жалби бранилаца окривљеног наводи да оштећени ОО1, ОО2, ОО3 и ОО4 приликом препознавања код истражног судије нису указале на окривљеног АА као на једног од учесника предметног догађаја, уз детаљно навођење у жалби како је вршено препознавање. Тачно је да оштећени приликом препознавања окривљеног нису указали на окривљеног међу лицима која су постављена у врсту за препознавање. Међутим, имајући у виду протек времена од десет година од догађаја па до обављеног препознавања (дана 22.12.2008. године), у ком периоду се окривљени променио, и од када је, како је и сам објаснио, ослабио сигурно више од тридесет килограма, о чему сведоче и саслушани сведоци – припадници јединице „вв“ , то је и по оцени овог суда логично да оштећени нису препознали окривљеног. Ово посебно када се има у виду узраст оштећених у време када су страдали чланови њихових породица и када су и сами били повређени, као и трауматичност ситуације у којој су оштећени били изложени због страха за свој и животе својих најближих. Наиме, оштећени ОО3 је тада имао тринаест година, Саранда ОО2, ОО1 једанаест и ОО4 девет година када су пред њиховим очима страдале мајке, браћа и сестре, у којој ситуацији се не може очекивати да се сете лица свих особа која су пуцала у њих. О овоме најбоље сведоче речи оштећене ОО1 да јој се урезала у сећање слика сестре којој је бела крагна од капута била крвава, а да је након што је пуцано у мајку њен мали брат плакао и викао „мама, мама“, док је мајка лежала погођена.

Када се има у виду све наведено, то и по оцени овог суда, околност да оштећени на препознавању нису указали на окривљеног АА, не значи да окривљени није био у групи војника које су видели по повратку у двориште са улице, а што правилно закључује и првостепени суд. Наиме, оштећени су описали оне војнике којих се сећају, као и војника који је био у групи осталих бораца када су враћени у двориште, који је био агресивано понашање, наводећи да се ради о крупној особи, при чему овај опис у потпуности одговара опису окривљеног АА, који је дао заштићени сведок П1, као и саслушани сведоци, припадници јединице – СС4, СС5 и СС2 који су за окривљеног навели да је био изузетно крупан, (а што уосталом ни сам окривљени не спори).

Што се тиче навода жалби окривљеног и његових бранилаца да окривљени АА у време инкриминисаног догађаја није имао браду, Апелациони суд налази да исти не стоје, будући да је првостепени суд на основу исказа заштићеног сведока П1, као и исказа сведока СС4, СС5, СС6 и СС2 несумњиво утврдио да је окривљени АА за време боравка у Подујеву имао браду, о чему су на страни 17 образложења пресуде дати детаљни и за овај суд прихватљиви разлози. С тим у вези, првостепени суд је, ценећи наводе одбране окривљеног да није имао браду када је био у Подујеву, за коју тврдњу је приложио фотографију сачињену у Пролом бањи, испред хотела „Радан“, када је, описујући свој изглед у време инкриминисаног догађаја, тврдио да на тој фотографији изгледа онако како је изгледао када је био у Подујеву, дакле, без браде, правилно закључио да је наведена фотографија сачињена очигледно касније. Изводећи овакав закључак првостепени суд је имао у виду да ни сам окривљени АА није могао да објасни ко је ту фотографију сачинио, те ко је понео фотоапарат. Ово посебно када се има у виду да нико од саслушаних припадника јединице није могао да се сети када је ова фотографија из Пролом Бање сачињена, па је и по налажењу овог суда, инсистирање окривљеног на томе да се обријао и ошишао пре одласка у Подујево очигледно усмерено на избегавање кривичне одговорности, како је то правилно закључио и првостепени суд, о чему је на страни 18 пресуде дао детаљне и логичне разлоге који се наводима жалби не доводе у сумњу.

Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, жалбама окривљеног и његових бранилаца се оспорава оцена суда о изведеним доказима, а пре свега оцену исказа сведока П1 и сведока СС2, тако што се истиче да насупрот закључку првостепеног суда, исказ сведока СС2 не потврђује исказ сведока П1 у погледу места где се налази окривљени АА у тренутку пуцњаве. Међутим, по оцени Апелационог суда у Београду, насупрот овим жалбеним наводима, првостепени суд је правилно закључио да исказ сведока СС2, у склопу осталих изведених доказа, потврђује исказ сведока П1, па је првостепени суд правилном оценом исказа ових сведока, те исказа осталих припадника јединице „вв“ извео несумњив закључак да је окривљени АА био међу војницима који су пуцали на цивиле. Уосталом, исказ сведока П1 потврђује и сведок ОО3 који на идентичан начин описује кретање цивила непосредно пре пуцњаве, када види и једног војника који се креће испред њих, који је том приликом могао бити погођен, а који исказ је у овом делу идентичан исказу сведока П1 који на исти начин описује своје кретање пре пуцњаве, када су враћени са улице и нагурани на зид. Дакле, првостепени суд је доводећи у везу исказе оштећених са исказом сведока П1 који је видео на који начин су војници постројени за пуцање, те да је међу њима окривљени АА који такође стоји са подигнутом пушком упереном у цивиле, и описом који оштећени наводе у погледу тога како је изгледао окривљени, а што потврђују и остали припадници Јединице, јасно је да се ради о окривљеном АА кога су оштећени видели у дворишту и после враћања са улице, па имајући у виду све наведено, насупрот наводима жалби, правилан је закључак првостепеног суда да је окривљени АА био међу војницима који су пуцали на цивиле. Ово посебно када се има у виду да тврдња окривљеног АА, да је у моменту пуцања у цивиле стајао на улици са СС1, СС7 и још неким припадницима јединице, није потврђена исказима сведока на које се сам окривљени позива, а и у супротности је са исказом сведока СС2, који није могао да потврди да је током пуцњаве на улици видео окривљеног АА. Наиме, сведок СС2 је тврдио да је стајао на улици са СС1 када су се чули рафали и да у близини није видео окривљеног АА, кога описује као корпулентног, упадљивог и гласног. Имајући у виду овакав исказ сведока СС2, из кога произлази да не зна где се налази окривљени АА у тренутку пуцњаве, те да је он (сведок) стајао са СС1 на улици, и по оцени овог суда, правилан је закључак првостепеног суда да окривљени АА у моменту пуцњаве није са сведоком СС1, како је окривљени тврдио у својој одбрани јер би у супротном он морао бити уочљив за сведока СС2, па према томе, и по оцени овог суда, првостепени суд из исказа сведока СС2, који исказ је у том делу у потпуности прихватио, правилно закључује да у моменту пуцања окривљени АА није на улици већ у дворишту и да пуца на цивиле, како је то описао сведок П1, који га види у стрељачком строју и при томе га описује управо онако како га виде и оштећени. Када се исказ сведока П1 доведе у везу са исказом оштећене ОО1, која описује да се добро сећа војника који је ошамарио снаху очеве стрине, јер је стајао поред ње, који је имао браду, био изразито крупан и деловао агресивно, а при томе га разликује од другог војника који је имао пуну браду са брковима, који је стајао у позадини и није био много висок, и оштећеног ОО3 који се сећа крупног војника који је нешто галамио, а што потпуно одговара опису АА, те чињеницом да ни сведок СС2 није могао да потврди да је током пуцњаве на улици видео окривљеног АА, као и исказима заштићеног сведока П1 и сведока СС2 у погледу изласка војника након пуцања из дворишта, логичан је закључак првостепеног суда да је окривљени АА био у дворишту, пуцао и међу првима изашао из дворишта, а да је сведок П1 према сопственом исказу и исказу сведока СС2 изашао последњи, због чега су наводи жалби којима се оспорава овакав чињенични закључак првостепеног суда, оцењени као неосновани.

Стоји чињеница да је оштећени ОО3 описујући униформисана лица причао о војнику најкрупније грађе са шлемом на глави, међутим, тај део исказа оштећеног ОО3 не доводи у сумњу правилност закључка првостепеног суда да се окривљени АА налазио у групи војника која је била у дворишту када су враћени са улице јер то произлази из других изведених доказа, а пре свега исказа оштећене ОО1 која такође описује крупног војника, како АА описују и припаднице његове јединице, који се грубо понашао, а што у свом опису помиње и оштећени ОО3, те је очогледно да се ради о истом лицу. Стога разлике у казивању оштећених ОО3 и ОО1 у погледу чињенице да ли је окривљени АА имао шлем или не, а на чему окривљени и браниоци у жалбама посебно инсистирају, покушавши да представе да окривљени АА нема никакве везе са предметним догађајем, по оцени овог суда представљају неважан детаљ у опису изгледа који уопште не доводи у сумњу чињеницу да из исказа оштећеног ОО3 произлази да он говори о окривљеном АА, јер је то потврђено исказима осталих сведока и оштећених, а како је то напред детаљно објашњено.

Насупрот наводима жалби, првостепени суд је у образложењу пресуде дао јасне, логичне и убедљиве разлоге из којих је прихватио исказ заштићеног сведока П1, будући да је исти у погледу одлучних чињеница поткрепљен напред наведеним доказима, а пре свега исказима оштећених, као и исказима припадника јединице „вв“, које разлоге у свему као правилне прихвата и овај суд, па су супротни наводи жалби окривљеног и његових бранилаца којима се оспорава оцена исказа заштићеног сведока П1 оцењени као неосновани.

Дакле, да је на оштећене пуцано из више оружја, као што је у свом исказу објаснио заштићени сведок П1, упућује број и распоред повреда које су оштећени задобили, те је и по оцени Апелационог суда, правилан закључак првостепеног суда, да је на оштећене пуцано из различитих праваца, јер је, оштећена ОО2 погођена тринаест пута у руку, два пута у ногу и једанаест у леђа, оштећени ОО3 рањен је у обе ноге и то са три метка у једну ногу и два метка у другу, оштећена ОО1 погођена је у оба рамена, леву руку и леву ногу, оштећена ОО4 рањена је у пределу врата, леђа, рамена и прста, док је малолетни ОО5 рањен у леву бутину. Осим тога, исказ заштићеног сведока П1 у овом делу потврђују и сви сведоци, припадници јединице који су говорили о томе да су чули пуцњаву и на идентичан и сагласан начин тврдили да је пуцано из више оружја, односно да су чули рафалну паљбу из аутоматских пушака, а што потврђује и чињеница да су на месту догађаја приликом вршења увиђаја сведоци СС8 и СС9 пронашли много чаура и метака, те да су сакупили и предали само један део, тачније 37 чаура и метак , а остале метке и чауре су оставили, што потврђује и исказ оштећеног ОО6 који је сазнавши да му је настрадала породица, на лицу места нашао 96 чаура које је предао канцеларији Хашког трибунала.

Према томе, када се сви ови докази доведу у међусобну везу, и то: искази сведока да је пуцано из више оружја, број чаура које су пронађене, са исказима оштећених који описују изглед војника који је био у дворишту када су враћени са улице и који је у идентичан опису који наводе сведоци припадници јединице који познају окривљеног и исказом сведока П1 који описује и начин кретања цивила на чијем челу је он био и њихово нагуравање на зид, (а што на идентичан начин описује и оштећени ОО3), као и кретање војника који су се постројили испред са упереним пушкама, мало заломљено, не у потпуно правој линији, описујући притом како је изгледао стрељачки строј, а наиме, да је видео на који начин су војници постројени за пуцање, те да је најпре видео једног припадника ПЈП са прслуком и поред њега окривљеног АА поред кога је стајао осуђени ББ, до њега ББ1, па момак кога у то време није познавао – ББ2 и затим најмлађи припадник јединице који је претресао цивиле – ББ3, објаснивши да су сви побројани стајали у положају за пуцање подигнутих пушака уперених у групу цивила и да се тада зачула заглушујућа пуцњава, а што је детаљно наведено на страни 24 образложења пресуде, па када се овакав исказ заштићеног сведока П1 доведе у везу са исказима оштећених који по локализацији повреда знају да су војници стајали не баш у равној линији, то и по оцени овог суда једини могући и логичан закључак је да је на оштећене са групом војника пуцао и окривљени АА, како је то правилно закључио и првостепени суд, о чему је у образложењу пресуде на страни 27 дао детаљне разлоге који се наводима жалби не доводе у сумњу, због чега су жалбе оцењене као неосноване.

Имајући у виду све напред наведене и ваљано оцењене доказе, и по налажењу Апелационог суда, првостепени суд је правилно закључио да је окривљени АА поступао као саизвршилац, јер је пуцао у цивилна лица заједно са осуђеним ББ, ББ1, ББ2 и ББ3 и непознатим припадником ПЈП, кршећи при том правила међународног права, при чему је био свестан да када су постављени у строј за пуцање и истовремено пуцају, заједнички делују и заједно предузимају радњу извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва. Такође, првостепени суд је правилно утврдио да је окривљени АА предметно кривично дело извршио са директним умишљајем, с обзиром да је био свестан да пуцајући из аутоматске пушке на групу цивила са блиског растојања истовремено када и други борци који су са њим били постављени у строј може да лиши живота цивиле у које пуца, што је и хтео. При доношењу закључка да је окривљени поступао умишљајно, првостепени суд је правилно ценио и чињеницу да је окривљени био учесник рата на простору Хрватске, а наиме, да је био командант гг батаљона, те да се налазио на високом положају и због тога био потпуно свестан својих радњи и њихових последица, као и чињенице да цивили - жене и деца, од којих једно није имало ни две године, не учествују у борби, нити имају оружје, не представљају војни циљ и да се према њима не смеју предузимати овакве радње, како је то детаљно образложено на страни 28 пресуде.

Апелациони суд је оценио и остале наводе жалби окривљеног и његових бранилаца, као и наводе из допуне жалбе којима се оспорава правилност утврђеног чињеничност стања, а која допуна практично представља разјашњење навода жалбе и у којој се суштински понављају жалбени наводи, па је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања, због чега су жалбе одбијене као неосноване.

Дакле, на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио Кривични закон, налазећи да се у радњама окривљеног АА стичу сва битна обележја кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ, за које је и оглашен кривим. Наиме, окривљени АА је заједно са напред наведеним правноснажно осуђеним лицима, кршећи међународне прописе (Женевске конвенције и Допунске протоколе, ближе означене у изреци првостепене пресуде) за време оружаног сукоба, у Подујеву, лишио живота четрнаест лица (од којих су седам малолетна док је пет малолетних лица рањено, чија имена су наведена у изреци првостепене пресуде), а која лица нису учествовала у непријатељствима и која уживају заштиту у складу са међународним прописима, те су на тај начин у радњама окривљеног остварена сва субјективна и објективна обележја наведеног кривичног дела.

Жалбом бранилаца окривљеног побија се првостепена пресуда због повреде Кривичног закона тако што се наводи да је првостепени суд повредио Кривични закон на штету окривљеног изрекавши му казну затвора у трајању од двадесет година, при чему се у жалби указује на одредбе Закон о изменама и допунама КЗ СРЈ (Сл.лист КЗ СРЈ бр. 61 од 09.11.2001.године), и то на измењен став 2 члана 38 КЗ СРЈ уз истицање да је из система казни брисана казна затвора у трајању од 20 година, те да став 1 наведеног члана прописује да се не може изрећи казна затвора у трајању дужем од 15 година, па је с тим у вези, по мишљењу бранилаца у конкретном случају повређен Кривични закон на штету окривљеног. Ови жалбени наводи су оцењени као неосновани јер је првостепени суд правилно применио Кривични закон који је важио у време извршења предметног кривичног дела, а који је уједно и најповољнији за окривљеног, будући да је каснијим изменама, на које се позивају браниоци, предвиђено да се за најтежа кривична дела или најтеже облике тешких кривичних дела може прописати и казна затвора од 40 година, а осим тога, истим Законом о изменама и допунама КЗ СРЈ за кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 ст. 1 КЗ СРЈ, за које је окривљени АА овде оглашен кривим, уместо дотадашње казне затвора у трајању од 20 година, прописана је казна затвора од 40 година, дакле, строжија казна која је свакако неповољнија за окривљеног. Према томе, имајући у виду наведено, не стоје наводи жалбе бранилаца окривљеног да је у конкретном случају повређен Кривични закон на штету окривљеног, због чега су ови жалбени наводи оцењени као неосновани.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, а поводом жалбе бранилаца окривљеног и окривљеног АА у смислу одредбе члана 383 ЗКП, Апелациони суд је нашао да је првостепени суд правилно утврдио и ценио све околности од значаја за висину казне, те тим околностима дао адекватан значај. Наиме, првостепени суд је од олакшавајућих околности на страни окривљеног правилно утврдио и ценио чињеницу да се ради о породичном човеку – ожењен, отац четворо деце узраста од 4 -20 година, да раније није осуђиван, при чему је имао у виду и његове здравствене прилике, док је правилно као отежавајуће околности ценио тежину извршеног кривичног дела, околности које су пратиле извршење дела – ситуација пре стрељања, извођење беспомоћних жена и деце из кућа, претресање чак и деце и којој су бацане играчке, као и тешке последице кривичног дела, животно доба жртава међу којима је било седморо деце, од којих је најмлађе имало 21 месец, као и да су преживели оштећени који су изгубили мајке, браћу и сестре, задобили тешке повреде, са трајним последицама, а извршење овог кривичног дела погодило је и друге преживеле чланове породице ОО7 и ОО8, а посебно ОО9, који је изгубио целу породицу-родитеље, супругу и четворо деце, а што је детаљно образложено на страни 30 и 31 пресуде. Имајући у виду све напред наведене околности, тежину извршеног кривичног дела и његове последице, првостепени суд је правилно поступио када је окривљеном АА изрекао казну затвора у трајању од двадесет година, која је и била прописана за конкретно кривично дело. По налажењу овог суда, казна затвора у наведеном трајању је нужна и потребна за постизање законом прописане сврхе кажњавања, како је то правилно закључио и првостепени суд, те се неосновано жалбом бранилаца окривљеног побија првостепена пресуда због одлуке о казни, при чему се овај жалбени основ уопште не образлаже.

Пошто се жалбама окривљеног и његових бранилаца не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, то су жалбе одбијене као неосноване.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 388 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду је одлучио као у изреци пресуде.

Записничар ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Мирјана Јанковић-Недић, ср Радмила Драгичевић-Дичић, ср

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)