Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.05.2019.

Кж1 По2 3/19

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Одељење за ратне залочине
Кж1 По2 3/19
27.05.2019. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судија Синише Важића, председника већа, Омера Хаџи-Омеровића, Наде Хаџи Перић, Растка Поповића и Александра Вујичића, уз учешће вишег саветника Мирјане Јанковић Недић, записничара, у кривичном поступку против окривљене АА, због кривичног дела ратни злочин против радних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ, одлучујући о жалби браниоца окривљене АА, адвоката АБ, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К.По2 бр. 5/17 од 26.11.2018. године, у седници већа одржаној дана 27.05.2019. године, донео је већином гласова


П Р Е С У Д У

УСВАЈАЊЕМ жалбе браниоца окривљене АА, адвоката АБ, ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К.По2 бр. 5/17 од 26.11.2018. године у делу одлуке о кривичној санкцији, тако што Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине окривљену АА, због кривичог дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ, за које је првостепеном пресудом оглашена кривом, применом наведених законских прописа и одредби члана 5,33,38,41,42 и 43 КЗ СРЈ, ОСУЂУЈЕ на казну затвора у трајању од 3 (три) године, док се жалба браниоца окривљене у осталом делу ОДБИЈА као неоснована и првостепена пресуда у непреиначеном делу, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2 бр. 5/17 од 26.11.2018. године окривљена АА оглашена је кривом због извршења кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ, за које је применом наведених законских прописа и одредби чланова 5, 33, 38 и 41 КЗ СРЈ осуђена на казну затвора у трајању од 5 (пет) година. Истом пресудом, а на основу одредбе члана 258 став 4 ЗКП оштећени су упућени на парницу ради остваривања имовинско правног захтева. На основу одредбе члана 264 став 4 ЗКП окривљена АА ослобођена је дужности плаћања трошкова кривичног поступка, тако да исти падају на терет буџетских средстава суда.

Против наведене пресуде жалбу је изјавио бранилац окривљене АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или да пресуду преиначи тако што ће окривљену ослободити од оптужбе.

Тужилац за ратне злочине у поднеску Ктж.бр. 4/19 од 25.03.2019. године предложио је да се жалба браниоца окривљене АА, адвоката АБ одбије као неоснована и првостепена пресуда потврди.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине одржао је седницу већа у присуству тужиоца за ратне злочине, Миољуба Виторовића на којој је размотрио списе заједно са побијаном пресудом коју је испитао у смислу одредбе члана 451 став 1 ЗКП у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, па је по оцени жалбених навода и предлога, а имајући у виду и предлог тужиоца за ратне злочине, одлучио као у изреци пресуде.


РАЗЛОЗИ ЗА ОДБИЈАЊЕ ЖАЛБЕ БРАНИЦА ОКРИВЉЕНЕ

Истицање битне повреде одредаба кривичног поступка

Жалбом браниоца окривљене АА, адвоката АБ побија се првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 1 ЗКП, тако што се истиче да се пресуда заснива на доказима на којима се по одредбама овог Законика не може засновати, и то исказу сведока СС, датом пред МУП-ом Унско-Санског кантона Федерације БиХ дана 11.06.2015. године, те исказу СС1, датог у својству осумњичине пред Тужитељством БиХ дана 17.11.2010. године. Због тога бранилац сматра да је из списа требало издвојити све записнике о саслушању сведока и осумњичених, датих пред органима кантоналног МУП-а БиХ, будући да се према одредбама ЗКП на њима не може заснивати судска одлука. По мишљењу браниоца првостепени суд је требало да из списа издвоји и пресуде Кантоналног суда у Бихаћу и Врховног суда Федерације БиХ јер се исте не могу користити у поступку пред домаћим судовима, имајући у виду да наведене пресуде нису признате од стране домаћих судова.

Међутим, по оцени Апелационог суда у Београду, изнети жалбени наводи браниоца окривљене су неосновани с обзиром да је првостепени суд сходно одредби члана 406 став 1 тачка 5 ЗКП могао као доказ користити наведени исказ осумњичине СС1, која је заједно са СС осуђена пресудом Кантоналног суда у Бихаћу број 01ОК008669 14К од 26.02.2015. године, која је преиначена у делу одлуке о казни пресудом Врховног суда Федерације БиХ 0101 О К 008669 15КЖ од 06.10.2016. године, тако што су осуђене на казне затвора у трајању од по 3 (три) године.

Наиме, из списа се утврђује да је првостепени суд у релативно дужем временском периоду покушао да обезбеди присуство СС1 на главном претресу ради испитивања у својству сведока, као и да је више пута покушавао да је испита путем видеоконференцијске везе, што није било могуће због њеног лошег здравственог стања, будући да је веома болесна, практично непокретна и да има потешкоћа са говором, из којих разлога још није ступила ни на издржавање казне затвора на коју је осуђена напред наведеном правноснажном пресудом. О свему наведеном у образложењу побијане пресуде на страни 21 побијане пресуде.

Имајући у виду да је тужилац за ратне злочине из наведених разлога одустао од предлога да се у својству сведока испита СС1, то је првостепени суд, насупрот наводима жалбе браниоца окривљене, био овлашћен да сходно одредби члана 406 став 1 тачка 5 ЗКП упозна са садржином записника о исказу осумњичене СС1 дат пред Тужилаштвом БиХ дана 17.11.2010. године у својству осумњичене, јер је реч о исказу саоптужене према којој је кривични поступак већ окончан наведеном правноснажном осуђујућом пресудом.

Што се тиче исказа СС датог пред МУП-ом Унско-Санског кантона Федерације Босне и Херцеговине дана 11.06.2015. године у својству сведока, првостепени суд је могао користити овај исказ јер је прибављен у складу са законом БиХ, а како је СС испитана на главном претресу пред првостепеним судом, то наведени исказ представља саставни део исказа који је СС у својству сведока дала на главном претресу, те је на оваквим исказима могла бити заснована судска одлука. Из наведених разлога првостепени суд није користио записник о саслушању СС у својству осумњичене, нити је на оваквом исказу засновао судску одлуку.

  Насупрот жалбеним наводима браниоца окривљене АА, првостепени суд је и по оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине правилно поступио када је одбио предлог браниоца да се из списа издвоје сви записници о саслушању осумњичених и сведока датих пред МУП-ом Унско-Санског кантона Федерације БиХ, будући да су исти прибављени у складу са њиховим законом.

Такође, првостепени суд је правилно поступио када је одбио предлог браниоца окривљене АА да се из списа издвоје пресуде Кантоналног суда у Бихаћу од 26.02.2015. године и Врховног суда Федерације БиХ од 06.10.2016. године, будући да су наведене пресуде донете од стране надлежних органа и као такве засноване на закону, због чега су жалбени наводи браниоца окривљене којима се истиче да су наведени пресуде морале бити издвојене, оцењени као неосновани.

Жалбено оспоравање одлуке првостепеног суда да је погрешно изврши увид у поменуте правноснажне пресуде се своди на тврдњу браниоца да судска пресуда мора бити “призната од стране домаћих судова”, не наводећи у којим поступцима би такво признање требало да се деси, па тек онда да буду изведене као доказ.

Законом о међународној правној помоћи у кривичним стварима предвиђена је могућност признања стране кривичне пресуде само у случају предвиђеном у члану 62 поменутог закона, и то у делу који се односи на извршење стране кривичне пресуде, што овде није ни био случај. У конкретном случају једноставно је реч о достављању писмена који су у вези са кривичним поступком и у којем се врши доказивање увидом у њихов садржај.

Следствено томе, изнети жалбени навод браниоца окривљене је одбијен као неоснован.

Жалбени основ: погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање

Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, жалбом браниоца окривљене оспорава се оцена суда о изведеним доказима, а пре свега оцена одбране окривљене АА, у којој је негирала извршење предметног кривичног дела, оспоравајући и само присуство у месту Радић, Општина Босанска Крупа, у време одигравања инкриминисаног догађаја, те оцена исказа сведока СС, СС2 и СС5. С тим у вези оспоравају се чињенични и правни закључци првостепеног суда да је окривљена АА у време, месту и на начин описан у изреци пресуде извршила кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ, за које је оглашена кривом. Надаље се у жалби браниоца окривљене истиче да су у образложењу побијане пресуде изостали аргументовани разлози због којих првостепени суд није прихватио исказе сведока СС7, СС9, СС8, СС6 и Гојка Корице, који су потврдили да окривљена АА никада није била капетан, да су је ословљавали са “поручнице АА”, да је окривљена била у Београду на Војној академији 10. јула 1992. године, да никада нису чули да је неко ословљава са “капетан АА”, те да тужилаштво није доказало да је “капетан АА” управо окривљена АА. У жалби се такође истиче да првостепени суд ван разумне сумње није утврдио да се у конкретном случају ради о ратном заробљенику ОО, будући да о томе у списима не постоје докази.

Међутим, по оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, изнети жалбени наводи браниоца окривљене АА којима се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања оцењени су као неосновани, с обзиром да је првостепени суд на основу изведених доказа ближе наведених у образложењу побијане пресуде, које је ценио како појединачно, тако и у међусобној повезаности и у склопу одбране окривљене АА, чињенично стање описано у изреци правилно и потпуно утврдио. При томе је првостепени суд за своја чињенична и правна утврђења из изреке у образложењу пресуде дао довољно јасне и аргументоване разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд, због чега су супротни жалбени наводи браниоца окривљене којима се у овом делу побија првостепена пресуда, оцењени као неосновани.


Статус окривљене АА

Жалбени наводи браниоца окривљене којима се оспорава статус АА, тако што се истиче да окривљена није била унапређена у чин капетана, да је била поручник, да је документа потписивала као командир “поручник АА”, да је носила униформу поручника, те да тужилаштво није доказало да је “капетан АА” заправо окривљена АА, оцењени су као неосновани, с обзиром да окривљеној оптужницом није ни стављено на терет да је предметно кривично дела извршила у чину капетана, већ у својству командира ЈЈ, при чему је првостепени суд правилно утврдили да су је звали “капетан АА”. Наиме, статус окривљене АА као командира наведене јединице првостепени суд је утврдио пре свега из саме одбране окривљене, коју је у овом делу прихватио као искрену, уверљиву и потврђену писаним доказима и то планом рада и дневним распоредом ,,ЈЈ", који су потписани од стране командира наведене јединице, поручника АА. Да је окривљена АА била командир наведене јединице утврђено је и из исказа сведока, СС и СС10, припадница исте јединице, као и из исказа СС1 која је навела да је АА била старешина Женске јединице.

Статус, улога и положај окривљене АА у конкретном случају произлази из исказа сведока – припадника јединице и сведока СС2 и СС5 који говоре о лидерској позицији окривљене унутар те јединице, о некоме чије су се наредбе и поступци слушали и уважавали. Без значаја је инсистирање на томе да окривљена у то време није била капетан већ помоћник, јер сам чин није био од посебног значаја за статус окривљене код већ несумњиво утврђене доминантне улоге у тој јединици.

У погледу статуса окривљене АА првостепени суд је у образложењу побијане пресуде на страни 43 дао детаљније разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд. Због тога су жалбени наводи браниоца окривљене АА којима се оспорава правилност у утврђеног чињеничног стања везано за статус окривљене, за овај суд неприхватљиви и као такви оцењени неоснованим.


Статус оштећене ОО

Такође се неосновано жалбом браниоца окривљене оспорава правилност утврђеног чињеничног стања и у погледу статуса оштећене ОО, јер је првостепени суд из изведених доказа и то списка несталих бораца Армије оружаних снага Републике БиХ – Петог корпуса Бихаћ од 20.12.1992. године, као и исказа сведока СС12, СС13, СС14 и СС15, утврдио да је ОО била припадница Кључко-Санске чете при тадашњој Унско-Санској оперативној групи Петог корпуса Армије БиХ, као и да је заједно са другим припадницама учествовала у акцији извиђања терена на Грмушко-србљанском платоу у којој акцији је рањена и заробљена од стране припадника Војске Републике Српске. Наведени сведоци су на јасан, уверљив и доследан начин описали чињенице које су им познате везано за акцију извиђања поменутог терена, затим, рањавања и заробљавања болничарке, оштећене ОО, те је првостепени суд, насупрот наводима жалбе браниоца окривљене, правилно поступио када је њихове исказе прихватио. Ово тим пре јер су искази поменутих сведока у погледу чињенице заробљавања оштећене ОО потврђени и исказима сведока СС3 и СС16, који су били распоређени у резервни састав полиције за место Радић. Наиме, сведок СС3 је у свом исказу навео да је у команди полиције видео униформисану девојку која је преко једног ока имала фластер и шепала је на једну ногу, да је било наређење да се девојка убије, али да су је пустили, а СС4 је испалио два метка увис. Такође је навео да је касније чуо од мештана да је девојка након што је поново ухваћена, претучена и потом убијена. У погледу наведених околности везано за рањавање, заробљавање, а касније и убиство оштећене ОО изјашњавао се и сведок СС16, чији исказ је у сагласности са исказом сведока СС3, те је првостепени суд правилно поступио када је њихове исказе прихватио.


Улога окривљене у кривичном делу

По оцени Апелационог суда у Београду, неосновано се жалбом браниоца окривљене оспорава оцена одбране окривљене АА, јер је првостепени суд правилно поступио када није прихватио њену одбрану у којој је негирала извршење предметног кривичног дела, наводећи да јој ништа није познато у вези догађаја са ОО, тврдећи да никада није била у месту Радић и да не зна где се то место налази, те да је критичном приликом била у Београду, као и да је нико није звао “капетан АА”. Ово из разлога, што је оваква одбрана окривљене оповргнута исказима сведока СС, СС2 и СС5 чији искази су детаљно анализирани од стране првостепеног суда, те правилно прихваћени у погледу битних чињеница јер су ови сведоци на уверљив начин описали не само присуство окривљене на месту где се одиграо инкриминисани догађај, већ и њено активно учешће у инкриминисаним радњама ближе описаним у изреци побијане пресуде које је окривљена АА предузела на штету оштећене ОО.

Искази сведока СС, СС2 и СС5 у делу у којем су тврдили да је окривљена АА критичном приликом била присутна у месту Радић када је доведена заробљена девојка и одведена у долину, а за коју је утврђено да се ради о ОО, потврђени су и исказом сведока СС10, припаднице ,,ЈЈ", у којем је објаснила да су заробљену женску особу у долину одвеле “капетан АА” – АА, СС1 и СС.

О присуству окривљене АА критичном приликом у месту Радић, јула месеца 1992. године, изјашњавала се у својству осумњичене СС1 пред Тужилаштвом БиХ дана 17.11.2010. године, а чији исказ је прочитан у овом кривичном поступку због немогућности да се обезбеди њено присуство због болести, а како се ради о исказу саоптужене, према којој је кривични поступак већ окончан правноснажном осуђујућом пресудом, то је првостепени суд, насупрот наводима жалбе браниоца окривљене, као што је напред речено, сходно одредби члана 406 став 1 тачка 5 ЗКП-а, био овлашћен да се упозна са садржином записника о исказу саоптужене СС1.

Дакле, исказ сведока СС10 и исказ осумњичене СС1 чине међусобно повезану и логичну целину и исти се међусобно допуњују са исказима напред наведених сведока, те упућују на несумњив закључак да је окривљена АА била присутна у инкриминисаном периоду у месту Радић. Због тога су супротни жалбени наводи браниоца окривљене, којима се оспорава присуство окривљене у јулу месецу 1992. године у наведеном месту, уз понављање навода одбране окривљене да је у то време била у Београду, за овај суд неприхватљиви и као такви оцењени неоснованим.

С тим у вези, оцењујући одбрану окривљене АА у делу у којем је навела да је након сахране пуковника ПП отишла у Београд 09. јула 1992. године, да је 10. јула 1992. године била у Војној академији, првостепени суд није искључио могућност да је окривљена у неком периоду током јула месеца 1992. године била у Београду, јер су се о томе изјашњавали сведоци СС7, СС8 и СС6. Међутим, с обзиром да нико од испитаних сведока није могао да определи тачан дан боравка окривљене у Београду, то се, по оцени овог суда, жалбеним наводима браниоца окривљене којима се указује на исказе наведених сведока, не доводи у сумњу правилност закључка првостепеног суда о присуству окривљене АА у инкриминисаном периоду, средином јула 1992. године у Радићу.

Што се тиче датума извршења предметног кривичног дела, првостепени суд је правилно закључио да није било могуће на поуздан начин утврдити тачан датум када се десио предметни догађај за који је окривљена АА оглашена кривом, јер се сведоци нису са сигурношћу изјашњавали о датуму, што је логична последица протека времена више од 20 година. Међутим, првостепени суд је ценећи исказе сведока СС14, СС12 и СС13 који су сагласно изјавили да су дана 10.07.1992. године кренули у извиђање терена када је том приликом и рањена оштећена ОО коју су тада и последњи пут видели, затим да поједини сведоци нису могли са сигурношћу да се сете тачног датума, али да знају да је било лето 1992. године, то је првостепени суд правилно поступио када је као време извршења предметног кривичног дела за које је окривљена АА оглашена кривом прихватио наводе оптужног акта да се инкриминисани догађај десио средином јула 1992. године, јер то произлази из изведених доказа. С обзиром на природу кривичног дела и околности под којима је исто извршено, првостепени суд је, и по оцени овог суда, правилно закључио да у конкретном случају тачан дан извршења кривичног дела није од пресудног значаја.

Искази сведока

  Жалбени наводи браниоца окривљеног којима се оспорава оцена исказа испитаних сведока, а пре свега оцена исказа сведока СС и сведока СС5 тако што се указује на извесне разлике у погледу околност под којима се одиграо предметни догађај и радње које је окривљена АА критичном приликом предузела, по оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине без утицаја су на правилност утврђеног чињеничног стања. Ово стога, јер је првостепени суд оцењујући исказе као ових, тако и осталих испитаних сведока имао у виду да је предметно кривично дело учињено пре 26 година, да су сведоци по неколико пута испитивани, те да је самим тим немогуће очекивати да о појединостима догађаја, хронологији, чињеницама које су претходиле предметном догађају, говоре на потпуно сагласан начин. Стим у вези, првостепени суд је правилно закључио да би управо у великој мери сагласни искази упућивали на чињеницу да су сведоци усаглашавали исказе за потребе поступка, односно да су припремани. Протек времена од догађаја логично доводи до немогућности да се на потпуно идентичан начин приликом испитивања сведока у различитим фазама поступка сведочи са истим детаљима, тим пре што су поједини сведоци прве исказе дали још 2007. године, те самим тим разумљиво је да су се могли заборавити или помешати неки детаљи самог догађаја, а што, према правилном закључку првостепеног суда, не значи да је услед тога нужно обеснажено њихово сведочње, односно да сведоци не говоре истину. С обзиром да су у овом кривичном поступку искази сведока једно од главних доказних средстава, то је првостепени суд у образложењу побијане пресуде оцењујући исказе испитаних сведока посебну пажњу посветио анализи њихових исказа, недозволивши да се, уколико се појави сумња у веродостојност и поузданост исказа сведока, то тумачи на штету окривљене.

Насупрот жалбеним наводима браниоца окривљене АА, првостепени суд је правилно закључио да разлике у исказима сведока при описивању детаља догађаја и околности под којима се исти одиграо, посебно оних некарактеристичних да би се памтили дуги низ година, не могу да буду разлог за закључак да је целокупно сведочење одређеног сведока непоуздано или да је због закључка да је сведочење у односу на одређене околности и чињенице непоуздано, то сведочење непоуздано и у односу на све друге чињенице и околности. Из наведених разлога, првостепени суд је, и по оцени овог суда, исказе појединих сведока наведених у образложењу побијане пресуде прихватио, оценивши их као поуздане у погледу одређених околности и чињеница, иако се на његово сведочење о другим околностима и чињеницама није ослонио сматрајући да је исказ сведока у том делу непоуздан, а што је све детаљније образложено у побијаној пресуди.

Због тога је првостепени суд приликом оцене веродостојности и поузданости исказа сведока СС и СС5, највећу пажњу поклонио управо противречностима у деловима исказа сведока у којима су се изјашњавали о чињеницама које су предмет доказивања, дајући у образложењу побијане пресуде довољно јасне и аргументоване разлоге из којих је прихватио њихове исказе као и разлоге из којих у одређеном делу није прихватио како исказе поменутих сведока, тако и осталих испитаних сведока.

Тако је првостепени суд, оцењујући исказ сведока СС дао јасне и логичне разлоге из којих је прихватио њен исказ дат на записнику пред Министарством унутрашњих послова Унско-Санског кантона Федерације Босне и Херцеговине, дана 11.06.2015. године у делу у којем је теретила окривљену АА, налазећи да је искрен, јасан и уверљив. Ово стога, јер је сведок СС на наведеномм записнику детаљно описала радње које је окривљена АА предузела на штету оштећене ОО, али истовремено не оспоравајући ни своју улогу у извршењу радњи предметног кривичног дела и не покушавајући да умањи или искључи своје учешће у предметном догађају, а за које радње је осуђена напред наведеном правноснажном пресудом. Самим тим, правилан је закључак првостепеног суда да сведок СС није имала разлога да неосновано терети окривљену АА.

Жалбени наводи браниоца окривљене којим се оспорава исказ сведока СС са наведеног записника тако што се истиче да првостепени суд није могао засновати пресуду на таквом исказу јер се ради о недозвољеном доказу, оцењени су као неосновани, а из разлога наведених у претходном делу образложења.

Приликом оцене исказа сведока СС, датог на главном претресу 15.12.2017. године, путем видеоконференцијске везе у делу у којем је изменила првобитно дат исказ наводећи да окривљена АА није присуствовала мучењу, као ни убиству оштећене ОО, објаснивши да су истражне судије на записнику писале шта су хтеле, када је говорила о радњама које је предузела окривљена АА према оштећеној ОО, првостепени суд је правилно поступио када овако измењен исказ СС није прихватио, налазећи да је неуверљив и очигледно дат у намери да помогне окривљеној АА у избегавању кривице. На овакав закључак упућују разлози којима сведок СС оправдава одступање од исказа датог 11.06.2015. године, наводећи да су се судије договарале и писале шта су хтеле, које објашњење је, према правилном закључку првостепеног суда, крајње неуверљиво, посебно када се има у виду њен ранији исказ у којем је детаљно описала присуство окривљене АА, као и радње које је предузела према оштећеној ОО, а чији исказ је правилно прихваћен од стране првостепеног суда јер је поткрепљен исказима сведока СС2 који се о свим околностима предметног догађаја детаљно изјашњавао, као и исказом сведока СС5.

По оцени Апелационог суда у Београду, неосновано се жалбом браниоца окривљене оспорава оцена исказа сведока СС2, јер је првостепени суд правилно поступио када је прихватио његов исказ јер је сведок на детаљан, упечатљив и доследан начин описао радње које је критичном приликом предузела окривљена АА према оштећеној ОО. Исказ овог сведока у погледу одлучних чињеница у сагласности је са исказима сведока СС, датог пред МУП-ом Унско-Санског кантона Федерације Босне и Херцеговине, дана 11.06.2015. године, а потврђен је и делом исказа сведока СС5, наведеног на страни 46 побијане пресуде, у којем се изјашњавао о радњама које је критичном приликом окривљена АА предузела према оштећеној ОО, а у ком делу је исказ овог сведока прихваћен од стране првостепеног суда.

Поклањајући веру исказу сведока СС2, првостепени суд је посебно ценио чињеницу да је сведок приликом суочења са окривљеном АА, која је негирала само присуство као и учешће у инкриминисаном догађају, био знатно убедљивији у изношењу тврдње да је критичном приликом окривљену видео у Радићу, да су, како је навео, то управо њене црте и њен лик и да је предузела радње о којима се детаљно изјашњавао у свом исказу, а за које је и оглашена кривом. Након што је сведоку СС2 показана фотографија на којој се налази окривљена АА, сведок је изјавио да је иста управо тако изгледала у време када ју је видео.

Осим тога, и сведок СС5 је приликом показивања фотографије АА из инкриминисаног периода, категорично тврдио да је то “капетан АА” и да је то жена о којој је причао, изјашњавајући се о критичном догађају, када је описивао радње коју је она предузела, те да је ту жену ословљавао са “капетан АА”. Чињеница да сведок СС5 у судници није препознао окривљену, рекавши да му је она позната као млађа, црна жена, и по оцени овог суда логична је последица протека времена од 25 година. Самим тим, указивање у жалби браниоца окривљене на ову чињеницу без икаквог је значаја јер је током поступка несумњиво утврђено да је окривљена АА у време, месту и на начин описан у изреци пресуде извршила кривично дело за које је оглашена кривом.

Оцењујући исказ сведока СС5 дат пред Тужитељством БиХ 13.10.2010. године у делу у коме је навео да се не сећа која од њих (мислећи на окривљену АА, СС1 и СС) ударала лопатом по задњици оштећену ОО, да капетан АА није ту девојку ударала лопатом, али је радила друге ствари, као и исказ дат на главном претресу дана 08.09.2017. године у коме је навео најпре да је капетан АА ударала лопатом оштећену, а потом да не зна тачно која од њих три је оштећену ударала, те је правилно закључио да је сведок протеком времена од догађаја могао заборавити, односно помешати неке детаље самог догађаја, што не значи да је услед тога обеснажено његово сведочење.

Како је већ речено, Апелациони суд у Београду, Веће за ратне злочине, прихвата оцену исказа сведока СС1, СС10, СС11 и СС5, дату од стране првостепени суд, као и закључке засноване на тој оцени. И по мишљењу Апелационог суда у Београду заснованог на садржини исказа ових сведока изведених на записницима из првостепеног поступка и њиховој интерпретацији у првостепеној пресуди, ови се искази могу прихватити као веродостојни, с обзиром на њихову логичку структуру, структурисаност исказа, бројност и опширност детаља, уклопљеност и след догађаја у контексту и њихова међусобна повезаност.

Стога су жалбени наводи браниоца окривљене АА, адвоката АБ којима се оспорава кредибилитет исказа сведока СС5 за овај суд неприхватљиви и као такви оцењени неоснованим.


Идентитет оштећене ОО

Насупрот жалбеним наводима браниоца окривљене, првостепени суд је идентитет оштећене ОО правилно утврдио из сагласних исказа сведока СС, СС2 и СС5, о чему су у образложењу побијане пресуде дати довољно јасни и аргументовани разлози које у свему као правилне прихвата и овај суд.

Наиме, сведок СС навела је да је приликом испитивања, девојка која је била заробљена рекла да се зове Кармен и да је била рањена у ногу и имала превијено лево око, а чији исказ је у сагласности са исказима сведока који су се изјашњавали о идентитету оштећене, о чему су у образложењу побијане пресуде дати детаљнији разлози. Из исказа сведока СС5 првостепени суд је утврдио да се радило о ОО, да је заробљена девојка била припадница Армије БиХ, у маскирној војничкој униформи, да се радило о млађој особи која је имала дугу косу, као и да је храмљама на једну ногу, а што је утврђено и из исказа сведока СС2 који је такође навео да се заробљена девојка звала ОО, при чему је сведок детаљно описао како је оштећена изгледала и коју униформу је носила, као и да је била рањена у једну ногу. Надаље је из исказа сведока СС2 утврђено да је оштећена ОО у дане када је мучена и убијена на себи имала златан ланчић са привеском у виду два слова “К” а што је утврђено из исказа сведока СС12 који је категорично тврдио да је ОО носила ланчић око врата, који никада није скидала. О овом детаљу изјашњавао се и отац оштећене ОО, сада покојни Васел Каменчић, у чији исказ је првостепени суд извршио увид на главном претресу.

Оцењујући исказ сведока СС14 у погледу идентитета оштећене ОО, првостепени суд је нашао да је сведок верно описао изглед оштећене, али да на показаној фотографији није успео да је идентификује, што је, и по оцени овог суда, резултат протека дугог временског периода, како је то правилно закључио и првостепени суд.

Да се у конкретном случају управо ради оштећеној ОО потврђују и фотографије на којој се налази ова оштећена, за коју је сведок СС12 навео да особа са фотографије има доста сличности са ОО, сведок СС13 да на фотографији препознаје оштећену Кармен Камнечић, објаснивши да му нарочито одговарају црте лица и очи, док се за косу не сећа да ли је у то време била дужина као на фотографији, док је сведок СС2 навео да особа која је на фотографији у свему личи на Кармен која је убијена, а сведок СС3 је навео да му особа на фотографији личи на девојку коју су одвели, а највише сличности види у јагодичним деловима лица, објаснивши да јој је коса била мало краћа него на фотографији.

  Имајући у виду физичке карактеристике оштећене о којима су се изјашњавали наведени сведоци, које се поклапају са изгледом оштећене ОО, те да је првостепени суд на основу исказа испитаних сведока и то, како сабораца ОО, припадника Армије БиХ, тако и сведока који су били припадници супротстављене стране у оружаном сукобу, несумњиво утврдио да је заробљена девојка ОО, коју је критичном приликом окривљена АА, заједно са СС и СС1 мучила, нечовечно поступака и наносила велике патње и повреде телесног интегритета, а на начин описан у изреци побијане пресуде.

Чињеница да тело оштећене ОО није пронађено, код свега наведеног, без утицаја је на правилност утврђеног чињеничног стања у погледу идентитета оштећене. Стога су жалбени наводи браниоца окривљене којима се у овом делу побија првостепена пресуда оцењени као неосновани.


Закључак

Дакле, првостепени суд је свестраном анализом свих наведених доказа правилно утврдио да је окривљена АА заједно са СС, СС1, које су правноснажно осуђене напред наведеном пресудом Кантоналног суда у Бихаћу и малолетним СС5, према оштећеној ОО извршиле мучење, нечовечно поступање, наношење великих патњи и повреда телесног интегритета, тако што је средином јула 1992. године, након што су припадници Војске Републике Српске на подручју места Радић, општина Босанска Крупа, заробили болничарку ОО, која је претходно била рањена у ногу и главу, припадницу Кључко-санске чете при тадашњој ЈЈ, у којој је командир била окривљена АА, коју су звали “капетан АА”, а којој јединици су припадале и СС и СС1, после чега су припадници наведене јединице оштећену ОО одвеле у једну долину у близини школе у месту Радић, где је био окупљен већи број житеља тога места, након чега ју је окривљена АА приморала да скине сву одећу са себе и потом да гола пузи по земљи, услед чега је оштећена задобила бројне повреде у виду раздеротине по телу, да би је потом приморала да сама себи ископа рупу – гробно место, притом јој стављајући гране црног трња међу ноге, да би јој у једном тренутку пришле СС и СС1 и тукле је лесковим штаповима по телу, све док се штапови не би сломили, а затим је оштећеној СС1 ножем одсекла косу и ножем урезала знак крста целом дужином њених леђа, што је код оштећене изазвало обилно крварење, СС је затим узела нож од СС1 и оштећеној разрезала доњи део ува, што је код исте изазвало још обилније крварење, а окривљена АА је затим оштећену ОО приморала да пева српске песме и да се клања, стављајући јој притом уз помоћ чизме главу у говеђу балегу и тукући је лопатом по задњици, након чега су окривљена АА, СС и СС1 оштећену одвеле у другу долину, 70 метара удаљену од наведене, где се у друштву са њима налазио тада млађи малолетник СС5, рођен 1976. године, те су, када су сви заједно стигли, оштећеној наредили да поново себи копа рупу – гробно место, а како оштећена услед преживљеног мучења за то више није имала снаге, копање рупе је завршио малолетни СС5, након чега је оштећеној наредио да легне на леђа у већ ископану рупу, што је она и учинила, да би јој потом СС5 из ватреног оружја – аутоматске пушке у пределу груди и стомака испалио између пет и седам метака, услед чега је од задобијених повреда оштећена ОО на лицу места преминула.

За оваква чињенична утврђења из изреке првостепени суд је у образложењу побијане пресуде дао довољно јасне и аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд.

Наиме, првостепени суд је у образложењу побијане пресуде дао јасне и аргументоване разлоге у погледу закључка да је оштећена ОО у ситуацији када је прво рањена, а након тога заробљена, те мучена и када је према њој нечовечно поступано наношењем великих патњи и повредом телесног интегритета, имала статус ратног заробљеника, а не статус рањеника.


Статус ратног заробљеника

  Ратни заробљеници су сви борци који падну под власт противне стране, а у власти противне стране је свака особа која је престала да учествује у непријатељствима, а то може бити због болести, лишења слободе или било којег другог разлога. У конкретном случају оштећена ОО, као припадница санитета Кључко – Санске чете, која је била у саставу Петог корпуса оружаних снага Армије БиХ, критичном приликом је престала да учествује у непријатељствима због рањавања и заробљавања од стране припадника Војске Републике Српске.

Имајући у виду да појам ратног заробљеника у себи садржи осим припадника оружаних снага који су положили оружје и особу која је престала да учествује у непријатељствима, између осталог и због рањавања, то је правилан закључак првостепеног суда да објекат кривично-правне заштите код кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника обухвата у себи и рањенике и болеснике, те у конкретном случају поступање окривљене АА правилно квалификовано као кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника, за које је и оглашена кривом. О свему овоме су у образложењу побијане пресуде дати детаљнији разлози, које као правилне прихвата и овај суд.


Постојање оружаног сукоба и веза са радњом извршења

Надаље, првостепени суд је правилно утврдио да је оштећена ОО била особа заштићена Женевском конвенцијом о поступању са ратним заробљеницима, као и да је лишена слободе као ратни заробљеник, те да је окривљена АА предузимањем инкриминисаних радњи које су јој прецизираном оптужницом стављене на терет, поступала противно правилима међународног права и то члана 3 став 1 тачка 1 (под А и под Ц) Треће Женевске конвенције о поступању са ратним заробљеницима од 12.08.1949. године (ратификоване од стране Народне скупштине ФНРЈ 1950. године) и члана 4 став 2 тачка А Другог допунског протокола уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава међународних оружаних сукоба, а што је детаљније образложено на страни 52 побијане пресуде.

Дакле, првостепени суд је на основу изведених и ваљано оцењених доказа правилно утврдио да је оштећена ОО била припадника Армије БиХ, односно да је била припадница санитета Кључко – Санске чете, Унско-Санске оперативне групе која је била у саставу Петог корпуса ОС Армије БиХ, то јест оружаних снага са једне стране у сукобу која је пала под власт непријатеља, Војске Републике Српске, друге стране у сукобу, те да је оштећена ОО имала статус ратног заробљеника, чега је окривљена АА била свесна, јер су сви сведоци о оштећеној говорили као о ратном заробљенику и исту су тако третирали, а пре свега о оваквом статусу оштећене ОО изјашњавали су се и припаднице женске јединице Босански Петровац, СС и СС10, као и СС1. Самим тим с обзиром на утврђено својство ратног заробљеника оштећена ОО је имала право на основне гаранције предвиђене одредбом члана 3 став 1 тачка А Треће Женевске конвенције о поступању са ратним заробљеницима.

Надаље је првостепени суд правилно утврдио да у конкретном случају постоји веза између кривично-правних радњи које су окривљеној АА стављене на терет и оружаним сукобом који се одвијао на подручју тадашње Босне и Херцеговине и на територији где се одиграо предметни инкриминисани догађај, те је првостепени суд правилно утврдио постојање те повезаности, те да се критични догађај одиграо за време оружаног сукоба између Армије БиХ са једне стране и Војске Републике Српске са друге стране, да је окривљена АА била командир “Женске јединице Босански Петровац” при петровачкој бригади Војске Републике Српске, да је учествовала у сукобу на спрској страни и да је оштећена ОО, као припадница Кључко – Санске чете при тадашњој Унско-Санској оперативној групи, припадала супротној страни као ратни заробљеник.


Извршење кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ,

Дакле, на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да се у радњама окривљене АА стичу сва битна обележја кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗСРЈ, те да радње које је окривљена критичном приликом предузела према оштећеној ОО представљају нечовечно поступање, мучење и наношење великих патњи и повреде телесног интегритета. Наиме, нечовечно поступање је намерно дело или пропуст којим се наноси тешка душевна или телесна патња, односно озледа или које представља озбиљан насртај на људско достојанство. У конкретном случају радње нечовечног поступања огледају се у томе што је оштећена ОО од стране окривљене била приморана да скине сву одећу са себе пред присутним људима, а потом гола пузи по земљи, услед чега је задобила бројне повреде у виду раздеротина по телу, те је била приморана да пева српске песме, да се клања, при чему јој је окривљена АА стављала уз помоћ чизме главу у говеђу балегу. Поступањем на описани начин окривљена АА је према правилном закључку првостепеног суда била свесна да је оштећена као заробљеник, а при том и рањена, млада девојка била изложена тешкој душевној патњи, те да наведене радње за које је окривљена оглашена кривом представљају озбиљан насртај на људско достојанство и имају карактер нечовечног поступања.

Осим тога, првостепени суд је правилно утврдио да је окривљена АА повређивала телесни интегритет оштећене ОО тако што ју је голу тукла лопатом по задњици, а која радња садржи све елементе кршења норми Међународног хуманитарног права које дефинишу повреду телесног интегритета као напад на физички интегритет жртве уз наношење тешких телесних патњи и болова, без обзира на врсту и степен наношења телесне повреде.

Овакво поступање у себи садржи и знатне елементе повреде личног достојанства које према објективном критеријуму представља још и тешко понижење и деградацију оштећене ОО.

Радње мучења које је окривљена АА предузела према оштећеној, према правилном закључку првостепеног суда, огледају се у томе што је окривљена приморала оштећену да себи копа рупу – гробно место, у ситуацији када је оштећена била претходно рањена, стављајући јој грање трња међу ноге, а након тога је са СС и СС1 одвела у другу долину и оштећеној наредила да поново себи копа рупу – гробно место, на који начин је стварала неизвесност и озбиљан страх код оштећене за свој живот у тренуцима њене потпуне беспомоћности и немогућности да се на било који начин заштити од оваквог понашања.

Поступајући на овакав начин, првостепени суд је правилно закључио да су се у радњама окривљене остварила обележја психичког мучења, као кршења норми Међународног хуманитарног права које се у конкретном случају огледају као наношењем психичких патњи код оштећене, при чему се ради о намерном чињењу, односно радњи која је смишљена и којом се наноси тешка душевна патња оштећеној.

Оцењујући психички однос окривљене према извршеном кривичном делу, другостепени суд је правилно закључио да је окривљена била свесна свог дела, да је хтела његово извршење, односно да према оштећеној ОО као ратном заробљенику нечовечно поступа и наноси велике патње и повреде телесног интегритета, те да је кривично дело извршила са директним умишљајем, при чему окривљена не мора бити свесна да својим поступцима крши међународно право, с обзиром да повреда међународног права представља објективни услов за постојање инкриминације предметног кривичног дела.


Одлука о кривичној санкцији

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, а по жалби браниоца окривљене АА, адвоката АБ, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине је нашао да је жалба основана.

Наиме, првостепени суд је приликом одмеравања казне од олакшавајућих околности на страни окривљене ценио њену ранију неосуђиваност, док је од отежавајућих околности ценио тежину извршеног кривичног дела, те је исто извршено над потпуно беспомоћном рањеном младом девојком од непуних 18 година, при чему је имао у виду да је окривљена критичном приликом била и командир “женске јединице босански Петровац”, да је била свесна свог положаја и моћи у односу на оштећену ОО коју је била дужна да штити, због чега је била и носилац већег степена одговорности, те је осудио на казну затвора у трајању од 5 година.

Међутим, по оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине основано се жалбом бранилаца окривљеног побија првостепена пресуда због одлуке о кривичној санкцији, имајући у виду да је првостепени суд приликом одмеравања казне пропустио да цени протек времена од извршења кривичног дела, односно да је од тада па до доношења побијане пресуде протекло нешто више од 26 година, која околност уз чињеницу да окривљена раније није осуђивана, те с обзиром и на старосну доб окривљене која је рођена 1957. године, у конкретном случају оправдавају одмеравање казне у краћем трајању у односу на казну на коју је првостепеном пресудом осуђена.

При томе је Апелациони суд водио рачуна о свим олакшавајућим околностима, па је нашао да су испуњени услови за примену института ублажавања казне из члана 42 КЗ СРЈ, налазећи да постоје особите олакшавајуће околности које указују да се и са ублаженом казном може постићи сврха кажњавања, па је казну одмерио испод законом предвиђеног минимума од 5 година и окривљену осудио у смислу одредбе члана 43 КЗ СРЈ на казну затвора у трајању од 3 године.

Особите олакшавајуће околности Апелациони суд проналази у досадашњој неосуђиваности окривљене, дакле, чињеници да ни пре ни после извршења овог кривичног дела није долазила у сукоб са законом, као и њеној животној доби, а постојеће отежавајуће околности нису таквог значаја да у конкретном случају имају доминантнији значај на одлуку Апелационог суда.

Овај суд сматра да се и са овако одмереном казном може постићи сврха изрицања кривичних санкција из члана 5 став 2 КЗ СРЈ, као и сврха кажњавања из члана 33 КЗ СРЈ. Више је него јасно да специјална превенција предвиђена чланом 33 КЗ СРЈ – спречавање учиниоца да чини кривична дела и његово преваспитавање, у случају окривљене АА нема посебан значај. У овом случају изостаје потреба за спречавањем окривљене да врши кривична дела, јер друга кривична дела ни до сада није вршила, а није реално да ће се поново створити околности у којима је могуће вршење ратних злочина. Осим тога, суд није уочио ни потребу за преваспитавањем окривљене, јер је она и до сада била социјално интегрисана, неупадљива и оставља утисак позитивног члана друштва.

Изречена казна затвора више је усмерена на друге и васпитни утицај на њих да не чине кривична дела, а понајвише на јачање морала и утицај на развијање друштвене одговорности и дисциплине грађана.

Наиме, овом казном суд реагује на учињени злочин и учиниоца и због тога је окривљеној и одмерио заслужену казну. Оваква казна представља и јасан став државе и друштва да је правично казнити учиниоца ратних злочина, јер је осећај праведности кључни елемент правног поретка једне државе.

Имајући у виду све наведено, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине је усвајањем жалбе браниоца окривљене преиначио првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији тако што је осудио на казну затвора у трајању од 3 године.

По оцени овога суда, казна затвора у наведеном трајању сразмерна је тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљене и иста је нужна, али и довољна за постизање сврхе кажњавања из члана 33 КЗ СРЈ.

Сходно наведеном, а на основу одредбе члана 459 став 1 и 457 ЗКП Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине одлучио је као у изреци пресуде

Записничар-саветник,      Председник већа-судија,
Мирјана Јанковић-Недић,с.р.    Синиша Важић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)