Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.06.2010.

Кж1 По2 4/10


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По2 4/2010
Дана 30.06.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ - Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судија: Синише Важића, председника већа, Соње Манојловић, мр Сретка Јанковића, Омера Хаџиомеровића и др Миодрага Мајића, чланова већа, уз суделовање вишег судијског саветника Росанде Џевердановић – Савковић, као записничара, у кривичном предмету оптуженог AA и др., због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ, одлучујући у другом степену о жалбама тужиоца за ратне злочине, окривљеног AA, окривљеног ББ и браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, А1Б и А2Б, браниоца окривљеног ВВ, адвоката ВБ, браниоца окривљеног ББ, адвоката Б1Б, браниоца окривљеног ГГ, адвоката ГБ, супруге окривљеног АА – А1А и мајке окривљеног ГГ – Г1Г, изјављених против пресуде Окружног суда у Београду, Већа за ратне злочине Кт.В. 2/06 од 23.04.2009. године, у јавној седници већа одржаној у дане 28, 29 и 30. јуна 2010. године, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине Мирољуба Виторовића, оптужених АА, ВВ, ББ, ДД и ЂЂ, као и бранилаца оптужених адвоката АБ, А2Б, ВБ, ЗБ, ИБ и ЈБ, донео је


П Р Е С У Д У

I

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужиоца за ратне злочине, браниоца окривљеног ВВ - адвоката ВБ, окривљеног ББ и његовог браниоца адвоката Б1Б, браниоца окривљеног ГГ - адвоката ГБ и мајке окривљеног ГГ – Г1Г и пресуда Окружног суда у Београду, Већа за ратне злочине Кт.В. 2/06 од 23.04.2009. године, у односу на окривљене ВВ, ББ, ГГ, ДД, ЕЕ и ЂЂ, ПОТВРЂУЈЕ.


II

УВАЖАВАЈУ СЕ жалбе окривљеног АА, његових бранилаца адвоката АБ, А1Б и А2Б и супруге окривљеног А1А и УКИДА СЕ пресуда Окружног суда у Београду, Већа за ратне злочине Кт.В. 2/06 од 23.04.2009. године у односу на окривљеног АА, па се предмет у овом делу ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.

III

Према окривљеном АА ПРОДУЖАВА СЕ притвор до даље одлуке првостепеног суда.



ОБРАЗЛОЖЕЊЕ


I

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА, ИЗЈАВЉЕНЕ ЖАЛБЕ
И ПОДНЕТИ ОДГОВОРИ


Пресудом Окружног суда у Београду, Већа за ратне злочине Кт.В. 2/06 од 23.04.2009. године, окривљени АА, ВВ, ББ и ГГ, оглашени су кривим за извршење кривичног дела Ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву у вези члана 22 КЗ СРЈ, па је суд окривљеног АА и ВВ осудио на казне затвора у трајању од по двадесет година, оптуженог ББ на казну затвора у трајању од тринаест година и оптуженог ГГ на казну затвора у трајању од петнаест година у коју им је урачунато време проведено у притвору почев од 26.10.2005. године, када су лишени слободе, па надаље. Суд је на основу члана 355 тачка 3 ЗКП-а, ослободио оптужбе оптуженог ДД, оптуженог ЕЕ, оптуженог ЂЂ, да су извршили кривично дело Ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву у вези члана 22 КЗ СРЈ. На основу члана 354 став 1 ЗКП-а, према оптуженом ЗЗ суд је одбио оптужбу да је извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву у вези члана 22 КЗ СРЈ.

Против ове пресуде, жалбу су изјавили:

- Тужилаштво за ратне злочине, због одлуке о кривичним санкцијама у односу на оптуженог ББ и ГГ са предлогом да жалбени суд првостепену пресуду преиначи и окривљенима изрекне казне затвора у дужем трајању и због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно утврђеног чињеничног стања у односу на оптуженог ДД, ЕЕ и ЂЂ, са предлогом да жалбени суд првостепену пресуду укине у ослобађајућем делу и врати је првостепеном суду на поновно одлучивање.

- окривљени АА и његови браниоци адвокати АБ, А1Б и А2Б, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да жалбени суд укине првостепену пресуду и предмет врати на поновни поступак пред измењеним већем.

- супруга окривљеног АА, А1А због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да жалбени суд преиначи првостепену пресуду и окривљеног ослободи кривичне одговорности.

- бранилац окривљеног ВВ, адвокат ВБ због битних повреда одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да жалбени суд укине првостепену пресуду и предмет врати на поновни поступак пред измењеним већем.

- окривљени ББ, по свим законским основама, са предлогом да првостепена пресуда буде укинута и предмет враћен на поновно суђење или буде преиначена, тако што ће окривљени бити ослобођен,

- бранилац окривљеног ББ, адвокат Б1Б, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног законика, са предлогом да жалбени суд укине првостепену пресуду и предмет врати на поновни поступак.

- бранилац окривљеног ГГ, адвокат ГБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да жалбени суд првостепену пресуду укине и врати на поновни поступак или исту преиначи и ослободи окривљеног кривичне одговорности,

- мајка окривљеног ГГ, Г1Г, без навођења жалбеног основа, са предлогом да суд окривљеном смањи казну изречену првостепеном пресудом,

На жалбу Тужилаштва за ратне злочине, одговоре су поднели:

- окривљени ББ и његов бранилац, са предлогом да се жалба Тужилаштва за ратне злочине одбије,

- окривљени ДД и бранилац окривљеног ДД, адвокат ИБ са предлогом да се жалба Тужилаштва за ратне злочине одбије,

- бранилац окривљеног ЕЕ, адвокат ЕБ, са предлогом да се одбије жалба Тужилаштва за ратне злочине и

- бранилац окривљеног ЂЂ, адвокат ЈБ, са предлогом да се жалба Тужилаштва за ратне злочине одбије.

Тужилаштво за ратне злочине актом Ктрз.бр.5/05 од 09.12.2009. године, предложило је да жалбени суд као неосноване одбије жалбе окривљеног АА и његове супруге А1А и његових бранилаца адвоката АБ, А1Б и А2Б, браниоца окривљеног ГГ, адвоката ГБ и његове мајке Г1Г, окривљеног ББ и његовог браниоца адвоката Б1Б и браниоца окривљеног ВВ, адвоката ВБ, а да уважавањем жалбе Тужилаштва за ратне злочине у односу на окривљеног ББ и окривљеног ГГ преиначи пресуду Окружног суда у Београду, Веће за ратне злочине К.В.бр.2/06 од 23.04.2009. године у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што ће окривљеном ББ и окривљеном ГГ изрећи строжије казне затвора, а да исту пресуду укине у ослобађајућем делу – тачка II диспозитива првостепене пресуде у односу на окривљеног ДД, окривљеног ЕЕ и окривљеног ЂЂ, те предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање у односу на ову тројицу оптужених.

Апелациони суд у Београду – Веће за ратне злочине одржало је јавну седницу већа у складу са одредбом члана 375 став 1 ЗКП-а, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине Мирољуба Виторовића, оптужених АА, ВВ, ББ, ДД, ЂЂ, те бранилаца оптужених адвоката АБ, А2Б, ВБ, ЗБ, ИБ и ЈБ, на којој је размотрило списе предмета, па је након разматрања навода жалби, одговора на жалбу и мишљења Тужилаштва за ратне злочине и објашњења навода жалби које су дали Тужилац за ратне злочине, бранилац оптуженог АА, адвокат А2Б, бранилац оптуженог ВВ, адвокат ВБ, бранилац оптуженог ББ, адвокат Б1Б, бранилац окривљеног ЂЂ, адвокат ЈБ, те оптужени АА, ВВ, ББ, ДД и ЂЂ а након што је побијану пресуду испитао у границама прописаних одредбом члана 380 ЗКП-а, нашао:

Жалбе Тужиоца за ратне злочине, браниоца окривљеног ВВ, окривљеног ББ и његовог браниоца, браниоца окривљеног ГГ и мајке окривљеног ГГ – Г1Г су неосноване, док су жалбе окривљеног АА, његових бранилаца и његове супруге А1А, основане.


II

PAЗЛОЗИ ЗА ОДБИЈАЊЕ ПОЈЕДИНИХ ЖАЛБИ И ПОТВРЂИВАЊЕ ДЕЛА
ПРВОСТЕПЕНЕ ПРЕСУДЕ (ДЕО I ИЗРЕКЕ ПРЕСУДЕ)


2.1. Жалба окривљеног ВВ – адвоката ВБ


2.1.1. Истицање битних повреда одредаба кривичног поступка

У жалби браниоца окривљеног ВВ, адвоката ВБ најпре се истиче да првостепена пресуда садржи апсолутно битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 8 ЗКП-а, која се огледа у томе што је оптужба прекорачена. Наиме, бранилац окривљеног наводи да је првостепени суд у тачки 2 А изреке пресуде окривљеног АА огласио кривим да је заједно са осталим окривљенима ушао у део куће СА, вршио претрес, а „потом је запалили“, при чему наводи да оптужба ову радњу није ставила на терет окривљеном ВВ. Међутим, Веће овога суда овакву тврдњу браниоца окривљеног сматра неоснованом, имајући у виду да је у прецизираној оптужници Тужиоца за ратне злочине од 03.03.2009. године и радња паљења куће СА стављена на терет окривљеном ВВ, ГГ и ББ, с тим што је описана на другом месту у односу на оно где се то наводи у првостепеној пресуди, након што су описане остале радње окривљених. Оваква измена која се односи на редослед и место где су одређене радње које су иначе окривљенима стављене на терет наведене у изреци пресуде, по становишту Већа овога суда, не представља повреду идентитета оптужбе и пресуде.

Такође су неосновани наводи браниоца окривљеног ВВ којима се истиче повреда идентитета оптужбе и пресуде, а према којима је у тачки 2 д, изреке пресуде нејасно кога је окривљени ВВ одвео иза камиона (у делу где се описује убиство СБ). На овом месту бранилац окривљеног тврди да је изменом формулације у односу на ону коју је дао Тужилац, Суд извршио повреду чињеничног идентитета оптужбе и пресуде. Насупрот овим тврдњама, Веће овога суда је мишљења да се и из диспозитива прецизиране оптужнице (тачка 3), а и из изреке првостепене пресуде у тачки Б 2 (д), може извести несумњив закључак да је СБ довео СВ, а да га је затим окривљени ВВ одвео иза камиона у који су утоварани посмртни остаци чланова породице сс из пицерије, и у СБ испалио неколико хитаца из аутоматске пушке у пределу груди, услед чега је овај задобио смртоносне повреде. У том смислу, не може се прихватити тврдња браниоца окривљеног да се у конкретном случају ради о повреди чињеничног идентитета оптужбе и пресуде.

Веће овога суда неоснованим сматра и навод браниоца окривљеног ВВ да је до још једне повреде идентитета оптужбе и пресуде дошло и у тачки 2 (б) изреке пресуде, имајући у виду да је тужилац убиство СГ ставио на терет ЂЂ, а суд на терет непознатим извршиоцима. Ово стога што је првостепени суд на овај начин поступио, имајући у виду да је окривљеног ЂЂ ослободио одговорности, између осталих и за ово кривично дело, налазећи да за његову одговорност нема довољно доказа, при чему је из свих изведених доказа несумњиво закључио да су на лицу места била присутна, и у извршењу кривичних дела учествовала и друга лица чији идентитет није могао да утврди. Стога се не може ни у овом случају прихватити теза одбране да је реч о повреди чињеничног идентитета оптужбе и пресуде. Овакво описивање догађаја претходно дефинисаног од стране Тужиоца, може се тумачити искључиво као дозвољено чињенично прилагођавање које је Суд извршио имајући у виду резултате спроведеног доказног поступка.

Поред истицања постојања повреде идентитета пресуде и оптужбе о којима је било речи, у жалби браниоца окривљеног ВВ истиче се и то да се првостепена пресуда заснива на доказима на којима се не може засновати. Бранилац окривљеног истичући овај жалбени разлог наводи да су у првостепеном поступку коришћени искази сведока који су саслушавани пред Хашким истражитељима, при чему, Суд није учинио оно на шта га обавезује ЗКП у ситуацији када сведоци држављани Србије, који имају пребивалиште на територији Србије одбијају да сведоче пред судом. Међутим, Веће овога суда сматра да првостепени суд није начинио наведену повреду поступка користећи овако прибављене доказе. Ово стога што је одредбом члана 14 а Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, а на шта се првостепени суд и позива на страници 74. пресуде, предвиђено да Тужилац за ратне злочине може предузети кривично гоњење на основу података и доказа прикупљених од стране тужиоца МКТЈ, те да су докази прикупљени и изведени од стране МКТЈ могу након уступања користити као докази у кривичном поступку пред домаћим судом, под условом да су прикупљени или изведени на начин предвиђен Статутом и Правилником о поступку и доказима МКТЈ, док се постојање или непостојање чињеница које се доказују тим доказима цени у складу са чланом 18 ЗКП-а. Стога је Веће овога суда, супротно наводима у жалби браниоца, мишљења да су овако прикупљени докази могли бити коришћени у првостепеном поступку и приликом доношења одлуке првостепеног суда.

2.1.2. Истицање погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања

Када је реч о тачки Б 1 изреке првостепене пресуде која се односи на извођење и касније лишавање живота притвореника СД, у жалби браниоца окривљеног ВВ истиче се да је у овом делу пресуда заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању. Наиме, бранилац окривљеног указује најпре на разлике у погледу овог догађаја које постоје у исказима сведока СЂ и СЕ, где сведок СЕ указује да је ВВ заједно са ГГ и ИИ извео притвореника СД, који је одмах потом убијен у дворишту Полицијске станице, док сведок СЂ наводи да је са звоника гледао како полицајац „СЖ“ изводи из зграде ОУП-а СД и одводи га од 100 – 150 метара даље и код куће СЗ пуца му у груди, а потом у главу. Поред тога, бранилац у жалби истиче да је са звоника, са кога наводно СЂ види извршење овог кривичног дела, немогуће препознати окривљеног ВВ кога сведок од раније не познаје и указује да је чињенично стање у овом делу погрешно и непотпуно утврђено и имајући у виду да је на пример, сведок СИ пред судом изјавио да је СД убијен 25.03.1999. године испред своје куће, док је сведок СЈ негирао чињеницу да је СД уопште боравио у згради ОУП-а дана 26.03.1999. године.

Поред тога, бранилац окривљеног истиче да погрешно и непотпуно чињенично стање произлази и из превида Суда да су све радње које је извршила група полицајаца кренувши испред Полицијске станице у правцу куће породице сс учињене у низу. Стога, убиство СД на начин како је описано доводи до закључка да, или ВВ није убио СД пред Белом кућом, или он до куће породице сс није ни дошао заједно са осталима, већ пре или након њих.

Међутим, Веће овога суда је мишљења да су наведене тврдње изнете у жалби браниоца окривљеног неосноване из следећих разлога:

Првостепени суд је према схватању Већа овога суда детаљно и јасно образложио најпре како је и зашто утврдио да је СД убијен наведеном приликом, ко је ово кривично дело извршио, те из којих разлога је прихватио и у којем делу исказе појединих сведока. Наиме, првостепени суд је најпре образложио да је чињеницу да је у Полицијској станици било притворено лице, утврдио како из исказа сведока СЂ, тако и из исказа сведока СЕ. Чињеницу да СЕ и СЂ говоре различито о томе где је ово кривично дело извршено, суд детаљно анализира (страна 98. првостепене пресуде) приписујући ове несагласности, разликама у памћењу другачијих детаља истог догађаја, као и великом броју преживљених догађаја. У том смислу првостепени суд оправдано наводи да је животно и разумљиво да је сведок СЕ заборавио и помешао детаље самог догађаја, што је последица и протека времена и могућности да након овог протека одређене сегменте тачно и у потпуности верно интерпретира. При томе, првостепени суд, по мишљењу и Већа овога суда, сасвим оправдано чињеницу да сведок меша одређене детаље самог догађаја приписује и претрпљеној трауми, о чему је сведок и сам говорио приликом саслушања, наводећи да је то за њега био страшан догађај и да тако нешто у животу није видео. Међутим, суд и поред ове чињенице наводи да услед тога није обеснажено његово сведочење о главним чињеницама које су прихваћене као убедљиве, нити поједине неподударности исказ у целини чини непоузданим.

Овакве аргументе првостепеног суда у потпуности прихвата и Веће овога суда. Наиме, потпуно је прихватљиво и разумљиво да, а нарочито након дужег временског периода о коме је овде реч, код сведока дође до заборављања одређених детаља, те њихове другачије интерпретације, поготово када је реч о времену ратних дејстава, током којих је евидентно дошло до читавог низа оваквих или сличних изузетно стресних ситуација. Све то ипак не може утицати на то да суд између два исказа, која нису у потпуности подударна, не изабере онај који му се оправдано учини веродостојнијим, детаљнијим, јаснијим и са животног и логичког становишта оправданијим, као што је то овде био случај.

Исказ сведока СЂ, који је детаљно образложио да је са звоника цркве посматрао читав чин одвођења и лишавања живота овог лица, и за чије прихватање је првостепени суд дао јасне и убедљиве разлоге, те га оправдано није довео у питање чињеницом да су поједини сведоци помињали, између осталог, како је СД убијен 25.03.1999. године (СК), односно како у то време у згради ОУП-а није било притворених лица (СЈ). У том смислу првостепени суд је јасно и аргументовано, тврдњу о непостојању притвореника у згради ОУП-а , искључио јасним сведочењем сведока СЕ који је, и по схватању првостепеног, али и Већа овога суда, био категоричан и убедљив, детаљно описујући и такве детаље као што су кључ од просторије у којој је било закључано лице. Овакав исказ и његова уверљивост оправдано су послужили првостепеном суду да исказ сведока СЈ, који је иначе био и задужен за притворена лица, јасно и убедљиво оспори.

Поред свега наведеног, првостепени суд је дао јасне разлоге и у погледу чињеница које се тичу могућности сведока СЂ да са звоника цркве препозна лице које врши ово кривично дело, а што се такође оспорава жалбом браниоца окривљеног. Наиме, првостепени суд је на страни 100. првостепене пресуде, јасно навео да је чињеницу у погледу могућности о којој је реч утврдио на основу извештаја Војно географског института из којег је утврђено да је у конкретном случају реч о растојању од 127 метара, те да из Таблице видљивости и чујности Приручника за војника пешадије произлази да су лице, очи или појединости на одећи видљиви дању на 100 – 150 метара. Правилно првостепени суд утврђује да ове околности поткрепљују исказ сведока СЂ, који је категорично и доследно тврдио да је са звоника препознао управо окривљеног ВВ, као лице које је лишило живота управо оштећеног СД и коју аргументацију у потпуности прихвата и Веће овога суда. Неосновани су у том смислу наводи браниоца окривљеног да овакве таблице којима се послужио првостепени суд служе искључиво да би се помоћу њих утврдила раздаљина на којој се препознају боја лица од боје униформе, имајући у виду да, управо насупрот томе, и на основу ових таблица првостепени суд утврђује да је реч о раздаљини на којој постоји видљивост и таквих детаља, као што су очи или чак појединости на одећи. Стога је правилан закључак првостепеног суда да је сведок СЂ могао на овој раздаљини разазнати извршиоца овог кривичног дела.

Такође, неосновани су наводи у жалби браниоца, да сведок СЂ наводи да је са звоника гледао како полицајац „Јајце“ изводи из зграде ОУП-а СД, и да окривљеног ВВ сведок од раније не познаје. Ово из разлога што сведок у свим својим исказима датим и у преткривичном и у кривичном поступку, наводи поред надимка „СЖ“ и име ВВ, те је приликом испитивања у истражном поступку навео да лично познаје ВВ, јер су радили заједно у полицији, а зна га од када је дошао из СЛ, односно када су га оданде пребацили.

Због свега наведеног, Апелациони суд је мишљења да је првостепени суд правилно и потпуно, а супротно наводима жалбе браниоца окривљеног утврдио релевантне чињенице везане за извођење и убиство притвореника СД описане у тачки I Б1 изреке првостепене пресуде.

Суд такође није прихватио жалбене наводе према којима је нејасно из првостепене пресуде како су то два окривљена, један покојник и два НН лица физички могли опколити две куће породице сс и након раздвајања мушкараца од жена и деце опколити тако раздвојене групе, имајући у виду да тужилаштво и суд сагласно утврђују да се ради о најмање 48 лица, истичући поред тога да ни сведок оштећена СЉ, а ни СМ, приликом овог догађаја не помињу, нити виде окривљеног ВВ. Наиме, првостепени суд у изреци пресуде наводи, а супротно ономе што је истакнуто у жалби, да су оптужени ВВ, ГГ и ББ, опкољавање куће СН и СА извршили заједно са НН лицима, припадницима полиције. За ову чињеницу односно учешће и НН лица припадника полиције у опкољавању куће и раздвајању мушкараца од жена и деце, првостепени суд по налажењу Већа овога суда даје јасне и уверљиве разлоге. Наиме, из исказа сведока оштећене СЉ, СО, сведока „А“ и сведока СМ, које исказе првостепени суд детаљно наводи и анализира, несумњиво произлази да је у овом догађају учествовао и већи број њима непознатих припадника полиције. Дакле, супротно жалбеним наводима, првостепени суд не говори о два непозната лица, већ о „НН лицима припадницима полиције“ и овакав свој закључак у потпуности поткрепљује исказима наведених сведока.

Када је реч о присуству окривљеног ВВ овим догађајима, првостепени суд и у овом делу даје јасне и уверљиве разлоге са становишта Већа овога суда. Наиме, чињенице о присуству и учествовању у радњама опкољавања и одвајању мушкараца и жена, првостепени суд, дајући јасне разлоге, утврђује из исказа сведока „А“, који је навео како се испред куће „ОЕБС-а“ налазио са СП и окривљеним ВВ, те да су ови покушали да развале врата ове куће, након чега се чула галама жена и деце који су почели да беже ка Занатском центру, као и исказа сведока СЂ, који је такође навео да су, када је група цивила изашла, СП, окривљени ВВ и ГГ почели да одвајају мушкарце са једне а жене и децу са друге стране. Имајући у виду напред наведено, чињеница коју истиче у жалби бранилац окривљеног, да су ВВ на лицу места приметили једни, али не и други сведоци, по становишту Већа овога суда, имајући у виду велики број лица која су у овом догађају учествовала, посматрање овог догађаја са различитих места и у изузетно стресним условима, а при овако недвосмисленим и детаљним исказима сведока који говоре о присуству окривљеног, оправдано првостепени суд није довело до другачијег закључка.

Бранилац окривљеног је у жалби даље истакао да је првостепени суд неосновано огласио кривим окривљеног ВВ за убиство СР и СТ, имајући у виду да се у првостепеној пресуди ни из једног доказа овакав чињенични закључак не може извести. Међутим, Веће овога суда и ове жалбене наводе сматра неоснованим. Насупрот наводима браниоца окривљеног, првостепени суд је најпре образложио како је чињеницу да су приликом овог догађаја лишени живота управо СР и СТ утврдио из исказа сведока СМ и СЋ, који су навели како су у дворишту између кућа СН и СА видели мртва тела СР и СТ. Првостепени суд је даље навео да је, иако ни један од сведока није непосредни очевидац самог чина лишења живота ово двоје лица, несумњиво утврђено да су критичног дана и у критично време у дворишту кућа СА и СН остали и сада покојни СР и СТ. При томе, првостепени суд из исказа сведока „А“ оправдано изводи закључак да су сада покојни СП и окривљени ВВ заједно са другим НН лицима почели да пуцају на људе, међу којима су били и сада покојни СР и СТ, те околност да није могло бити утврђено да ли су обојица пуцали или један од њих, не доводи у питање постојање њихове кривичне одговорности, с обзиром да чак и у ситуацији да један од њих и не пуца, имајући у виду све околности овога догађаја, он прихвата радње другог као своје, свестан заједничког деловања, што их у конкретном случају чини саизвршиоцима. Овакве разлоге у потпуности прихвата и Веће овога суда. Наиме, у околностима у којима су се одвијали ови догађаји, па и убиство два наведена лица, сасвим је замислива ситуација да нико од наведених сведока није био непосредни очевидац лишења живота ова два оштећена. Међутим, повезивањем неспорно утврђеног чињеничног стања - а то је да окривљени ВВ заједно са осталим лицима пуца на цивиле, као и друга чињеница која је такође неспорно утврђена, да су се међу тим цивилима налазили и сада покојни СР и СТ, несумњиво се долази управо до оног закључка који је извео и првостепени суд, а то је да је окривљени ВВ учествовао у извршењу овог кривичног дела.

Неосновано се даље жалбом браниоца окривљеног ВВ првостепена пресуда побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и у делу који се односе на догађаје око и у пицерији „аа“. Наиме, бранилац окривљеног наводи у жалби како је нетачна тврдња суда да је окривљени натерао албанске цивиле да уђу у просторије пицерије „аа“ иако сведок „А“ тврди да су ова лица сама ушла у пицерију. Међутим, оваква тврдња браниоца се не може прихватити, најпре имајући у виду да се из изреке првостепене пресуде не може извући овакав закључак. Наиме, окривљеном ВВ се у тачки Б 2 (г) изреке пресуде, ставља на терет да је заједно са покојним СП, ГГ и још три НН лица, пуцао у правцу преживелих чланова породице сс, који су трчали према занатском центру, пазећи да нико из те групе не побегне, те да су их тако натерали да уђу у просторије пицерије „аа“. Из оваквог описа несумњиво произлази да улазак цивила у просторије пицерије био проузрокован не наредбом, заповешћу или томе слично, већ пуцањем у њиховом правцу, због којег су ови били принуђени да у пицерији потраже заклон. Другим речима, супротно наводима жалбе, окривљеном ВВ не ставља се на терет да је изричито натерао цивиле на улазак, већ да је пуцајући са осталим лицима, проузроковао овакво њихово понашање изнудивши њихову реакцију. У том смислу не стоје разлози истакнути у жалби да је у овом делу чињенично стање погрешно утврђено.

Неосновани су и жалбени наводи браниоца окривљеног у делу у којем се истиче спорни кредибилитет како се то у жалби наводи „сведока – Рома“, који окривљеног повезују са присуством у бб и тамошњим дешавањима. Наиме, у жалби се у овом делу најпре не прецизира о којим конкретно лицима је реч, већ се само наводи да је са „некима од њих у данима који су претходили 26.03.1999. године“ окривљени „имао блиски сусрет приликом њихових вршења кривичних дела, а посебно оружаних претњи окривљеном ЗЗ“. Овако неодређено оспоравање кредибилитета неодређеног броја сведока, Веће овога суда није могло да доведе до сумње у правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања. Ово посебно у светлости чињенице да је у погледу околности које се тичу присуства окривљеног на наведеној локацији, као и његовог учешћа у овим догађајима, првостепени суд саслушавши бројне присутне сведоке, дао у потпуности јасне и уверљиве разлоге.

У жалби је бранилац окривљеног, оспоравајући утврђено чињенично стање навео да се првостепени суд није у довољној мери бавио ни „проблемом временског следа догађаја“ о коме се изјашњава сведок „А“, истичући како није могуће да окривљени ВВ шаље сведока „А“ и окривљеног ГГ да иду за Албанцима, буде испред пицерије и надолазеће албанске цивиле тера да уђу у пицерију, одмах потом буде испред бб чекајући сведока „А“ и окривљеног ГГ и истовремено конзумира алкохол испред аутобуске станице и ликвидира људе у пицерији. Веће овога суда, међутим налази да су и ови наводи жалбе неосновани. Са становишта Већа овога суда, овакав исказ сведока „А“ је у потпуности прихватљив, логичан и доследан, те се може прихватити као веродостојан доказ на основу кога је могуће сагледати у највећој могућој мери ток и динамику наведеног догађаја. Наиме, сведок „А“ није говорио о истовременим радњама, већ управо о једном непрекинутом низу догађаја који у овој фази започиње са слањем њега и окривљеног ГГ да иду пратећи Албанце, те накнадном одласку на аутобуску станицу ради куповине алкохолног пића, које су накнадно конзумирали. При томе, оцена оваквог исказа нужно подразумева и познавање скице места на којем се читав овај догађај одиграва, и коју је првостепени суд користио приликом утврђивања чињеничног стања у овом делу. Реч је наиме, о локацији на којој су све поменуте дестинације на невеликој удаљености, те је овакво одвијање догађаја, у потпуности замисливо и оствариво.


2.1.3. Одлука о кривичној санкцији

Како је чланом 383. ЗКП-а предвиђено да жалба изјављена због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања изјављена у корист окривљеног, садржи у себи и жалбу због одлуке о кривичној санкцији, Веће овога суда је првостепену пресуду у односу на окривљеног ВВ испитало и у овом делу.

Окривљени ВВ је првостепеном пресудом осуђен на казну затвора у трајању од 20 година, у коју му је урачунато време проведено у притвору почев од 26.10.2005. године па надаље. Приликом доношења одлуке о кривичној санкцији, првостепени суд је од олакшавајућих околности на страни окривљеног нашао да је исти породичан човек, отац троје деце. Од отежавајућих околности на страни окривљеног ВВ, првостепени суд је имао у виду његов ранији живот, да је осуђиван 1998. године због кривичног дела из члана 119. став 1 КЗС, а која казна је брисана 2000. године, што је утврђено из извештаја из казнене евиденције за оптуженог, затим изражену бахатост у поступању приликом извршења кривичног дела, агресивност, упорност и одлучност. Такође суд је имао у виду тежину извршеног кривичног дела и настале последице, да је страдало укупно 50 људи, већином жена, од којих је једна била у осмом месецу трудноће и 19-торо малолетне деце од којих је најмлађе имало 9 месеци. Првостепени суд је имао у виду и његово понашање након извршења кривичног дела и то према, у то време малолетним лицима, које је терао да утоварају тела из пицерије говорећи им «немојте да будете на њиховом месту, боље да плаче његова мајка него твоја».

Веће овога суда је мишљења да је првостепени суд правилно утврдио све олакшавајуће и отежавајуће околности на страни окривљеног, те да је, правилно ценећи тежину извршеног кривичног дела и наступеле последице а у склопу чињенице да је окривљени био припадник полиције чија је дужност била да штити грађане Републике Србије, оправдано закључио да је једина оправдана казна за окривљеног, максимална казна затвора предвиђена за ово кривично дело.

2.1.4. Закључак

Имајући у виду напред наведено, Веће овога суда је као неосновану одбило жалбу браниоца окривљеног ВВ – адвоката ВБ и потврдило пресуду Окружног суда у Београду – Већа за ратне злочине КТ. В 2/06 од 23.4.2009 у делу који се односи на окривљеног ВВ.



2.2. Жалбе окривљеног ББ и
браниоца окривљеног адвоката Б1Б

Против првостепене пресуде окривљени ББ изјавио је жалбу из свих законом предвиђених разлога, али из, у жалби наведених разлога, произлази да се првостепена пресуда побија првенствено због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. Бранилац окривљеног, адвокат Б1Б жалбу је изјавио због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно утврђеног чињеничног стања.


2.2.1. Истицање битних повреда одредаба кривичног поступка

У жалби браниоца окривљеног ББ, наводи се најпре да је првостепена пресуда заснована на недозвољеном доказу, односно исказу сведока ИИ пред надлежним јавним тужиоцем, чиме је према наводима жалбе повређена одредба члана 368 став 1 тачка 10 ЗКП-а, и учињена битна повреда одредаба кривичног поступка. У жалби се истиче да је сведок ИИ претходно у два наврата давао изјаве, једну пред припадницима УБПОК-а, а следећу пред истражним судијом, те да је тек након овако две дате изјаве, тужилац самоиницијативно од њега узео још један исказ, који је у том смислу прибављен супротно правилу 504ј и 226 ЗКП-а, имајући у виду да су пре ове изјаве од истог сведока узете две готово идентичне изјаве, и то једна од стране полиције, а друга од стране суда.

Међутим, Веће овог суда је мишљења да су овакви наводи браниоца окривљеног неосновани. Наиме, у тада важећој одредби члана 504ј ЗКП-а, предвиђено је да се искази и обавештења које је јавни тужилац прикупио у предкривичном поступку, могу користити као доказ у кривичном поступку, али се одлука не може заснивати само на њима. Наведени исказ пред јавним тужиоцем, сведок ИИ дао је 22.09.2005. године. Захтев за спровођење истраге поднет је 03.10.2005. године, а решење о спровођењу истраге по овом захтеву донето је 17.10.2005. године. Евидентно је дакле да је наведени исказ, супротно наводима жалиоца, дат пре подношења и захтева и доношења решења о спровођењу истраге, односно у фази предкривичног поступка, како то и предвиђа одредба члана 504ј. Чињеница да је претходно сведок ИИ исказе давао и пред радницима УБПОК-а, као и пред истражним судијом по предлогу јавног тужиоца за предузимање појединих истражних радњи пре отпочињања истраге, не могу у том смислу довести до другачије оцене овог доказа, имајући у виду да је, како је напред наведено, у том времену још увек трајала фаза предкривичног поступка, те је реч о доказу прикупљеном на законит начин.


2.2.2. Истицање повреда кривичног закона

У жалби браниоца окривљеног даље се наводи да првостепена пресуда садржи повреду кривичног закона, имајући у виду да се окривљеном ББ ставља на терет да је кршио Међународно ратно право, при чему се не наводи прецизно коју одредбу и на који начин је прекршио окривљени, што је било нужно, имајући у виду да су Међународне конвенције у овој области обимне. Међутим, Веће овога суда сматра да се оваква тврдња браниоца окривљеног не може прихватити, имајући у виду да је најпре у уводном делу изреке пресуде првостепени суд навео како су окривљени међу којима је и окривљени ББ, кривична дела извршили кршећи правила Међународног права за време оружаног сукоба, садржана у одредбама члана 3 став 1 тачка 1 (а) и (д) Четврте Конвенције о заштити грађанских лица за време рата од 12.08.1949. године, члана 51, 75, 76. и 77. Допунског протокола I о заштити жртава међународних оружаних сукоба, те члана 4. и члана 13. Допунског протокола II о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба. Суд је затим у делу образложења који се односи на правну анализу утврђеног чињеничног стања (странице 182 – 187.) детаљно навео и анализирао прописе Међународног права – примењених конвенција и протокола које је применио приликом утврђивања одговорности окривљених, укључујући и окривљеног ББ, те се у том смислу тврдња о томе да је непознато које одредбе конвенције је окривљени прекршио, не може прихватити.

Бранилац окривљеног је такође навео како из образложења првостепене пресуде не произлази да лишење живота СЗ, чак и да га је извршио окривљени ББ, има било какве везе са оружаним сукобом, што је нужно за постојање кривичног дела Ратни злочин против цивилног становништва. У жалби се даље истиче да се убиства из освесте или убиства мотивисана осветом дешавају и у миру, а не само у временима ратова, због чега се у конкретном случају на окривљеног не би могао применити пропис који је примењен, већ неки други материјални кривични пропис.

Међутим, и ову тврдњу браниоца окривљеног веће овог суда сматра неоснованом. Наиме, првостепени суд је, између осталог, утврдио да је кривично дело које се окривљеном ставља на терет извршено током оружаних сукоба између војних снага Савезне Републике Југославије, Војске Југославије и Полицијских снага Републике Србије са једне стране и припадника наоружане војне формације Ослободилачке Војске Косова (ОВК, УЧК) са друге стране. Првостепени суд је такође утврдио и то да је окривљени ББ, кривично дело извршио користећи ситуацији у којој су припадници једне од страна у сукобу – окривљени ББ и ГГ, као припадници ОУП-а вв заједно са другим НН лицима припадницима полиције, кренули у акцију у којој су лишавали живота цивилно становништво које су повезали са једном од страна у сукобу, а реч је о припадницима албанске националности, на тај начин што им се прикључио приликом опкољавања кућа из којих су изведена лица која су касније лишена живота, од којих је једно лице и сада покојни СЗ. При томе, мотив на страни окривљеног који бранилац истиче у својој жалби и који првостепени суд утврђује у својој пресуди, не представља елеменат кривичног дела Ратни злочин против цивилног становништва, и стога не може довести до другачије правне квалификације. Код овог кривичног дела наиме, дубљи покретачи људског понашања који доводе до извршења неке од алтернативно предвиђених радњи из члана 142 став 1 КЗЈ, и који се могу састојати из великог броја веома различитих и тешко утврдивих мотива, не представљају битно обележје ове инкриминације. Међутим, оно што радњу окривљеног ББ, према схватању Већа овог суда чини правилно квалификованом као кривично дело Ратни злочин против цивилног становништва је њена извршеност за време оружаног сукоба припадника једне од страна у сукобу којима се окривљени ББ у конкретном случају прикључио, у потпуности свестан њихове акције, као и повезаност у суштинском смислу оваквих радњи са самим оружаним сукобом, имајући у виду да су предмет напада управо цивили албанске националности, које извршиоци овог дела одабирају за мету напада, повезујући их на основу националне припадности, као и претпостављене привржености, другој страни у сукобу, наоружаној војној формацији „Ослободилачка Војска Косова“.


2.2.3. Истицање погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања

Окривљени ББ и његов бранилац адвокат Б1Б у својим жалбама првостепену пресуду побијају и по основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. У жалбама се истиче да је чињенично стање у делу који се односи на извршење кривичног дела од стране окривљеног ББ погрешно утврђено, имајући у виду да је првостепени суд за основу своје одлуке узео искључиво исказ сведока оштећене СЉ, док пренебрегава чињеницу да други саслушани сведоци – СО, СМ и СУ, као и сведок СЂ, не помињу ББ као учесника овога догађаја, нити као извршиоца овог кривичног дела. При томе, окривљени ББ и његов бранилац у жалбама истичу да је и исказ сведокиње СЉ на коме се заснива пресуда против окривљеног ББ мањкав, имајући у виду да је током поступка сведокиња мењала свој исказ у погледу чињенице где је дошло до убиства СЗ, те да на главном претресу није била сигурна приликом препознавања окривљеног као извршиоца овог кривичног дела.

Међутим, насупрот оваквим жалбеним наводима, Веће овога суда је мишљења да је првостепени суд на основу расположивих доказа правилно и потпуно утврдио чињенично стање када је реч о кривичном делу за које је окривљени ББ оглашен кривим. Првостепени суд је оправдано по схватању Већа овога суда, исказ оштећене СЉ прихватио као убедљив, веродостојан и доследан. У свом исказу оштећена је, која је иначе супруга убијеног СЗ, навела да је веома добро видела, како га она назива ББ1 (ББ), власника хотела „вв“ у црном цивилном оделу, који је рекао СЗ „руке горе и где су сада Американци, нека долазе да те спасу“, да је окривљени затим зграбио СЗ, те да је у том тренутку СЗ од ње био удаљен можда неких 20 метара. Оштећена је прецизно навела да је окривљени затим пуцао у СЗ испред улаза куће, како је навела „некако на ћошку са стране“, обележивши то место на скици. Током читавог поступка оштећена СЉ је била доследна у својим наводима да је управо оштећени ББ лишио живота њеног супруга, описујући детаљно место где је СЗ лишен живота, начин на који је дело извршено, као и изглед оптуженог. Поред тога, првостепени суд је исказ оштећене ценио и у склопу чињенице да је она детаљно и убедљиво говорила о томе како познаје окривљеног, наводећи да је ово лице које она назива „ББ1“ у више наврата видела док је пролазила поред хотела „вв“, идући са мужем у своје село гг, док су у истом били смештени припадници мисије ОЕБС-а, нарочито обраћајући пажњу том приликом због присуства странаца и њихових возила код наведеног хотела. У тим приликама од мужа је и чула да је то „ББ1“, при чему је тврдила да га је у сваком случају познавала.

Првостепени суд је посебну пажњу посветио и чињеници да је на главном претресу оштећена изјавила да није сигурна да ли познаје окривљеног ББ у тренутку пре него што јој се овај представио, наводећи и да се она изменила, па када је виде не знају да је она та која је раније била. Међутим, првостепени суд је правилно по становишту Већа овога суда закључио да чињеница да оштећена на главном претресу није могла у првом тренутку са сигурношћу да препозна окривљеног, не умањује вредност и веродостојност њеног исказа у погледу предузетих радњи од стране окривљеног критичном приликом. Суд је оправдано закључио да је логично, животно и прихватљиво да је оштећена СЉ усмерила пажњу и упамтила лице које лишава живота њеног супруга, детаљно описујући место које је притом и означила на скици, те да је њено сведочење о овом догађају било веома уверљиво. При томе, суд је своју одлуку засновао и на чињеници да је приликом ранијег препознавања у реду у којем се налазио и окривљени ББ на месту под бројем 1, оштећена изјавила да лица на местима под бројевима 1 и 3 личе на, како га је оштећена називала ББ1, као и да га је током читавог поступка описивала на начин, на који су и остали сведоци саслушани током поступка описивали изглед окривљеног у критичном периоду.

При томе, првостепени суд је супротно жалбеним наводима, посебну пажњу посветио исказу сведока СМ, који је посматрајући овај догађај и сведочећи о истом навео да критичном приликом није видео окривљеног, нити убиство СЗ. Ипак, овакав исказ наведеног сведока, оправдано није довео до другачијег закључка првостепеног суда у погледу валидности исказа сведока СЉ, имајући у виду да је и сам сведок СМ, када му је приказана скица обележена од стране оштећене СЗ, на којој је означено место на коме је окривљени лишио живота њеног мужа (десни угао куће СА - улаз у део СЗ гледано са дд пута), изричито тврдио да он са прозора своје куће са којег је посматрао читав догађај, тај део не може да види, те самим тим није могао уопште да види ово убиство, па ни самим тим евентуално учешће окривљеног у извршењу овог кривичног дела. При томе, чињеница коју истичу окривљени и његов бранилац у жалбама да још нека од лица која су посматрала овај догађај нису изричито помињала окривљеног ББ као лице које је било присутно и које је извршило ово кривично дело, при овако јасном и детаљном исказу непосредног очевидца сведока оштећене СЉ, као и чињеници да је реч о догађају у коме је учествовао велики број лица, који је био изузетно стресан за посматраче и учеснике, да су ова лица догађај посматрала са различитих места, са којих је и у појединим случајевима било немогуће видети све што се дешавало испред куће породице сс наведеном приликом, не могу довести до другачијег чињеничног закључка.

Оспоравајући чињенично стање окривљени ББ истакао је у жалби и то да из закључка вештака др в1 произлази да нема доказа да је СЗ лишен живота пуцњима у леђа или грудни кош, како је то описано у исказу сведока СЉ, имајући у виду да би према закључку вештака у таквој ситуацији због ребара која штите грудни кош и органа у њему, пројектил сигурно закачио неку кост, било при уласку, било при изласку из грудног коша. Међутим, и овакву тезу одбране која је била истицана и раније током трајања поступка, првостепени суд је ценио дајући јасне разлоге у првостепеној пресуди зашто овакво вештачење није могло довести до другачијег чињеничног закључка. Наиме, првостепени суд је навео да је судски вештак др в1, саслушан на главном претресу дана 04.12.2008. године, навео да је за лице које је обдуковано и које је идентификовано као сада покојни СЗ, мала вероватноћа да је могло бити усмрћено са више пиштољских хитаца у грудни кош, онако како то појашњава оштећена СЉ, јер је тај део људског тела заштићен костима. Међутим, проверавајући компатибилност оваквог закључка вештака са исказом сведока оштећене СЉ, првостепени суд је саслушао судског вештака др в1 на главном претресу. Када му је предочено да је преживела оштећена СЉ тврдила да је видела да је он убијен, тако што му је три пута пуцано у леђа, вештак се изјаснио да на основу сачуваних посмртних остатака нису нађени елементи повреде из ватреног оружја, те да је мање вероватно ако су у питању три повреде, да су сва три пројектила, уколико су погодила грудни кош, прошла тако да нису оставила ни једну повреду на костима грудног коша, али да се оваква могућност не може апсолутно искључити. У том смислу, веће овога суда прихвата чињенични закључак првостепеног суда, сагласно којем налаз и мишљење вештака др в1 није у контрадикцији са исказом сведока оштећене СЉ о начину на који је лишен живота њен супруг, сада покојни СЗ, имајући у виду да ни сам вештак овакву могућност није апсолутно искључио.


2.2.4. Одлука о кривичној санкцији

Жалбом изјављеном од стране Тужиоца за ратне злочине првостепена пресуда је у делу који се односи на окривљеног ББ, побијана због одлуке о кривичној санкцији. Поред тога, како је чланом 383. ЗКП-а предвиђено да жалба изјављена због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања или због повреде кривичног закона изјављена у корист окривљеног, садржи у себи и жалбу због одлуке о кривичној санкцији, Веће овога суда је првостепену пресуду у односу на окривљеног ББ испитало по жалбама одбране, и у овом делу.

Тужилац за ратне злочине у жалби истиче да је суд правилно утврдио олакшавајуће, као и нарочито бројне отежавајуће околности на страни окривљеног ББ. Међутим, према ставу тужиоца овим околностима – да је окривљени породичан човек, отац троје деце, који до сада није осуђиван, првостепени суд није смео дати већи значај, имајући у виду да је реч о сасвим уобичајеним околностима за човека овог узраста. При томе, према тврдњи тужиоца изнетој у жалби, побројане отежавајуће околности на страни окривљеног - да се самоиницијативно прикључио припадницима полиције у нападу на албанско становништво и да је при томе лишио живота оштећеног СЗ са основним мотивом освете, имајући пре свега у виду последицу кривичног дела у виду лишавања живота педесет беспомоћних лица, због тога што су припадници друге националности, међу којима је било жена и деце, требало је дати адекватнији значај. У том смислу Тужилац за ратне злочине истиче да је првостепени суд пропустио да наведе стварне разлоге због којих је и окривљеном ББ пропустио да изрекне најстрожу казну затвора, која је предвиђена за ово кривично дело у трајању од двадесет година, сматрајући да би се једино овом казном као адекватном, могла донекле постићи сврха генералне и специјалне превенције.

Веће овога суда сматра да су овакви наводи жалбе Тужиоца за ратне злочине неосновани. Првостепени суд је наиме, а то констатује и сам тужилац у својој жалби, правилно утврдио све постојеће отежавајуће и олакшавајуће околности на страни окривљеног. При томе казна од тринаест година затвора која је на овај начин одмерена и изречена окривљеном ББ је према схватању овог суда права мера реакције у односу на кривично дело за чије је извршење оглашен кривим и њега као извршиоца. Наиме, првостепени суд је имајући у виду реалну улогу окривљеног ББ у предметном догађају, те чињеницу да нису сва лица која су учествовала у овом догађају показала исти степен ангажованости у извршењу кривичног дела и директном проузроковању његове последице, направио правилну дистинкцију приликом одмеравања казне у случају окривљеног ББ и осталих саизвршилаца. У том смислу Веће овог суда је, а ценећи у смислу одредбе члана 383. ЗКП-а изречену санкцију и са становишта могућности блажег кажњавања, уверења да ће се овако изреченом казном окривљеном у потпуности остварити сврха како специјалне, тако и генералне превенције.


2.2.5. Закључак

Имајући у виду напред наведено, Веће овога суда је као неосноване одбило жалбе Тужиоца за ратне злочине, окривљеног ББ и његовог браниоца – адвоката Б1Б и потврдило пресуду Окружног суда у Београду – Већа за ратне злочине КТ. В 2/06 од 23.4.2009 у делу који се односи на окривљеног ББ.



2.3. Жалба браниоца окривљеног ГГ – адвоката ГБ и мајке окривљеног Г1Г


Жалбом браниоца окривљеног ГГ – адвоката ГБ, првостепена пресуда се побија због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, али се из образложења жалбе може утврдити да се иста првенствено заснива на оспоравању чињеничних закључака првостепеног суда. У жалби мајке окривљеног Г1Г не наводе се жалбени основи, али се из жалбе може закључити да се истом истиче да је првостепена пресуда заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању, уз предлог да се окривљени блаже казни.


2.3.1. Истицање погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања

У жалбама браниоца окривљеног ГГ, адвоката ГБ и мајке окривљеног Г1Г, првостепена пресуда се оспорава због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. У наведеним жалбама истиче се како током поступка није неспорно утврђено ко су извршиоци кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим, при чему бранилац окривљеног посебно истиче да је и сведок оштећена СЉ у исказу навела да су извршиоци овог кривичног дела само људи из вв, јер једино њих зна, као и да је у једном од својих исказа навела да ГГ1 (окривљени ГГ) никога није убио, али да зна ко јесте.

Међутим, Веће овога суда овакве тврдње изнете у жалбама није прихватило. Наиме, када је реч о учешћу окривљеног ГГ у опкољавању куће породице сс, паљењу куће СА и извођењу албанских цивила, раздвајању мушкараца од жена и деце и њиховом опкољавању, првостепени суд је најпре из исказа и самог ГГ утврдио како се читав овај догађај одиграо, имајући у виду да је његов исказ у том делу потврђен и исказима осталих саслушаних лица која су на готово идентичан начин описала сам догађај. У овом делу првостепени суд је прихватио одбрану окривљеног ГГ, који није негирао своје присуство и континуирани боравак код кућа сс, ценећи његову одбрану у овом делу као искрену, логичну и доследну.

Међутим, првостепени суд није прихватио део одбране окривљеног ГГ у делу где је негирао да је улазио у Белу кућу, наводећи да је заједно са СП и једним припадником непознате јединице и сведоком „А“ запалио кућу која је била даље од Беле куће и у којој никога није било. Наиме, првостепени суд је одбио да прихвати овај део исказа окривљеног имајући у виду да је исти оповргнут исказом сведока СМ који је из своје куће, која се налази у непосредној близини посматрао догађај и видео управо окривљеног ГГ када је ушао у кућу СА, те да је ова кућа убрзо након тога почела да гори. Веће овог суда сматра да је првостепени суд у потпуности правилно прихватио исказ СМ као истинит и уверљив и у том делу оценио одбрану окривљеног ГГ као срачунату на избегавање кривично правне одговорности. Такође, првостепени суд је из исказа сведока СЂ који је прихватио као истинит и уверљив, а што у потпуности прихвата и Веће овога суда, утврдио да су покојни СП и окривљени ГГ заједно са ВВ раздвајали мушкарце од жена и деце, те исказ сведока оштећене СЉ да је управо окривљени ГГ ухватио СФ за руку и вратио га када је овај покушао да оде са женама и децом.

Поред тога, у жалби браниоца окривљеног истиче се да је чињенично стање у односу на његовог брањеника непотпуно утврђено и када је реч о каснијим догађајима у пицерији. Бранилац истиче да окривљени никада није спорио да је улазио у пицерију и да је опалио један или два метка, али је спорио да је у било које тело пуцао, већ је то учинио у изнуђеној ситуацији због присутних, улазивши у пицерију у којој су сви по његовом уверењу већ били мртви.

Међутим, Веће овога суда сматра да је и у овом делу првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање, не прихватајући одбрану окривљеног ГГ, према којој је у пицерију улазио у тренутку када у њој већ није било преживелих, при чему је само испалио рафал изнад тела, налазећи да је оваква одбрана усмерена на избегавање кривичне одговорности.

Наиме, првостепени суд је из исказа сведока СХ, најпре утврдио да је окривљени ГГ улазио у пицерију одакле се чуо пуцањ, те да је из исказа сведока СЦ утврдио да је окривљени улазио у два наврата, те да се одатле чула пуцњава. Поред тога, првостепени суд је, а које разлоге у потпуности прихвата и Веће овога суда, као убедљив, веродостојан и упечатљив прихватио исказ сведока Б дат у предкривичном поступку, где је децидирано тврдио како је видео да је окривљени ГГ пуцао у тело преживелог дечака старости од 12 до 13 година. Иако је овај сведок на главном претресу 05.04.2007. променио овакав исказ, наводећи да није видео ово о чему се раније изјашњавао, првостепени суд је, и по становишту Већа овога суда, правилно проценио да је до овакве измене исказа дошло услед страха сведока, због чега је управо и тражио примену мера заштите, не желећи да у свом исказу наведе да је био непосредно присутан када је окривљени лишио живота преживелог дечака. Првостепени суд је, за подлогу своје одлуке узео и исказе сведока оштећених СЉ и СО, који су несумњиво и детаљно потврдиле да је у пицерији било преживелих цивила, као и сведока СЦ, о томе да су били живи један или два мушкарца.


2.3.2. Одлука о кривичној санкцији

Жалбама Тужиоца за ратне злочине, браниоца окривљеног ГГ и мајке окривљеног, првостепена пресуда побија се и због одлуке о кривичној санкцији.

Тужилац за ратне злочине у жалби истиче да је првостепени суд правилно утврдио све олакшавајуће, а нарочито бројне отежавајуће околности на страни окривљеног ГГ, али да је остало нејасно због чега је код постојања сасвим уобичајених околности његових породичних прилика - да је породичан човек и отац двоје деце и незнатног значаја признања окривљеног ГГ - да је био присутан на лицу места приликом извршења кривичног дела, овим околностима дат већи значај. При томе, тужилац је истакао у жалби да, пре свега имајући у виду последицу кривичног дела у виду смрти педесеторо беспомоћних лица, отежавајуће околности имају карактер особито отежавајућих околности, те је предложио да окривљеном ГГ за извршено кривично дело буде изречена најстрожа казна затвора у трајању од двадесет година.

Бранилац окривљеног ГГ и мајка окривљеног Г1Г предложили су смањење казне окривљеном, а након брижљиве оцене свих околности а нарочито формата његовог учешћа.

Веће овога суда међутим сматра да су, како предлог Тужиоца за ратне злочине за строжијим, тако и предлог браниоца и мајке окривљеног за блажим кажњавањем, неосновани. Наиме, првостепени суд је у погледу окривљеног ГГ правилно утврдио све, како олакшавајуће околности - да исти до сада није осуђиван, да је породичан човек и отац двоје деце, као и да је признао да је био на лицу места када су се убиства догодила и тиме делимично олакшао расветљавање ове кривично правне ствари, тако и отежавајуће околности – тежину извршеног кривичног дела и настале последице, изрекавши му казну затвора у трајању од петнаест година. Веће овога суда сматра, а супротно наводима изнетим у жалбама, да је наведена казна правилно одмерена, имајући у виду да је првостепени суд и у случају окривљеног ГГ направио правилну дистинкцију приликом изрицања казне њему и осталим саизвршиоцима у овом делу, правилно ценећи све околности у том правцу – његов допринос, његове личне прилике, ранији живот, као и делимично признање које је олакшало вођење овог поступка и утврђивање пуне истине о томе шта се заиста догодило. У том смислу и веће овога суда сматра да ће се изреченом казном затвора у трајању од 15 година окривљеном ГГ, а ценећи како тежину извршеног кривичног дела тако и њега као извршиоца, у потпуности остварити сврха како специјалне тако и генералне превенције.


2.3.3. Закључак

Имајући у виду напред наведено, Веће овога суда је као неосноване одбило жалбе Тужиоца за ратне злочине, браниоца окривљеног ГГ – адвоката ГБ и мајке окривљеног Г1Г и потврдило пресуду Окружног суда у Београду – Већа за ратне злочине КТ. В 2/06 од 23.4.2009., у делу који се односи на окривљеног ГГ.



2.4. Жалба Тужиоца за ратне злочине на ослобађајући део пресуде који се односи на окривљеног ДД


Тужилаштво за ратне злочине изјавило је жалбу против првостепене пресуде у ослобађајућем делу који се односи на окривљеног ДД, истичући постојање битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 367. тачка 1. у вези члана 368. став 1. тачка 11. ЗКП-а и погрешно утврђеног чињеничног стања – члан 367. тачка 3. у вези члана 370 став 1. ЗКП-а. Када је реч о истакнутој битној повреди у жалби се истиче да су изнети разлози у побијаној пресуди у знатној мери противречни, те да постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини појединих записника и исказима датим у поступку и самих тих записника. Међутим из садржине жалбе произлази да се иста првенствено позива на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање током првостепеног поступка.


2.4.1. Истицање погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања

У жалби Тужиоца за ратне злочине аргументи за тврдњу да је првостепена пресуда заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању, могу се груписати у два основна правца побијања првостепене пресуде. На првом месту реч је о тврдњи тужиоца да је окривљени ДД, супротно закључку првостепеног суда, био у могућности да командује, како јединицама 37-ог одреда Посебних јединица полиције, тако и јединицама 87-ог одреда ПЈП али и јединицама ОУП-а вв. Други правац чињеничног побијања првостепене пресуде тиче се издавања саме наредбе од стране окривљеног ДД оптуженом ЕЕ и припадницима ОУП вв, да се укључе у напад на албанске цивиле.


2.4.1.1. Командна овлашћења окривљеног ДД

Када је реч о командним овлашћењима окривљеног ДД, првостепени суд је извео значајан број доказа у циљу правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања. Тако је најпре из Правилника о унутрашњој организацији МУП-а (чл.6), утврђено да команданти одреда као и командири чета и водова немају шира овлашћења приликом ангажовања јединица Посебних јединица полиције од оних овлашћења која су им дата у редовним организационим јединицама. Из дописа МУП-а РС – Служба за откривање ратних злочина од 13.09.2007. године, утврђено је да је окривљени ДД обављао функцију команданта 37-ог одреда Посебних јединица полиције МУП-а Републике Србије, а да је командант 87-ог одреда Посебних јединица полиције у марту 1999. године био мајор СЧ који је погинуо 24.04.1999. године. Првостепени суд је из исказа сведока ОА који је марта 1999. године био на функцији помоћника Министра унутрашњих послова, утврдио да нема субординације између 37-ог и 87-ог одреда, имајући у виду да су они потпуно равноправни одреди и стицајем околности су били на истом простору, тако да су на овом простору постојале три структуре – маневарски одреди, територијални одреди и локално надлежне полицијске станице, које нису ни у каквом односу субординације. Поред тога, првостепени суд је из исказа саслушаних сведока припадника 37-ог и 87-ог одреда Посебних јединица полиције као и сведока ОА, ОБ, ОВ у то време начелника СУП-а ђђ, утврдио да је 37 одред (А формација), борбени маневарски одред а да је 87 одред Посебних јединица полиције (Б формација), територијални одред чији је задатак држање територије која је претходно очишћена од припадника ОВК-а од стране 37-ог одреда Посебних јединица полиције. Поред тога, првостепени суд је закључио да ниједним изведеним доказом није утврђено ни то да је окривљени ДД могао бити командант дела борбене операције здружених снага Војске Југославије и јединица МУП-а, имајући у виду изричиту тврдњу сведока ОБ да је војска била савезна институција, а МУП Србије републичка, те да ни једна и ни друга нису могли једно другом да се потчине, коју тврдњу је суд прихватио као истиниту, јасну и веродостојну.

Првостепени суд је у утврђивању чињеничног стања у овом делу ценио и извештај МУП-а Управе за борбу против организованог криминала број 2369/05 од 07.07.2005. године, на који се Тужилаштво за ратне злочине посебно позива у својој жалби, истичући да је остало неразјашњено због чега исти није прихваћен и зашто би исти био достављен уколико није тачан. У овом извештају се између осталог наводи да су у реону вв ангажоване јединице и то 37. здружени одред Посебних јединица полиције (који су сачињавали 37. и 87. одред Посебних јединица полиције), да су старешине наведених јединица 37-ог здруженог одреда Посебних јединица полиције пуковник ДД, командант 37-ог одреда и капетан ОГ командант 87-ог одреда Посебних јединица полиције. Међутим, првостепени суд је у анализи изведених доказа у овом делу навео да овај извештај није прихватио, налазећи да је извођењем непосредних доказа током овога поступка исти оповргнут.

Веће овога суда у потпуности прихвата чињенични закључак првостепеног суда када је реч о могућности командовања окривљеног ДД, како другим одредима Посебних јединица полиције тако и јединицама локалног ОУП-а, односно Војске Југославије. Наиме, како је наведено, првостепени суд је у том делу извео значајан број доказа који су релевантни, саслушавши како лица која су се налазила на одговорним функцијама у то време, тако и припаднике ових оружаних формација и из свих ових доказа произашао је несумњив закључак да је окривљени ДД у критичном периоду командовао искључиво 37-им одредом Посебних јединица полиције а да су остале оружане структуре такође имале своје команданте, те да нису биле претпочињене нити обавезне на поступање по наредбама окривљеног ДД, који за то није имао ни формална ни фактичка овлашћења.

Једини доказ на који се тужилаштво током поступка у том правцу позивало, а који се истиче и у жалби, представља поменути извештај МУП-а Управе за борбу против организованог криминала. Према становишту Већа овога суда, чак и уколико би се прихватило да је Управа за борбу против организованог криминала институција компетентна за дефинисање и тумачење командне структуре МУП-а у наведеном периоду, што сматрамо да није случај имајући у виду да је реч само о једној од организационих јединица МУП-а, наведени извештај према ставу овога већа такође не пружа довољно података на основу којих би се могло закључити да је окривљени ДД могао руководити и осталим јединицама ван своје формалне надлежности. Наиме, у наведеном извештају, и једино у њему, помиње се термин „здружени одред“ који су сачињавали 37. и 87. одред Посебних јединица полиције, без да се овај термин додатно појашњава. Наиме, из извештаја УБПОК-а се не види шта представља термин „здружени одред“, уколико је таква формација постојала; да ли је реч о здруживању на плану извођења заједничких борбених операција на одређеном простору или можда некој другој врсти садејства у којем би једна јединица обављала једне, а друга помоћне – задатке подршке. Још мање се из наведеног извештаја, насупрот тврдњама Тужиоца, према становишу овог већа, може закључити да је управо окривљени ДД био тај који је имао овлашћења да командује свим овим јединицама, имајући у виду да се у истом извештају изричито наводи да је капетан ОГ био командант 87-ог одреда Посебних јединица полиције, те да се нигде не тврди да је овај старешина био потчињен окривљеном ДД.

Осим тога, правилан је закључак првостепеног суда, који прихвата и Веће овога суда, а везано за могућност окр. ДД да командује и јединицама локалног ОУП-а, у конкретном случају и ОУП-а бб, с обзиром да су испитани сведоци, ОД у то време начелник СУП ђђ, ОЂ у то време начелник ОУП-а вв, ОЕ у то време официр СУП ђђ и ОЖ у то време заменик командира ОУП-а вв и командир вода ПЈП из вв, изричито тврдили да им опт. ДД није могао наређивати, нити је то чинио. Наведено је поткрепљено и исказом сведока ОА, те је идентично приказан начин функционисања командне структуре. Такође, током овог кривичног поступка није изведен ни један материјални доказ из којег би се могао извести супротан закључак од напред наведеног, тј. да је окр. ДД имао могућност командовања и припадницима ОУП-а, те да је ту могућност и користио. У прилог наведеном иде и чињеница да ниједан, од великог броја испитаних сведока, припадника ОУП-а вв, није никада присуствовао ситуацији у којој окр. ДД издаје наређења окр. АА, командиру ОУП-а.

Све изнете чињенице и према ставу већа овог суда оправдавају чињенични закључак првостепеног суда да их свих изведених доказа није могло бити са сигурношћу утврђено да је окривљени ДД поред јединица 37-ог одреда, критичном приликом имао овлашћења командовања и другим јединицама које су се налазиле у реону вв.

Поред тога, првостепени суд је проверавајући наводе оптужнице значајан део поступка посветио извођењу доказа о томе где су се јединице 37-ог одреда, којима је командовао окривљени ДД, налазиле дана 26.03.1999. године када је до извршења кривичних дела, која су предмет ове оптужнице дошло у месту вв.

У том смислу првостепени суд је најпре из Заповести заједничке команде за Косово и Метохију утврдио да је задатак наведен у овој заповести био да се подрже снаге МУП-а у блокади, разбијању и уништењу шиптарско-терористичких снага у ширем реону Ораховац – Сува река – Велика Круша, а из заповести команде 549. моторизоване бригаде од 23.03.1999. године команданта ОБ, да је одлучено да се у сарадњи са, између осталог и 37-им одредом Посебних јединица полиције, изврши деблокада комуникације Ораховац – Сува река и блокира и уништи ОВК у ширем реону села Ретимља и успостави контрола територије на овом подручју. Готовост за почетак подршке снага МУП-а је 25.03.1999. године у 7.00 часова, а задатак јединица 549. моторизоване бригаде је да у сарадњи са две чете 37-ог одреда Посебних јединица полиције изврши деблокаду комуникација села дд и села сс и с1. Из наведених заповести утврђено је да задатак акције није обухватао и град вв него потез од села дд, како је то управо у својој одбрани истицао и окривљени ДД. Из исказа сведока ОБ у то време команданта 549. моторизоване бригаде пп корпуса утврђено је да су све јединице и МУП-а и Војске на својим одређеним местима морале бити 25.03.1999. године, те да је ова акција заиста и почела тога дана. Из исказа сведока - пуковника ОС, првостепени суд је утврдио да су борбене активности почеле 25. марта негде око 6.00 или 7.00 часова ујутру, што је подразумевало да су све јединице већ запоселе своје полазне положаје од села дд према сс. Првостепени суд је ове чињенице потврдио и исказом сведока ОИ командира III чете 37-ог одреда, који је такође навео да су већ 25. марта отишли на положаје а да су 26. марта, колико се сећа, већ у борбама које су се одвијале имали три рањена припадника у селима Оптеруша или Пагаруша. Ове чињенице о почетку акције у којој је учествовао 37. одред потврђене су и од стране осталих командира чета овог одреда.

На основу свих изведених доказа који су јасно и детаљно презентовани у првостепеној пресуди, Веће овога суда је мишљења да се у потпуности може прихватити закључак првостепеног суда да је 37. одред Посебних јединица полиције већ дан пре критичног догађаја у месту вв био распоређен и учествовао у борбеним дејствима ван овог места, те да нема доказа да су његови припадници или одређени део њих, истовремено били и у граду вв, како се то наводи у оптужници Тужиоца за ратне злочине. Све то односи се и на III чету 37-ог одреда која се посебно апострофира у оптужници Тужиоца за ратне злочине, имајући у виду да је првостепени суд правилно из исказа ОИ, али и из исказа командира водова III чете 37-ог одреда и чета овог одреда, утврдио да су дана 25.03. ујутру припадници овог одреда већ кренули у акцију, те да су се већ 26.03. када је дошло до извршења кривичног дела у вв, они са припадницима јединица већ налазили у борбеним активностима ван овог места. Стога се и супротни жалбени наводи Тужиоца за ратне злочине, оцењују као неосновани.


2.4.1.2. Издавање наредбе од стране окривљеног ДД

Када је реч о тврдњи Тужиоца за ратне злочине истакнутој у оптужници и поновљеној у жалбеним наводима, којима се негира правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања, а то је да је окривљени ДД не само имао могућност да командује свим поменутим јединицама, већ и да је овим припадницима заиста и наредио да изврше напад на цивилно становиштво албанске националности у вв, оптуженом АА да одреди групу полицајаца из ОУП-а вв да учествује у овој операцији чишћења терена и убијање цивила албанске националности, те оптуженом ЕЕ и припадницима ОУП-а вв који су се налазили испред полицијске станице и били одређени од стране АА у групу која ће учествовати у нападу и убијању албанских цивила да се укључе у напад, Тужилаштво у жалби истиче неколико аргумената.

Тако се најпре наводи да је првостепени суд у погледу окривљеног АА правилно утврдио да је он издао наређење да се оформи „група за убијање“, али да првостепена пресуда не садржи разлоге о томе због чега је окривљени АА ово наредио, односно да ли је тад он поступао самоиницијативно или по нечијој наредби. Даље се наводи да је првостепени суд утврдио да нема доказа да је АА овакво наређење пренео окривљени ДД, иако је и од првостепеног суда утврђена чињеница да је управо пред сам напад на албанске цивиле до полицијске станице у вв дошао окривљени ДД. Такође се у жалби истиче да је првостепени суд некритички прихватио одбрану окривљеног ЕЕ према којој произлази да је окривљени ДД дошао на лице места само због тога да окривљеном ЕЕ и другим припадницима ОУП-а вв који су стајали испред станице полиције вв изговори „шта је ова гужва овде, шта се овде ради“, као да је искључиви разлог његовог доласка био тај да изрази своје неслагање са некаквом гужвом, што је према ставу тужилаштва, неприхватљив закључак. Тужилаштво за ратне злочине у жалби такође истиче да окривљени АА није могао самостално, нити је за то имао неки посебан разлог да нареди убијање албанских цивила, већ је то могао да уради само на основу наређења са више инстанце који би у овом случају био командант акције тј. окривљени ДД. Такође, имајући у виду да одмах након појављивања окривљеног ДД окривљени ЕЕ и сам наређује припадницима ОУП-а вв да крену у акцију, евидентно је да је и ЕЕ био упознат са задатком.

Међутим, веће овога суда је мишљења да се овакве тврдње Тужилаштва за ратне злочине изнете у жалби на првостепену пресуду, не могу прихватити из следећих разлога:

Наиме, како у оптужници тако ни у жалби, када је реч о наредби окривљеног ДД, нису предложени докази којима би издавање овакве наредбе било у довољној мери потврђено, већ се током читавог првостепеног поступка а то је случај и са жалбом, постојање наредбе изводи из низа претпоставки на основу којих се врше логицирања и закључивања о томе шта би „једино било могуће“ закључити у таквој ситуацији. У том смислу треба најпре истаћи да је Тужилаштво за ратне злочине окривљеном ДД најпре ставило на терет да наредбу о којој је реч, припадницима оружаних снага издаје по наређењу штаба МУП-а на Косову и Метохији, иако за овако нешто током читавог поступка није предложен нити један доказ. О наредби штаба МУП-а која је према оптужници „извориште“ даље наредбе окривљеног ДД, у првостепеном поступку се ни на једном месту не расправља, нити се за овакав податак изнет у оптужници предлажу било какви други докази. На тај начин сам почетак наводног командног ланца у овом случају, који је изузетно значајан и за саму наводну наредбу окривљеног ДД, остао је само тврдња тужилаштва изнета у диспозитиву оптужнице, која током поступка ни на који начин није доказивана.

Слична је ситуација и са тврдњом тужилаштва изнетом у оптужници која се понавља и у жалби Тужилаштва за ратне злочине да је окривљени ДД наредио окривљеном АА да одреди групу полицајаца из ОУП-а вв да учествује у овој операцији чишћења терена и убијању цивила албанске националности. За овакву тврдњу, такође ни током поступка ни у жалби нису изнети докази. Стога је према становишту овога суда у потпуности правилан закључак првостепеног суда да и поред изведеног великог броја доказа и саслушања великог броја сведока, ни из једног од њих не произилази да је окривљени ДД дана 26. марта 1999. године био у било каквом контакту са окривљеним АА, да га нико у том смислу није видео, те да га посебно, нико није чуо да издаје наређења окривљеном АА. Не може се у том смислу прихватити тврдња Тужиоца за ратне злочине изнета у жалби према којој је оваква наредба АА од стране ДД свакако постојала, имајући у виду да сам АА није имао мотив за извршење оваквог кривичног дела, те да је таква наредба морала доћи са више инстанце. Постојање наредбе за извршење овако тешког кривичног дела, поготову када је, како се то тврди, она основни покретач његовог извршења, не може се по становишту Већа овога суда утврђивати претпоставкама да је она нужно постојала, имајући у виду да командант полицијске станице сам не би могао осмислити такав злочин нити имати мотив за његово извршење, већ мора бити заснована на чврстим и недвосмисленим доказима.

Када је реч о наводној наредби окривљеног АА издатој окривљеном ЕЕ и припадницима ОУП-а вв испред полицијске станице, веће овога суда и овде прихвата разлоге које је изнео првостепени суд. Наиме, првостепени суд је у овом делу у потпуности прихватио одбрану окривљеног ЕЕ и исказ сведока „А“, из којих је утврдио да се окривљени ДД критичном приликом на кратко задржао испред дворишта ОУП-а вв, те да је из исказа сведока „А“ утврђено да окривљени ДД није био присутан каснијим догађајима на дд путу и код кућа породице сс. Такође, првостепени суд је ценећи одбрану окривљеног ЕЕ из његовог исказа утврдио да му је наведеном приликом на тротоару испред полицијске станице окривљени АА изненада пришао, те да је одједном почео да на њега виче изговарајући „шта је ова гужва овде, шта се овде ради“, да је окривљени био збуњен и није знао зашто окривљени ДД на њега виче, с обзиром да са њим нема апсолутно ништа, те да се окривљени ДД окренуо, ушао у возило и у истом продужио ка Призрену.

На основу свих овако изведених доказа, Веће овога суда сматра, да је правилан чињенични закључак првостепеног суда да кратко присуство окривљеног ДД испред дворишта ОУП-а вв, те утврђена чињеница да није био присутан критичним догађајима у критично време, а у склопу чињенице која је раније утврђена, да се јединица којом је командовао у наведено време овде није ни налазила, те чињенице да ни из једног доказа није потврђено да је критичном приликом окривљеном ЕЕ и припадницима ОУП-а вв наредио да се укључе у напад на албанске цивиле, није довољно за доношење закључка о одговорности на начин како је то представило Тужилаштво за ратне злочине.

Када је реч о последњој компоненти наводне наредбе коју је окривљени ДД издао окривљеном ЕЕ и припадницима ОУП-а вв, односно о једином случају где су конкретизоване речи и садржина наредбе коју је окривљени наводно издао, неопходно је уочити неколико момената. Тужилаштво за ратне злочине окривљеном је ставило на терет да се окривљеном ЕЕ издајући наредбу обратио речима „крећите, шта чекате...., јел` то ја треба да урадим уместо вас“. Овакав текст наводне наредбе представља комбинацију сведочења сведока „А“ који је дао пред Тужиоцем за ратне злочине и пред истражним судијом, и који је касније негирао на главном претресу, рекавши како окривљени ДД није рекао „хоћеш ја да ти радим, крените“, нити „јел` то треба ја да урадим уместо вас“, наводећи да је окривљени ДД почео да виче на окривљеног ЕЕ, те да је рекао „шта ту радите ви, шта гледате, шта чекате“.

Проверавајући и утврђујући шта је конкретном приликом окривљени ДД рекао окривљеном ЕЕ, првостепени суд је ценио и исказ окривљеног ЕЕ који је такође навео да је ДД том приликом на њега почео да виче изговарајући „шта је ова гужва овде, шта се овде ради“, и исти, који се у битноме поклапа са исказом сведока „А“ у овом обраћању са главног претреса, по становишту Већа овога суда оправдано прихватио.

Међутим, став је већа овога суда да чак и да је првостепено веће прихватило било које од различитих верзија обраћања окривљеног ДД окривљеном ЕЕ, почев од онога које је сугерисало тужилаштво у оптужници па до оних које су износили сведок „А“ односно окривљени ЕЕ, не би могло доћи до другачијег закључка од оног који је извео првостепени суд, а то је, да у конкретном случају нема довољно доказа да је оваквим обраћањем окривљени ДД окривљеном ЕЕ и припадницима полиције који су били присутни издао наредбу за паљење кућа и убијање албанских цивила. Ово стога, што би према ставу овог већа у одсуству било којих других доказа о чему је раније било више речи, о томе да је окривљени ДД уопште могао командовати наведеним јединицама, да је јединица којом је могао командовати била у вв, да је постојао било какав шири план штаба МУП-а на Косову и Метохији, те да је окривљени ДД учествовао у каснијим догађајима, макар наредба о којој је реч, морала бити таква да из ње јасно произилази да се њоме позива на вршење кривичног дела. Ово тим пре што и сам сведок А који детаљно говори о овом догађају наводи да су након оваквог обраћања окривљеног ДД кренули „такорећи на слепо, нису имали никакву команду у смислу да ли треба да избацују људе из кућа, да ли треба да их приводе и слично, једноставно су само кренули не знајући ни шта ни зашто“ (исказ из претходног поступка од 14.3.2006.), из чега произлази да ни са његове, а ни са стране осталих присутних лица, овакво обраћање није било доживљено као наредба за вршење злочина.

Наиме, насупрот институту командне одговорности код којег лице на командном положају може одговарати и за неспречавање или некажњавање кривичних дела извршених од стране потчињених лица, односно због самог нечињења, за кривично дело Ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗСРЈ извршено наредбом, нужно је постојање јасног и недвосмисленог наређења. Текстови који не представљају сами по себи манифестну наредбу за вршење злочина, могу према ставу овога већа у одређеним случајевима представљати наредбу за вршење кривичног дела Ратни злочин, али само у ситуацији у којој из других утврђених околности несумњиво произилази да је реч о обраћањима лицима која су унапред упозната са планом који је потребно остварити, која су упозната шта се на овај начин жели рећи и која порука послати, и код којих она доводе искључиво до жељене реакције. То међутим, како је напред наведено у конкретном случају ни из једног изведеног доказа није могло бити утврђено.


2.4.2. Закључак

Имајући у виду напред наведено, Веће овога суда је као неосновану одбило жалбу Тужиоца за ратне злочине и потврдило пресуду Окружног суда у Београду – Већа за ратне злочине КТ. В 2/06 од 23.4.2009., у делу који се односи на окривљеног ДД.



2.5. Жалба Тужиоца за ратне злочине на ослобађајући део пресуде који се односи на окривљеног ЕЕ

Жалбом Тужиоца за ратне злочине, првостепена пресуда се у односу на окривљеног ЕЕ побија због битне повреде одредаба кривичног поступка из чл. 367. тачка 1 у вези чл. 368 ст. 1 тачка 11 ЗКП-а и због погрешно утврђеног чињеничног стања из чл. 367 тачка 3 у вези чл. 370 ст. 1 ЗКП-а. Међутим, из жалбених навода евидентно је да Тужилац за ратне злочине првенствено оспорава правилност утврђеног чињеничног стања у односу на окривљеног ЕЕ.


2.5.1. Истицање погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања

У жалби, Тужилац за ратне злочине истиче да из доказа изведених током поступка очигледно произлази да је окривљени ЕЕ био упознат са задатком као и остали чланови групе, јер су се остали чланови групе упутили управо тамо где су у близини већ били припадници 37-ог одреда Посебних јединица полиције и почели одмах да врше убиства. Такође се истиче да је од стране суда паушално оцењен исказ сведока „А“ у погледу онога што је изнео за окривљеног ДД и окривљеног ЕЕ, где је првостепени суд утврдио да то није истина и да тиме сведок „А“ жели да избегне своју кривично-правну одговорност. Тужилац у жалби истиче да су такви закључци дати без анализе и да су неосновани, јер сведок „А“, уколико износи тврдњу да су ДД и ЕЕ издали предметне наредбе, не скида са себе било какву одговорност јер је он и иначе учествовао у таквом нападу, али без предузимања било каквих аката према цивилном становништву.

У овом делу првостепени суд је такође извео све оне доказе који су предложени. Цењена је најпре одбрана окривљеног ЕЕ који је навео да је, док је стајао испред полицијске станице, из правца Призрена дошао окривљени ДД који је изашао из возила и који је, у тренутку када је овај кренуо да га поздрави, прекинувши га у поздрављању, почео на њега да виче изговарајући „шта је ова гужва овде, шта се овде ради“. Окривљени је навео да је био збуњен и да није уопште знао зашто окривљени ДД на њега виче, имајући у виду да са њим нема апсолутно ништа, али да се ДД, чим је то изговорио, окренуо и ушао у возило и продужио ка Призрену. У том тренутку нико од припадника полиције није био поред њега па самим тим није ни могао издати наредбу да се крене. Суд је у овом делу ценио исказ сведока „А“ који је такође описао овај догађај између ДД и ЕЕ, али је рекао да је након тога окривљени ЕЕ рекао присутнима „ајде, ајде, крените“, као и део исказа истог сведока дат у претходном поступку где је навео „да __ који је наишао није наредио помоћнику да они крену, они не би имали потребе да уопште одлазе у те куће“, а када им је ЕЕ рекао „ајде, ајде“, „да су они кренули без икаквог договора, такорећи на слепо, нису имали никакву команду у смислу да ли треба да избацују те људе из кућа, да ли треба да их приводе и слично, једноставно су само кренули не знајући ни шта ни зашто“.

Међутим, првостепени суд је анализирајући ове доказе нашао да, чак и уколико би прихватио напред наведене делове исказа сведока А, сматра да ни у том смислу нема јасне наредбе јер и сам сведок говори да су критичном приликом стајали испред зграде ОУП-а на тротоару и гледали шта се дешава, и том приликом помоћник ЕЕ ништа није говорио јер он није знао о чему се ради, те да је након обраћања окривљеног ДД био збуњен и уплашен, а и када је сведок са осталима кренуо, нису знали ни где треба да иду, ни шта да раде, ни зашто. Првостепени суд закључује да наредба мора да буде довољно јасна и прецизна за онога коме је упућена, а и сам сведок А наводи да није схватио где треба да иду и шта треба да раде, те да нису имали никакву команду у смислу да ли треба да избацују људе из кућа, да ли треба да их приводе и слично, већ су једноставно само кренули не знајући ни шта ни зашто.

Овакве разлоге првостепеног суда у потпуности прихвата и Веће овога суда, налазећи да су исти јасни и уверљиви. Наиме, у светлости свега онога што је речено, када је реч о присуству и речима изговореним од стране окривљеног ДД, и код окривљеног ЕЕ евентуално изговорене речи „ајде, ајде, крените“, како то правилно закључује и првостепени суд, не могу представљати јасан доказ о томе да је окривљени ЕЕ на тај начин у конкретном случају издао наредбу за претрес кућа и убијање албанских цивила. Као што је то речено и када је реч о окривљеном ДД, овакве речи у којима нема експлицитног позивања на вршење одређеног кривичног дела, могле би се сматрати наредбом само у случају у којем би из осталих околности и доказа несумњиво произлазило да је постојао одређени план о вршењу кривичног дела. Овде међутим то никако није случај, имајући у виду да и сам сведок „А“ који говори о оваквом обраћању окривљеног ЕЕ тврди да је и сам ЕЕ био збуњен присуством ДД, те да након тих његових речи нису знали ни шта треба да раде, ни куда да крену, из чега произилази да нема довољно доказа да је овакво обраћање окривљеног ЕЕ за присутне представљало било какво, а камоли јасно упутство о томе шта би они наводно требали да раде, што је код наредбе нужно. При томе Веће овог суда посебно је имало у виду чињеницу да је и сам сведок „А“ навео да после овог обраћања окривљеног ЕЕ више није видео, те да и из других доказа несумњиво произилази да ЕЕ није учествовао у каснијим догађајима, што такође и само за себе, у довољној мери доводи у сумњу тврдњу о томе да је окривљени ЕЕ на овај начин желео да изда наредбу за вршење овог кривичног дела. У том смислу Веће овога суда, закључак првостепеног суда о томе да нема довољно доказа да је окривљени ЕЕ извршио кривично дело које му се оптужницом ставља на терет, сматра правилним, а жалбене наводе Тужиоца за ратне злочине, неоснованим.


2.5.2. Закључак

Имајући у виду напред наведено, Веће овога суда је као неосновану одбило жалбу Тужиоца за ратне злочине и потврдило пресуду Окружног суда у Београду – Већа за ратне злочине КТ. В 2/06 од 23.4.2009, у делу који се односи на окривљеног ЕЕ.



2.6. Жалба Тужиоца за ратне злочине на део пресуде који се односи на окривљеног ЂЂ

Жалбом Тужиоца за ратне злочине, првостепена пресуда се у односу на окривљеног ЂЂ побија због битне повреде одредаба кривичног поступка из чл. 367. тачка 1 у вези чл. 368 ст. 1. тачка 11. ЗКП-а и због погрешно утврђеног чињеничног стања из чл. 367. тачка 3. у вези чл. 370. ст. 1 ЗКП-а. Међутим, из жалбених навода евидентно је да Тужилац за ратне злочине првенствено оспорава правилност утврђеног чињеничног стања у односу на окривљеног ЂЂ.

2.6.1. Истицање погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања

Тужилаштво за ратне злочине у жалби која се односи на део пресуде у односу на окривљеног ЂЂ истиче да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање. У том смислу првенствено се указује на исказ оштећене СЉ, где се наводи да су оцене исказа овога сведока супротне и контрадикторне, јер цитирајући њен исказ и оцењујући га, првостепени суд наводи да је њен исказ у осталим деловима пресуде истинит и уверљив, те на основу њеног исказа заснива већи део осуђујуће пресуде, па ипак када говори о учешћу ЂЂ, о чему оштећена СЉ према ставу тужиоца врло уверљиво сведочи, првостепени суд, не прихватајући га, њеном исказу даје сасвим другачију вредност. При томе тужилаштво истиче да чињеница да поједини сведоци за време догађаја нису видели окривљеног ЂЂ, не би требала да има посебни значај и не мора бити у супротности са исказом оштећене СЉ, јер се догађај о коме се ради одвијао на ширем простору где су људи често заклоњени зградом или зидовима између дворишта и зграда, за време догађаја траје интензивна пуцњава, па није необично, уколико међу бројним учесницима у овом догађају није било примећено присуство и оптуженог ЂЂ, имајући посебно у виду протек времена. При томе Тужилаштво за ратне злочине у жалби истиче да није нелогично што оштећена СЉ у врсти за препознавање није препознала окривљеног ЂЂ, имајући у виду да су се сви сведоци који су познавали ЂЂ изненадили његовим садашњим изгледом. У том смислу Тужилаштво за ратне злочине оспорава закључак првостепеног суда да нема довољно доказа да је окривљени ЂЂ учествовао у извршењу кривичног дела које му је оптужницом стављено на терет.

Утврђујући чињенично стање у погледу учешћа окривљеног ЂЂ у извршењу кривичног дела које му је оптужницом стављено на терет, првостепени суд је извео велики број доказа, првенствено саслушањем лица која су критичном приликом била присутна. У том смислу првостепени суд је из ових исказа закључио да сведоци који су говорили о критичним догађајима код полицијске станице, кућа породице сс и пицерије у занатском центру – ИИ, сведок „А“, СМ, СЂ, СХ, ПН, ПО, сведоци „Б“ и „Ц“, нису у овим приликама видели ЂЂ и такве исказе првостепени суд је прихватио као истините, уверљиве и међусобно сагласне. У оваквим околностима првостепени суд је посебно и ценио исказ сведока – оштећене СЉ, на који се позива Тужилац за ратне злочине у својој жалби. Тако првостепени суд наводи да је оштећена најпре у исказу датом хашким истражитељима навела да се сећа да је СФ син СФ1 рекао свом оцу „види у групи је ЂЂ, онај дебели“, а да је СФ погледавши кроз прозор рекао „они су сви из св, ЂЂ је тамо са својим братом“, те да је она чула једног Србина како виче на албанском „СГ где си“ и да је препознала да је то глас Србина који се звао ЂЂ. Приликом саслушања од стране истражног судије оштећена је за разлику од ранијег исказа навела да је међу полицајцима који су трчали и дошли до њене куће, препознала ЂЂ, иако то раније није навела у изјави где је спомињала само његов глас. На изричито питање истражног судије да ли је видела ко је пуцао у СГ одговорила је „не, само сам чула да је ЂЂ глас и онда сам само чула пуцње“, док је на главном претресу изјавила да она није видела убиство СГ, али наводи како верује да га је ЂЂ убио. Поред тога суд је анализирао и део исказа сведока оштећене са главног претреса где је навела како не може да се сети када је последњи пут пре 26. марта видела ЂЂ, јер онога дана када је дошао код куће стрица ЂЂ1 он је највише викао и увек јој се чинило да је то његов глас. Тада је међутим навела да је можда и неко други звао али јој се чини да је то био ЂЂ, при чему је истакла да раније са њим није разговарала. Приликом обављеног препознавања 04.12.2007. године, сведок - оштећена СЉ је ЂЂ описала као крупног, ни плавог ни црног, а када га је виђала имао је малу браду. Међутим у врсти за препознавање у којој се налазио ЂЂ, оштећена је изјавила да није сигурна и да никога не препознаје.

Имајући у виду све напред наведено, првостепени суд је и по становишту Већа овога суда правилно закључио да у овом делу исказ сведока оштећене СЉ, не може представљати довољан доказ учешћа окривљеног у догађају на начин како је то представио Тужилац за ратне злочине. Ово стога што је наведена сведокиња исказ више пута мењала при чему је њен исказ у погледу битних чињеница био контрадикторан и у супротности са свим осталим изведеним доказима. Наиме, како је напред наведено, сва остала саслушана лица изричито су негирала присуство окривљеног ЂЂ овим догађајима. При томе, првостепени суд је и по схватању овога већа у том смислу правилно и оправдано посебан значај дао исказу сведока СМ, који је и сам навео да је добро познавао обојицу браће ЂЂ – ЂЂ и ЂЂ2, с обзиром да су из вв и који је детаљно описао како је ГГ видео када је ушао у СР кућу, након чега је она горела, али који је изричито рекао да том приликом ЂЂ уопште није видео. Наиме, првостепени суд је оправдано извукао закључак да нарочито сведок СМ није имао ниједан разлог да штити окривљеног ЂЂ. Слично томе, првостепени суд је дао јасне и уверљиве разлоге да интерес за заштиту окривљеног ЂЂ није имао ни сведок „А“, који је децидирано и убедљиво у својим исказима тврдио да окривљени ЂЂ није био присутан у дворишту породица сс, иако је у погледу свих осталих учесника овога догађаја дао јасан и уверљив исказ.

У том смислу, веће овога суда у потпуности прихвата закључак првостепеног суда да је недоследан и контрадикторан исказ сведока оштећене СЉ у овом делу, изазван првенствено њеним психичким стањем, налазећи да је оштећена била трауматизована догађајем, услед чега је и њена моћ перцепције била ослабљена, имајући у виду забринутост за своје четворо малолетне деце, од којих је најстарија ћерка имала 16 година, а најмлађи син непуне 2 године, те да је сама оштећена навела да се због читавог догађаја скоро онесвестила. Такође, првостепени суд према становишту Већа овога суда правилно није прихватио ни део исказа сведока оштећене СЉ где наводи да је чула глас ЂЂ, имајући у виду да су сви остали сведоци и учесници овога догађаја изричито тврдили да ЂЂ том приликом није био присутан, а све у склопу чињенице које је сама оштећена навела на главном претресу да раније са окривљеним није разговарала.

Стога веће овога суда у потпуности прихвата закључак првостепеног суда сагласно којем нема довољно доказа да је окривљени ЂЂ извршио кривично дело које му се ставља на терет, због чега чињенични закључак првостепеног суда у том делу сматра правилним, а жалбене наводе Тужилаштва за ратне злочине неоснованим.


2.6.2. Закључак

Имајући у виду напред наведено, Веће овога суда је као неосновану одбило жалбу Тужиоца за ратне злочине и потврдило пресуду Окружног суда у Београду – Већа за ратне злочине КТ. В 2/06 од 23.4.2009, у делу који се односи на окривљеног ЂЂ.



III

РАЗЛОЗИ ЗА УСВАЈАЊЕ ПОЈЕДИНИХ ЖАЛБИ И УКИДАЊЕ ДЕЛА ПРВОСТЕПЕНЕ ПРЕСУДЕ (ДЕО II ИЗРЕКЕ ПРЕСУДЕ)


3.1. Жалбе окривљеног АА, бранилаца окривљеног АБ, А1Б и А2Б и супруге окривљеног АА – А1А


У жалбама окривљеног АА и његових бранилаца првостепена пресуда побија се из свих законом предвиђених разлога, док се у жалби супруге окривљеног истиче битна повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање и неправилно донета одлука о кривичној санкцији.

Основна околност која се истиче у све три жалбе које су изјављене на првостепену пресуду у делу који се односи на окривљеног АА тиче се са једне стране истакнуте битне повреде одредаба кривичног поступка а која се огледа у чињеници да првостепени суд није дао разлоге о одлучним чињеницама, те да су они који су дати неразумљиви, а имајући првенствено у виду оцену исказа сведока ИИ, при чему се истиче да је чинећи овакву битну повреду првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање када је реч о окривљеном АА.


3.1.1. Истицање битних повреда одредаба кривичног поступка

У жалбама се истиче да првостепени суд наводи како је чињеницу да је окривљени АА извршио кривично дело које му је стављено на терет утврдио из исказа сведока ИИ, чије је исказе у кратким цртама и цитирао, наводећи на послетку анализе да је сведок ИИ био изричит у тврдњи да му је окривљени АА издао наредбу чијег се садржаја не сећа. У жалбама окривљеног и његовог браниоца, посебно се истиче да су овако дати разлози неразумљиви, јер је несхватљиво како првостепени суд може да тврди да је сведок на чијем исказу заснива осуђујућу пресуду дао убедљив исказ у ситуацији када је тај сведок дао шест контрадикторних исказа и у ситуацији када су његови искази у потпуној супротности са свим осталим изведеним доказима.


3.1.2. Истицање погрешно утврђеног чињеничног стања

Најзначајнији део жалби ипак, односи се на тврдњу жалилаца да је првостепени суд чинећи наведену битну повреду и погрешно утврдио чињенично стање, прихватајући исказ сведока ИИ, који је у пуној мери неубедљив и у супротности са другим изведеним доказима. Стога је према ставу жалилаца суд у конкретном случају у најмању руку морао да примени правило in dubio pro reo и окривљеног АА ослободи кривичне одговорности.


3.1.2.1. Исказ сведока ИИ

У образложењу наведеног дела пресуде, првостепени суд је најпре анализирао исказ сведока ИИ.

Сведок ИИ је током првостепеног поступка саслушан у више наврата и то како у предкривичном, истражном и поступку на главном претресу и у овим исказима је између осталог навео:

Пред истражним судијом дана 05.03.2004. године, навео је како није чуо да је неко од старешина рекао „идите и убијајте“, нити је то чуо од било кога другог, али је од колеге чуо да је наређење стигло из Београда. У даљем току саслушања навео је да му је наређење дао АА рекавши „излази и иди“, и да се „убија, да се утоварају мртви људи“. Кренуо је за једним камионом и утоваривао мртве људе, а ту је био и један трактор са којим су кренули комуналци. Када је реч о догађајима код пицерије, навео је да мисли да АА није био ту када су утоваривали лешеве из занатског центра, али да су ту били СВ, ЗЗ и ПА.

Пред Тужиоцем за ратне злочине 22.09.2005. године, навео је да су у дворишту полицијске станице критичног дана били и други припадници активног као и резервног састава полиције св, с тим што су се неки од њих налазили у дворишту а неки у ходнику главне зграде, међутим двориште и ходник су близу и сви су могли да се виде. Међу припадницима полиције навео је да је видео ВВ, ГГ, СВ, ПС, ПА, „ББ1“ (ББ), ЗЗ, СП и СЂ који су касније погинули, ПТ и ПЋ са којима је био и активни полицајац ПУ. Било је и неких људи из цивилне заштите као и др ПФ, неки људи из општине и ТО-а, као и ПЏ који је припадник ТО-а. У дворишту се налазио и АА командир полицијске станице, али није могао да се сети да ли је са њим био и ЕЕ. Неки од наведених људи били су у дворишту а неки у ходнику на улазу у главну зграду, међутим ради се о великом ходнику који је јасно могао да се види из дворишта. Када је изашао из помоћне зграде у двориште видео је да се сви они који су били у дворишту припремају да крену на убијање, те је тада зачуо јасну наредбу командира полицијске станице АА, за коју не зна како је гласила од речи до речи, али из које је јасно произлазило да треба да се иде на дд пут у убијање албанских цивила, а тада је и издао наредбу да се лешеви убијених цивила утоваре на камион и склоне са лица места. При томе АА није прецизно одредио ко ће да иде да убија а ко ће од њих да иде да купи лешеве.

Дана 18.01.2006. године пред истражитељем Хашког Трибунала изјавио је да је наредба издата у малој канцеларији ОУП вв. АА је рекао људима у канцеларији да треба да иду од куће до куће и да убијају албанске цивиле. Није рекао зашто ово треба да се ради и није споменуо никакве одређене појединце. Само је рекао да сви морају бити убијени. АА му је наредио да и он крене са њима и да убија, али је он то одбио.

Пред истржаним судијом дана 27.03.2006. године је навео да је наведеног дана у дворишту полицијске станице било људи али да не може тачно да се сети ко је све био, али зна да је међу њима био и командир станице окривљени АА као и група људи која је већ чула за убијање у тој групи је био покојни СП, ЗЗ, ВВ, ГГ, ПА и још неко. Могуће да је био и дежурни СЈ. Навео је да је лично чуо од командира АА да се крене у убијање албанских цивила на дд путу, али да не може да се сети како је тачно гласила наведена наредба, већ му је АА рекао нешто у смислу да и он крене у убијање шиптара. Он ни од кога није чуо израз „група за убијање“, већ на основу тога што је после пет минута од његовог доласка та иста група кренула и почела да убија, навео је овај израз. Не може да се сети речи коју је командир поменуо нити да ли је спомињао реч „убијање“. У тренутку када је он био у дворишту неки од полицајаца су били у ходнику али не може да се сети ко је био, нити је могао тачно да види, али је чуо разговор тамо, с обзиром да су врата била отворена.

На главном претресу 07.11.2006. године је навео како је том приликом желео да уђе у просторије дежурне службе, међутим када је пришао до самих улазних врата, његов претпостављени окривљени АА му је рекао, али не може да се сети како му је тачно рекао, али је желео да га пошаље са једном групом људи у којој је био сада покојни СП, окривљени ВВ и ГГ, који су били наоружани аутоматским пушкама и стајали су у непосредној близини. Сведок не може тачно да се сети ко је још био присутан али било је ту и активног и резервног састава. Када је све то почело окривљени АА за кога не зна тачно где се налазио, да ли испред станице, да ли у дворишту или је био у ходнику, али тачно зна да је њему рекао да са сведоком „А“ и ПШ иде у камион који је дошао да утоварује лешеве који су већ били испред те куће на дд путу. Том приликом ту су били ПШ и сведок „А“, који су иначе били у кругу станице. Изјавио је да он није чуо окривљеног АА да каже „иди убијај“, већ само у смислу тога да крене са групом, нити је чуо да је одредио „групу за убијање“ и „групу за сакупљање лешева“, већ је то његов израз. Након што му је предочен део исказа који је дана 22.09.2005. године дао Тужиоцу за ратне злочине када је навео да је код пицерије АА поновио наредбу коју је рекао пре него што су кренули на задатак, сведок је изјавио да мисли да је АА то рекао у станици, али није сигуран да ли је био код пицерије.

На главном претресу од 04.11.2008. године, након што му је предочен део исказа дат Хашким истражитељима, када је навео да је видео окривљеног АА који се обраћао групи полицајаца у малој канцеларији и након што му је предочен списак људи који су ту према овом исказу били присутни, навео је да су му они читали друге изјаве, односно изјаве других сведока, а да је он онда рекао у смислу тога да ако су и други рекли онда нека буде тако. При том нису му рекли која су то лица која су спомињала тај састанак, односно само су му рекли лица а не имена и презимена. Такође, на овом главном претресу навео је да он није чуо реченицу окривљеног АА „идите убијајте, товарите и возите“, али је мислио то у смислу тога, с обзиром да чим је сведок отишао тамо са колегама оним резервистима да утовара, значи вероватно је у том смислу и рекао, али те речи, односно реч „убијање“ није чуо.


3.1.2.2. Анализа исказа сведока ИИ

Анализирајући наведене исказе сведока ИИ, првостепени суд наводи како су исти у највећој мери, у битним чињеницама, међусобно сагласни, те да између њих нема битних разлика. Сведок је, наводи првостепени суд, доследан у погледу битних чињеница и околности те је суд прихватио исказе сведока ИИ у делу где наводи да је критичног дана оптужени АА одредио групу полицајаца и наредио им да крену у напад и убијање албанских цивила, а потом одредио и групу полицајаца којима је издао наредбу да лешеве убијених утоваре у камион и одвезу са лица места, налазећи да су јасни и категорични у погледу наредбе. Првостепени суд наводи да је сведок више пута поновио тврдњу да не може тачно да наведе речи које је при том изговорио оптужени АА, при чему наводи да је то за суд логично након протека више година. У том смислу првостепени суд исказ сведока ИИ прихвата као убедљив и истинит, не налазећи разлоге због којих би сведок неосновано теретио оптуженог АА. Суд такође оцењујући контрадикторности између исказа сведока ИИ и ПШ у погледу датума када су наводно послати на сакупљање лешева, наводи да је логично да су наведени сведоци помешали дане, с обзиром на дешавање и број догађаја. Приликом оцене исказа сведока „А“, сведока ПШ и сведока ИИ, налази да су мање недоследности и непрецизности без значаја за другачију одлуку у овој кривично-правној ствари, те не могу да буду разлог за закључак да је целокупно сведочење сведока непоуздано. Када је реч о наређењу, његовој јасноћи и прецизности, првостепени суд налази да наређење не мора бити у посебној форми, већ се може издати на читав низ различитих начина, те се може доказивати и околностима. По схватању првостепеног суда присуство окривљеног АА у самој полицијској станици и у дворишту исте, критичном приликом када се ту према исказу сведока ИИ налази већи број припадника активног и резервног састава ОУП-а вв, који крећу ка албанским кућама, а сведок са одабраном групом у сакупљање лешева, представљају околности из којих је суд на несумњив и поуздан начин у склопу са исказом сведока ИИ утврдио да је окривљени АА издао наредбу да се крене у напад и убијање албанских цивила, те да се лешеви убијених сакупе и одвезу са лица места.

Међутим, веће овога суда сматра да се основано у жалбама окривљеног, његових браниоца и супруге окривљеног, најпре наводи да је првостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка из чл. 368. ст. 1. тачка 11. Законика о кривичном поступку, имајући у виду да нема разлога о одлучним чињеницама, те да су они који су дати нејасни и у знатној мери противречни. Наиме, нејасно је на основу чега првостепени суд закључује како су различити искази сведока ИИ, дати током поступка у највећој мери у битним чињеницама међусобно сагласни, те да између њих нема битних разлика, када анализа ових исказа управо доводи до супротног закључка - да су они у знатној мери различити и то управо у погледу битних околности. Ове разлике крећу се од тако битних чињеница као што су, на ком месту је окривљени АА наводно дао ову наредбу, да ли је то било у канцеларији, у ходнику, у дворишту или испред полицијске станице, преко чињенице која се тиче лица која су била присутна издавању ове наредбе, па све до разлика у погледу тога да ли је и шта том приликом окривљени АА уопште рекао. Приликом готово сваког испитивања, сведок ИИ је у погледу већине ових елемената мењао своје раније исказе или додавао одређене нове околности. Ове контрадикторности и разлике нарочито су изражене када је реч о самој наредби коју је наводно издао окривљени АА. Сведок ИИ је повремено чак и током истог испитивања (испитивање од 05.03.2004. године пред истражним судијом у истражним радњама), у једном тренутку навео како је чуо да окривљени АА изговара „идите тамо, утоварајте и убијајте“, да би накнадно на питање истражног судије да ли је чуо непосредно овакву наредбу одговарао „ја то нисам чуо када је он рекао“.
Па ипак првостепени суд и поред оваквих разлика у исказима образлажући своју одлуку у којој прихвата да је окривљени АА издао наредбу из чије садржине јасно произилази да се иде и креће у убијање албанских цивила, наводи да су искази наведеног сведока „јасни и категорични у погледу наредбе“. При томе, закључак о сагласности различитих исказа сведока ИИ који доноси првостепени суд додатно је збуњујући, ако се има у виду да су у неколико наврата, што се може видети из транскрипата, како истражни судија тако и председник већа првостепеног суда, упозоравали сведока ИИ на значајне и суштинске разлике у његовим исказима, услед којих је било веома тешко сагледати догађај о којем говори.

Поред тога, веће овог суда сматра нејасним и део образложења првостепене пресуде који се тиче начина доказивања саме наредбе. Наиме, првостепени суд наводи како наређење не мора бити у посебној форми, како се оно може изнети на читав низ различитих начина, те се може доказивати и околностима. У том смислу веће овога суда може се сложити са ставом да околности одређеног догађаја које су утврђене, могу бити доказ да је одређена недовољна експлицитна изјава, суштински представљала наредбу, али се никако не може сложити са тим да се и без постојања јасних доказа о томе да је било каква изјава дата, а нарочито без доказа о томе каква је њена садржина, само на основу околности може тврдити да је наредба за вршење кривичног дела сигурно дата од стране одређеног лица као што је то овде случај.

При том, првостепени суд како се то оправдано истиче у жалбама, даје нејасне разлоге и у погледу контрадикторности исказа сведока ИИ и других саслушаних сведока који су наводно, према исказу сведока ИИ, били присутни у полицијској станици када је окривљени АА издавао наредбу. Наиме, ниједно од саслушаних лица које је помињао сведок ИИ током поступка, а која су наводно присуствовала издавању наредбе, нису ни у једном делу потврдила ово што је сведок ИИ наводио, а нарочито да је било ко од њих добио било какву наредбу од окривљеног АА, при чему је једино сведок ПШ навео како га је окривљени послао да са групом од десетак полицајаца око полицијске станице само претресу и донесу доказне материјале, те због сигурности испразне све куће. Међутим, првостепени суд овакве разлике у исказима који су супротни исказу сведока ИИ, сматра неубедљивим, неприхватљивим и нелогичним, наводећи да су се сведоци трудили да својим исказима сведу на минимум или пак на другачији начин опишу своје присуство и учешће у критичним догађајима, а све због страха од евентуално кривично-правне одговорности. Нејасноћа оваквог образложења посебно је, а што се истиче и у жалби браниоца окривљених, присутна када је реч о исказу сведока „А“, јер је остало нејасно на који начин би овај сведок побољшао свој кривично-правни положај уколико би првостепени суд утврдио да је до куће ОЕБС-а отишао након разговора окривљеног ДД и окривљеног ЕЕ, уместо по наредби окривљеног АА, који му је био непосредно надређени.

На послетку, оправдано се у жалби браниоца окривљеног и окривљеног АА указује на нејасне разлоге дате у првостепеној пресуди, којима првостепени суд образлаже разлике и недоследности у исказима сведока ИИ и ПШ, када је реч о датумима када су наводно учествовали у сакупљању лешева, а које суд правда тиме што су сведоци помешали дане и догађаје сврставајући два догађаја из два дана у један дан.

Међутим, оправдано се у жалби браниоца окривљеног истиче да су овакви разлози нејасни и неразумљиви, имајући у виду да током читавог поступка сведоци ИИ и ПШ говоре о само једној наредби примљеној од окривљеног АА, па је нејасно како првостепени суд дозвољава могућност да су сведоци ипак и поред тога што је реч о једној наредби и једном догађају помешали два сасвим одвојена дана и различите догађаје. Ово тим пре што оба сведока говоре о наводном учествовању у сакупљању лешева одмах након догађаја од 26.03.1999. године, иако је из осталих изведених доказа несумњиво да сведоци говоре и о сакупљању лешева за које други сведоци неспорно наводе да су се ту налазили и каснијих дана па све до 30.03.1999. године када је неспорно извршен увиђај, о чему постоји и записник који је првостепени суд такође ценио. У том смислу и веће овога суда је мишљења да правдање овако крупних нејасноћа у исказима ових сведока, искључиво чињеницом да су они помешали дане и догађаје о којима је реч, при њиховим изричитим тврдњама да су учествовали само у једном догађају и при свим осталим недоследностима, нарочито у исказу сведока ИИ о којима је раније било речи, није прихватљиво, што разлоге првостепене пресуде чини у знатној мери нејасним.


3.1.3 Закључак и упутство за поновљени поступак

Имајући у виду наведену битну повреду одредаба кривичног поступка, Веће овога суда је нашло да је првостепену пресуду нужно укинути у делу који се односи на окривљеног АА и вратити је у том делу првостепеном суду на поновни поступак.

У поновљеном поступку првостепени суд ће поновно саслушати сведока АА на околности читавог догађаја, а посебно да ли је, када, и на ком месту од окривљеног АА чуо наредбу да се крене у напад и убијање албанских цивила у делу града поред дд пута, те да ли је одредио групу припадника полиције ОУП-а вв и издао наредбу да заједно са припадницима цивилне заштите лешеве убијених лица утоваре у камион и одвезу са лица места. Поред тога, сведока је потребно саслушати и на околност да ли је и ко био присутан издавању овакве наредбе, да ли је било ко и било када и на који начин утицао на њега да терети окривљеног АА или му сугерисао да је само потребно да потврди оно што су неки други сведоци већ рекли. Поред тога, првостепени суд ће у поновљеном поступку исказ сведока ИИ детаљно ценити у склопу исказа свих раније саслушаних сведока и материјалних доказа, посебно у склопу записника о увиђају од 30.03.1999. године, и по потреби ће неке од раније саслушаних сведока на околности сведочења сведока ИИ поново саслушати. Након овако спроведеног поновљеног поступка првостепени суд ће брижљиво оценити исказ наведеног сведока у склопу свих осталих чињеница и проценити да ли исти представља поуздан основ, а нарочито имајући у виду да је реч о једином непосредном доказу у погледу евентуално издате наредбе од стране окривљеног АА, да би се на њему могла засновати осуђујућа пресуда и о оваквом свом ставу ће дати јасне и непротивречне разлоге.



IV

ОДЛУКА О ПРОДУЖЕЊУ ПРИТВОРА ОКРИВЉЕНОМ АА (ДЕО III ИЗРЕКЕ ПРЕСУДЕ)


Имајући у виду да је донело решење којим се укида првостепена пресуда у делу који се односи на окривљеног АА који се налази у притвору, Веће овога суда је на основу одредбе члана 389. став 4. ЗКП-а, преиспитало да ли и даље постоје разлози за притвор према окривљеном. У том смислу, Веће овога суда налази да, како се окривљеном ставља на терет извршење кривичног дела Ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1 КЗЈ у вези члана 22. КЗЈ, за које је законом прописана казна затвора од преко 10 година, а имајући у виду посебно тешке околности дела које се огледају у повезаном деловању већег броја лица према више оштећених, те проузроковану последицу у виду лишавања живота више лица међу којима и жена и деце, и даље постоји законски основ предвиђен чланом 142. став 2. тачка 5. ЗКП-а, за продужавање притвора према окривљеном.

Због свега наведеног, Апелациони суд у Београду – Веће за ратне злочине је одлучило као у изреци пресуде у смислу чл. 388 у вези чл. 391 Законика о кривичном поступку.


Записничар, ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Росанда Џевердановић-Савковић Синиша Важић

 
Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)