Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.12.2015.

Кж1 По2 5/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По2 5/14
Дана 25.12.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судијa: Омера Хаџиомеровића, председника већа, Соње Манојловић, мр Сретка Јанковића, др Миодрага Мајића и Наде Хаџи-Перић, чланова већа, уз учешће вишег саветника Росанде Џевердановић Савковић и записничара Снежане Станковић, у кривичном поступку против окр. АА, због кривичног дела употреба недозовљених средстава борби из члана 148 став 2 у вези става 1 КЗ СРЈ, одлучујући о жалбама бранилаца окр. АА, адв. АБ и АБ1, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2 бр. 53/10 од 02.12.2013. године, након одржаног претреса, у смислу члана 449 ЗКП, дана 02.12.2015. године, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине Милана Петровића, те браниоца окр. АА, адв. АБ и АБ1, а у одсуству уредно обавештеног окр. АА, дана 25.12.2015. године, једногласно је донео


П Р Е С У Д У

УСВАЈАЈУ СЕ жалбе бранилаца окр. АА, адв. АБ и АБ1, па се ПРЕИНАЧАВА пресуда Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2 бр. 53/10 од 02.12.2013. године, тако што Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, окр. АА, са личним подацима као у изреци првостепене пресуде,

-на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП,


ОСЛОБАЂА ОД ОПТУЖБЕ

Да је:

За време оруженог сукоба на територији Босне и Херцеговине (БиХ) бивше Републике Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), који сукоби су се водили: између наоружаних формација на страни бошњачког, хрватског и српског народа, у периоду од почетка 1992. до 1995. године, и између наоружаних формација бошњачког и хрватског народа са једне стране, са оружаним формацијама Југословенске Народне Армије (ЈНА), бивше оружане снаге СФРЈ, у периоду од прве половине 1992. године, дана 15.05.1992. године у Тузли, као припадник бошњачке и хрватске стране у сукобу-у својству дежурног у оперативном штабу службе јавне безбедности у Тузли и овлашћењем издавања наредби свим наоружаним формацијама ове стране у сукобу на подручју Тузле, кршио правила међународног права из члана 19 Женевске конвенције за побошљање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату од 12. августа 1949. године (I Женевска конвенција која је ратификована од стране ФНРЈ “Сл.лист” бр. 24/50) и правила из члана 21 и 37 став 1 Допунског протокола уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава међународног оружаног сукоба (Протокол I),

тако што је супротно претходно постигнутом договору између представника цивилне и војне власти Тузле са командантом касарне ЈНА “Хусинска буна” у Тузли, пуковником ББ, о мирном измештању 92. моторизоване бригаде ЈНА из касарне “Хусинска буна” у Тузли на дан 15. маја 1992. године, правцем: касарна “Хусинска буна” - Скојевска улица - Брчанска малта - Симин Хан – Бијељина - СРЈ, који договор је био у складу са одлуком Предсједништва Босне и Херцеговине број 02-11-327/92 од 27.04.1992. године о мирном повлачењу јединица ЈНА са територије БиХ и споразумом између БиХ и СРЈ (Савезне Републике Југославије као правне наследнице бивших Република СФРЈ) о мирном повлачењу ЈНА са територије БиХ на територији СРЈ, који договор је команди ЈНА у касарни “Хусинска буна” уливао поверење да током измештања неће бити нападнути, а са којим договором је оптужени био упознат, па,

поступајући смишљено, по унапред, од стране Кризног штаба Предсједништва СО-е Тузла, планираном и организованом перфидном плану за напад на колону ЈНА, у намери да се изигра створено поверење, напред наведеног дана око 19,00 часова у време док је обављао командну дужност – дежурни у Оперативним штабу СЈБ Тузла, након пријема наредбе за напад од предпостављеног старешине – командантна оперативног штаба и начелника СЈБ Тузла, АА1, звани “АА1Н”, из Оперативног штаба путем радио-везе, непосредно издао наредбу за напад свим наоружаним јединицама божњачко – хрватских снага: Територијалне одбране, Служби јавне безбедности и Патриотске лиге, а које су биле распоређене и у борбеној готовости спремне за напад на положајима у оближњим зградама и уређеним заклонима на правцу кретања маршавске колоне ЈНА, и то у тренутку када је одвојени други део колоне мирно пролазио кроз Скојевску улицу и раскрсницу на Брчанској Малти, па је тако употребио недозвољен начин борбе који је забрањен по међународном праву, на основу које наредбе су распоређени снајперисти прво пуцали и убијали возаче војних возила, тако их заустављали и блокирали даљи пролаз колоне ЈНА одобреним правцем измештања, потом пуцали и убијали војнике превожене у возилима који нису били спремни за борбу нити у могућности пружања отпора, а у колони су том приликом напали и уништили видно и прописно обележена санитетска војна возила и убили и ранили један број припадника ЈНА, који се превозио тим возилима,

па је тада тако у том нападу лишено живота најмање 50 припадника ЈНА и то:

ОО1 до ОО50,

а најмање 51 припадник ЈНА је рањен и то:

РР1 до РР49

-чиме би извршио кривично дело употреба недозвољених средстава борбе из члана 148 став 2 у вези става 1 КЗ СРЈ.


На основу члана 265 став 1 ЗКП, трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда, док се оштећени, на основу члана 258 став 3 ЗКП, упућују да имовинско-правни захтев могу остварити у парничном поступку.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2 бр.53/10 од 02.12.2013. године, окр. АА оглашен је кривим да је извршио кривично дело употреба недозвољених средстава борбе из члана 148 став 2 у вези става 1 КЗ СРЈ, па је, применом наведеног законског прописа и одредби чланова 5, 33, 38, 41 и 50 КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од 12 (дванаест) година, у коју му се урачунава време проведено у притвору, и то почев од 11.05.2007. године, када је лишен слободе, па до 11.10.2010. године, када је исти укинут, те је одлучено да ће о трошковима поступка суд одлучити накнадно посебним решењем, сходно члану 261 у вези члана 262 ЗКП, док су, на основу члана 258 став 4 ЗКП, оштећени упућени да свој имовинско-правни захтев остваре у парници.

Против напред наведене пресуде, благовремено су жалбе изјавили:

-бранилац окр. АА, адв. АБ, због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду донесе пресуду којом ће ожалбену пресуду преиначити, тако што ће окр. АА ослободити од оптужбе да је починио кривично дело употреба недозвољених средстава борби из члана 148 став 2 у вези става 1 КЗ СРЈ,

-бранилац окр. АА, адв. АБ1, због битних повреда одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду донесе пресуду којом ће ожалбену пресуду преиначити тако што ће окр. АА ослободити од оптужбе да је починио кривично дело употреба недозвољених средстава борбе из члана 148 став 2 у вези става 1 КЗ СРЈ.

Тужилац за ратне злочине поднео је одговор на жалбе бранилаца окр. АА, адв. АБ и адв. АБ1.

Тужилац за ратне злочине, у поднеску Ктрз.бр. 4/15 од 09.09.2014. године, предложио је да Апелациони суд у Београду одбије као неосноване жалбе бранилаца окр. АА, адв. АБ и адв. АБ1, а првостепену пресуду потврди.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине је дана 08.04.2015. године, одржао седницу већа, на којој је одлучио да, на основу члана 449 ЗКП, одржи претрес, с обзиром да се основано изјављеним жалбама бранилаца окривљеног пресуда побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, услед чега је било потребно да се изведу или понове докази, те је другостепени суд, у смислу одредбе члана 455 став 2 ЗКП, сам пресудио имајући у виду да је у овом предмету првостепена пресуда већ једанпут укидана. Претрес пред овим судом одржан је у дане 23.09. и 02.12.2015. године, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине Милана Петровића, те бранилаца окр. АА, адв. АБ и адв. АБ1, а у одсуству уредно обавештеног окр. АА, па је, након испитивања судских вештака др ВВ и др ВВ1, те разматрања списа предмета и навода из изјављених жалби, донео одлуку као у изреци пресуде.

Оптужницом Тужилаштва за ратне злочине (удаљем тексту: Тужилаштво), окривљени АА оптужен је да је учинио кривично дело употреба недозвољених средстава борбе из члана 148 став 2 у вези става 1 КЗ СРЈ, јер је за време међународног оружаног сукоба, као припадник једне од страна у сукобу, при нападу на колону ЈНА употребио перфидију, као начин борбе који је забрањен међународним правом, и то чланом 37 Допунског протокола уз Женевске конвенције од 12. августа 1949. године о заштити жртава међународног оружаног сукоба. У наведеном нападу убијено је најмање 50, а рањено најмање 51 припадник ЈНА, те уништено више возила ЈНА, међу којима и санитетско возило које није смело бити предмет напада, у смислу члана 19 Женевске конвенције за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату и члана 21 Допунског протокола уз женевске конвенције од 12. августа 1949. године о заштити жртава међународног оружаног сукоба.

Према наводима оптужнице окривљени АА предузео је радњу извршења кривичног дела - употреба перфидије, као начина борбе који је забрањен правилима међународног права - на тај начин што је у својству дежурног у Оперативном штабу Станице јавне безбедности Тузла (у даљем тексту.: Оперативни Штаб СЈБ), поступајући по плану перфидног напада на колону Југословенска народне армије (у даљем тексту: ЈНА), који је донео и организовао Кризни штаб Предсједништва СО Тузла (у даљем тексту: Кризни штаб), након што је примио наредбу за напад на колону ЈНА од свог претпостављеног старешине, команданта Оперативног штаба СЈБ АА1, путем радио везе непосредно издао наредбу за напад наоружаним формацијама потчињеним Оперативном штабу СЈБ, које су по тој наредби и поступиле и извршиле напад на део колоне ЈНА на раскрсници Брчанска Малта.

Окривљени АА у својој одбрани је навео да није био члан Оперативног штаба СЈБ и да критичног дана није ни дежурао у том својству, већ у својству члана неформалне оперативне групе, као саветодавног тела начелника Станице јавне безбедности Тузла (у даљем тексту: СЈБ), те да није имао командна овлашћења, да му није познато да је постојао план напада на колону ЈНА, да му није било познато да је постигнут договор о мирном измештању јединице ЈНА, да је током проласка колоне ЈНА кроз Тузлу од командира јединица на терену радио везом добијао информације да се из колоне ЈНА пуца на полицију и грађане, да је и сам чуо пуцњаву, да је безуспешно покушавао да ступи у контакт са начелником АА1, да су у једном тренутку у канцеларију ушли АА1 и АА2 и да му је АА1 рекао да радио везом пренесе његову наредбу „на ватру узвратити ватром“, што је он и учинио, „након чега је загрмело и запраштало“.

*

Према оцени већа Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине (у даљем тексту: Апелациони суд у Београду), током поступка је неспорно утврђено, а што није ни било спорно међу странкама: да је Председништво СО Тузла дана 27.3.1992. године формирало Кризни штаб Предсједништва СО Тузла на челу са председником Општине АА3, са задатком да руководи одбраном Тузле; да је 4.4.1992. године Кризни штаб донео одлуку да се изврши мобилизација грађана Тузле и да се распореде у јединице полиције по Месним заједницама, као и да се формира Оператини штаб СЈБ, на челу са начелником СЈБ АА1, са задатком командовања наоружаним формацијама; да су се у касарни „Хусинска буна“ у Тузли налазили Пиротски батаљон и 92. моторизована бригада ЈНА и добровољци; да је било опште познато да су јединице ЈНА требале да се повуку са територије Босне и Херцеговине (у даљем тексту: БиХ) до 19.5.1992. године; да је 14.5.1992. године касарну напустио Пиротски батаљон; да су у вези повлачења 92. моторизоване бригаде ЈНА вођени разговори између представника СО Тузла и команданта касарне потпуковника ББ; да је последњи такав разговор био 15.5.1992. године у јутарњим часовима у Дому ЈНА; да је тог дана око поднева дошло до обијања магацина са оружјем Територијалне одбране на Козловцу; да су тог дана, око 14 часова, припадници СЈБ са раскрснице Брчанска Малта у касарну вратили неколико возила са припадницима ЈНА; да је тог дана око 19 часова јединица ЈНА започела извлачење из касарне, правцем касарна „Хусинска буна“ - Скојевска улица – Брчанска Малта – Симин Хан – Бјељина – СРЈ; да су дуж трасе кретања колоне ЈНА, иза заклона и у околним зградама, биле распоређене снаге под командом СЈБ; да су дуж трасе кретања колоне биле постављене препреке; да је на раскрсници на Брчанској Малти дошло до оружаног сукоба између снага под командом СЈБ и припадника ЈНА који су се налазили у колони; да је до тог сукоба дошло када је један део колоне ЈНА већ прошао расакрсницу; да је том приликом настрадао велики број припадника ЈНА, најмање 50 је убијено, а најмање 51 је рањен; да је погођен и уништен већи број возила ЈНА, међу којима и санитетско возило.

*

С обзиром на одбрану окривљеног АА, који није признао да је предузео радње које му се оптужницом стављају на терет, Тужилаштво је требало да докаже следеће одлучне чињенице из своје оптужнице:

- да је постојао план за перфидни напада на 92. моторизовану бригаду ЈНА, који је осмислио и организовао Кризни штаб, а који је као начин борбе забрањен међународним правом;

- да је окривљени АА поступао по том плану.

Првостепени суд је нашао да је Тужилаштво успело да докаже ове одлучне чињенице и ожалбеном пресудом окривљеног АА огласио кривим за кривично дело које му је оптужницом стављено на терет.

*

Из разлога датих у образложењу пресуде, произалази да је првостепени суд нашао да је изведеним доказима на несумњив начин утврђено: да је постигнут договор између представника цивилне и војне власти Тузла са командантом касарне потпуковником ББ о мирном измештању јединице ЈНА из касарне, односно да су му дате гаранције да јединица ЈНА неће бити нападнута приликом извлачења из касарне; да су, и поред тога, припадници јединица под командом Оперативног штаба СЈБ предузели припремне радње за извођење диверзантско препадне акције са елементима класичне заседе и да су у склопу те акције извршили напад на део колоне ЈНА који је пролазио кроз раскрсницу на Брчанској Малти.

Из ових чињеница првостепени суд је извео закључак да је напад на колону ЈНА унапред планиран.

Да је план за напад на колону ЈНА осмислио и организовао Кризни штаб, првостепени суд је утврдио из чињеница да је Кризни штаб био надлежан да руководи одбраном Тузле; да је, као такав, био претпостављен Оперативном штабу СЈБ; и да су јединице под командом Оперативног штаба СЈБ предузеле диверзантско препадну акцију, са елементима класичне заседе, и извршиле напад на колону ЈНА.

На основу чињеница да је, и поред постигнутог договора о мирном измештању јединице ЈНА, извршен напад на колону ЈНА од стране припадника јединица под командом Оперативног штаба СЈБ, као и да јединица ЈНА није била спремна за борбу у формацији у којој је предузела радњу извлачења из касарне, првостепени суд је извео закључак да је планирани напад био перфидан, односно да су цивилне и војне власти Тузле постигле договор о мирном измештању јединице ЈНА са њеним командантом, потпуковником ББ, из разлога да се код њега створи поверење да ова јединица неће бити нападнута приликом извлачења из касарне на територију СРЈ, како би била неспремна за борбу, а са намером да се то поверење изигра.

Да је планирани перфидни напад, као начин борбе, забрањен међународним правом произлази из Допунског Протокола I уз Женевске конвенције од 12. августа 1949. године о заштити жртава међународног оружаног сукоба. Наиме, у члану 37 став 1 тог Протокола прописано је да је забрањено убијати, рањавати или заробљавати противника прибегавајући перфидним поступцима, а акти којима се улива поверење противника да га наведе да верује да има право или да је обавезан да прихвати заштиту по правилима међународног права која се примењују у оружаном сукобу, с намером да се изневери то поверење, представљају перфидне поступке.

Имајући у виду напред наведено, првостепени суд је закључио да је на несумњив начин доказана одлучна чињеница да је постојао план за перфидан напада на јединицу ЈНА, који је осмислио и организовао Кризни штаб.

*

Како није било непосредних доказа у односу на ову одлучну чињеницу, то ју је првостепени суд утврдио на посредан начин, доводећи у логичку везу друге чињенице – индиције, које је узео као извесно утврђене.

Овакав, посредан начин доказивања одлучних чињеница дозвољен је у судском поступку. Наиме, у складу са принципом слободне оцене доказа, одлучне чињенице суд може утврђивати непосредним и посредним доказима. Непосредни докази су они докази из којих се непосредно утврђују одлучне чињенице, а посредни докази су они којима се изведеним доказима утврђују чињенице које нису одлучне – индиције, а затим се њиховим довођењем у логичку везу изводи закључак о одлучним чињеницама.

Међутим, да би се пресуда могла заснивати на индицијама, поред тога што је неопходно да оне стоје у таквој међусобној логичкој вези да искључују могућност другачијег закључивања у погледу одлучне чињенице, неопходно је и да су оне саме (као чињенице које се непосредно утврђују изведеним доказима) утврђене на несумњив начин.

*

У конкретном случају, првостепени суд је правилно узео као неспорно утврђене чињенице – индиције: да је Кризни штаб, као надлежан да руководи одбраном Тузле, био претпостављен Оперативном штабу СЈБ, да је Оперативном штабу СЈБ био надлежан за командовање наоружаним формацијама; да су јединице под његовом командом учествовале у оружаном сукобу на Брчанској Малти; и да јединица ЈНА, у формацији у којој је предузела радњу извлачења из касарне, није била спремна за борбу. Ове чињенице нису ни биле спорне међу странкама.

*

Чињеницу - индицију да су припадници јединица под командом Оперативног штаба СЈБ према делу колне ЈНА, приликом проласка кроз раскрсницу на Брчанској Малти, предузели диверзантско препадну акцију са елементима класичне заседе, која подразумева и издавање наредбе за отпочињање овакве акције, првостепени суд је утврдио из писменог налаза и мишљења, те исказа вештака ВВ.

Наиме, првостепени суд је прихватио у свему налаз овог вештака у коме је наведено да је број припадника наоружаних формација, под командом Оперативног штаба СЈБ, био енормно велики и непотребан за обезбеђење мирног извлачења јединице ЈНА, да су били са оружјем „на готовс“, да је постојао велики број инжењеријских препрека, да су постојале утврђене ватрене тачке, да је уочено присуство бензинске канте – канистера поред припадника ТО и да је видљиво и присуство војника ТО у покрету са зољом, као и да је могуће да су оштећења на возилима ЈНА настала дејством снајпера.

На основу оваквог налаза, вештак је дао мишљење да распоред припадника јединица под командом Оперативног штаба СЈБ није био постављен по начелима и принципима обезбеђења мирног повлачења јединице ЈНА, већ за напад, те да се стиче утисак да се радило о осмишљеној и добро организованој диверзантско препадној акцији, са елементима класичне заседе, која подразумева и издавање наредбе за отпочињање такве акције, односно за напад.

Првостепени суд је, образлажу своју одлуку, навео да у целости прихвата овакво мишљење вештака ВВ.

Међутим, приликом оцене налаза и мишљења вештака ВВ, првостепени суд је узео у обзир његов писмени налаз и мишљење и само делове његових исказа датих на главним претресима пред првостепеним судом, пропуштајући да их цени у целости, као и у вези чињенице да су запреке постојале и пре 15. маја, а што је утврђено и из Наређења кризног штаба Предсједништва Скупштине општине Тузла стр.пов.бр. 03/11-20/92 од 04.05.1992. године.

Наиме, приликом испитивања на главним претресима пред првостепеним судом, поред тога што је навео да остаје при свом писменом налазу и мишљењу, напред наведени вештак је изјавио да је могуће да су инжењеријске препреке биле постављене и из превентивних разлога, ради усмеравања кретања колоне ЈНА у одређеном правцу, да није видео да су те препреке препречавале пут колони, да није наишао на доказе да су коришћене зоље, да је могуће да су оштећења на ветробранским возилима настала од ватре из аутоматског оружја, а не од снајпера, а да је у писменом налазу и мишљењу навео да се ради о ватри из снајперског оружја јер је то био његов утисак, можда и погрешан.

С обзиром на изнето, вештак је дао мишљење да је могуће да је број и распоред припадника јединица под командом Оперативног штаба СЈБ био у функцији превентивног дејства, како би се предупредио евентуални напад непријатеља, а да је до пуцњаве дошло „јер се све једноставно отргло контроли“, што лично мисли да је и био случај. Овакво мишљење вештак је поткрепио околношћу да се у колони ЈНА, као таоц, налазио и командант Територијалне одбране Тузла, ТТ, а да му из праксе није познато да би једна страна у сукобу свесно жртвовала свог команданта.

Наведени вештак је испитан и на претресу пред овим судом, када је у суштини поновио исказе дате пред првостепеним судом и појаснио да заседа представља тајно и прикривено дејствовање, а да уколико су видљиви људи који стоје иза заклона, односно ако је заседа видљива, то и није заседа.

Према оцени Апелационог суда у Београду, из писменог налаза и мишљења вештака ВВ и његових исказа датих током овог кривичног поступка произлази да су, у конкретној ситуацији, могуће две варијанте. Прва, да се радило о осмишљеној и добро организованој диверзантско препадној акцији са елементима класичне заседе на колону ЈНА, која подразумева и отварање ватре по наредби, и друга, да се радило о акцији превентивног карактера, те да је до отварања ватре дошло „јер се све једноставно отргло контроли“, а не као последица издате наредбе у склопу планираног напада на колону ЈНА.

Из напред наведеног доказа, према оцени Апелациног суда у Београду, произлази само сумња да су припадници јединица, под командом Оперативног штаба СЈБ, према делу колне ЈНА предузели диверзантско препадну акцију са елементима класичне заседе, с обзиром на то да вештак није искључио могућност да се радило о акцији превентивног карактера.

С тим у вези, а како је чланом 16 став 5 ЗКП прописано да ће суд сумњу у погледу доказаности чињенице од значаја за одлуку решити у корист окривљеног, то се, према оцени већа овог суда, ова чињеница не може узети као доказана, како је то погрешно учинио првостепени суд.

Ово тим пре, ако се налаз вештака ВВ2, у погледу броја и начина распоређивања припадника јединица под командом Кризног штаба СЈБ дуж трасе кретања колоне ЈНА, доведе у везу са чињеницама да је критичног дана око поднева дошло до обијања магацина са оружјем Територијалне одбране на Козловцу, који је био под контролом ЈНА, и да је један број припадника ЈНА, који је кренуо возилима из касарне према Озрену, а не према СРЈ, враћен у касарну са раскрснице на Брчанској Малти од стране припадника СЈБ.

Да је критичног дана око поднева дошло до обијања магацина са оружјем Територијалне одбране на Козловцу, а коју чињеницу првостепени суд није узео у обзир, утврђује се из исказа сведока СС, СС1, као и ББ, који је изјавио да је добио информацију да се на Козловцу “развлачи” оружје и опрема, те исказа сведока СС2 да га је командант ББ упознао са тим да је дошло до инцидента тј. да су добровољци који су били у саставу јединице провалили у магацин наоружања и муниције Територијалне одбране и да је један део тог наоружања је нестао. Сведоци СС3 до СС7 су у својим исказима навели да су чули да је дошло до обијања магацина на Козловцу и узимања оружја, а сведок СС8 да је било покушаја да војни обвезници уђу у магацине на Козловцу.

Из неспорне чињенице да је полиција СЈБ на раскрсници Брчанска Малта критичног дана око 14 часова зауставила мању колону возила ЈНА и вратила је у касарну, првостепени суд је закључио да је то учињено јер јединице под командом Оперативног штаба СЈБ у том тренутку још увек нису биле распоређене за напад на колону ЈНА.

Према оцени Апелациног суд у Београду, из напред наведене чињенице, саме за себе, није могуће извести закључак до кога је дошао првостепени суд. Ово посебно ако се узму у обзир да је на састанку у Дому ЈНА у јутро 15. маја од стране СС9 инсистирано на томе да се не дира наоружање ТО Тузла и да се у том смислу спрече све могуће провокације, те да је дошло до обијања и изношења оружја из магацина ТО на Козловцу, који је био под контролом ЈНА.

Из исказа сведока СС10 до СС14, на чије исказе се првостепени суд позива, утврђено је да ови сведоци не знају разлог вараћања возила са раскрснице Брчанска Малта око 14 часова. Сведоци СС15 и СС16 су у својим исказима навели да је колона враћена из разлога што се није дозволило одношење оружја Територијалне одбране Тузла, а сведок СС8, који се налазио у тој колони која је враћена, навео је да је спомињано да су нека материјално-техничка средства украдена из магацина Територијалне одбране Тузла на Козловцу, и да је вероватно због тога колона враћена, како би се поново извршила "инвентура".

Из исказа сведока СС, СС17, СС11, СС18, СС19 и СС20, утврђено је да су се у колони која је враћена налазили припадници ЈНА који су самовољно кренули ка Озрену, а не ка СРЈ, из ког разлога, као и због отуђења оружја из магацина Територијалне одбране Тузла на Козловцу, им то није било дозвољено.

  Првостепени суд је навео да је из исказа сведока СС21 и СС22, те увидом у школски дневник, утврдио да су критичног дана биле затворене јавне установе и школе, па је и ту чињеницу узео као аргумент за закључак да је припремана диверзантско препадна акција на колону ЈНА.

Међутим, и сведок СС21 и сведок СС22 у својим исказима су говорили о временском периоду који се поклапа са временским периодом када је дошло до обијања магацина ТО-а па и пуцњаве на Козловцу, о чему је говорио управо сведок СС22, те да су оба сведока тек када су се враћала кући приметили постављено наоружано људство код Брчанске Малте, из чега се, према оцени већа овог суда, не може као несумљиво извести закључак да су јавне установе и школе затворене из разлога припрема за перфидни напад, већ је то сасвим могуће и због проблема насталих код магацина ТО-а на Козловцу и враћања колоне у касарну.

*

У образложењу пресуде, првостепен и суд је навео да је из исказа сведока ББ и сведока, припадника јединице ЈНА, СС23 до СС32 утврдио чињеницу - индицију да је постигнут договор између представника цивилне и војне власти Тузла са командантом касарне потпуковником ББ о мирном измештању јединице ЈНА из касарне, односно да су му дате гаранције да јединица ЈНА том приликом неће бити нападнута.

Тако је првостепени суд навео да је из исказа сведока ББ утврдио да је овај сведок 15. маја донео одлуку да евакуише касарну, након договора који је, у послеподневним сатима, постигао са ТТ и АА1, као и да је са њима том приликом прецизиран и правац кретања колоне.

Првостепени суд је даље навео да је из исказа сведока СС23, СС24, СС25, СС26, СС27, СС28, СС29, СС30, СС31 и СС32 утврдио да је 15. маја, у послеподневним сатима, у касарну дошла делегација из општине Тузла, коју су чинили између осталих ТТ1 и ТТ, командант ТО Тузла, да је са њима преговарао командант касарне потпуковник ББ и да је постигнут договор да војска мирно изађе из касарне у 19 часова путем према Мајевици и Бјељини, да ће колона имати пратњу са два возила и да ће са њима ићи ТТ, као гаранција да колона неће бити нападнута. Након тог договора колона ЈНА је формирана у року од 20 минута, а ББ је издао наређење да војска поштује правила службе, да се не узнемирава грађанство и да се материјално техничка средства пажљиво утоварују у возила.

Ценећи исказе ових сведока, Апелациони суд у Београду констатује да они, сем сведока ББ, нису били присутни разговорима око повлачења јединице ЈНА, већ да имају само посредна сазнања о томе. Из њихових исказа произлази да им је сведок ББ лично или преко старешина саопштио да је постигнут договор и да ће војска изаћи из касарне у 19 часова, а да ће ТТ командант ТО Тузла ићи са њима као гаранција да колона неће бити нападнута.

Што се тиче исказа сведока ББ, овај сведок је на главном претресу 15.5.2008. године изјавио да је од своје команде добио обавештење да ЈНА треба да се повуче са територије БиХ до 19.5.1992. године и да је усменим путем од стране команданта корпуса овлашћен да разговара са званичним органима власти у Тузли. Даље је изјавио, да је пар дана пре самог повлачења јединице ЈНА из касарне „Хусињска буна“ водио преговоре са представницима власти у Тузли, те да је последњи састанак био управо 15. маја ујутру у Дому ЈНА, са ТТ2, СС9 и ТТ3 или ТТ4. На том састанку се наметнула тема око тог када ће се војска повући из касарне, на шта им је он одговорио да ће то бити до 19. маја и да ће он сигурно извршити то наређење, али да ће команда корпуса одлучити да ли ће то бити 16, 17, 18. мај. СС9 је инсистирао на томе да се не дира наоружање ТО Тузла и да се спрече све могуће провокације, а он је одговорио да се оружје не дира и да га обезбеђује војска. Том приликом није било разговор око тога којим ће се путем војска повлачити из касрне. Закључак тог јутарњег састанка је био да се ситуација држи под контролом, да се не испољавају тензије припадника војске према цивилном становништву, нити цивилног становништва према војсци, и да ће се накнадно договорити око извлачења јединице из касарне и предаје касарне органима власти. Након овог састанка добио је информацију да је око подне дошло до обијања магацина ТО Тузла на Козловцу и да је око 14 часова дошло до враћања једног броја припадника ЈНА који је возилима кренуо из касарне, а са околних брда је почела спорадична пуцњава на касарну. Негде око 15 часова код њега у касарну су дошли ТТ и ТТ5, као и АА1, који није дошао у канцеларију, већ је тражио да се састану на пријавници. Отишао је до пријавнице и повишеним тоном питао АА1 зашто се пуца по касарни и тражио од њега да се са тим престане. АА1 га је убеђивао да не може да контролише ситуацију, али му он није веровао, јер је последњих месеци изгубио поверење у њега. Након тога су се договорили да се војска тога дана извуче из касарне. АА1 му је, као гаранцију да војска неће бити нападнута, понудио да у возилу са њим пође ТТ, што је он прихватио, јер је сматрао да је то довољна гаранција да ће се договор поштовати. Договорили су се да извлачење почне у 19 часова и да правац извлачења буде касарна Брчанска Малта-Симин Хан-Пожарница и даље према Југославији. Такође је договорено да се о томе обавести становништво путем медија, како не би дошло до страха. Након тога је АА1 отишао, а он се вратио у команду касарне са ТТ. Позвао је све старешине које је могао да добије, и упознао их са тим шта се договорио са АА1, када и којим правцем ће колона изаћи. Издао је наређење потчињенима и војсци, да се оружје држи искључиво између ногу, са цеви упереном увис, да се не би неко од цивила уплашио провокација уколико би оружје било окренуто лево или десно. Није издавао задатке за борбу, јер је није ни очекивао. Након тога формирали су колону, али нису имали времена да пребројавају возила, као ни људе.

Сведок ББ је на претресу пред другостепеним судом дана 24.9.2010. године изменио свој претходни исказ у толико што је изјавио да је након што је, после јутарњег састанка у Дому ЈНА почела силна пуцњава на касарну, послао ТТ6, јер су телефонске везе биле у прекиду, да позове АА1 да дође у касарну али се она није вратила. После извесног времена јавили су му да је на пријавницу стигао АА1 и он се ту састао са њим. После разговора са АА1, који му је понудио да са њим у возилу буде ТТ, као гаранција да војска неће бити нападнута, а сагледавајући целу ситуацију, посебно да се пуца на касарну, одлучио је да се јединица извуче из касарне тог дана. Ту своју одлуку саопштио је АА1, који је након тога отишао. Одлуку је затим саопштио и својим потчињенима, којима је издао наредбу да се формира колона. Био је уверен да ће све протећи мирно јер му је АА1 рекао да ће са њим ићи и ТТ. После извесног времена у касарну су стигли ТТ, ТТ5 и ТТ7, као и ТТ1. ТТ је рекао да ће ићи са њим као гаранција да колона неће бити нападнута, по договору са АА1, а ТТ се томе није противио.

На ове околности су се изјашњавали и сведоци АА1, ТТ, ТТ5 и ТТ7.

Сведок АА1 је у свом исказу навео да је дана 15.05.1992. године, у два наврата разговара са ББ. Први пут одлази у касарну код командата ББ и каже му да треба да разреше проблем отуђења наоружања ТО Тузла. ББ је био љут али су се договорили да дође комисија СО Тузла која ће остварити увид у стање материјално-техничких средстава и наоружања. Када је председник општине формирао комисију у саставу ТТ5, ТТ и ТТ7, сведок је поново око 17 часова отишао пред касарну да се види са ББ, коме је саопштио ту информацију, односно да је формирана комисија која ће убрзо доћи у касарну, што се и догодило. Да се у колони која је кренула из касарне налази ТТ и ТТ7 сазнао је тек нешто пре 19 часова од руководиоца Центра везе ТТ8.

Сведоци ТТ, ТТ5 и ТТ7 у својим исказима су потврдили наводе сведока АА1 да је председник скупштине АА3 критичног дана формирао комисију за примопредају касарне “Хусинска буна” у саставу ТТ председник и чланови ТТ5 и ТТ7, за шта су добили и решење. Сведок ТТ је у свом исказу навео да му је ББ, командант касарне “Хусинска буна” рекао, када је комисија дошла у касарну, да ту нису ради онога што је наведено у решењу него да су ту да гарантују безбедност колоне и да ће бити учесници у колони, а што су потврдили својим исказима и сведоци ТТ5 и ТТ7.

Првостепени суд није поклонио веру исказима сведока АА1, ТТ, ТТ4 и ТТ7, а прихватио је исказ сведока ББ.

Међутим, према оцени Апелационог суда у Београду, првостепени суд је, приликом оцене исказа ових сведока, пропустио да исте доведе у међусобну везу и везу са другим доказима, као и са свим дешавањима која су тог дана претходила поласку колоне ЈНА из касарне, а посебно да је дан раније Пиротски батаљон напустио касарну истом маршрутом, да је критичног дана око подне дошло до обијања магацина ТО Тузла, да је око 14 часова дошло до враћања у касарну једног броја припадника ЈНА који је возилима кренуо из касарне и да је са околних брда почела спорадична пуцњава на касарну.

Према оцени Апелационог суда у Београду, искази сведока ТТ, ТТ5 и ТТ7, да су у касарну дошли као комисија ради примопредаје касарне, не могу се оценити као нелогични ако се узме у обзир чињеница да је било опште познато да јединица ЈНА треба да се повуче до 19. маја и да се разговори, које су водили сведок ББ и представници Тузле, нису односили на то да ли ће се војска из касарне повући или се неће повући, већ о условима под којима ће напустити касарну, односно око примопредаје касарне и наоружања ТО Тузла, које се налазило у магацину на Козловцу, који је обезбеђивала војска, као и чињеница да је критичног дана дошло до обијања тог магацина и да је, после тога, један део припадника ЈНА покушао да напусти Тузлу.

Из истих разлога се не може оценити као нелогичен ни исказ сведока АА1, да је његов први долазак у касарну и сусрет са ББ био у вези обијања магацина и примопредаје касарне, а други, да би обавестио сведока ББ да је комисија за примопредају формирана и да ће иста доћи у касарну. Исказ овог сведока, да је приликом тог сусрета сведок ББ био љут, у сагласности је са исказом сведока ББ да је том приликом био љут због пуцања на касарну и да је разговор вођен у вези тога. С тим у вези, према оцени овог суда, под знатном сумњом остаје део исказа сведока ББ у коме наводи да је само то био предмет њиховог разговора. Исто се односи и на део његовог исказа да му је том приликом АА1 предложио да приликом напуштања касарне са њим у возилу буде ТТ, као гаранција да војска неће бити нападнута, и да је он то прихватио и тада донео одлуку да војска тог дана напусти касарну.

Наиме, према оцени Апелационог суда, нелогично је да АА1 пристаје на то да војска напусти касарну и договара се око тога са сведоком ББ, а да претходно није извршена примопредаја касарне и наоружања ТО Тузла, када се имају у виду сва дешавања која су претходила њиховом сусрету.

Сумња у исказ сведока ББ, да је тада одлучио да војска напусти касарну, продубљује се када се има у виду да о томе није одмах обавестио припаднике своје јединице, већ је то учинио тек када је у касарну стигао ТТ. Наиме, првостепени суд је навео да је из исказа сведока – припадника јединице ЈНА утврдио да је након наредбе ББ, колона формирана у року од 20 минута пре поласка из касарне. Да је колона формирана у веома кратком року, произлази и из исказа сведока припадника ЈНА, који су навели да је то учињено без неког одређеног реда, већ да је у колону стао ко је где стигао, што потврђује и налаз и мишљење вештака ВВ.

Све напред наведено чини уверљивијим исказ сведока АА1, да је договор са ББ био да се изврши примопредаја касарне, а не да војска напусти касарну, као и исказе сведока ТТ, ТТ5 и ТТ7, да су у касарну дошли као комисија за примопредају касарне, а да је сведок ББ тада одлучио да као таоца узме ТТ, те да је након тога издао наредбу да се формира колона и напусти касарна.

Према оцени овог суда, под знатном сумњом је и део исказа сведока ББ, да је правац извлачења јединице ЈНА договорен између њега и сведока АА1, када се има у виду да је од раније било познато да ће се ЈНА повући са територији БиХ на простор СРЈ, а да је правац кретања од касарне према СРЈ управо Брчанска Малта, Симин Хан, Бијељина, којим правцем је претходног дана изашао Пиротски батаљон. Поред тога, из исказа сведока СС, СС17, СС11, СС18, СС19 и СС20, утврђено је да је, поред обијања магацина ТО Тузла, разлог за заустављање колоне, која је из касарне кренула у 14 часова, био и тај што је та колона хтела да иде ка Озрену, а не ка СРЈ.

С обзиром на напред изнето, према оцени Апелационог суда у Београду, из изведених доказа произлази само сумња да је постигнут договор између представника цивилне и војне власти Тузла са командантом касарне потпуковником ББ о мирном измештању јединице ЈНА из касарне, односно да су му дате гаранције да јединица ЈНА том приликом неће бити нападнута, те да се, у смислу већ цитираног члана 16 став 5 ЗКП, ова чињеница не може узети као доказана, како је то погрешно учинио првостепени суд.

Наводи из оптужнице, да су преговори и постигнути споразум између представника цивилне и војне власти Тузла са командантом касарне Хусинска буна ББ, вођени у складу са одлуком Предсједништва Босне и Херцеговине број 02-11-327/92 од 27.04.1992. године о мирном повлачењу јединица ЈНА са територије БиХ и у складу са Споразумом између БиХ и СРЈ о мирном повлачењу ЈНА са територије БиХ на територију СРЈ, нису доказани ни једним изведеним доказом.

Наиме, сведок ББ је у свом исказу на претресу пред другостепеним судом изјавио да му ови документи нису били познати, већ само наредба Генералштаба о премештању припадника ЈНА са територије БиХ на простор СРЈ.

Поред тога, по оцени овог суда, није ни доказано да постоји Споразум између БиХ и СРЈ о мирном повлачењу ЈНА са територије БиХ на територију СРЈ, јер није презентован суду, нити је суд до њега могао доћи, док из записника са Седнице Председништва СФРЈ Зр.бр.195 од 27.04.1992. године тачка 2 произилази да је један члан Председништва СФРЈ, са ГГ водио разговоре око повлачења ЈНА из БиХ, али да око тога није закључен споразум.

*

Чињеницу – индицију да је радњу извлачења из касарне јединица ЈНА предузела у формацији у којој није била спремна за борбу, због тога што су њени припадници били убеђени да неће бити нападнути, а да су у том уверењу били због постигнутог договора цивилних и војних власти Тузле са командантом касарне потпуковником ББ, првостепени суд је утврдио из исказа сведока ББ.

Да је јединица ЈНА била организована на начин да није била спремна за борбу утврђено је из налаза и мишљења вештака ВВ.

Наведени вештак је нашао да борбену тактичку радњу кретања, јединица ЈНА није предузела доследно правилима струке, што се огледа у томе да је ова борбена радња предузета по дану, да припрема и организација није била квалитетно спроведена, да је недостајало борбено осигурање, да су непрецизно издате заповести за марш, са непрецизно утврђеним задацима нижих тактичких јединица, да је погрешно постављен маршевски ешалон позадинских јединица, на зачељу уместо на челу колоне, да је недостајало ефикасно командовање у току марша. Све ово је, по мишљењу вештака, довело до тога да су јединици ЈНА нанети изузетно високи губици у живој сили и материјално техничким средствима.

Међутим, по оцени Апелационог суда у Београду, када се узме у обзир све што је напред наведено, у вези преговора око извлачења јединице ЈНА, као и то да је сведок ББ изјавио да није имао поверење у АА1, да му већ дуже време није ништа веровао, сем у овом случају, што овај суд оцењује као нелогично, под сумњом је остао и део исказа сведока ББ да је био у уверењу да војска неће бити нападнута, јер је поверовао да ће АА1 поштовати договор и да из тог разлога није организовао колону по војним правилима.

Према оцени Апелационог суда, до овога је дошло због тога што је ББ био уверен да јединица ЈНА неће бити нападнута, јер се у колони налазио командант ТО Тузла ТТ.

Међутим, на основу оцене свих доказа, за овај суд је остала сумња у погледу тога да ли се командант ТО Тузла ТТ у колони ЈНА нашао по договору који је ББ имао са АА1 или због тога што га је ББ самоиницијативно узео као таоца.

Ово тим пре, што је након изведених доказа, за овај суд, остало нејасно да ли је одлуку да се критичног дана напусти касарна, ББ донео због постигнутог споразума са АА1, или услед дешавања током дана, пуцњаве око касарне, обијања магацина са оружјем ТО на Козловцу, те враћања дела колоне ЈНА у касарну са раскрснице Брчанска Малта око 14.00 часова.

Имајући у виду да је чланом 16 став 5 ЗКП прописано да ће суд сумњу у погледу доказаности чињенице од значаја за одлуку решити у корист окривљеног, то се, према оцени Апелационог суда у Београду, не може узети као доказана чињеница да је јединица ЈНА радњу извлачења из касарне предузела у формацији у којој није била спремна за борбу због тога што су њени припадници били убеђени да неће бити нападнути, а да су у том уверењу били због постигнутог договора цивилних и војних власти Тузле са командантом касарне потпуковником ББ, како је то погрешно учинио првостепени суд.

*

Са свега до сада изнетог, Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд погрешно закључио да је доказана одлучна чињеница, да је постојао план за перфидан напада на јединицу ЈНА, који је осмислио и организовао Кризни штаб, јер је закључак извео из чињеница – индиција које нису доказане, из напред наведених разлога, а такав закључак, као једини могући, не произлази из неспорних чињеница – индиција: да је Кризни штаб, као надлежан да руководи одбраном Тузле, био претпостављен Оперативном штабу СЈБ, да је Оперативни штаб СЈБ био надлежан за командовање наоружаним формацијама; да су јединице под његовом командом учествовале у оружаном сукобу на Брчанској Малти; и да јединица ЈНА, у формацији у којој је предузела радњу извлачења из касарне, није била спремна за борбу.

Према оцени овог суда, из изведених доказа и неспорно утврђених чињеница, доказаност ове одлучне чињенице је остала на нивоу сумње, те се она не може узети као извесно утврђена, у смислу раније цитираног члана 16 став 5 ЗКП.

*

Из образложења ожалбене пресуде, произлази да је до закључка, да је доказана одлучна чињеница да је окривљени АА поступао по плану за перфидни напада на јединицу ЈНА, првостепени суд дошао из следећих чињеница: да је Кризни штаб осмислио и организовао перфидни напада на јединицу ЈНА; да је окривљени АА би упознат са планом за перфидни напад; да је Оперативни штаб био надлежан за спровођење одлука Кризног штаба; да је окривљени био члан Оперативног штаба, чијим састанцима је присуствовао; да је критичног дана био у својству дежурног у Оперативном штабу; да је, као такав, имао командна овлашћења према потчињеним јединицама распоређеним дуж трасе кретања колоне ЈНА; да је напад отпочео на основу наредбе коју је непосредно издао окривљени АА.

Ни ову одлучну чињеницу првостепени суд није утврдио непосредно из изведених доказа, већ на посредан начин, доводећи у логичку везу друге чињенице – индиције.

*

Првостепени суд је дао јасне и убедљиве разлоге, које у свему прихвата и Апелационог суд у Београду, из којих је утврдио следеће чињенице – индиције: да је Оперативни штаб био надлежан за спровођење одлука Кризног штаба; да је окривљени био члан Оперативног штаба; да је критичног дана био у својству дежурног у Оперативном штабу; да је, као такав, имао командна овлашћења према потчињеним јединицама распоређеним дуж трасе кретања колоне ЈНА, које су учествовале у ватреном сукобу са припадницима колоне ЈНА на Брчанској Малти.

Из тог разлога је правилно поступио првостепени суд када није прихватио део одбране окривљеног да није био члан Оперативног штаба СЈБ и да није имао командна овлашћења.

*

Међутим Апелациони суд у Београду налази да се чињеница – индиција, да је Кризни штаб осмислио и организовао перфидни напада на јединицу ЈНА, не може сматрати доказаном, из разлога који су раније наведени у овој пресуди.

*

Полазећи од чињенице да је доказано да је Кризни штаб осмислио и организовао перфидни напада на јединицу ЈНА, првостепени суд је извео закључак да је окривљени АА са њим морао бити упознат, као и са тим да је као део тог плана постигнут договор око мирног извлачења јединице ЈНА, јер је нашао да је нелогично да не буде упознат, као члан и дежурни у Оперативном штабу, задуженом да спроводи одлуке Кризног штаба.

Према оцени Апелационог суда у Београду, овакав закључак првостепеног суда се не може прихватити као правилан, јер се заснива на недоказаној чињеници да је Кризни штаб осмислио и организовао перфидни напада на јединицу ЈНА.

*

Из образложења пресуде произлази да је и чињеницу – индицију, да је до отварања ватре на колону ЈНА дошло на основу наредбе коју је непосредно издао окривљени АА, првостепени суд утврдио на посредан начин, односно да је до тог закључка дошао из чињеница да је критичном приликом, као дежурни у Оперативном штабу СЈБ, имао командна овлашћења над припадницима јединица СЈБ распоређеним дуж трасе кретања колоне ЈНА, да су припадници тих јединица предузели диверзантско препадну акцију према колони ЈНА, која подразумева издавање наредбе за отпочињање напада, да је у својој одбрани навео да је до масовне пуцњаве дошло након што је пренео наредбу свог претпостављеног АА1 „на ватру узвратити ватром“, као и да пре отпочињања масовне пуцњаве на Брчанској Малти није било друге спорадичне пуцњаве дуж трасе кретања колоне ЈНА.

*

Полазећи од чињенице да је из налаза и мишљења вештака ВВ утврђено да су припадници јединица под командом СЈБ предузели диверзантско препадну акцију према колони ЈНА, која подразумева издавање наредбе за отпочињање напада, а да је над тим јединицама окривљени АА имао командна овлашћења, првостепени суд је извео закључак да наредба коју је непосредно издао окривљени АА, без обзира на то како је она гласила, представљала наредбу за отпочињање напада.

Међутим, према оцени Апелационог суда у Београду, овакав закључак првостепеног суда се не може прихватити као правилан јер се заснива на чињеници да су припадници јединица под командом СЈБ предузели диверзантско препадну акцију према колони ЈНА, која се не може сматрати доказаном, из разлога који су раније наведени у овој пресуди.

*

Првостепени суд наводи да је из налаза и мишљења вештака ВВ1 утврдио да дуж трасе кретања колоне ЈНА није било пуцњаве пре првог кратког рафал испаљеног на раскрсници Брчанска Малта од стране припадника формација потчињених Оперативном штабу СЈБ.

У писменом налазу и мишљењу, а на основу анализе видео снимака догађања на раскрсници Брчанска Малта, овај вештак је нашао: да је „први кратки рафал испаљен из или испод зграда око трасе кретања војне колоне“; да „скоро одмах (рефлексно) из војне колоне се испаљују два кратка рафала“; да „следи још један кратки рафал са исте позиције из или испод или између зграда око трасе кретања војне колоне, када се одмах (готово истовремено) из војне колоне испаљује дуги рафал, а потом настаје масовна паљба“.

Закључак вештака је да је први пуцањ који се чује на снимцима „кратки рафал испаљен на војну колону и то бочно са стране, између, испод или из околних зграда“ од стране припадника формација потчињених Оперативном штабу СЈБ и да је „из војне колоне одмах одговорено, што значи да су обе стране биле релативно близу и једна другој „на нишану“, с обзиром на то да је размак између првог кратког рафала и другог кратког рафала 593 милисекунде, између другог и трећег рафала скоро 700 милисекунде, а између трећег и четвртог, када почиње масовна пуцњава, скоро 600 милисекунде, те да када се све то сабере то је непуне две секунде од првог пуцња до почетка масовне пуцњаве.

Полазећи од тога да је први пуцањ који се чује на снимцима испаљен од стране припадника формација потчињених Оперативном штабу СЈБ и да је масовна пуцњава започела након непуне две секунде, првостепени суд није прихватио исказе сведока ТТ9, ТТ10, ТТ11 и ТТ12, припадника формација под командом СЈБ Тузла, да је дуж трасе кретања колоне ЈНА било пуцања и пре него што је започела масовна пуцњава на Брчанској Малти и да су о томе обавестили окривљеног АА. Из истог разлога првостепени суд није прихватио ни одбрану окривљеног АА да му је јављено, као и да је сам чуо, да се пуца и пре него што је непосредно пренео наредбу свог претпостављеног команданта АА1 „на ватру узвратити ватром“, већ је нашао да је до отварања ватре на колону ЈНА дошло на Брчанској Малти по наредби коју је непосредно издао окривљени АА.

Имајући у виду овакву одбрану окривљеног и исказе сведока, као и то да је вештак свој налаз и мишљење дао на основу анализе видео снимака догађања на раскрсници Брчанска Малта, првостепени суд је пропустио да обави допунско вештачење или да саслуша вештака ВВ1 на околност да ли би се евентуална пуцњава на другим локацијама морала чути на снимцима на основу којих је овај вештак обавио вештачење, а што му је то било наложено решењем овог суда КЖ 1 По2 – 5/10 од 8.10.2010.године, којим је укинута прва пресуда донета у овом предмету.

Са тих разлога, Апелациони суд у Београду је на ту околност саслушао вештака ВВ1 на претресу пред другостепеним судом. Том приликом вештак је објаснио да на снимцима са раскрснице Брчанска Малта, на основу којих је обавио вештачење, није идентификовао друге пуцње пре оних које је описао у свом писменом налазу и мишљењу. У погледу микрофона камере, навео је да сваки микрофон има своју осетљивост испод које не снима ништа, а изнад ње снима све. Које ће звуке микрофон регистровати зависи и од удаљености и интензитета звука и конфигурације терена кроз који се он простире. С обзиром на то, могућност микрофона камере да у конкретном случају региструје евентуалну пуцњаву на другим местима, ван њеног видео домена, зависи од удаљености и интензитета пуцњаве и конфигурације терена. По његовој процени, микрофони камера би били способни да региструју пуцњаву у кругу од пар стотина метара, да је такве пуцњаве било, односно да је не региструје уколико је била на већој удаљености.

Ценећи налаз и мишљење вештака ВВ1, као и његов исказ дат на претресу пред другостепеним судом, у склопу других изведених доказа, Апелациони суд у Београду, налази да није на несумњив начин доказана чињеница да дуж трасе кретања колоне ЈНА није било пуцњаве пре првог кратког рафал испаљеног на раскрсници Брчанска Малта од стране припадника формација потчињених Оперативном штабу СЈБ, из следећих разлога.

Прво, вештак ВВ1 није искључио могућност да је пре пуцњаве на Брчанској Малти, коју је он описао у писменом налазу и мишљењу, било пуцњаве на другим локацијама, која није регистрована на видео снимцима на основу којих је он обавио вештачење.

Друго, неспорно је да је колона ЈНА била дугачка неколико километара, а да се снимци, на основу којих је вештак обавио вештачење, односе на део те колоне на Брчанској Малти.

Треће, о томе да је било пуцњаве дуж трасе колоне ЈНА, и пре оне масовне на Брчанској Малти, изјаснио се и један број сведока, с тим да сведоци-припадници формација под командом Оперативног штаба СЈБ говоре да су пуцали учесници колоне, а сведоци из колоне ЈНА, да се пуцало на колону. Тако су се о томе изјашњавали и сведоци - учесници колоне ЈНА, и то сведок СС25 који је навео да је на колону ЈНА пуцано и пре него што је започела масовна пуцњава, на самом излазу из касарне, сведок ОО14 који је изјавио да је чуо један пуцањ, а након два до три минута други пуцањ, и сведок ОО24 који је навео да је, када је излазио из касарне, чуо пуцње који су били појединачни и по неки рафал.

Како вештак ВВ1, приликом испитивања на претресу пред другостепеним судом, није искључио могућност да је пре пуцњаве на Брчанској Малти било пуцања и на другим локацијама дуж трасе кретања колоне ЈНА, то се ни одбрана окривљеног АА и искази сведока ТТ9, ТТ10, ТТ11 и ТТ12, који су о томе сведочили, не могу оценити као супротни налазу и мишљењу овог вештака, а како је то погрешно учинио првостепени суд.

С обзиром на то да је вештак ВВ1 утврдио да између првог пуцањ на Брчанској Малти, који је испаљен са места где су се налазили припадници јединица под командом Оперативног штаба СЈБ, и другог пуцња, који је испаљен из возила колоне ЈНА у покрету, прошло око пола секунде, те да је вештак закључио да су се лица која су их испалила налазила релативно близу, „једно другом на нишану“, а да је након првог пуцња до почетка масовне пуцњаве прошло мање од две секунде, то ове околности указују да други пуцањ није био реакција на први, јер су испаљени готово истовремено, а што даље указује на могућност да је до њиховог испаљивања, и каније масовне пуцњаве, дошло без издате наредбе да се то учини.

Из тог разлога, за овај суд је остало спорно да ли је до испаљивања првог пуцња на Брчанској Малти дошло по наредби коју је непосредно издао окривљени АА или је то учињено раније, без његове наредбе.

Имајући у виду напред наведено, према оцени Апелациног суда у Београду није на неспоран начин доказано да није било пуцњаве пре првог кратког рафал испаљеног на раскрсници Брчанска Малта од стране припадника формација потчињених Оперативном штабу СЈБ, већ да постоји само сумња у погледу те чињенице, те се она, у смислу раније цитираног члана 16 став 5 ЗКП, не може узети као неспорно доказана.

*
Са свега до сада изнетог, Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд погрешно закључио да је доказана одлучна чињеница да је окривљени АА поступао по плану за перфидни напада на јединицу ЈНА, јер је закључак извео из чињеница – индиција које нису доказане, из напред наведених разлога.

Према оцени овог суда, из изведених доказа и неспорно утврђених чињеница, доказаност ове одлучне чињенице је остала на нивоу сумње, те се она не може узети као извесно утврђена, у смислу раније цитираног члана 16 став 5 ЗКП.

Поред наведених разлога, по схватању овог суда, сумња у доказаност ове одлучне чињенице произлази и из навода саме оптужнице да је окривљени АА наредбу за напад непосредно издао након што је он сам такву наредбу примио од свог претпостављеног старешине – команданта Оперативног штаба СЈБ, АА1.

Наиме, да је окривљени АА знао за план за перфидни напад и по њему поступао, како му је то стављено на терет оптужницом, било би логично да он сам изда наредбу за напад припадницима потчињених јединица, јер је имао командна овлашћења, а не да то чини тек након што му је такву наредбу издао његов претпостављени старешина – командант Оперативног штаба СЈБ, АА1.

*

С обзиром на све изнето, након одржаног претреса и анализе и оцене изведених доказа, веће Апелационог суда у Београду је нашло да није доказано да је окривљени АА извршио кривично дело које му је стављено на терет, па је усвајањем жалби бранилаца окривљеног, преиначило првостепену пресуду и на основу одредбе члана 423 тачка 2 ЗКП ослободило окривљеног АА од оптужбе да је извршио кривично дело употреба недозвољених средстава борбе из члана 148 став 2 у вези става 1 КЗ СРЈ.

Наиме, овај суд је нашао да у конкретном случају није било непосредних доказа да је окривљени АА извршио кривично дело за које је оптужен, а да ни чињенице које су неспорно утврђене не представљају индиције из којих би се такав закључак могао извести, као једино могући. Ово из разлога што као индиције могу послужити само оне чињенице које су на несумњив начин утврђене изведеним доказима и међусобно чврсто логички повезане, тако да са пуном сигурношћу упућују на једино могући закључак да је окривљени извршио кривично дело које је предмет оптужбе, а што, према оцени овог суда, у овој кривично-правној ствари, није случај.

*

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине одбио је предлоге одбране да се изврши увид у одлуку суда у Вестминстеру у предмету “Владе Републике Србије против Ејупа Ганића” од 27.07.2010. године, потом у допис са изјашњењем о карактеру оружаног сукоба и зараћеним странама у Босни и Херцеговини у периоду у питању потписан од стране Тужиоца за ратне злочине и тадашње министарке правде Републике Србије, у енглеској и српској верзији, са пропратним дописом Амбасадора Србије у Лондону од 10.06.2010. године, те у извештај Генералног Секретаријата Уједињених Нација од 30.05.1992. године и фоно белешке са разговора Бранка Костића, Благоја Аџића, Алије Изетбеговића у Скопљу од 26. априла 1992. године, налазећи да је извођење ових доказа сувишно и водило би само одуговлачењу поступка.

*

С обзиром да је окривљени ослобођен од оптужбе, одлучено је, на основу одредбе члана 265 став 1 ЗКП, да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда, док су, на основу члана 258 став 3 ЗКП, оштећени упућени да имовинско-правни захтев могу остварити у парничном поступку.

*

На основу свега напред наведеног, применом одредбе члана 449 и 459 став 1 ЗКП, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине је донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар       Председник већа-судија
Снежана Станковић, с.р.     Омер Хаџиомеровић, с.р.

ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:
Против ове пресуде
жалба није дозвољена.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)