Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.06.2014.

Кж1 По2 3/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По2 3/14
Дана 09.06.2014. године
Б Е О Г Р А Д
ул. Немањина бр. 9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судије Синише Важића, председника већа, судија Соње Манојловић, мр Сретка Јанковића, др Миодрага Мајића и Омера Хаџиомеровића, чланова већа, уз учешће вишег саветника Браниславе Муњић, као записничара, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву у вези са чланом 22 КЗ СРЈ, одлучујући о жалби Тужиоца за ратне злочине, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К-По2.бр. 8/13 од 22.11.2013. године, у седници већа одржаној дана 09. јуна 2014. године, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине Снежане Станојковић, једногласно је донео


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Тужиоца за ратне злочине, а пресуда Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К-По2.бр. 8/13 од 22.11.2013. године, СЕ ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

I

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА И ИЗЈАВЉЕНА ЖАЛБА

1. Пресудом Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К-По2.бр. 8/13 од 22.11.2013. године, окривљени АА је, на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, ослобођен од оптужбе да је као саизвршилац извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ, у вези члана 22 КЗ СРЈ и одређено је да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.

2. Против наведене пресуде благовремено је жалбу изјавио Тужилац за ратне злочине, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. Жалбом Тужиоца за ратне злочине, суштински се оспорава законитост изведених доказа и истиче се да пресуда нема разлога о одлучним чињеницама, да су разлози потпуно нејасни и у знатној мери противречни, док су разлози пресуде о чињеницама које су биле предмет доказивања противречни ономе што стоји у записницима о исказима датим у поступку, оспоравајући при том оцену изведених доказа.

3. Тужилац за ратне злочине је, поднеском Ктж.бр. 2/13 од 05.03.2014. године, предложио да Апелациони суд у Београду уважи жалбу Тужиоца за ратне злочине и решењем укине пресуду Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К-По2.бр. 8/13 од 22.11.2013. године и предмет врати истом суду на поновно суђење.

4. Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, одржао је седницу већа, у складу са одредбама члана 447 ЗКП, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине Снежане Станојковић, на којој је размотрио списе предмета, па је, након разматрања навода и предлога из изјављене жалбе, имајући у виду и мишљење Тужиоца за ратне злочине, а након што је првостепену пресуду испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, сходно одредби члана 451 став 1 ЗКП, нашао да је жалба неоснована.


II

РАЗЛОЗИ ЗА ОДБИЈАЊЕ ЖАЛБЕ

2.1 Истицање битних повреда одредаба кривичног поступка

2.1.1 Недозвољени докази (чл. 438 ст. 2 тач. 1 ЗКП)

5. Жалбом Тужиоца за ратне злочине се најпре истиче да је првостепена пресуда заснована на доказима на којима се по одредбама Законика о кривичном поступку не може заснивати и то на неовереним копијама и фотокопијама писмених исправа, супротно одредби члана 139 став 1 у вези члана 16 став 1 Законика о кривичном поступку, наводећи да наведени докази нису прибављени сходно правилима из Закона о пружању међународне правне помоћи у кривичним стварима у оригиналу или овереној копији, како то предвиђа одредба члана 139 став 1 Законика о кривичном поступку. Реч је о следећим доказима: Пресуди Суда Босне и Херцеговине – Одјел I бр. S11K259410KRL од 15.11.2012, записницима о исказима сведока СС од 30.9.2009, СС1 од 29.5.2009, СС2 од 8.9.2010, СС3 од 13.1.2010, СС4 од 14.9.2010, СС5 од 18.6.2010, СС6 од 29.5.2009, СС7 од 15.2.2010, СС8 од 10.9.2010 и СС9 од 8.9.2010. и транскриптима са претреса из поступка против осумњиченог АА1 од 5.4.2012, када су наведени сведоци испитивани.

6. Међутим, веће овога суда сматра да првостепени суд није начинио битну повреду поступка користећи овако прибављене доказе.

7. Одредбом члана 139. Законика о кривичном поступку, ставом 1 прописано је да исправу по службеној дужности или на предлог странака прибавља орган поступка или подносе странке, по правилу, у оригиналу. Ставом 2 истог члана прописано је – ако лице или државни орган одбије да на захтев органа поступка добровољно преда исправу, поступиће се у складу са одредбама члана 147 овог законика. Ако је оригинал исправе уништен, нестао или га није могуће прибавити, може се прибавити копија исправе.

8. Узимајући у обзир наведене одредбе, према схватању Апелационог суда, закон није искључио могућност прибављања исправе у фотокопији, при чему сама чињеница да су исправе предате у фотокопији не искључује њихову аутентичност и веродостојност, а што ни Тужилаштво за ратне злочине не оспорава, већ оспорава искључиво поштовање процедуре приликом прибављања оспорених исправа.

9. Поред тога, према схватању Апелационог суда, потребно је уочити да постоји разлика између доказа код којих приликом прибављања није у потпуности испоштована процедура и доказа који су у супротности са Уставом, законима или опште прихваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима (члан 16 ЗКП). Наиме, мањи формални недостаци у прибављању одређеног доказа (прибављање фотокопије исправе без да је претходно покушано прибављање оригинала исте), не представља недостатак у доказној процедури таквог значаја да би аутоматски овакав доказ морао бити цењен као недозвољен. Ово је још значајније, ако се има у виду да је наведени доказ прибављен од стране одбране а не од стране тужилаштва, које на располагању има далеко доступније канале комуникације са иностраним органима, као и када се има у виду да ни тужилаштво не оспорава аутентичност ових докумената, што би била једина суштинска препрека употреби фотокопија ових докумената. Због свега наведеног, веће овог суда је, супротно наводима у жалби тужилаштва, мишљења да се у конкретном случају не ради о недозвољеним доказима и да су овако прикупљени докази могли бити кориштени у првостепеном поступку и приликом доношења одлуке првостепеног суда.

10. Жалбом тужилаштва се истиче и да је пресуда заснована на доказима који су узети од стране полиције и Агенције за истраге и заштиту Босне и Херцеговине, што је потпуно супротно одредбама домаћег права – Законика о кривичном поступку, који прописује да се у својству сведока неко лице може испитати само од стране јавног тужиоца у поступку тужилачке истраге против познатог лица, односно по претходном одобрењу судије за претходни поступак, ако је истрага покренута против непознатог лица и од стране суда, истичући да је заснивањем пресуде на овим доказима учињена битна повреда одредаба кривичног поступка и да ови докази представљају незаконите доказе према члану 84 ЗКП, који су као такви морали бити издвојени из списа предмета, јер су узети супротно одредби члана 16 ЗКП, као и да су наводи првостепеног суда да је реч о доказима „који поткрепљују наводе одбране“, изван законске регулативе Законика о кривичном поступку.

11. Међутим, како су окривљени и бранилац предложили да се суд упозна са садржином исказа АА, који је као сведок дао 21.03.2012. године у Центру за истраживање ратних злочина БиХ, сведока СС9 од 05.04.2011. године, датог у Полицијској управи Коњиц, СС10 од 10.01.2011. године, датог у Полицијској управи Коњиц и СС11 од 30.03.2012. године, који је дао у Центру за истраживање ратних злочина БиХ, и то из поступака који су се водили по пријавама против АА2, и како коришћење наведених исказа у овом кривичном поступку није у служби доказивања конкретног кривичног дела учиниоца, већ у циљу оспоравања и дискредитације исказа оштећеног, то је правилно првостепени суд нашао да у конкретном случају може да се упозна са садржином записника о исказима сведока које су предложили окривљени и његов бранилац, будући да су у том смислу то једини релевантни докази и као такви, по ставу већа овога суда, нису незаконити.

2.1.2 Неприхватање исказа СС14 датог пред истражитељима МКТЈ (чл. 438 ст. 2 тач. 2 ЗКП)
  
12. Жалбом заменика Тужиоца за ратне злочине истиче се да првостепена пресуда нема разлога о одлучним чињеницама због чега суд није прихватио као истинит исказ сведока СС14 дат истражитељима Хашког трибунала 20.02.1996. године, мада је исказ овог сведока узет у складу са Правилником о поступку и доказима у Хашком трибуналу, у ком исказу је сведок СС14 изричито навео да је АА, овде окривљеног, упознао у логору „Челебић“ и "Мусали“ и да га је у логору „Челебић“ ово лице тукло, због чега се, по ставу тужилаштва, ова изјава сведока морала ценити као доказ на основу одредбе из члана 14а став 4 Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине.

13. Чланом 14 а став 4 Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине предвиђено је да се докази прикупљени или изведени од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију могу, након уступања, користити као докази у кривичном поступку пред домаћим судом, под условом да су прикупљени или изведени на начин предвиђен Статутом и Правилима о поступку и доказима Међународног кривичног суда за бившу Југославију. Постојање или непостојање чињеница које се доказују тим доказима суд цени у складу са одредбама Законика о кривичном поступку.

14. Апелациони суд најпре истиче да члан 14а став 4 Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, регулише питање употребе доказа прикупљених или изведених пред МКТЈ у ситуацији када је предмет од стране МКТЈ уступљен Републици Србији, што овде није случај. Међутим, у досадашњој судској пракси прихваћено је екстензивније тумачење наведене одредбе, тако што је прихватано да се одредба члана 14а став 4 наведеног закона, односи и на ситуације у којима од стране МКТЈ није дошло до уступања предмета, већ искључиво уступања појединих доказа

15. Међутим, и поред екстензивније примене наведене одредбе и на овакве случајеве, неопходно је имати на уму да је основни предуслов употребе оваквих доказа то да су они прикупљени или изведени на начин предвиђен Статутом и Правилима о поступку и доказима МКТЈ. Другим речима, домаћи законодавац као предуслов прихватања доказа прикупљених или изведених пред МКТЈ, истиче чињеницу да би овакви докази били сматрани допуштеним и у самом МКТЈ.

16. У том смислу неопходно је ценити чињеницу да је правилом 92 bis Правилника о поступку и доказима МКТЈ предвиђено прихватање писаних изјава сведока уместо усменог сведочења, искључиво у ситуацијама када се оваквим сведочењима утврђују чињенице које се не односе на дела и понашање окривљеног (радње за које се терети). У том смислу, самостално прихватање исказа сведока СС14 датог пред истражитељима МКТЈ не би било могуће, имајући на уму да се овај сведок у овом исказу изјашњавао управо о наводним поступцима окривљеног АА, у погледу кривичног дела које му је оптужницом стављено на терет.

17. Правилно је стога првостепени суд ранију изјаву СС14 ценио искључиво као контролну, приликом његовог саслушања путем видео-конференцијске везе. Основни смисао недозвољености непосредног коришћења писаних изјава уместо усменог сведочења у погледу околности које се тичу радњи окривљеног које му се стављају на терет пред МКТЈ, управо је у заштити правичности поступка и омогућавању контрадикторности. Само усменим сведочењем током којег је сведоку могуће постављати питања, како основна тако и контролна, могуће је утврдити евентуалне неправилности, непрецизности, па и нетачности у његовом раније забележеном исказу.

18.  У том смислу, СС14 је приликом усменог сведочења изричито негирао учествовање окривљеног у овом злочину, наводећи да ни у изјави истражитељима окривљеног није поменуо, јер за њега није ни знао, као што му није било ни познато његово име. Имајући на уму да је сведок СС14 истакао да му није познато како је у изјави окривљени доведен у везу са овим злочином, првостепени суд је правилно исказ наведеног сведока првенствено ценио кроз чињенице и околности изнете у непосредном обраћању суду које су биле јасне, детаљне и уверљиве, претпостављајући их изјави узетој у специфичној процедури и писано пренетој, која је од стране истог тог сведока изричито у том делу оспорена.

2.1.3 Повреда правила о унакрсном испитивању (чл. 438 став 2 тачка 3 ЗКП)

19. Жалбом заменика Тужиоца за ратне злочине истиче се да је првостепени суд током доказног поступка, приликом испитивања сведока - оштећеног АА2, повредио одредбе члана 402 став 6 у вези члана 98 став 3 ЗКП, у вези са правилима унакрсног испитивања сведока од стране браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, будући да је на главном претресу од 19.09.2013. године, суд и поред противљења заменика Тужиоца за ратне злочине, браниоцу окривљеног дозволио да у унакрсном испитивању поставља питања која нису била у вези са казивањем сведока - оштећеног АА2 из основног испитивања у предмету окривљеног АА, већ из предмета осумњиченог АА1, који се водио пред судом Босне и Херцеговине, а који исказ пре тога судеће веће није прихватило као доказ.

20. Чланом 402 став 6 ЗКП прописано је да се најпре обавља основно испитивање, после тога унакрсно испитивање, а по одобрењу председника већа могу се постављати додатна питања.

21. Чланом 98 став 3 ЗКП прописано је – када сведок заврши свој исказ а потребно је да се његов исказ провери, допуни или разјасни, поставиће му се питања која морају бити јасна, одређена и разумљива, не смеју садржати обману, нити се заснивати на претпоставци да је изјавио нешто што није изјавио, и не смеју представљати навођење на одговор осим ако се ради о унакрсном испитивању на главном претресу.

22. Имајући на уму напред цитиране одредбе Законика о кривичном поступку, насупрот наведеним тврдњама тужилаштва, веће овога суда је мишљења да чињеница да је суд у унакрсном испитивању дозволио постављања питања која нису у директној вези са основним испитивањем сведока оштећеног АА2 у предмету окривљеног АА, не представља битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 3 ЗКП. Наиме, унакрсно испитивање управо служи да се сведок суочи са његовим ранијим исказима и да одбрана доведе у сумњу исказ тог сведока, па стога по ставу већа овога суда првостепени суд на наведени начин није повредио одредбу члана 402 став 6 у вези члана 98 став 3 ЗКП.

2.2. Истицање погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања

2.2.1. Општи наводи

23. Жалбом заменика Тужиоца за ратне злочине истиче се да је пресуда заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању које се састоји у томе што је неопходно сведока СС14 испитати путем видео конференцијске везе, по правилима која прописује Законик о кривичном поступку, а што није поштовано приликом његовог испитивања на главном претресу од 28.10.2013. године, при ком испитивању би се овом сведоку могао предочити у потпуности исказ дат истражитељима Хашког трибунала 1996.године, те тако разјаснити разлике у казивању.

24. Поред тога Тужилаштво за ратне злочине оспорава оцену изведених доказа и то исказа свих сведока оштећених, указујући да су оштећени АА2, СС15 и СС16 сведочили о догађајима у којима су они били жртве, да су оштећени АА2 и СС15 познавали лично од пре рата окривљеног АА, да су у својим исказима били сигурни да их је тукао окривљени АА, да су казивања ових оштећених била потпуна и довољно детаљна, како у основном испитивању које је извршио заменик Тужиоца за ратне злочине, тако и при унакрсном испитивању на главном претресу, те испитивању од стране суда, док са друге стране испитивани сведоци који нису помињали окривљеног АА као извршиоца кривичног дела, овог окривљеног нису уопште ни познавали, коју чињеницу, по ставу Тужилаштва за ратне злочине, суд при оцени пренебрегава и не доводи у везу приликом оцене веродостојности исказа сведока и поред тога што су њихова казивања о самом догађају у потпуној сагласности са описаним догађајима од стране оштећених.

25. Заменик Тужиоца за ратне злочине у жалби такође указује да првостепени суд приликом оцене исказа оштећених АА2, СС15 и СС16 на више места потпуно произвољно наводи да су искази оштећених „супротни“ исказима других сведока, што по ставу тужилаштва није тачно, будући да се њихови искази једино разликују код набрајања стражара логора „Челебић“, који су учествовали у радњи извршења кривичног дела, при чему су сви тројица оштећених били сигурни да је извршилац био и окривљени АА, а остали сведоци да је у радњи извршења било и стражара које они не познају, при чему окривљеног АА нису познавали пре рата.

26. Међутим, веће овога суда је мишљења да су наведене тврдње изнете у жалби заменика Тужиоца за ратне злочине неосноване из следећих разлога:

27. Најпре, правилно је првостепени суд сведока СС14 испитао путем тзв. алтернативне видео конференцијске везе – „Скајп“, у смислу одредби Европске конвенције о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима и члана 9 другог додатног протокола уз ову конвенцију, и то из просторија Конзулата Републике Србије у Чикагу, где је претходно вицеконзул Републике Србије констатовао да је испитивању приступио сведок и утврдио и потврдио идентитет сведока, а веза је успостављена у договору са Министарством спољних послова – Одељењем за конзуларне послове Републике Србије и Управом Вишег суда у Београду, правилно се приликом доношења одлуке да везу успостави на овај начин, руководећи начелима економичности и ефикасности, при чему се странке и бранилац нису противили оваквом начину испитивања сведока. Наиме, и по ставу већа овога суда, испитивање наведеног сведока у просторијама Амбасаде Републике Србије, а што је био предлог заменика Тужиоца за ратне злочине, проузроковало би несразмерно и непотребно велике трошкове и довело до одуговлачења поступка, док је долазак овог сведока на главни претрес, а имајући у виду да исти живи у Чикагу, САД, отежан и неизвестан, како то правилно налази веће првостепеног суда.

Сведочење АА2

2.2.2. Тачка 1 изреке пресуде

28. Наиме, према наводима оптужнице оштећени АА2 је морао изаћи из хангара број 6, клекнути на земљу, са спојеним рукама иза врата, па га је окривљени АА неколико пута ударио кундаком пушке у леђа и ногама обувеним у чизме, а други стражари и то АА3, звани аа3 бејзбол палицом, СС28 електричним каблом, на врху свезаним у чвор, СС29 звани сс29 и стражар СС27 из Невесиња држаљом од лопате и другим предметима, да су га тукли око 30-45 минута, по свим деловима тела, од чега је у једном тренутку изгубио свест и да су му тада претили да ће га заклати, вређали говорећи да су му силовали мајку и тако према њему и нечовечно поступали.

29. Исказ сведока АА2, који једини сведочи да је окривљени АА предузео напред наведене радње ближе наведене у тачки 1 изреке пресуде, и по ставу већа овога суда, како то правилно закључује првостепени суд, оповргнут је исказом сведока СС9, који је догађају присуствовао и који је изричито навео да том приликом окривљени није био присутан, при чему се овај сведок у свом исказу сећа детаља које је описао и оштећени, да се том приликом џемпер оштећеног поквасио и почео да пушта црвену боју. Такође, и остали саслушани сведоци СС30, СС31 и СС14, сагласни су у својим исказима у погледу тога који су стражари учествовали у предметном догађају, као и да у овој групи није био окривљени. При том је сведок СС14 навео да окривљеног и не познаје и да је за њега први пут чуо у овом поступку, при чему је изричито навео да ни у изјави пред истражитељима Хашког трибунала није споменуо окривљеног, јер није ни знао њега, нити то име и објаснио околности под којима је изјава дата.

30. Стога је, по ставу већа овога суда, супротно жалбеним наводима тужилаштва, правилно првостепени суд нашао да је исказ оштећеног АА2 супротан исказима свих осталих саслушаних сведока, па како није било других доказа да је окривљени учествовао у овом догађају, то правилно првостепени суд исказ оштећеног АА2 није могао да прихвати, нити да из њега закључи да је окривљени извршио напред наведене кривично-правне радње.

2.2.3. Тачка 2 изреке пресуде

31. Наиме, према наводима оптужнице, окривљени АА је у неколико наврата у току јуна месеца са АА3 званим аа3, а некад и са другим стражарима, улазио у хангар 6 и наређивао оштећеном АА2 да ради склекове, па када се овај спуштао, шутирао га у ребра.

32. И по ставу већа овога суда, насупрот жалбеним наводима тужилаштва, у погледу учешћа окривљеног АА у наведеним кривично-правним радњама исказ оштећеног АА2 супротан је исказима осталих саслушаних сведока и то исказима сведока СС9 и Жељка Живака, који су били и очевици овог догађаја, а чије исказе је правилно првостепени суд прихватио као јасне, уверљиве и међусобно сагласне, где су се ови сведоци изјашњавали да је „аа3“ био стражар који је АА2 терао да ради склекове и да је „аа3“ тај који је АА2, док је радио склекове, ударао ногом у трбух и ребра, а да окривљени тада уопште није био присутан, па ценећи исказе ових сведока, у вези са исказима сведока СС30 и СС14, који су били категорични да окривљеног у логору нису виђали да некога туче, правилно је веће првостепеног суда нашло да се на исказу сведока АА2 не може засновати закључак да га је окривљени приморавао да ради склекове и тада га шутирао.

33. При том се, како то правилно оцењује веће првостепеног суда, овај догађај није одиграо на усамљеном месту, када је оштећени сам са стражарима, већ у хангару где су били и други затворени цивили, пред којима се мучење и одвијало, па како се, и по ставу овога суда, ради о крајње специфичном начину малтретирања, које је тако карактеристично да су то сви испитани сведоци упамтили, да су упамтили и стражаре који су ово наређивали и означили АА3 аа3 који је на овај начин поступао са затвореницима, то је, по налажењу већа овога суда, правилно првостепени суд закључио да није било довољно доказа да се само из исказа оштећеног АА2 закључи да је окривљени предузимао описане радње.

2.2.4. Тачка 6 изреке пресуде

34. Према наводима оптужнице, дана 13.08.1992. године, дан након што је завршена посета представника Међународног комитета Црвеног крста, оштећеним цивилима српске националности у логору „Челебић“ у хангару број 6, где је тада било затворено преко 300 цивила, међу којима су били и оштећени АА2, СС14, СС32, СС12, СС33, је ушла група од 7-8 стражара, заједно са АА4, замеником командира логора, међу којим стражарима је био и окривљени АА, па по наређењу АА4 да сви затворени цивили подигну руке у вис и ослоне се на метални зид хангара са лицем према зиду, што су оштећени и учинили, након чега су сви стражари, међу којима је био и окривљени, тада тукли више сати све оштећене разним предметима, као што су лопате, држалице, кундаци пушака, ногама на којима су имали војничке чизме и слични предмети и на тај начин великом броју оштећених нанели бројне телесне повреде.

35. Најпре, и по ставу већа овога суда, из доказа изведених током поступка није могло бити утврђено да се предметни догађај одиграо 13.08.1992.године, будући да су сви саслушани сведоци говоре о 12.08., као датуму посете Међународног Црвеног крста, док из исказа испитаних сведока, произлази да је након посете делегације у хангар број 6 ушла група стражара на челу са АА4, да су тукли затворене цивиле разним предметима, као што су лопате, држалице, кундаци пушака, шутирали их ногама обувеним у војничке чизме, међутим, и по налажењу већа овога суда, није било доказа да је окривљени у тој ситуацији тукао и шутирао затворенике, те да је извршио напред наведене кривично-правне радње, будући да нико од испитаних на претресу, нити они чији су искази прочитани, а испитани су пред Тужитељством Босне и Херцеговине у поступку против АА1, осим оштећеног АА2, није навео да је окривљени АА извршио кривично-правне радње описане у тачки 6 изреке побијане пресуде.

36. Наиме, оштећени АА2 је у свом исказу навео да су након одласка делегације Међународног Црвеног крста у хангар ушла деветорица или десеторица стражара, међу којима и окривљени, да су им наредили да седе, лицем окренутим ка зиду, ставе руке за врат, да су поред њега седели СС32 и СС13, да су их сви стражари тукли и говорили како знају да су тражили размену да би се придружили српској војсци и борили против муслимана, као и да се сећа да их је окривљени ударао кундаком и шутирао, као и да је окривљени тукао СС14, СС19, СС37, двојицу браће СС16б из Брђана, СС34, СС35, СС36, а што све може да потврди и СС35. Међутим, сведок СС35, који је испитан 1994. године пред истражним судијом у Београду, и чији исказ је првостепени суд прочитао, иако сведочи о овом догађају, и по налажењу овог суда, уопште не наводи окривљеног да је био међу стражарима који су ушли у хангар и тукли затворенике, нити потврђује наводе оштећеног АА2 у погледу те чињенице, како то правилно утврђује првостепени суд, при чему овај сведок док је у писму које је упутио суду уз оправдање да не може због болести – посттрауматског стресног поремећаја, да приступи на претрес и да исказ, тврди да не познаје окривљеног и да га он никада није у логору малтретирао и тукао.

37. Стога, како су и сведоци саслушани на главном претресу и то сведок СС30, СС31 и СС14 били категорични у томе да окривљени није учествовао у критичном догађају, док сведок СС9 наводи да је окривљени био са осталим стражарима у хангару, али да није тукао затворенике, то је правилно првостепени суд нашао да није било доказа да је окривљени предузео радње које су описане под тачком 6 изреке побијане пресуде, будући да из исказа оштећеног АА2, који је и по ставу већа овога суда, насупрот жалбеним наводима тужилаштва, супротан исказима свих осталих сведока, тако нешто није могао да утврди.

38. По ставу већа овога суда, правилно је првостепени суд закључио да оштећени АА2 има мотива да терети окривљеног, у прилог чему, и по ставу већа овога суда, говори чињеница да је оштећени у поступку против АА1 прескочио окривљеног приликом набрајања стражара који су га тукли, објашњавајући то тиме да се радило о сасвим другим људима, док у овом поступку не спомиње АА1, што је објаснио тиме да сматра непотребним, пошто се не суди њему, а који наводи оштећеног АА2 су, и по ставу овога већа неубедљиви и нелогични, јер у овом поступку сведок поред окривљеног наводи и друге стражаре, као што је то чинио и у поступку против АА1. Стога је и по ставу већа овог суда нелогично, неживотно и неприхватљиво да сведок АА2 до покретања овог поступка никада раније није споменуо окривљеног АА као стражара који га је тукао и малтретирао, а познаје га, тим пре што је оштећени АА2, док је био председник Удружења логораша, а што произилази из исказа саслушаних сведока, могао да укаже државним органима у БиХ и пружи доказе како би се открили починиоци ратних злочина на територији Коњица и против њих водио поступак, што по ставу већа овога суда говори у прилог правилном закључивању првостепеног суда да окривљени није предузео предметне радње које су му стављене на терет на штету оштећеног АА2.

39. И по ставу већа овога суда, како то правилно оцењује првостепени суд, исказ оштећеног АА2 у знатној мери је компромитован исказима сведока СС24, СС26, СС25 и СС9, као и исказима које је суд прочитао, а који су прикупљени у Центру за истраживање ратних злочина БиХ и СС11, СС9 и СС27, које су дали у Полицијској управи Коњиц. Наиме, исказ сведока СС27, у коме наведени сведок тврди да га је сведок АА2, представљајући се између осталог као инспектор СИП-е и као истражитељ Тужилаштва БиХ, у више наврата, што телефоном, што лично, што преко других, позивао и тражио му 50.000 КМ да се не би против њега подигла оптужница због наводног силовања, а што је он одбио да плати, затим искази сведока СС26 и СС24, који описују како је у њиховом присуству, као и у присуству других, сведок АА2, представљајући се као истражитељ Хашког трибунала и СИП-е тражио од окривљеног да плати 10.000 КМ да га не би оптужили за ратне злочине почињене на подручју Коњица, те да уколико не да новац може свашта да уради, али да окривљени није дао новац, а што је потврдио и сведок СС25 који је навео да је АА2 хтео да испрепада окривљеног АА да би од његове сестре СС24 узео новац, и по оцени већа овога суда, како то правилно закључује првостепени суд, указује да је оштећени АА2 очигледно мотивисан личним интересима да сведочи на наведени начин, због чега је, супротно жалбени наводима тужилаштва, правилно првостепени суд његов исказ оценио као неистинит, неуверљив и мотивисан жељом да нашкоди окривљеном, правилно налазећи да није доказано да је окривљени предузео радње које су описане под тачкама 1, 2 и 6 изреке побијане пресуде.

Сведочење СС15

2.2.5. Тачка 3 изреке пресуде

40. Према наводима оптужнице, неутврђеног дана, око половине јуна 1992. године, након што је са испитивања враћено до хангара број 9 у логору „Челебић“ 16 цивила који су ту били затворени, међу којима су били и оштећени СС15, СС18, СС20 и СС38, окривљени АА, заједно са још неколико непознатих стражара, тукао све оштећене по разним деловима тела и тако им сви заједно том приликом нанели више телесних повреда, да би потом ова група стражара, међу којима је био и оптужени, све оштећене по наредби СС39, заменика командира логора „Челебић“, наставила да туче по свим деловима тела и код подземног шахта дубоког око 3 метра, који се такође налазио у кругу логора „Челебић“ све док све оштећене нису утерали у шахт и у који су, са овом групом оштећених, поново затворили и оштећеног СС17, који је такође би затворен у хангару број 9, потом шахт затворили металним поклопцем, тако да у њему више није имало довољно свежег ваздуха, на који начин су свих 17 оштећених лица и мучили држећи их у шахту затворене око 20 сати, где су се оштећени због недостатка ваздуха гушили, падали у несвест и трпели патње и болове високог интензитета.

41. Међутим, како учешће окривљеног АА у наведеном спровођењу, ударању и наношењу телесних повреда и затварању у шахт, описује само оштећени СС15, док сведоци СС17, СС18, СС3 и СС20, као и СС40 не говоре о томе да је у групи стражара која је тукла и затварала у шахт Србе био и окривљени, то и по налажењу већа овога суда, из исказа оштећеног СС15 не може да се изведе поуздан закључак да је окривљени АА тукао по разним деловима тела и наносио повреде оштећеном и набројаним цивилима и затварао их у шахт. Стога, како је исказ оштећеног СС15, и по ставу већа овога суда нејасан, непрецизан, супротан исказима сведока, о чему првостепени суд у образложењу побијане пресуде даје јасне, детаљне и довољно аргументоване разлоге, које као правилне прихвата и овај суд, то је правилан закључак првостепеног суда да нема доказа да је окривљени предузео радње ближе описане под тачком 3 изреке побијане пресуде.

2.2.6. Тачка 5 изреке пресуде

42. Према наводима оптужнице, окривљени је, дана 12.08.1992.године, након посете Међународног Црвеног крста, са групом стражара тукао оштећене који су изведени из хангара 9, и то тако што их је ударао у леђа ногом на којој је имао војничке чизме, а међу затвореницима су били оштећени СС15, СС17, СС22, СС41, СС38, СС22, СС21.

43. Изјашњавајући се о овом догађају, сведок оштећени СС15 је навео да су, након одласка представника Међународног Црвеног крста у хангар ушли АА4 и АА5, који су почели да ударају чизмом у груди све затворенике, док су остали стражари стајали на вратима хангара, да им је АА4 том приликом рекао „Ето вам сад Црвени крст“, а након неког времена поново су се вратили у хангар и извели затворенике испред, где су им наредили да седну и почели поново да их туку рукама и ногама, а да је међу стражарима који су их тукли био АА4, АА5, аа3, браћа АА, двојица СС42, СС43 и још неки њему непознати стражари, а највише су их ударали АА4 и АА5, док их је АА шутирао ногама.

44. Међутим, како из исказа сведока СС17, СС18, СС40, као и сведока СС44, СС3 и СС20, који су саслушани у поступку који је пред судом БиХ вођен против АА1, а који су се на идентичан начин изјашњавали о догађају који се у хангару број 9 одиграо након одласка представника Црвеног крста и ко је од стражара у њему учествовао, ни један од наведених сведока није спомињао окривљеног, чак и не говоре о томе да је присуствовао критичном догађају, при чему су искази ових сведока потпуно сагласни, то имајући у виду наведено, првостепени суд је, и по становишту већа овога суда, правилно закључио да исказ сведока оштећеног СС15 не може представљати довољан доказ учешћа окривљеног АА у овом догађају, будући да је његов исказ супротан осталим исказима, при чему је, и по ставу овог суда, непрецизан и нејасан у погледу тога шта је окривљени радио, нити је оштећени могао да објасни како то да само он спомиње окривљеног да учествује у овом догађају, и по ставу овога суда, ово тим пре што је сведок АА17, за кога је несумњиво током поступка утврђено да је био највише малтретиран и тучен у логору „Челебић“, јер је био означен као „војвода“, а и сам управник затвора „Челебић“ је предложио да се он најстроже казни као актер оружаног сукоба, био изричит у томе да окривљени није био међу стражарима који су тукли затворенике, као и да га се не сећа из логора, док је СС18 тврдио да му ни они које је у логору, а и касније срео, а били су затворени у „шестици“ није споменуо окривљеног, а ни он га не зна да је тукао и мучио затворенике који су били у хангару „деветка“.

45. При том је правилно првостепени суд, приликом оцене исказа оштећеног СС15, ценио и то да је овај оштећени објаснио како окривљеног познаје из логора, а да га је упамтио по погледу, када му је једном приликом донета мањерка са храном, али су је стражари оставили напољу на киши и да му се тада чинило да су по тој посуди стражари и пљували, док супротно том догађају, у коме је упамтио и поглед окривљеног, у ситуацијама које описује, а које су наведене у тачкама 3 и 5 изреке побијане пресуде, није могао да наведе шта је окривљени радио и због чега га памти.

46. Стога, како осим исказа оштећеног СС15 о учешћу окривљеног АА у догађајима који су описани под тачкама 3 и 5 изреке побијане пресуде, није било других доказа, док је за неприхватање исказа оштећеног СС15 првостепени суд у образложењу дао јасне, детаљне и довољно аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и веће овога суда, то је правилно првостепени суд закључио да у конкретном случају нема доказа да је окривљени АА предузео радње описане у тачкама 3 и 5 изреке побијане пресуде.

Сведочење СС16

2.2.7. Тачка 4 изреке пресуде

47.  Према наводима оптужнице, тачно неутврђеног дана, половином јуна 1992. године, када је у логор „Челебић“ са комбијем довежена група цивилних лица српске националности, међу којима је био и оштећени СС16 из Београда, а након што је АА4, заменик командира логора „Челебић“ наредио свим цивилима да се построје по изласку из комбија уз један зид са подигнутим рукама изнад главе и наредбе присутним стражарима логора „удри четнике!“, окривљени АА је заједно са другим стражарима тада тукао све оштећене цивиле кундаком пушке, ногама на којима је имао војничке чизме и рукама и тако свим оштећеним лицима, међу којима је био и оштећени СС16, нанели бројне телесне повреде од којих су они били модри и крвави.

48. Утврђујући чињенично стање у погледу учешћа окривљеног АА у извршењу напред наведених кривично-правних радњи, првостепени суд је саслушао оштећеног СС16, који је навео да критичном приликом није могао да види оне које су их тукли, да је ударце добио по леђима, глави, задњем делу леђа, можда је неко од њих добио по лицу, када би се случајно окренуо, а он се није окретао док су их тукли, уопште се ни једном није окренуо, све време је био окренут ка зиду, онако како су им наредили да стоје. Име АА и СС45 чуо је том приликом, када је био у групи Срба коју су стражари тукли, и то му је остало у ушима, а не може да објасни због чега, али му је остало у памћењу да је име чуо тада, а то име чуо је да изговара АА4 који га је тукао. Испитан пред Тужилаштвом за ратне злочине у претходном поступку овај оштећени навео је да је чуо команде „иди ти са десне, ја ћу са леве стране“, да је тада чуо АА и то му је једноставно остало у ушима. Навео је да никада није видео особу која се тако зове, нити касније на "Мусали“ где је био, а упамтио је и име СС45, које је чуо, али ни ту особу не познаје.

49. Првостепени суд је на главном претресу покушао да отклони разлике и недоумице у погледу исказа овог оштећеног, па је оштећени објаснио колико је времена провео у Челебићу и да је то било око 3 сата, да је извесни АА, о коме је говорио пред замеником Тужиоца за ратне злочине, њему опалио шамар на "Мусали“, али не зна да ли је то иста особа о којој је говорио када је рекао да је у „Челебићу“ чуо „туци и ти АА“. Објаснио је да не зна како изгледа АА, коме је издата наредба да га туче у „Челебићу“, као и да не би могао да препозна особу о којој говори да му је опалила шамар на "Мусали“ за кога тврди да се зове АА. Оштећени је објашњавао да је чуваре видео када су их изводили из комбија, да је АА о коме говори био млађи мушкарац, са залисцима, не много висок, али није могао да објасни како је из групе стражара које је тада први пут видео издвојио управо ону особу коју описује на претресу и повезао је са именом које му је остало у памћењу. При том није могао да опише ни једног другог стражара, нити да се сети имена која су му прочитана. Сигуран је и да је особа која га је тукла у „Челебићу“ и она која му је опалила шамар на "Мусали“ иста, али није могао да објасни како је то повезао. Објаснио је да данас слабије чује, али да је то последица тога што му је АА4 опалио шамар, од чега је пао и повредио главу. Након што му је предочена одбрана окривљеног да није учествовао у овом догађају, да је у „Челебић“ распоређен као стражар касније, у јуну, да сигурно није тукао групу Срба међу којима је био и овај оштећени, да је било стражара са сличним именом, извесни СС46, а на "Мусали“ СС47, да га нико није звао именом и презименом, оштећени је навео да му је име АА остало у ушима. Приликом суочења и сведок и окривљени навели су један другом да се по први пут виде, оштећени је навео да не познаје окривљеног ни из града, јер је био у Сарајеву.

50. Имајући у виду све напред наведено, првостепени суд је, по становишту већа овога суда, правилно исказ наведеног оштећеног оценио као конфузан и непоуздан у погледу тога ко је све био у групи стражара која је тукла и наносила повреде телесног интегритета оштећеном и групи Срба у којој је био, те у погледу тога да ли је у овој групи био окривљени. Такође, и по становишту већа овога суда, правилно првостепени суд није могао да утврди да ли су критичном приликом оштећеном нанете било какве повреде, јер он наводи да је ударан по леђима и задњем делу леђа, као и по глави, али да је озбиљна повреда тај један ударац када га је на "Мусали“ ошамарио АА4 и када је пао, док у односу на ситуацију која је описана под тачком 4 изреке пресуде, из исказа овог оштећеног, и по ставу већа овога суда, није могло бити утврђено да ли су ударци били толики и таквог интензитета да му је телесни интегритет повређен.

51. Стога је правилан закључак првостепеног суда да исказ оштећеног СС16 не може представљати довољан доказ учешћа окривљеног у наведеном догађају на начин како је то представио Тужилац за ратне злочине, па како није било других доказа, правилно је првостепени нашао да нема доказа да је окривљени предузео радње описане под тачком 4 изреке побијане пресуде.

2.2.8. Општа оцена правилности утврђеног чињеничног стања

52. Имајући на уму напред наведено, Апелациони суд је мишљења да је правилан закључак првостепеног суда да Тужилаштво за ратне злочине у конкретном случају није доказало да је окривљени АА извршио кривично дело које му је оптужницом стављено на терет.

53. Наиме, према свему што је истакнуто, тужилаштво је оптужницу базирало првенствено на исказима тројице сведока – АА2, СС15 и СС16. Међутим, иксазима наведених сведока био је најпре супротстављен исказ већег броја лица – очевидаца оних догађаја о којима су сведоци говорили, који су насупрот њиховим исказима били изричити у тврдњама да окривљени АА није лице које је учествовало у радњама које су му оптужницом стављене на терет. Иако је Апелациони суд мишљења да сам квантитет доказа који говоре у прилог одређеног чињеничног исхода не може бити једини критеријум приликом доношења суда о томе да ли се одређена чињеница одиграла на одређени начин, овде су, поред бројности, наведени сведоци показивали и конзистентност у сведочењима, али и незаинтересованост за исход поступка. Са друге стране, искази понуђени од стране тужилаштва били су оптерећени различитим факторима. Са једне стране, исказ АА2 компромитован је сведочењима и документима који су говорили у прилог чињенице да је овај сведок уцењивао поједина лица тражећи од њих новац за одређене видове сведочења, док су, са друге стране, искази СС15 и СС16 били недовољно одређени и јасни, нарочито у поређењу са исказима осталих учесника ових догађаја који су били изричити у тврдњама да окривљени у наведеним радњама није учествовао.

54. У том смислу, и према ставу Апелационог суда, тужилаштво је код овакве доказне грађе, где већи број сведока изричито негира, било присуство окривљеног, били његово учествовање у инкриминисаним радњама, где окривљени ни од стране сведока тужилаштва није спомињан као извршилац у раније вођеним поступцима, суду морало понудити и друге доказе којима би евентуално, са далеко већим степеном извесности било доказано учествовање окривљеног у инкриминисаним радњама. У одсуству оваквих додатних доказа, првостепени суд је правилно закључио да нема довољно доказа да је окривљени АА извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва у саизвршилаштву из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у вези члана 22 КЗ СРЈ, које му је оптужницом стављено на терет, због чега чињенични закључак првостепеног суда у том делу сматра правилним, а жалбене наводе Тужилаштва за ратне злочине неоснованим.

III

ЗАКЉУЧАК

55. Имајући на уму све напред наведено, веће овога суда је, крећући се у оквирима жалбених навода, као неосновану одбило жалбу заменика Тужиоца за ратне злочине и потврдило пресуду Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2.бр. 8/13 од 22.11.2013.године.

56. Из свих изнетих разлога, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине на основу одредбе члана 457 ЗКП, донео је одлуку као у изреци пресуде.

Записничар      ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бранислава Муњић, с.р.     Синиша Важић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)