Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.03.2013.

Кж1 По2 3/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По2 3/12
Дана 13.03.2013. године
Б Е О Г Р А Д
ул. Немањина бр.9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судије Синише Важића, председника већа, судија Соње Манојловић, мр Сретка Јанковића, др Миодрага Мајића и Омера Хаџиомеровића, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Браниславе Муњић, као записничара, у кривичном поступку окривљеног АА и др, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву у вези члана 22 КЗ СРЈ, одлучујући о жалбама Тужиоца за ратне злочине, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, бранилаца окривљеног АА2, адвоката АБ2 и адвоката АБ3 и браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ4, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К-По2.бр.17/11 од 16.03.2012. године, у седници већа одржаној дана 13. марта 2013. године, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине Душана Кнежевића, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, окривљеног АА1 и његовог браниоца, адвоката АБ1, окривљеног АА2 и његових бранилаца, адвоката АБ2 и адвоката АБ3, окривљеног АА3 и његовог браниоца, адвоката АБ4, а у одсуству уредно обавештеног окривљеног АА, једногласно је донео


П Р Е С У Д У

УВАЖАВАЊЕМ жалби Тужиоца за ратне злочине и браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ4, ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К-По2.бр.17/11 од 16.03.2012. године, само у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, окривљеног АА и окривљеног АА3, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у вези члана 22 КЗ СРЈ, за које су првостепеном пресудом оглашени кривим, применом наведених законских прописа и одредби чланова 4 став 2, 5, 33, 38, 41 и 50 КЗ СРЈ, ОСУЂУЈЕ и то:

окривљеног АА на казну затвора у трајању од 13 (тринаест) година, у коју му се урачунава време проведено у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Книну Кио.бр.2-91 од 26.11.1991. године, који му се рачуна од 15.11.1991. године, када је лишен слободе, до 25.12.1991. године и време проведено у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Сомбору Кри.бр.185/09 од 29.12.2009. године, који му се рачуна од 28.12.2009. године, када је лишен слободе, па до 16.03.2012. године, када му је притвор укинут, а

окривљеног АА3 на казну затвора у трајању од 8 (осам) година, у коју му се урачунава време проведено у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Книну Кио.бр.2-91 од 26.11.1991. године, који му се рачуна од 15.11.1991. године, када је лишен слободе, до 15.05.1992. године, и време проведено у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Сомбору Кри.бр.185/09 од 29.12.2009. године, који му се рачуна од 28.12.2009. године, када је лишен слободе, па до 16.03.2012. године, када му је притвор укинут,

док се жалбе Тужиоца за ратне злочине и браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ4, у преосталом делу, као и жалбе браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1 и бранилаца окривљеног АА2, адвоката АБ2 и адвоката АБ3, ОДБИЈАЈУ као неосноване, а првостепена пресуда у непреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К-По2.бр.17/11 од 16.03.2012. године, окривљени АА, окривљени АА1, окривљени АА2 и окривљени АА3 оглашени су кривим због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву у вези члана 22 КЗ СРЈ, па су окривљени АА и АА1 осуђени на казне затвора у трајању од по 12 (дванаест) година, а окривљени АА2 и АА3 на казне затвора у трајању од по 10 (десет) година. На основу члана 264 став 4 ЗКП-а, окривљени су ослобођени дужности накнаде трошкова кривичног поступка и одређено је да исти падају на терет буџетских средстава суда, док су оштећени, на основу члана 258 став 4 ЗКП-а упућени на парнични поступак ради остваривања имовинскоправног захтева.

Против наведене пресуде благовремено су жалбе изјавили:

-Тужилац за ратне злочине, због одлуке о кривичној санкцији из члана 441 став 1 у вези члана 437 тачка 4 ЗКП-а, са предлогом да другостепени суд, по одржаној седници већа, о којој би био обавештен и тужилац, усвоји жалбу тужиоца и првостепену пресуду преиначи сходно члану 459 став 1 у вези члана 455 став 1 тачка 3 ЗКП-а, тако што ће окривљеном АА изрећи затворску казну у висини посебног законског максимума запрећене казне за ово кривично дело, окривљеном АА1 општи законски максимум запрећене казне, окривљеном АА3 затворску казну ближе општег законског максимума запрећене казне, а окривљеном АА2 нижу затворску казну од предложене за окривљеног АА3, а вишу од претходно изречене од стране првостепеног суда;

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због одлуке о казни, на основу члана 437 став 4 ЗКП-а, са предлогом да другостепени суд усвоји жалбу и окривљеном АА изрекне казну затвора у краћем временском трајању. Бранилац је у жалби замолио суд да заједно са окривљеним АА буде обавештен о седници већа када се буде одлучивало о жалби;

-бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ1, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о казни, са предлогом да Апелациони суд у Београду закаже и одржи јавну седницу већа, о којој ће обавестити браниоца и окривљеног АА1, а ожалбену пресуду преиначи и окривљеног АА1 ослободи од оптужбе због недостатка доказа или му за утврђено кривично дело изрекне казну затвора у трајању испод 10 (десет) година, што би у датим објективним и субјективним околностима била “мера” довољна за постизање опште и појединачне сврхе кажњавања;

-браниоци окривљеног АА2, адвокати АБ2 и АБ3, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 ЗКП-а, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 440 ЗКП-а и повреде кривичног закона из члана 439 ЗКП-а, са предлогом да Апелациони суд у Београду, као другостепени, након одржане јавне расправе, на коју је потребно позвати окривљеног АА2 и његове браниоце, усвоји жалбу, укине побијану пресуду и исту преиначи тако што ће донети пресуду којом ће окривљеног АА2 ослободити кривице;

-бранилац окривљеног АА3, адвокат АБ4, због битне повреде одредаба ЗКП-а, повреде одредаба кривичног закона, нетачно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду уважи жалбу и пресуду Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К-По2.бр.17/11 од 16.03.2012. године укине и преиначи тако да се окривљени АА3 ослобађа од оптужбе јер нема доказа да је учинио дело које му се ставља на терет. Бранилац је у жалби захтевао да, у складу са чланом 447 ЗКП-а, заједно са окривљеним АА3 буде обавештен о седници жалбеног већа.

Тужилац за ратне злочине је, поднеском Ктрз.бр.6/13 од 14.06.2012. године, предложио да се жалба браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, жалба браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, жалба бранилаца окривљеног АА2, адвоката АБ3 и адвоката АБ2 и жалба браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ4, изјављене против пресуде Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К-По2.бр.17/11 од 16.03.2012. године, одбију као неосноване.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, одржао је седницу већа, у складу са одредбама члана 448 ЗКП-а, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине Душана Кнежевића, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, окривљеног АА1 и његовог браниоца, адвоката АБ1, окривљеног АА2 и његових бранилаца, адвоката АБ2 и адвоката АБ3, окривљеног АА3 и његовог браниоца, адвоката АБ4, а у одсуству уредно обавештеног окривљеног АА, на којој је размотрио списе предмета, па је, након разматрања навода и предлога из жалби, имајући у виду и мишљење Тужиоца за ратне злочине, као и објашњења навода жалби које су дали браниоци окривљених, а након што је првостепену пресуду испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, сходно одредби члана 451 став 1 ЗКП-а, и по службеној дужности, сходно одредби члана 451 став 2 ЗКП-а, донео одлуку као у изреци пресуде.

Жалбама браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, бранилаца окривљеног АА2, адвоката АБ2 и адвоката АБ3 и браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ4, првостепена пресуда побија се због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 и став 2 тачка 2 ЗКП-а, тако што се истиче да је пресуда неразумљива и противречна разлозима пресуде, да пресуда не садржи разлоге о одлучним чињеницама, док су разлози који су дати контрадикторни изведеним доказима и садржини записника са главног претреса.

Међутим, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, супротно напред наведеним жалбеним наводима, налази да изрека пресуде није противречна, нити сама себи, нити разлозима пресуде, а првостепени суд је о свим чињеницама важним за доношење пресуде дао довољне, јасне и аргументоване разлоге, који у погледу одлучних чињеница не садрже никакве противречности, нити нејасноће, док је првостепени суд у побијаној пресуди, којом је окривљене огласио кривим, дао детаљне разлоге, које у свему као правилне прихвата и веће овога суда.

Браниоци окривљеног АА2 у својој жалби истичу да у побијаној пресуди није утврђена веза између злочина и оружаног сукоба, наводећи да суд није утврдио разлоге убиства, а што је од суштинског значаја за утврђивање постојања дела ратни злочин.

Међутим, према оцени Апелационoг суда у Београду, Одељења за ратне злочине, напред наведени жалбени наводи бранилаца окривљеног АА2 су неосновани, с обзиром да је првостепени суд правилно утврдио постојање оружаног сукоба, правилно исти доводећи у везу са кривичним делом кроз статус како окривљених као извршилаца кривичног дела, тако и оштећених лица, за које своје закључивање је дао конкретне, јасне и аргументоване разлоге.

Наиме, павилно је првостепени суд из исказа окривљеног АА, исказа сведока СС1 до СС5 утврдио да се критични догађај одиграо у време оружаних сукоба на подручју Републике Хрватске и тадашње САО Крајине, и да је на подручју Општине Теслинград (Лички Осик) у време критичног догађаја био у току оружани сукоб.

Околност постојања оружаног сукоба као једног од елемената кривичног дела, и по налажењу овога суда, произлази и из материјалних доказа и то дописа ВБА број 16699-2 од 26.11.2010. године, а како је наведени доказ прибављен на законит начин од надлежних органа, правилно је првостепени суд на главном претресу 12.03.2012. године, извршио увид у исти и на овом доказу између осталог засновао утврђено чињенично стање, док се супротни жалбени наводи бранилаца окривљеног АА2, да се у конкретном случају ради о незаконитом доказу, због чега је пресуда захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 1 ЗКП-а, показују као неосновани.

Да су окривљени АА и окривљени АА3 били припадници МУП САО Крајине, а окривљени АА2, окривљени АА1 и окривљени АА4, према коме је поступак раздвојен, били припадници ТО Теслинград, правилно је првостепени суд утврдио из одбрана окривљених АА, АА1, АА2 и АА3, у делу у коме је суд исте прихватио, док је из одбране окривљеног АА и окривљеног АА3, као и исказа сведока СС3 утврђено да су сви окривљени у критичном периоду били униформисани и наоружани аутоматским пушкама, бомбама и пиштољима, чије исказе је првостепени суд у наведеном делу прихватио као истините и логичне.

Неосновано се жалбом бранилаца окривљеног АА2 истиче да је погрешан закључак првостепеног суда да су чланови породице ОО били цивили у смислу члана 50 у вези члана 43 Првог допунског Протокола женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава међународних оружаних сукоба и да је погрешно позивање суда на члан 4 Другог допунског Протокола уз женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава међународног оружаног сукоба, наводећи да бар три од пет чланова породице ОО нису били цивили, већ су били укључени у систем одбране локалних наоружаних снага, у ком смислу нема места ни примени члана 13 Допунског протокола уз женевске конвенције о заштити жртава не међународних оружаних сукоба од 12.08.1949. године.

Наиме, правилно је првостепени, разматрајући статус оштећених ОО1, ОО2, ОО3 и ОО4, несумњиво утврдио да су исти били цивили, а такође је правилно утврђено да оштећена ОО5 критичном приликом није учествовала у непријатељствима.

Правилно је, по налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, првостепени суд закључио када није прихватио одбрану окривљеног АА у делу у коме је исти тврдио да су ОО1, ОО3 и ОО2 били борци, да нису били цивили, да су имали ратни војни распоред, командира чете, да су били задужени војним наоружањем, а и да је споран статус ОО4 и ОО5, правилно налазећи да је оваква његова одбрана срачуната на умањење кривичне одговорности. Наиме, и по налажењу већа овога суда, оваква одбрана окривљеног АА демантована је исказима сведока СС1 и СС3, чије исказе је првостепени суд правилно прихватио као јасне, категоричне и логичне, будући да је сведок СС1, који је у критично време био командант територијалне одбране Теслинграда био изричит да је оштећени ОО1 код њега био евидентиран као цивил, и у том смислу објаснио да оштећени није желео да се бори ни на једној страни, да ни његови синови нису хтели да иду на положаје, док је сведок СС3 био категоричан да ОО нису долазили по распоред страже у станицу милиције, већ су само чували своје имање.

Стога се, и по ставу овога суда, ради о лицима која нису учествовала у непријатељствима, дакле о категорији цивилних лица, која су уживала заштиту коју гарантује Четврта женевска конвенција о заштити грађанских права за време рата од 12.08.1949. године и Други допунски протокол, док се супротни жалбени наводи бранилаца окривљеног АА2 показују као неосновани.

Дакле, имајући у виду неспорно утврђену чињеницу да се критични догађај одиграо у време оружаних сукоба, да је постојао унутрашњи оружани сукоб у Републици Хрватској, која је била саставни део тадашње СФРЈ, између јединице ЈНА, Територијалне одбране и МУП САО Крајине, као и добровољаца са једне стране и хрватских оружаних формација, у чијем саставу су биле јединице МУП Хрватске, Збора народне гарде и добровољаца са друге стране, да су окривљени АА и окривљени АА3 били припадници МУП САО Крајине, а окривљени АА2, окривљени АА1 и окривљени АА4, према коме је поступак раздвојен, припадници ТО Теслинград и деловали као учесници једне од страна у сукобу, а да су оштећени цивилна лица која су за време оружаног сукоба била заштићена Међународним хуманитарним правом и да су убијени на месту и у време како је то описано у изреци пресуде, при чему су оштећени ОО1, ОО2, ОО3 и ОО4 претходно лишени слободе, затворени у просторијама станице милиције због сумње да поседују радио станицу и да сарађују са хрватским оружаним формацијама, то је, по налажењу Апелационoг суда у Београду, Одељења за ратне злочине, првостепени суд правилно закључио да је кривично дело за које се окривљени терете било повезано са непријатељствима која су се догађала у Републици Хрватској, док се супротни жалбени наводи бранилаца окривљеног АА2, показују као неосновани.

Браниоци окривљеног АА1, окривљеног АА2 и окривљеног АА3, у својим жалбама оспоравају постојање претходног договора за извршење предметног кривичног дела.

Наиме, међу странкама је учињена неспорном чињеница да је окривљени АА5, против кога је поступак раздвојен, као начелник ресора Државне безбедности МУП САО Крајина, коме се као своме претпостављеном обратио окривљени АА, питајући га шта да ради са ухапшеним члановима породице ОО, као и са ОО5, која је била на слободи, наредио окривљеном АА да их лиши живота, по чијем наређењу је овај окривљени и поступио.

Да је окривљени АА, поступајући по примљеном наређењу окривљеног АА5, против кога је поступак раздвојен, постигао договор са окривљенима АА2, АА3, АА1 и АА4, против кога је поступак раздвојен, да лише живота породицу ОО, са чиме су се они сагласили, правилно је првостепени суд утврдио из доследне одбране окривљеног АА, дате у поступку истраге у Сомбору, дана 01.03.2010. године и у поступку истраге и на главном претресу пред Вишим судом у Београду, Одељењем за ратне злочине, коју одбрану је суд прихватио као истиниту, уверљиву и логичну, и у којој је овај окривљени тврдио да је договор постигао управо са лицима са којима је одрастао, интезивно се дружио, био перманентно у контакту, при чему је био изричит да је речено свима, да су сви били упознати, да нико није ишао у риболов или у лов, да су сви били у шареним униформама, да су сви били наоружани са аутоматским пушкама и са пиштољима, као и бомбама. Закључку првостепеног суда да одбрану окривљеног АА прихвати у наведеном делу правилно је допринео и утисак који је окривљени АА оставио приликом суочења са окривљеним АА2 и окривљеним АА3, тврдећи да је међу њима постигнут договор у којем је учествовао и окривљени АА1, као и окривљени АА4, да се породица ОО лиши живота, којом приликом је исти био категоричан и за суд уверљив. При том је одбрана окривљеног АА да је постигнут договор поткрепљена и делом промењене одбране окривљеног АА2 са главног претреса од 12.03.2012. године, када је овај окривљени био изричит да је постојао договор између окривљеног АА, окривљеног АА3 и њега да се лиши живота оштећени ОО1, ОО2, ОО3 и ОО4, у ком делу је првостепени суд правилно прихватио одбрану окривљеног АА2 као истиниту и уверљиву.

Да су се окривљени АА, АА1, АА3, АА2 и АА4 дружили и виђали сваког дана правилно је првостепени суд утврдио и из међусобно сагласних исказа сведока СС3 и СС6, при чему је сведок СС3 био изричит да је окривљени АА оформио „клан“, који су између осталих чинили окривљени АА, АА1, АА2 и АА4, док је сведок СС6 навео да је постојала „АА група“ коју си између осталих чинили АА2 и АА3.

Стога, имајући у виду прихваћене делове исказа сведока СС3 и СС6, да су се окривљени дружили, правилно је првостепени суд закључио да су одбране окривљених АА2 и АА3, у делу у коме исти наводе да су се плашили окривљеног АА, неприхватљиве, оцењујући их као срачунате на умањење кривичне одговорности, будући да су исте, и по ставу овога суда, у супротности са изведеним и прихваћеним доказима, а демантоване су и категоричном и уверљивом одбраном окривљеног АА.

Да је окривљени АА, поступајући по примљеном наређењу окривљеног АА5, према коме је кривични поступак раздвојен, постигао договор са окривљеним АА1 и окривљеним АА2, да заједно лише живота оштећену ОО5, правилно је првостепени суд утврдио из јасне, детаљне и логичне одбране окривљеног АА, из које је утврђено да се у просторијама станице милиције са АА1 и АА2 договорио да се лиши живота ОО5 и да су у ноћи између 20 и 21 октобра 1991. године наоружани отишли до викендице у којој је боравила оштећена, да је окривљени АА ушао у викендицу, а окривљени АА1 и АА2 остали у дворишту испред викендице и чували стражу, па је окривљени АА оштећену ОО5 лишио живота ватреним оружјем, након чега су АА1 и АА2 ушли у викендицу, а затим су заједно пронашли петролеј, набацали старе чаршаве и запалили оштећену и викендицу. Одбрана окривљеног АА у погледу чињенице да је он пуцао у оштећену ОО5 и лишио је живота поткрепљена је делом одбране окривљеног АА2, при чему је ова чињеница посредно утврђена и из дела одбране окривљеног АА3. Такође, одбрана окривљеног АА, да су критичном приликом, док се он налазио у викендици, испред викендице у дворишту били окривљени АА2 и АА1, поткрепљена је делом одбране окривљеног АА2, док су наводи одбране окривљеног АА да су окривљени АА1 и АА2 критичном приликом испред викендице у којој се налазила оштећена ОО5 чували стражу, посредно потврђени исказом сведока СС3, при чему је закључку првостепеног суда да прихвати одбрану окривљеног АА у делу у коме је исти тврдио да су окривљени АА1 и АА2 критичном приликом били наоружани и да су чували стражу, правилно допринело и извођење доказа суочењем окривљеног АА са окривљеним АА2, у коме је окривљени АА био категоричан, због чега је, насупрот жалбеним наводима браниоца окривљеног АА2, по налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, првостепени суд правилно закључио када није прихватио одбрану окривљеног АА2 који је тврдио да није чувао стражу, правилно налазећи да је оваква његова одбрана у супротности са напред изведеним доказима и срачуната на избегавање кривичне одговорности, а такође је правилно закључио када није прихватио одбрану овог окривљеног ни у делу у коме је исти тврдио да је мислио да иду да пронађу радио станицу, будући да је окривљени АА у свом исказу категорично тврдио и приликом суочења остао при тврдњи да је окривљени АА2 критичном приликом знао да иду да лише живота ОО5, а коју одбрану окривљеног АА је првостепени суд правилно прихватио као истиниту и убедљиву, дајући за овакав свој закључак у образложењу побијане пресуде јасне, довољне и аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд, због чега се супротни жалбени наводи браниоца окривљеног АА2 показују као неосновани.

Потом, да је окривљени АА, поступајући по примљеном наређењу окривљеног АА5, против кога је поступак раздвојен, неутврђеног дана, неколико дана касније, у октобру 1991. године, постигао договор са окривљеним АА1, окривљеним АА2 и окривљеним АА4, против кога је поступак раздвојен, да заједно са окривљеним АА3 лише живота ухапшене чланове породице ОО и то ОО1, ОО2, ОО3 и ОО4, правилно је првостепени суд утврдио из доследне, искрене, детаљне, јасне, недвосмислене и убедљиве одбране окривљеног АА, која је у погледу битних чињеница поткрепљена и одбраном окривљеног АА2 са главног претреса од 12.03.2012. године, а коју је суд прихватио као убедљиву и јасну, и која у овом делу са одбраном окривљеног АА чини логичну целину.

Наиме, правилно је првостепени суд из одбране окривљеног АА, која је поткрепљена и делом одбране окривљеног Аа2 и окривљеног АА3, које је суд прихватио као међусобно сагласне и истините, утврдио да су окривљени АА, окривљени АА2, окривљени АА1 и окривљени АА4, према коме је поступак раздвојен, отишли у стан код окривљеног АА3, да је камион марке „ТАМ“ који је био паркиран испред његовог стана довежен до Полицијске станице у Теслинграду и да су сви дошли испред станице милиције, а такође је из одбране окривљеног АА првостепени суд правилно утврдио да су у подрум дечијег вртића улазили сви окривљени, дакле окривљени АА1, окривљени АА3, окривљени АА2 и окривљени АА4, према коме је поступак раздвојен, да су изводили једно по једно лице, да су им везивали руке, а затим их убацили у задњи део камиона, коју одбрану је првостепени суд прихватио као истиниту и убедљиву.

Стога је правилно првостепени суд закључио када није прихватио одбрану окривљеног АА3 у делу у коме је исти тврдио да је само извео оштећеног ОО2 из подрума до комбија, као и у делу у коме је окривљени АА3 тврдио да, када је постао свестан намере својих сабораца није више био у ситуацији да предузме било шта како би их од те сулуде намере и одвратио, а да се бојао да било шта предузме јер је сматрао да би у тој ситуацији његов живот био угрожен и да је поступао по наредби окривљеног АА, правилно налазећи да је оваква одбрана окривљеног АА3 срачуната на избегавање кривичне одговорности, будући да иста није поткрепљена ни једним доказом, при чему је, и по налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, стварно понашање окривљеног АА3 критичном приликом од изласка из сопственог стана, доласка до станице милиције, извођења из притвора чланова породице ОО, везивања руку, лепљења уста лепљивом траком, вожње до јаме „Голубњача“ и егзекуције, управо указује да је овај окривљени све радње предузео свесно и вољно, док се супротни жалбени наводи браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ4, показују као неосновани.

Такође, правилно је првостепени суд закључио када није прихватио ни одбрану окривљеног АА2 у делу у коме је исти навео да је критичном приликом само стајао крај возила и гледао како се ОО изводе из подрума дечијег вртића, јер му је рука била у гипсу. И по ставу овога суда, како то правилно закључује првостепени суд, оваква одбрана окривљеног АА2 оповргнута је делом одбране окривљеног АА3, у коме је овај окривљени доследно и категорично навео да је заједно са окривљеним АА2 сишао до подрума где су се налазили чланови породице ОО, да су скинули резу и извели једно лице, а што је сагласно са одбраном окривљеног АА да је између осталих и окривљени АА2 изводио оштећене из притвора и учествовао у лепљењу уста и везивању руку, па су жалбени наводи бранилаца окривљеног АА2 и у наведеном делу, по оцени овога суда, неосновани.

Жалбама бранилаца окривљених АА1, АА2 и АА3 оспорава се закључак првостепеног суда да се лишавања живота породице ОО, тј. ОО1, ОО2, ОО3 и ОО4, одиграло на начин како то описује окривљени АА, при чему бранилац окривљеног АА3, адвокат АБ4, истиче да су наводи окривљеног АА, на којима првостепени суд заснива чињенично стање, у супротности са налазом и мишљењем судског вештака проф.др ВВ, из кога произлази да је код појединих жртава породице ОО јасно да постоје трагови само једне прострелне ране на костима лобање.

Према оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, првостепени суд је из одбране окривљеног АА, који је био доследан и изричит током целог поступка у погледу чињеница ко је од окривљених пуцао у поједине чланове породице ОО, несумњиво утврдио да су окривљени АА, АА2, АА3 и АА1, заједно са окривљеним АА4, према коме је поступак раздвојен, лишили живота оштећене ОО1, ОО2, ОО3 и ОО4, и то тако што су у оштећеног ОО3 пуцали окривљени АА1 и АА, у окривљеног ОО2 пуцали окривљени АА1, АА3 и АА, у оштећеног ОО1 пуцали окривљени АА1, АА3, АА4 и АА, а у оштећену ОО4 пуцали окривљени АА1, АА3, АА4, АА2 и АА.

Како окривљени АА није оспоравао своју централну улогу у извршењу радњи предметног кривичног дела и описавањем радњи осталих окривљених није покушао да умањи или искључи своје учешће у извршењу кривичног дела, правилно је првостепени суд закључио да овај окривљени нема никаквог разлога да остале саоптужене неосновано терети, па како је овај окривљени и приликом суочења са окривљенима АА2, АА3 и АА1 категорично потврдио сам ток критичног догађаја, ко је од окривљених у ког оштећеног пуцао, при чему је његова одбрана у наведеном делу поткрепљена деловима исказа сведока СС2 и СС5, са којима чини логичну целину, то је правилно првостепени суд одбрану окривљеног АА у погледу наведених битних околности критичног догађаја прихватио, оцењујући је као искрену, детаљну, јасну и убедљиву, при чему разлике у његовим исказима у погледу чињенице ко је од чланова породице ОО приликом лишавања живота остао на рубу јаме, а ко је одмах пао у јаму, и по налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, нису од битног утицаја на правилан закључак првостепеног суда да неспорно из изведених и прихваћених доказа произлази да су два тела приликом лишавања живота остала поред јаме, и да су та два тела у јаму убацили окривљени АА3 и окривљени АА2.

Жалбене наводе браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ4 да је опис догађаја који даје окривљени АА, а првостепени суд прихвата, у супротности са исказом вештака проф. др ВВ, из кога произлази да је код појединих жртава породице ОО јасно да постоје трагови само једне прострелне ране на костима лобање, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, оцењује неоснованим, будући да из налаза и мишљења судског вештака др ВВ1, који је суд прихватио као објективан и дат у складу са правилима струке, произилази да се у конкретном случају ради о прострелинама насталим дејством најмање једног пројектила из ручног ватреног оружја, с тим да вештак није искључио могућност да их је било више, с обзиром да недостају неке од костију оштећених, а због протека времена од убиства до времена вађења посмртних остатака мека ткива нису сачувана, као и да постоји могућност да је осим пронађених прострелних рана на деловима пронађених костију било испаљених пројектила и по костима које недостају, као и меким ткивима.

Браниоци окривљеног АА2 у својој жалби оспоравају саизвршилаштво, наводећи да је окривљени АА2 само физички био присутан приликом лишавања живота ОО5 и породице ОО, оспоравајући при том узрочну везу између радњи окривљеног АА2 (чувања страже, гурање лешева у јаму) и последице (смрти чланова породице ОО).

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, ове жалбене наводе оцењује неоснованим, и налази да је првостепени суд, праћењем редоследа радњи које су окривљени предузимали, несумњиво утврдио да су деловали по договору, синхронизовано, са заједничким циљем да петочлану породицу ОО због сумње да поседују радио станицу и да сарађују са хрватским оружаним снагама, лише живота, па је тако правилан закључак првостепеног суда да су окривљени АА, АА2 и АА1 заједнички учествовали у лишавању живота оштећене ОО5, као и да су окривљени АА, АА1, АА2 и АА3, заједно са окривљеним АА4, према коме је поступак раздвојен, заједнички учествовали у лишавању живота осталих чланова породице ОО, дајући за овакво своје закључивање јасне, довољне и аргументоване разлоге у образложењу побијане пресуде, на странама 59 и 60, правилно налазећи да постоји објективна веза свих окривљених, будући да су све радње које су окривљени предузимали за последицу имале лишавање живота свих оштећених лица, на начин ближе описан у изреци побијане пресуде, тј. да су све радње окривљених АА, АА1 и АА2, у лишавању живота оштећене ОО5, и све радње окривљених АА, АА1, АА3, АА2 и окривљеног АА4, према коме је поступак раздвојен, приликом лишавања живота оштећених ОО1, ОО2, ОО3 и ОО4, резултат заједничког деловања, да се међусобно допуњују и чине једну целину, при чему несумњиво постоји и субјективна веза између окривљених, будући да су сви знали један за другог, били свесни заједничког деловања, свесни да свака њихова појединачна радња представља део целовите радње извршења кривичног дела, и да су све појединачне радње окривљених имале за последицу лишавање живота оштећених чланова породице ОО.

Правилно је, по налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, првостепени суд, оцењујући психички однос окривљених према кривичном делу, утврдио да су окривљени АА, АА1, АА2 и АА3 у оквиру договора предузели радње нужне за његову реализацију и при том остварење дела хтели као своје и као заједничко, били свесни свога дела и хтели његово извршење, дакле да су поступали са директним умишљајем, будући да, и по ставу овога суда, околности случаја и понашање окривљених критичном приликом указују да је на страни свих окривљених постојало јединство умишљаја да се оштећени лише живота, и то само због сумње да поседују радио станицу и да сарађују са хрватским оружаним формацијама, па се стога супротни жалбени наводи бранилаца окривљеног АА2, којима се оспорава свест овог окривљеног о делу и хтење, тј. директан умишљај, показују као неосновани.

Жалбом бранилаца окривљеног АА2, оспорава се налаз и мишљење судског вештака неуропсихијатра ВВ2 од 24.02.2010. године, у погледу овог окривљеног, међутим, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, налази да је првостепени суд правилно поступио када је прихватио у потпуности налаз и мишљење овог судског вештака налазећи да је исти стручан и аргументован, и из наведеног налаза и мишљења, при коме је овај судски вештак остао и на главном претресу од 01.12.2010. године, утврђено је да је способност окривљеног АА2 да схвати значај дела била очувана, а способност да управља својим поступцима је била једноставно смањена, имајући у виду индивидуалну емоционално-волитивну вулнерабилност, при чему је овај судски вештак био изричит да је окривљени АА2 способан за опажање, пажњу, памћење, мишљење, расуђивање, као и способност да репродукује догађај из прошлости.

Имајући у виду да су све одлучне чињенице правилно и потпуно утврђене, према оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, првостепени суд је правилно извео закључак о правној оцени радњи окривљеног АА, окривљеног АА1, окривљеног АА2 и окривљеног АА3, па је правилно одлучио о њиховој кривици и правном квалификацијом из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву у вези члана 22 КЗ СРЈ, правилно је примењен закон јер се у радњама окривљених стичу објективна и субјективна обележја кривичног дела за које су окривљени оглашени кривим, па су стога жалбени наводи бранилаца окривљених АА1 и АА2, којима се првостепена пресуда оспорава због повреде кривичног закона, оцењени као неосновани.

Наиме, по налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, правилно је првостепени суд у конкретном случају применио КЗ СРЈ, налазећи да је наведени закон блажи од КЗ СФРЈ, који је важио у време извршења дела, будући да је одредбом члана 142 КЗ СФРЈ била запрећена казна затвора од 5 година или смртна казна, док је одредбом члана 142 КЗ СРЈ за наведено дело запрећена казна затвора од 5 година или затвор од 20 година.

При том се неосновано жалбом браниоца окривљеног АА2 истиче да је у конкретном случају по окривљеног блажи Кривични законик, важећи у време пресуђења, који не предвиђа горњу границу висине казне за предметно кривично дело. Наиме, чланом 372 Кривичног законика ("Службени гласник РС", број 85/2005, 88/2005 (исправка), 107/2005 (исправка), 72/2009 и 111 oд 29.12.2009.) за кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, ставом трећим прописана је казна затвора од најмање десет година, или затвором од тридесет до четрдесет година.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, испитао је првостепену пресуду у делу одлуке о кривичним санкцијама, по жалбама Тужиоца за ратне злочине, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1 и браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ4, а по службеној дужности у односу на жалбу бранилаца окривљеног АА2, адвоката АБ2 и адвоката АБ3, с обзиром да је жалба изјављена због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, али не и због одлуке о казни, па је донео одлуку као у изреци пресуде.

Наиме, према оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, основано се жалбом Тужиоца за ратне злочине првостепена пресуда побија у погледу одлуке о кривичној санкцији у односу на окривљеног АА, тако што се истиче да је овај окривљени испољио највећу криминалну количину, а што се морало одразити и на висину изречене казне, која је морала бити строжа у односу на казну која је изречена окривљеном АА1, што значи да је првостепени пропустио да изврши индивидуализацију казне сваком од окривљених сходно њиховом доприносу извршењу дела, односно појединачно извршеној криминалној количини сваког од њих.

Према налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, првостепени суд је правилно утврдио и ценио олакшавајуће околности на страни окривљеног АА, односно правилно је на страни овог окривљеног имао у виду његово признање извршења кривичног дела које му је стављено на терет, чиме је значајно допринео расветљавању чињеничног стања, које је имало посебан значај при одмеравању казне, јер произилази да је мотивисано утврђивањем истине, прихватањем кривице и одговорности за наступеле последице, а такође је имао у виду и чињеницу да овај окривљени није осуђиван, што је утврђено из извештаја из казнене евиденције, као и неповољне личне прилике због незапослености, и да је отац једног детета.

Међутим, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, а на шта се основано указује и жалбом Тужиоца за ратне злочине, налази да првостепени суд у односу на окривљеног АА није у довољној мери ценио као отежавајућу околност током овог кривичног поступка на несумњив начин утврђену већу криминалну количину, тј. неспорно утврђену чињеницу да је окривљени АА при лишавању живота чланова породице ОО пуцао из ватреног оружја на свих 5 чланова породице ОО.

С обзиром на напред наведено, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, је уважавањем жалбе Тужиоца за ратне злочине, у односу на окривљеног АА, првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији у односу на овог окривљеног преиначио тако што га је осудио на казну затвора у трајању од 13 (тринаест) година, у коју му је урачунао и време проведено у притвору, налазећи да је једина адекватна казна у конкретном случају казна затвора у трајању од 13 (тринаест) година, која је и прописана за кривично дело за које је овај окривљени оглашен кривим и иста је сразмерна тежини извршеног кривичног дела, проузрокованим последицама, околностима под којима је кривично дело извршено (дакле и чињеници да је овај окривљени поступао по наређењу претпостављеног), степену кривичне одговорности окривљеног, и као таква неопходна за остваривање сврхе кажњавања из члана 33 КЗ СРЈ, а како се то основано указује у жалби Тужиоца за ратне злочине.

Стога се супротни жалбени наводи браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, у којима се не наводи ни једна околност која није цењена од стране првостепеног суда, а која би утицала на другачију одлуку, у смислу блажег кажњавања овог окривљеног, показују као неосновани.

Такође према оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, основано се жалбом браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ4, првостепена пресуда у односу на овог окривљеног побија у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што се наводи да је првостепени суд пропустио да изврши ваљану индивидуализацију казне, сходно учињеним радњама и степену одговорности за исте, будући да је окривљеног АА, који је учествовао у свим радњама извршења предметног кривичног дела и пуцао на све чланове породице ОО осудио на готово исту казну као и окривљеног АА3.

Према налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, првостепени суд је правилно утврдио и ценио олакшавајуће околности на страни окривљеног АА3, односно правилно је имао у виду чињеницу да је ожењен, отац двоје деце, као и да је према извештају из казнене евиденције неосуђиван. Такође, правилно је првостепени суд имао у виду и отежавајуће околности, које су збирно наведене за све окривљене, а које се односе на тежину извршеног кривичног дела и околности под којима је исто извршено.

Међутим, према налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, првостепени суд је у односу на окривљеног АА3 дао пренаглашен значај отежавајућих околностима и то тежини извршеног кривичног дела, наводећи да је лишено живота 5 чланова породица. Наиме, неспорно је током поступка утврђено да овај окривљени није учествовао у радњама ближе описаним у ставу 1 изреке првостепене пресуде, тј. није учествовао у убиству оштећене ОО5, што и према оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, како се то основано жалбом браниоца окривљеног АА3 истиче, указује на испољену мању криминалну количину, због чега се у конкретном случају сврха кажњавања може постићи и казном блажом од изречене.

С обзиром на изнето, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, је уважавањем жалбе браниоца окривљеног АА3 преиначио првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији у односу на овог окривљеног и осудио га на казну затвора у трајању од 8 (осам) година, у коју казну му је урачунао и време проведено у притвору, оцењујући да је ова казна нужна, али и довољна за остваривање законом предвиђене сврхе кажњавања.

Стога се супротни жалбени наводи Тужиоца за ратне злочине, којима се првостепена пресуда у односу на окривљеног АА3 оспорава у погледу одлуке о кривичној санкцији, а у којима се не наводи ни једна околност која није цењена од стране првостепеног суда, а која би утицала на другачију одлуку, у смислу строжијег кажњавања овог окривљеног, показују као неосновани.

Према оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, жалба бранилаца окривљеног АА2, адвоката АБ2 и адвоката АБ3, која у себи, сходно члану 451 став 2 тачка 1 ЗКП-а, садржи и жалбу због одлуке о кривичној санкцији, као и жалбе браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, због одлуке о кривичној санкцији и жалба Тужиоца за ратне злочине, због одлуке о кривичној санкцији у односу на окривљене АА1 и АА2, су неосноване.

Првостепени суд је, по налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, одлучујући о врсти и висини кривичне санкције коју треба изрећи окривљенима АА1 и АА2, имао у виду све околности из члана 41 КЗ СРЈ, које су од утицаја на одмеравање казне. Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА1 суд је имао у виду да је ожењен, отац двоје деце, да је по сопственом казивању инвалид, док је од отежавајућих околности на страни овог окривљеног суд узео у обзир понашање после извршења кривичног дела и то чињеницу да је одговарао због кривичног дела из Закона о оружју и муницији. Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА2 првостепени суд је имао у виду чињеницу да је ожењен, отац једног малолетног детета, да је према извештају из казнене евиденције неосуђиван, као и неповољне материјалне прилике због незапослености, затим да је његова способност да управља својим поступцима била једноставно смањена, а што произилази из налаза и мишљења, као и изјашњења судског вештака неуропсихијатра ВВ2. Првостепени суд је на страни овог окривљеног од олакшавајућих околности ценио и чињеницу да је делимично потврдио наводе прецизиране оптужнице у односу на постигнути договор и да је због тог догађаја изразио жаљење. Од отежавајућих околности у односу на оба окривљена суд је имао у виду тежину извршеног кривичног дела, тј. чињеницу да је лишено живота 5 чланова породице ОО, а то све због сумње да сарађују са хрватским снагама и да поседују радио станицу, при чему је нарочито имао у виду безобзирност коју су том приликом испољили окривљени и то у чињеници да су тело оштећене ОО5 запалили након лишења живота, а преостале чланове породице ОО након лишења живота бацили у јаму, што је све резултирало тиме да родбина убијених није била у прилици да достојно по обичајима сахрани њихове посмртне остатке.

Имајући у виду све напред утврђене олакшавајуће и отежавајуће околности, правилно је првостепени суд окривљеног АА1 осудио на казну затвора у трајању од 12 (дванест) година, а окривљеног АА2 на казну затвора у трајању од 10 (десет) година, у које казне им је урачунао и време проведено у притвору, правилно налазећи да су изречене казне нужне и довољне да би се остварила сврха кажњавања из члана 33 КЗ СРЈ и да су исте сразмерне тежини извршеног кривичног дела, проузрокованим штетним последицама и степену кривице окривљених.

И према оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, овако изречене казне окривљенима АА1 и АА2 адекватне су тежини извршеног кривичног дела и степену кривичне одговорности ових окривљених и исте су нужне, али и довољне да се у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција оствари и сврха кажњавања, па се стога супротни жалбени наводи Тужиоца за ратне злочине и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1 показују као неосновани и истима ничим није доведена у сумњу правилност одлуке о кривичној санкцији у односу на ове окривљене.

Из свих изнетих разлога Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, на основу одредбе члана 459 став 1 ЗКП-а и члана 457 ЗКП-а, донео је одлуку као у изреци пресуде.

Записничар      ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бранислава Муњић, с.р.    Синиша Важић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)