Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.10.2011.

Кж1 По2 6/11


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По2 6/11
Дана 03.10.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судија: Радмиле Драгичевић-Дичић, председника већа, Синише Важића, Соње Манојловић, мр Сретка Јанковића и Омера Хаџиомеровића, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Мирјане Јанковић-Недић, у кривичном поступку против окривљених АА и ББ, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву, у вези са чланом 22 КЗ СРЈ, a у односу на окривљеног ББ и у помагању, у вези са чланом 24 КЗ СРЈ, одлучујући о жалбама Тужиоца за ратне злочине, окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ и браниоца окривљеног ББ, адвоката БА, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду – Одељења за ратне злочине К.По2 28/2010 од 09.11.2010. године, након седнице већа одржане у смислу члана 375 ЗКП-а, у дане 26., 27. и 28. септембра 2011.године, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине, Милана Петровића, окривљених и њихових бранилаца, донео је дана 03.октобра 2011.године


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужиоца за ратне злочине, окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ и браниоца окривљеног ББ, адвоката БА и пресуда Вишег суда у Београду – Одељења за ратне злочине К.По2 28/2010 од. 09.11.2010. године, ПОТВРЂУЈЕ


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду – Одељења за ратне злочине К.По2 28/2010 од 09.11.2010. године, окривљени АА и окривљени ББ оглашени су кривим због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва у саизвршилаштву из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у вези са чланом 22 КЗ СРЈ, а окривљени ББ и у помагању у вези са чланом 24 КЗ СРЈ, па су применом наведених законских прописа и одредби члана 4, 5, 33, 38, 41 и 50 КЗ СРЈ, те члана 356 ЗКП-а, осуђени и то окривљени АА на казну затвора у трајању од шест година, у коју му се урачунава време које је провео у притвору од 01.06.2005. године, када је лишен слободе, па до 09.11.2010. године, када му је притвор укинут, а окривљени ББ на казну затвора у трајању од петнаест година, у коју му се урачунава време које проводи у притвору, почев од 17.02.2005. године, када је лишен слободе, па надаље. Истом пресудом, а на основу одредбе члана 193, 194 и 196 ЗКП-а, окривљени АА и окривљени ББ су обавезани да на име паушала плате суду износ од по 50.000,00 динара, у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења, као и да плате трошкове кривичног поступка, о чијој висини ће се одлучити посебним решењем.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-Тужилац за ратне злочине, због погрешно утврђеног чињеничног стања у односу на радње из оптужнице Ктрз.бр.17/04 од 05.11.2010. године, под II-1 тачка б и II-2 тачка б (помагање у лишењу живота девет цивилних лица одведених заједно са ВВ, званим “вв” из затвора Суда за прекршаје и помагање у лишењу живота одведених цивилних лица из Дома културе у Пилици) које су као недоказане изостављене из изреке првостепене пресуде, повреде Кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду уважи жалбу и преиначи побијану пресуду, тако што ће окривљеног ББ огласити кривим и за напред наведене радње, те обојици окривљених изрећи казне затвора у дужем трајању,

-окривљени АА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и нетачно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене КЗ-а, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи побијану пресуду, тако што ће га ослободити од оптужбе,

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде Кривичног закона и одлуке о казни и трошковима поступка, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи првостепену пресуду тако што ће окривљеног АА ослободити од оптужбе или да пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење и са захтевом да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа и

-бранилац окривљеног ББ, адвокат БА, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде материјалног права, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и са захтевом да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа другостепеног суда.

Одговоре на жалбу Тужиоца за ратне злочине поднели су окривљени АА и његов бранилац, адвокат АБ, као и бранилац окривљеног ББ, адвокат БА, са истим предлогом да се жалба Тужиоца за ратне злочине одбије као неоснована.

Тужилац за ратне злочине је у поднеску Ктрз.бр.17/04 од 06.06.2011.године предложио да се уважи жалба Тужиоца за ратне злочине и донесе пресуда у смислу жалбеног предлога, а да се жалбе окривљеног АА, његовог браниоца и браниоца окривљеног ББ, одбију као неосноване.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, је одржао седницу већа у смислу одредбе члана 375 став 1 ЗКП-а, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине – Милана Петровића, окривљеног АА и његовог браниоца – адвоката АБ, окривљеног ББ и његовог браниоца – адвоката БА, који су дали објашњења за ставове и предлоге изнете у жалбама, а заменик Тужиоца за ратне злочине остао и код писмено стављеног предлога, те је размотривши списе предмета заједно са побијаном пресудом, коју је испитао по службеној дужности у смислу одредбе члана 380 ЗКП-а, и након оцене жалбених навода и предлога, а имајући у виду и предлог Тужиоца за ратне злочине, нашао:

- жалбе су неосноване.

Наиме, првостепеном пресудом као и поступком који је претходио нису учињене битне повреде одредаба кривичног поступка, нити је на штету окривљених повређен кривични закон, а на које повреде Апелациони суд, као другостепени, у смислу одредбе члана 380 став 1 тачка 1 и 2 ЗКП, пази по службеној дужности. Стога се неосновано жалбом окривљеног АА побија првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка, при чему се у жалби уопште не наводи у чему се конкретно ове повреде састоје.

Жалбама бранилаца окривљених побија се првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП, тако што се истиче да је изрека пресуде нејасна, неразумљива и противречна разлозима пресуде у погледу радњи извршења за које су окривљени АА и ББ оглашени кривим, те да у образложењу пресуде нису дати јасни и потпуни разлози о одлучним чињеницама, а дати разлози су нејасни и противречни, тако да се не може закључити у ком својству је окривљени АА радње описане у изреци предузео. У жалби браниоца окривљеног ББ наводи се да у изреци у односу на тачку 1, 2 и 3 постоји битна противречност и неопредељеност суда у погледу тзв. принудног пресељења као облика радње извршења предметног кривичног дела, а разлози о одлучним чињеницама у супротни су изведеним доказима. Из тих повреда, по мишљењу браниоца проистекло је и погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, због чега се побијана пресуда за сада не може испитати.

Насупрот изнетим жалбеним наводима, по оцени Апелационог суда, изрека пресуде је јасна, како у односу на окривљеног АА, тако и у односу на окривљеног ББ и садржи сва битна обележја предметног кривичног дела за које су ови окривљени оглашени кривим. Наиме, из изреке пресуде се јасно види коју радњу извршења предметног кривичног дела, на који начин и у ком својству је сваки од окривљених предузео, док су у образложењу пресуде су дати јасни и потпуни разлози о свим одлучним чињеницама који не садрже никакве нејасноће, нелогичности, нити противречности, па ни оне на које се указује у изјављеним жалбама, због чега су напред изнети жалбени наводи бранилаца окривљених оцењени као неосновани.

Бранилац окривљеног АА на више места у жалби оспорава закључке првостепеног суда у погледу облика учешћа окривљеног АА у извршењу предметног кривичног дела, истичући да његов брањеник није наредио узимање талаца, нити је наредио да се према неким лицима нечовечно поступа, те да он лично физички није узео нека лица за таоце, нити је лично према неком лицу предузимао акте нечовечног поступања.

Ове жалбене наводе Апелациони суд оцењује неоснованим, будући да окривљени АА није ни оглашен кривим да је наредио предузимање напред наведених радњи, (њему уосталом тако нешто оптужницом и није стављено на терет) већ се узимање за таоце по својој природи оцењује као делатност која се врши у склопу ширих и свеобухватнијих активности и није индивидуализована и изолована радња. Реч је о поступку који претпоставља доношење заједничке одлуке и претходни договор, а што је облик извршења предметног кривичног дела за које је окривљени АА оглашен кривим. Имајући у виду да је сваки сегмент у подели улога између окривљеног АА и окривљеног ББ у вези претходног договора и заједничке одлуке да се узму за таоце цивили, војно способни мушкарци муслиманске националности из села Дивича дана 27.05.1992.године и дана 01.06.1992.године из села Ђулићи, Клиса и других насеља са муслиманским становништвом, те да се принудно расели муслиманско становништво села Козлук у образложењу побијане пресуде детаљно описан, и за сва та чињенична утврђења у побијаној пресуди су дати исцрпни, логични и аргументоване разлози, које у свему као правилне прихвата и овај суд (а о чему ће у наставку пресуде у делу који се односи на утврђено чињенично стање бити више речи), док се из саме изреке јасно види за које радње је сваки од окривљених оглашен кривим, то су супротни жалбени наводи бранилаца окривљених, оцењени као неосновани. Жалбени наводи браниоца окривљеног АА којима указује на радње које окривљеном АА нису ни стављене на терет, нити је за њих оглашен кривим, већ се исте односе на окривљеног ББ, беспредметни су,(па самим тим нису били предмет оцене од стране овог суда).

Не стоји навод жалбе браниоца окривљеног ББ да у изреци побијане пресуде у односу на тачку I – 1), 2) и 3) постоји битна противречност и неопредељеност суда у погледу тзв. принудног пресељења као облика радње извршења предметног кривичног дела, будући да се из изреке јасно види да је окривљени ББ под I тачка 1 и 2 изреке оглашен кривим за радње узимања талаца – цивила, војно способних мушкараца из напред наведених места, док је тачком три оглашен кривим за принудно расељавање села Козлук, због чега су ови жалбени наводи оцењени као неосновани.

Жалбама бранилаца окривљених побија се првостепена пресуда и због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 10 ЗКП, тако што се у жалби браниоца окривљеног АА, наводи да је првостепени суд погрешно узео у обзир изјаве сведока прибављене путем међународне правне помоћи, тако што је кршећи начело непосредности читао записнике о тим саслушањима изворно сачињене на страном језику од стране истражитеља МКТЈ, који су, по мишљењу овог браниоца, морали бити изузети из списа, без обзира на предлоге странака, док се у жалби браниоца окривљеног ББ, адвоката БА детаљније образлаже наведен основ побијања првостепене пресуде, уз изношење сопственог мишљења због чега изјаве узете од стране истражитеља МКТЈ не могу користити као доказ у поступку, јер, како се наводи у жалби те изјаве нису “сведочке изјаве” ни по форми, ни по садржају, ни по начину узимања.

Ови жалбени наводи су оцењени као неосновани, с обзиром да је одредбом члана 14-а Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине између осталог предвиђено да се докази прикупљени или изведени од стране МКТЈ могу, након уступања, као што је овде случај, користити као докази у кривичном поступку пред домаћим судом, под условом да су прикупљени или изведени на начин предвиђен Статутом и Правилником о поступку и доказима МКТЈ, док се постојање или непостојање чињеница које се доказују тим доказима, цени у складу са одредбама Законика о кривичном поступку. Како је из списа утврђено да су изјаве прикупљене на начин предвиђен Статутом и Правилником о поступку и доказима МКТЈ од стране Тужиоца МКТЈ и од њега овлашћених органа, у складу са одредбама члана 16 и 18 Статута МКТЈ и правила 39 Правилника о поступку и доказима везаним за вођење истрага, што иначе странке нису оспоравале, због чега се напред изнети жалбени наводи бранилаца окривљених не могу прихватити.

Ово посебно када се имају у виду и примедбе садржане у решењу Врховног суда Србије Кж2.р.з.22/08 од 21. маја 2008. године да се ни у случају хашких изјава сведока који нису дошли на претрес, не ради о недозвољеним доказима, већ се исти могу користити, те је и по оцени овог суда, првостепени суд правилно поступио када је у фази поступка пре доношења пресуде КВ.бр.5/05 одбио предлог одбране да се из списа издвоје записници о изјавама узетим од стране истражитеља МКТЈ и то како оних који су непосредно приступили на претрес, тако и оних који нису непосредно саслушани на претресу, а будући да предлози за издвајање ових изјава нису дати након поновног отварања главног претреса дана 16.02.2010. године, то су напред изнети наводи жалби бранилаца окривљених да је првостепени суд прекршио начело непосредности читањем записника о саслушању сведока узетих путем међународне правне помоћи сачињених на страном језику од стране истражитеља МКТЈ, оцењени као неосновани. Ово стога, јер је првостепени суд оцењујући доказну снагу ових изјава, имао у виду одредбе Правила 92 бис Правилника о поступку и доказима које дају могућност претресном већу МКТЈ да прихвати писмене изјаве сведока уместо усменог сведочења, само када се њима доказује нешто друго, а не дела и понашање оптуженог за које се он терети, као и да се писмене изјаве могу користити када сведок приступи у суд, када се омогући његово унакрсно испитивање и када он потврди да је изјава тачна, те је и веће Апелационог суда мишљења да законодавац приликом доношења Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, регулишући коришћење доказа прикупљених од МКТЈ, а посебно у случају када сведоци не дођу на претрес, свакако није имао за циљ да се ова могућност коришћења доказа МКТЈ тумачи на екстензивнији начин у односу на онај који се примењује пред МКТЈ, а како то првостепени суд правилно закључује на страни 58 образложења побијане пресуде. Што се пак тиче сведока који су приступили на претрес, а претходно су дали изјаве и хашким истражитељима, које су им и предочаване на претресу, Апелациони суд налази да је првостепени суд ове изјаве правилно третирао као саставни део исказа сведока, а који су били предмет свестране оцене од стране првостепеног суда, због чега су супротни жалбени наводи оцењени као неосновани.

Осим тога, и по налажењу овог суда, првостепени суд је оцењујући доказну снагу изјава узетих од стране МКТЈ правилно ценио и чињенице које је утврдио из дописа заменика Тужиоца МКТЈ Давида Толберта од 11.10.2007. године, које се односе на процедуру узимања изјава од сведока од стране МКТЈ, а како је то детаљно објашњено на странама 58 и 59 побијане пресуде. Стога су жалбени наводи браниоца окривљеног ББ којима се оспорава начин узимања ових изјава уз указивање на немогућност коришћења истих као доказа у поступку, оцењени су као неосновани, имајући у виду и напред наведено, када је реч о коришћењу хашких изјава пред домаћим судом. С обзиром на чињеницу да се према Правилнику МКТЈ, сведоци не упозоравају на дужност казивања истине и последице давања лажног исказа, те да су изјаве узимане у време када није био у току кривични поступак против конкретних лица за конкретне радње, то су наводи жалбе браниоца БА којима се указује да су изјаве узете без потребних упозорења која предвиђа наш Законик о кривичном поступку, без значаја.

Жалбене наводе браниоца окривљеног ББ да је првостепена пресуда донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 1 и 2 ЗКП, јер је председник првостепеног већа учествовао у одлукама о притвору у фази истраге против овог окривљеног, због чега се по мишљењу браниоца председник већа морао сам изузети од суђења, Апелациони суд оцењује неоснованим, јер учествовање поступајућег председника првостепеног већа у доношењу одлука о продужењу притвора окривљеном ББ у претходном поступку, не представља разлог за његово изузеће,у смислу одредбе члана 40 ЗКП-а, па се самим тим у конкретном случају не може говорити о напред наведеној битној повреди одредаба кривичног поступка, с обзиром да је реч о одлукама које се односе на мере обезбеђења присуства окривљеног у току кривичног поступка којима се није прејудуцирала одлука првостепеног суда у погледу кривичне одговорности окривљених.

Такође, су неоснован и жалбени наводи браниоца окривљеног ББ, да је његовом брањенику ускраћено право на улагање жалбе на пресуду јер због болести није био у могућности да исту изјави. Ово стога, јер из списа произлази да је првостепени суд поводом поднеска окривљеног ББ, којим је у току трајања рока за изјављивање жалбе на пресуду, тражио продужење тог рока, обавестио окривљеног ББ да одредбе члана 363 и 504-г Законика о кривичном поступку не дају могућност продужења рока за изјављивање жалбе на пресуду. Након тога, првостепени суд је и поводом поднеска браниоца окривљеног ББ, од 09. маја 2011. године којим је тражио да се наведена молба окривљеног за продужење рока цени као молба за повраћај у пређашње стање у смислу одредбе члана 184 ЗКП, истог дана обавестио окривљеног ББ да се о молби за повраћај у пређашње стање може одлучивати само уколико се истовремено са молбом преда и жалба на пресуду, чије изјављивање у прописаном року је пропуштено из оправданих разлога које је неопходно навести, те да је одредбом члана 184 став 2 ЗКП предвиђено да се по протеку 3 месеца од дана пропуштања, повраћај у пређашње стање не може тражити. Имајући у виду да упркос наведеном обавештењу, није поступљено у складу са цитираном законском одредбом, то у конкретном случају нема говора о ускраћивању права окривљеног ББ на подношење жалбе. Такође не стоје ни жалбени наводи браниоца овог окривљеног да је у конкретном случају поступак морао бити прекинут док се не утврди способност окривљеног ББ за учествовање у жалбеном поступку, будући да ови наводи немају упориште у закону.

Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања жалбом окривљеног АА и његовог браниоца, те браниоца окривљеног ББ, оспорава се оцена суда о изведеним доказима, те чињенични и правни закључци првостепеног суда које подносиоци жалби сматрају погрешним, тако што се у жалби окривљеног АА углавном понавља одбрана изнета током првостепеног поступка, те пориче извршење предметног кривичног дела и тачност навода који се тичу његове одговорности, истичући да је првостепени суд селективно ценио доказе и право примењивао на начин који је био довољан за доношење осуђујуће пресуде. Даље се у жалби окривљеног АА, као и његовог браниоца оспораваjу закључци првостепеног суда у погледу функција које је окривљени АА обављао у инкриминисаном периоду и овлашћења која је из истих црпео, истичући да председник Привремене владе или Кризног штаба по Уставу и Закону о одбрани, Закону о војсци, нема никакву наредбодавну функцију према припадницима оружаних снага, ни према војсци ни полицији, те се с тим у вези указује на исказ стручног лица др ЗЗ. Бранилац окривљеног АА у жалби надаље истиче да су закључци првостепеног суда о надлежности органа ратне општине Зворник апсолутно неодрживи јер се не види на којим чињеницама су засновани, а стим у вези наводи се да је преслободан закључак првостепеног суда да је окривљени АА одговоран за операције узимања талаца и принудна расељавања становништва, само зато што је био члан органа у чијем саставу су били и представници војске и полиције.

Осим тога, жалбама окривљеног АА, као и бранилаца окривљених оспорава се постојање претходног договора између окривљеног АА и ББ (у рату зв. “ББ1”) и заједничке одлуке да узму за таоце цивиле, војно способне мушкарце муслиманске националности, те да принудно раселе муслиманско становништво села Козлук, а такође се оспоравају чињенична утврђења у погледу начина на који су ови окривљени предузели радње описане у изреци побијане пресуде. Истиче се да то не произилази ни из једног писменог доказа, нити исказа неког сведока, при чему се у жалбама указује на постојање наредбе команданта бригаде Бирач, СС од 28.05.1992. године, која је, како се наводи, наводно прослеђена штабу ТО Зворник, и из које се по мишљењу браниоца окривљеног АА види да ово што се покушава ставити на терет његовом брањенику је одлука која је донета од стране војних органа власти која нема никакве везе са функционисањем привремених органа власти, посебно када се има у виду датум доношења наредбе, због чега бранилац указује на потребу да се ова наредба повеже са исељењем становништва Дивича које је кренуло аутобусима према Власеници, одакле је враћено, па према Црном Врху, истичући да је одмах сутрадан након тог догађаја уследило доношење ове наредбе. Такође се указује и на одговорност других лица за догађаје који су предмет овог поступка, а пре свега одговорност ГГ, (такође окривљеног у овом поступку против кога је поступак раздвојен).

По оцени Апелационог суда, насупрот изнетим жалбеним наводима, првостепени суд је свестраном анализом и правилном оценом одбрана окривљених и свих изведених доказа, како појединачно тако и у њиховој међусобној повезаности поуздано утврдио све одлучне чињенице те да су окривљени АА и ББ извршили радње за које су оглашени кривим у изреци побијане пресуде, и о томе у образложењу побијане пресуде дао јасне, исцрпне и логичне разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд. Стога су жалбе окривљеног АА и његовог браниоца, те жалба браниоца окривљеног ББ, којима се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, а с тим у вези и примена Кривичног закона, оцењене као неосноване.

Насупрот наводима жалби окривљеног АА и његовог браниоца, првостепени суд је за своје закључке у погледу овлашћења која је окривљени АА имао као председник Привремене владе и члан Ратног штаба и Ратног секретаријата у новоформираној српској општини Зворник у инкриминисаном периоду, те радњи које је у том периоду предузимао у наведеним својствима, у образложењу побијане пресуде дао јасне и логичне разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд, те су супротни жалбени наводи окривљеног АА и његовог браниоца оцењени као неосновани.

Наиме, и по оцени овог суда, с обзиром на састав наведених органа- Ратног штаба и Ратног секретаријата, првостепени суд насупрот наводима жалби, правилно закључује да окривљени АА као председник Привремене Владе и очигледно први члан једног и другог органа, представља тело које има капацитете за одлучивање о питањима која у себи садрже и политички и војни аспект – узимање талаца, принудна расељавања, будући да су у саставу Ратног штаба и представници војске – ТО у то време – ББ1 (окривљени ББ) и ДД – официр ЈНА, те полиције – начелник полиције ЂЂ, као и председник Секретаријата за народну одбрану ЕЕ. С тим у вези правилан је и закључак првостепеног суда да органи Привремене владе, Ратни секретаријат и Ратни штаб, сигурно не случајно, су формирани 20.маја, дан након повлачења војске ЈНА, те да окривљени АА сигурно није случајно члан и то први, и једног и другог органа. О свему овоме су у образложењу побијане пресуде дати детаљни разлози које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд, а који се наводима жалби окривљеног и његовог браниоца не доводе у сумњу, због чега су жалбе којима се у овом делу побија првостепена пресуда, оцењени као неосновани.

Дакле, насупрот наводима жалби, и по налажењу овог суда, првостепени суд је ваљаном оценом изведених доказа, ближе наведених у образложењу побијане пресуде, правилно закључио да је узимање талаца (радње под I – 1 и 2 изреке побијане пресуде) резултат заједничке, усмено донете одлуке, у чијем доношењу су учествовали окривљени АА и ББ, те да одлуке да се узму таоци (Дивичани и мештани села Клиса, Ђулићи и др.) као и да се принудно расели становништво села Козлук (I-3 изреке), представљају одлуке које по садржини имају и војни и политички аспект, који су нераскидиво повезани. Образлажући овакав свој закључак првостепени суд правилно констатује да није ни било за очекивати да доносилац овакве одлуке оставља писмени траг о њој, чије извршење у конкретном случају представља кривично дело, па позивање у жалбама на непостојање писмене одлуке донете од стране окривљених у вези са радњом узимања талаца и принудног расељења, је без утицаја на правилност напред изнетог закључка првостепеног суда.

Наиме, да је узимање талаца и принудно расељење становништва села Козлук резултат заједничке одлуке окривљених АА и ББ, насупрот тврдњама подносилаца жалби, првостепени суд је дошао на основу бројних изведених доказа, како писмених, тако и исказа саслушаних сведока, а делимично и одбране окривљеног АА, који и сам у својој одбрани и за Дивич и за Козлук навео да су одлуке, (истина само о слању Дивичана према Тузли и наводном добровољном омогућавању исељења Козлучана), усмено донете на Влади, и да су задужени штаб ТО (чији командант је ББ1 – окр.ББ) и полиција да одраде одређене послове, при чему је првостепени суд правилно поступио када није прихватио одбрану окривљеног АА да је за Дивичане одлучено само да се пошаљу ка Тузли, као и да је Козлучанима одобрено добровољно исељавање, јер је оваква одбрана оповргнута бројним изведеним доказима, (о чему ће касније код конкретних догађаја бити више речи). О свему овоме су у образложењу пресуде дати јасни, логични и аргументовани разлози које у свему као правилне прихвата и овај суд, због чега су супротни наводи жалби оцењени као неосновани.

У прилог напред изнетом закључку поред многих других, говоре и искази сведока СС1, члана Привремене владе, СС2, СС3 повереника Председништва Српске Републике БиХ, који је у Зворник дошао 11.06.1992. године с циљем да организује Ратно повереништво и врати у функцију цивилне органе власти, СС4, у то време Команданта Савезне бригаде Савезног СУП-а, те сведока „Н“, члана Привремене владе, чији искази су у побијаној пресуди детаљно интерпретирани и цењени како појединачно, тако и у међусобној вези и у склопу одбране окривљених, а разлози из којих је првостепени суд прихватио исказе наведених сведока у свему су прихватљиви и за овај суд и исти наводима жалбе окривљеног АА и његовог браниоца нису доведени у сумњу.

Да је окривљени АА учествовао у радњама узимања талаца, насупрот наводима жалби окривљеног АА и његовог браниоца, и по оцени овог суда произлази из упечатљивог исказа сведока СС4, из чијег исказа је утврђено да му је познато да су на територији БиХ постојали логори, сабирни центри, да је политика странке СДС (чији председник у општини Зворник је био окривљени АА) била да се Муслимани организовано, плански и систематски иселе из простора Републике Српске, да је такав логор био формиран у Батковићу, и у Челопеку, да су Дом културе у Челопеку чували резервни полицајци, а “Привремена Влада поставља Команданта Штаба ТО, као што командира станице полиције поставља цивилна власт уз сагласност МУП-а”. Овај сведок је тврдио да нико није могао да користи простор у власништву општине без сагласности локалне власти, те да је немогуће да Председник Владе не зна да ту постоји објекат, те да је локална власт имала контролу власти над свим оним што се дешава у општини, а касније када је војска почела да чува логоре, ту је био ангажован Међународни Црвени Крст, а до тада је то радила локална власт. Имајући у виду да је одбрана окривљеног АА у којој је тврдио да ниједног момента ниједан орган није известио Владу да је формиран неки затвор и да он није имао уопште информације о томе, оповргнута исказом сведока СС4, који је првостепени суд прихватио као убедљив, о чему су у образложењу пресуде дати јасни и логични разлози, то су наводи жалбе окривљеног АА којима се оспорава оцена исказа овог сведока, оцењени као неосновани.

И по оцени овог суда, првостепени суд правилно закључује да се у конкретном случају ради о оснивању заточеничких објекта за цивиле војно способне мушкарце Муслимане, што је противзаконито па иако о таквим објектима – оснивању и њиховом раду нема писменог трага, па жалбени наводи којима се оспорава овакав закључак првостепеног суда, оцењени су као неосновани, будући да је из изведених доказа – исказа напред наведених сведока, несумњиво утврђено да су такве одлуке доношене, и то очигледно у ужем саставу, који су сигурно чинили председник Привремене владе и командант Штаба ТО, а на шта указују и многобројни други докази које је првостепени суд у образложењу побијане пресуде детаљно анализирао,

Насупрот наводима жалби, у погледу односа локалне власти и друштвено-политичке заједнице и војних структура, из писменог извештаја и исказа стручног лица др ЗЗ, судског вештака за област руковођења и командовања, организацију и функционисање војске и система одбране Републике Србије, утврђено је да су њихове функције испреплетане, те да је постојала сарадња јединица, штабова и установа ТО са органима Општине Зворник - Привременом владом, будући да према Упутству о употреби ТО, ДПЗ па и општина Зворник уређују и организују народну одбрану на својој територији, те међусобна повезаност оружане борбе и неоружаних облика отпора условљава непрекидну сарадњу свих органа, што је детаљно образложено на странама 88 и 89 побијане пресуде. Наиме, супротно жалбеним наводима окривљеног АА и његовог браниоца, првостепени суд је из извештаја и исказа стручног лица правилно утврдио да је управо председник Владе, могао да употреби свој ресорни орган МУП, да захтева од њега да полиција нешто уради и да задужи полицијску структуру за неки задатак, а Команданта ШТО да замоли да исто нешто учини и фактички је немогуће да ТО спроводи нека дејства, а да са тим не буде упознато општинско руководство које о свим питањима може да се договара и одлучује заједно са ТО, осим да наређује употребу јединица ТО. Имајући у виду наведено, инсистирање у жалбама окривљеног АА и његовог браниоца на овај део исказа стручног лица, без икаквог је значаја, будући да се окривљеном АА и не ставља на терет, нити је оглашен кривим за наређење употреба јединица ТО. При томе, првостепени суд правилно закључује да су утврђења стручног лица, ближе наведена на поменутим странама првостепене пресуде, у складу са одбраном окривљеног АА да је “задужио полицију и ТО за неке задатке” - у погледу Дивичана и Козлучана – код Дивичана, како је тврдио, задужио је начелника ТО и полицију само да пропрати људе, а код Козлучана Привремена влада је, како каже, усмено одлучила да се људи пусти, а задужила ТО и МУП да то одради, с тим што је окривљени тврдио да је исељење Козлучана било добровољно, коју одбрану у погледу карактера исељења првостепени суд није прихватио, правилно утврдивши да је реч о принудном исељењу, (о чему ће у наставку образложења бити више речи).

Наводи жалбе окривљеног АА и његовог браниоца којима се жели представити да окривљени АА као председник Привремене владе са напред наведеним догађајима није имао никакве везе, те означавање ГГ као главног кривца и практично јединог који је био упознат са дешавањима која су окривљеном АА и ББ стављена на терет, а што су ови окривљени тврдили и у својој одбрани, не могу се прихватити јер су оповргнути напред наведеним доказима. Ово тим пре јер је првостепени суд имао у виду значај и улогу Јове ГГ у поменутим догађајима, међутим, упркос томе, и по налажењу овог суда, правилан је закључак првостепеног суда да активности ГГ, републичког посланика, и такође окривљеног у овом поступку, као трансмитера политике СДС-а са врха, са Пала, не искључује одговорност окривљеног АА, који као председник Привремене Владе представља првог човека на локалном политичком нивоу, поготову у ситуацији када Скупштина Општине чији је председник био ГГ, не функционише, што није спорно, а такође не искључује ни одговорност ББ као општевојног команданта у операцијама узимања талаца (о чијим активностима и улози у предметним догађајима ће касније бити речи код одговора на жалбене наводе његовог браниоца). Теза одбране окривљеног АА да су у време инкриминисаних догађаја постојали закони Републике Српске, и да он није овлашћен за радње које су предмет поступка, а који наводи се понављају и у жалби, и по оцени овог суда не може се прихватити, будући да је јасно да нико ни не може бити овлашћен за овакве радње – узимање талаца, јер исте представљају кривично дело. а како то правилно закључује и првостепени суд, те су и ови жалбени наводи оцењени као неосновани.

Имајући у виду наведене доказе, те исказ сведока СС5, председника редовног суда у то време, из којег је утврђено да је у време када су боравили Дивичани у Дому културе у Челопеку (ДКЧ) било познато да су они ту, али да суд није имао везе са тим људима, као и исказ сведока СС6 који је тврдио да је било познато да су у Дому културе око кога се могла видети полиција, били затворени Дивичани и да су они одвојени за размену, а о чему се изјашњавао и сведок .. Р“ - технички секретар у ШТО, као и тврдње оштећених Дивичана ''да је цео Зворник знао да су они затворени и шта им се дешава'', и по оцени овог суда крајње неуверљиво и нелогично звучи одбрана окривљеног АА да он чак и не зна да су прво у Новом извору, а потом у ДКЧ људи уопште били затворени, те су наводи жалбе окривљеног АА којима се у овом делу оспоравају закључци првостепеног суда, оцењени као неосновани, будући да је јасно да је сама чињеница да су људи били затворени била опште позната.

Да су окривљени АА и ББ дана 29. маја 1992.године, из зграде ''Нови извор'' окривљени пребацили 162 лица са два аутобуса предузећа ''Дринатранс'' у пратњи полиције, и затворили у Дом културе у Челопеку, уз обавештење да ће ићи у размену за лица српске националности, где су боравили до око 1. јула 1992.године под стражом припадника резервне полиције, након чега су неразмењени и преживели таоци, њих око 116, уз пратњу полиције пребачени и затворени у нелегално основани Суд за прекршаје у Зворнику, првостепени суд је несумњиво утврдио из исказа оштећених, као и исказа сведока – стражара у Дому културе Челопек, о чему су у образложењу пресуде дати јасни, детаљни, аргументовани и за овај суд прихватљиви разлози који се наводима жалби не доводе у сумњу, те су жалбе којима се у овом делу оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, оцењене као неосноване.

Насупрот наводима жалби, у прилог закључку првостепеног суда да су окривљени АА и ББ заједнички донели одлуку да се узети таоци сместе у ДКЧ, и по оцени овог суда, осим напред наведеног, говоре и искази сведока – припадника полиције СМ Зворник, који су анализирани на странама 91-93 образложења побијане пресуде. Наиме, из исказа сведока СС7, помоћника командира СМ, утврђено је да је он пропратио Дивичане у ДКЧ из просторија „Новог Извора“ по задатку пок.ПП помоћника командира који му је рекао да ће они ту бити пар дана, а потом отићи на подручје под контролом Муслимана, да је испред „Новог Извора“ у аутобусима «Дринатранса» затекао Дивичане које је познавао, а чији исказ је у сагласности са исказима оштећених да их је довео у ДКЧ и да су се ту сместили. Овај сведок је још пред истражитељима МКТЈ навео је да му је покојни ПП казао да је заповести у вези са аутобусима «Дринатранса» примио од Кризног штаба, при чему и по оцени овог суда, насупрот наводима жалбе окривљеног АА, првостепени суд правилно закључује да се очигледно ради о Привременој влади, јер у то време Кризни штаб више не постоји, те да су на основу тога Дивичани премештени и у ДКЧ, где ће наводно бити безбеднији, а што се уклапа управо са обраћањем АА оштећенима у „Новом извору“ пре њиховог пребацивања у ДКЧ. Стога су наводи жалбе окривљеног АА којима се у овом делу оспоравају закључци првостепеног суда, оцењени као неосновани.

Будући да је првостепени суд из исказа сведока – припадника полиције, правилно утврдио да је управо Привремена Влада, а како то наводи сведок СС8, помоћник Командира СМ, донела одлуку за све такве појаве (затворене цивиле који су смештени у те објекте, јер, како наводи сведок, нико није могао да им гарантује безбедност), да се храна обезбеђује из хотела ,,Дрина" што и по оцени овог суда, насупрот наводима жалби, уз остале доказе, директно указује на одговорност окривљеног АА као Председника Привремене Владе, те окривљеног ББ као Команданта Штаба Територијалне Одбране и активног учесника у раду и доношењу одлука те Владе, за радњу узимања талаца. О овоме сведочи и наредба Привремене Владе од 24. априла којом се привремено уступа хотел „Дрина" станици ЈБ, а из тог хотела се несумњиво достављала храна затворенима у Дому културе у Челопеку, где су из зграде Новог извора пребачени затворени Дивичани, а што је у складу са исказом сведока Маринка СС8 као и исказом стручног лица др ЗЗ у делу у коме је, објашњавајући одредбе из Упутства о употреби Територијалне Одбране ССНО, изнео да командант штаба ТО под чијом су ингеренцијом материјални капацитети, најчешће у сарадњи са општинском структуром, обезбеђује допремање хране (у овом случају за затворене), како је то детаљно образложено на страни 92 побијане пресуде.

Да је окривљени АА посетио затворене Дивичане у згради "Новог извора" у Зворнику и од истих захтевао да се сви потпишу и изразе лојалност српским властима, те саопштио да ће из "Новог извора" бити пребачени на безбедније место, првостепени суд је на несумњив начин утврдио из исказа оштећених Дивичана, саслушаних у својству сведока под псеудонимом ,,један“, ..два“ "3", сведока "А", "Алфа", сведока "пет“, "Д", чије исказе је првостепени суд прихватио као уверљиве, веродостојне и логичне, будући да су и приликом суочења са окривљеним АА, који је негирао њихове наводе, за разлику од њега оставили убедљив утисак на суд, па с тим у вези и Апелациони суд наводе жалбе окривљеног АА, којима се оспорава оцена исказа наведених сведока, оцењује неоснованим. При томе је првостепени суд правилно поступио и када није прихватио одбрану окривљеног АА у делу где је тврдио да му није познато да су у згради "Новог извора " били три дана (која зграда је иначе удаљена свега 100 метара од седишта Привремене Владе), да он у њу никада није ушао и да су га оштећени сигурно заменили са сведоком “Н”, пошто је у предмету прочитао да је сведок ,,Н" изјавио да је посећивао Дивичане у Новом извору, те да он не зна да ли се сведок Н представио као АА или је оштећене неко наговорио да тако кажу, јер је оваква одбрана неубедљива, а детаљни разлози првостепеног суда из којих иста није прихваћена дати су на странама 83 и 84 побијане пресуде, које у свему као правилне прихвата и овај суд.

Наводи жалбе окривљеног АА којима се оспорава оцена исказа сведока СС9, за овај суд су неприхватљиви, с обзиром да је првостепени суд дао јасне и логичне разлоге из којих није прихватио исказ овог сведока у делу у коме је тврдио да није улазио са окривљеним АА у зграду „Новог Извора“, а кога иначе познаје као општинског инспектора. Прихватљив је закључак првостепеног суда који је у овом делу одбацио наводе овог сведока као неискрене, неуверљиве и очигледно усмерене на помоћ оптуженом АА у избегавању кривичне одговорности, будући да је прихватио исказе оштећених као уверљиве, веродостојне и логичне, а сведоци су и приликом суочавања са оптуженим АА за разлику од њега оставили убедљив утисак на суд..

Да су преживели Дивичани дана 15.07.1992.године пребачени у сабирни центар у Батковићу одакле су заиста и размењени за лица српске националности са територије БиХ, под контролом муслиманских снага, првостепени суд је правилно утврдио читањем Прегледа извршених превоза по налогу Привремене владе СО Зворник и Штаба ТО, сачињеног од стране ДД ''Дринатранс'' Зворник дана 21.07.1992. Наиме, из овог доказа је утврђено да је под датумом 15.07.92. уписан превоз затвореника са четири аутобуса на релацији Зворник-Бијељина, Батковић, док је читањем телеграма од 15.07.92. упућеног примаоцу Корпус Угљевик, утврђено да њиме пошиљалац ТО Зворник обавештава Корпус Угљевик ''да стижу заробљеници из Зворника. Кренули су пре 15 мин.', а који докази, насупрот наводима жалби, и по оцени овог суда, указују да је постојао континуитет у власти на људима у радњама узимања за таоце. Због тога су наводи жалби којима се у овом делу оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, оцењени као неосновани.

Када су у питању догађаји описани под I-1 (злочини према становницима села Дивич) изреке побијане пресуде и улога окривљеног ББ (у рату званог ББ1) у истим, првостепени суд је на основу изведених и ваљано оцењених доказа несумњиво утврдио да је овај окривљени спроводећи одлуку донету заједно са окривљеним АА усмено наредио припадницима ТО да силом раздвоје од жена и деце, војне способне мушкарце Дивичане, правилно закључивши да је у конкретном случају искључена могућност да је неко други приликом спровођења ове одлуке могао да ангажује припаднике ТО који су под командом окривљеног ББ. Ово из разлога, јер је и по оцени овог суда,првостепени суд на несумњив начин утврдио да је управо на дан одигравања предметних догађаја дана 27.05.1992.године окривљени ББ опште војни командант свих војних формација на територији СО Зворник, о чему су у образложењу побијане пресуде дати детаљни, аргументовани и за овај суд прихватљиви разлози који се наводима жалбе браниоца окривљеног ББ не доводе у сумњу.

Ово посебно јер ни сам окривљени ББ не спори да СС10 (командант зворничке бригаде) тада не командује јединицама, наводећи да СС23 нема везе са Домом културе у Челопеку. Имајући у виду да је несумњиво утврђено да су јединице ЈНА већ напустиле територију Зворника дана 19.маја 1992.године, те да је према исказу стручног лица окривљени ББ функционисао без непосредне везе са вишом командом, а што је уосталом у складу са одбраном овог окривљеног да изнад себе никога није имао, то напред изнети закључак првостепеног суда наводима жалбе браниоца окривљеног ББ није доведен у сумњу. Ово тим пре, јер се неколико дана касније, дана 01.06.1992.године сам окривљени ББ у писменом Овлашћењу број 1957/92 (о чему ће у наставку образложења у вези догађаја под I-II изреке пресуде бити више речи) легитимише као надређени свим војним и полицијским органима под контролом снага српског народа.

Првостепени суд је из „сагласних исказа оштећених Дивичана саслушаних у својству сведока под псеудонимима „З“, „В“, „Један“, „Два“, „Три“, „А“, „Алфа“, „Пет“ и „Д“ несумњиво утврдио да је иста војска са ознакама ТО, која их је претходно пратила ка Црном врху пешке, допратила до зграде Новог извора у којој су војно способни мештани села Дивич смештени у једну просторију без намештаја, величине отприлике 7x5 у којој је била велика гужва јер их је били укупно 174, где су боравили две ноћи, односно три дана, а потом пребачени у Дом културе у Челопеку. О овоме су у образложењу побијане пресуде дати детаљни разлози који се наводима жалбе браниоца окривљеног ББ не доводе у сумњу.

Насупрот наводима жалбе браниоца овог окривљеног, првостепени суд је у образложењу пресуде дао исцрпне разлоге у вези свих радњи које је окривљени ББ у својству команданта штаба ТО (на коју функцију је именован одлуком Привремене владе број 01-023-44/92 од 28.04.1992.године), те члана Ратног штаба (на коју је именован одлуком Привремене владе број 01-023-42/92 од 20.05.1992.године) предузимао у погледу узимања за таоце цивила војно способних мушкараца муслиманске националности дана 27.05.1992.године, 174 лица из села Дивич, на начин детаљно описан у изреци пресуде под I-1, које у свему као правилне прихвата и овај суд. Стога су наводи из жалбе браниоца окривљеног ББ, којима се у овом делу оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, оцењени као неосновани.

Насупрот наводима жалбе браниоца окривљеног ББ, и по оцени овог суда раздвојени војно способни мушкарци, се у смислу одредаба међународног хуманитарног права, сматрају таоцима, јер се ради о оштећенима незаконито лишеним слободе са намером да се употребе у циљу размене за становништво српске националности, о чему сведоче, како оштећени тако и сви стражари у Дому културе у Челопеку и резервни полицајци, наводећи да им је речено да ће затворена лица „ићи у размену“. О свему овоме у образложењу пресуде су дати јасни, детаљни и аргументовани разлози које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд, а који се наводима жалбе браниоца окривљеног ББ не доводе у сумњу, због чега је жалба којом се у овом делу побија првостепена пресуда, оцењена као неоснована.

С обзиром да је на несумњив начин утврђено да је узимање талаца-војно способних мушкараца, цивила муслимана житеља села Дивич, резултат заједничке одлуке окривљених, и то окривљеног АА као председника Привремене владе, а окривљеног ББ као команданта ШТО у то време, а која одлука је и спроведена на начин описан у изреци пресуде под тачком I-1 и то преко припадника ТО и касније уз ангажман припадника полиције ангажованих на њиховом обезбеђењу, то је и по оцени овог суда, насупрот наводима подносилаца жалби, правилан закључак првостепеног суда да су окривљени сходно одредбама члана 5 став 1 тачка б и став 2 тачка д и е Протокола II уз Женевске конвенције од 12.08.1949.године о заштити жртава међународних оружаних сукоба, били обавезни да лица лишена слободе из разлога у вези са оружаним сукобом (било да су интернирана или притворена), снабдеју храном и водом за пиће, заштите у здравственом и хигијенском погледу, омогуће коришћења лекарског прегледа и не дозволе да њихово физичко или ментално здравље и интегритет буду угрожени никаквим неоправданим чином или пропустом.

Наиме, није спорно да окривљени нису предузимали било какве мере ради обезбеђивања хигијенских и других услова за боравак Дивичана у ДКЧ јер и по оцени овог суда овакав закључак првостепеног суда произлази из начина на који су се окривљени бранили у погледу ове тачке оптужнице, да у време боравка Дивичана у ДКЧ нису имали никаква сазнања о њиховом смештању у овај објекат, што је иначе у потпуности демантовано бројним изведеним доказима и то исказима оштећених Дивичана саслушаних под псеудонимима ,,један“, ,,два“, ,,три“, „А“, „З“, „В“, „Алфа“ и ,,пет“ који су на скоро идентичан начин описали услове под којима су боравили у ДКЧ од 29.маја до око 01.јула 1992.године а који су детаљно анализирани од стране првостепеног суда. Искази наведених оштећених потврђени су исказима саслушаних сведока-стражара у ДКЧ - СС11, СС12, СС13, С14, сведока П, а што је детаљније описано на странама 94 и 95 побијане пресуде. Осим тога и сведок СС8,у то време командир полиције је навео да је код свих ових „смештаја“, како их он назива, постојао проблем воде и хране, а непостојање услове за боравак великог броја људи у оваквом простору логично произлази из саме намене објекта - Дом културе, како то правилно закључује првостепени суд, док се ти услови нису побољшали за време од месец дана боравка Дивичана у ДКЧ.

Насупрот наводима жалби, првостепени суд правилно закључује да су окривљени имали обавезу да обезбеде минималне прописане услове затворенима, будући да су одлучили да се таоци узму, свесно су пропустили да испуне ту своју обавезу, а услови у којима су боравили таоци су били такви да су вређали људско достојанство и били су опште познати, што све недвосмислено указује на грубо занемаривање њихове дужности као ''гаранта заштите'' ових лица и нечовечно поступање оптужених, као и постојање умишљаја у том правцу од стране оптужених уз пристанак на последице, како је то на страни 96 побијане пресуде детаљно објашњено.

Када су у питању радње описане под I – II изреке побијане пресуде првостепени суд је, и по оцени овог суда, насупрот наводима жалби, на несумњив начин утврдио да су окривљени АА и ББ заједнички одлучили да се делимично не испоштује првобитни договор о добровољном исељењу преко Сапне свих мештана муслимана из села Клиса, Ђулићи, Грбавци, Кучић куле и др., постигнут дана 31.05.1992. године између српске и муслиманске стране у кући СС15 у селу Петковци, и то тако што се војно способном мушком становништву неће дозволити исељење, где ће се силом узети за таоце ради размене, на начин описан у изреци пресуде под горе означеном тачком. Због тога су наводи жалби којима се у овом делу оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, оцењени као неосновани. Ово из разлога јер је првостепени суд овакво чињенично стање утврдио на основу изведених и ваљано оцењених доказа ближе наведених у образложењу побијане пресуде, а пре свега исказа сведока СС16, сведока СС8, командира полиције Зворника у том периоду, сведока СС15, у чијој кући су обављени преговори у селу Петковци, те исказе сведока „Q“ (К) који је иначе присуствовао седницама Привремене владе који је у кући СС15 био један од преговарача са српске стране. Наиме, сведок „Q“ је након суочења са сведоком СС16 потврдио да је договорено да ГГ обавести надлежну команду да се муслиманском становништву обезбеди превоз (иначе, тај превоз-камионе, којима су прво војноспособни муслимани, претходно раздвојени од жена и деце, одвежени и потом затворени у Техничком школском центру у Каракају (ТШЦ), управо је обезбедио сведок „Q“ и то на захтев територијалне одбране чији командант је био ББ1-окривљени ББ. О свему овоме у образложењу пресуде су дати јасни и аргументовани разлози који се наводима жалби не доводе у сумњу те их у свему као правилне прихвата и овај суд.

Насупрот наводима жалби, а и по налажењу овог суда, на очигледну измену првобитног договора да целокупно становништво напусти Ђулиће, Клису и локална села и да им се омогући одлазак ка Сапни (територији под контролом мулиманске стране) указују и искази сведока СС18, председника месне заједнице Ђулићи – представника муслиманске стране у преговорима, те сведока СС17, члана муслиманског Кризног штаба месне заједнице Ђулићи од почетка сукоба, а што је детаљно објашњено на страни 100 побијане пресуде.

По оцени Апелационог суда, супротно ставу подносилаца жалби, дешавања у штабу ТО на дан 01.06.1992.године, присуство окривљених АА и ББ, сведока К, ГГ, као и чињеница да су свега четири дана раније, 26.05.1992. године доносиоци одлуке о узимању талаца Дивичана, а потом 29.05. и њиховом затварању у ДКЧ такође окривљени, уз скоро истоветан ангажман територијалне одбране и полиције, које одлуке су такође биле усмене, указују да су окривљени управо донели одлуку да се војно способном мушком становништву не дозволи исељавање. При томе и по налажењу овог суда, првостепени суд правилно закључује да неспорна улога ГГ у наведеним догађајима не искључује одговорност окривљених АА и ББ па указивање подносилаца жалби на улогу ГГ у предметним догађајима без утицаја је на утврђену одговорност окривљених АА и ББ.

Наводи жалбе окривљеног АА да он нема никакве везе са овим догађајима јер је стигла наредба команданта Бирчанске бригаде да се раздвоје војно способни ради размене, као и да је војска раздвојила неколико стотина људи и сместила у ТШЦ и тамо их чувала док се не договори размена, а на коју наредбу се у жалбама позивају браниоци окривљених, по оцени овога суда без утицаја су на правилност напред наведеног закључка првостепеног суда. Ово из разлога јер су и окривљени АА и окривљени ББ у својим одбранама навели да уопште нису знали за ову наредбу у то доба, и да су је видели тек на суђењу када ју је на претресу показао сведок СС19, сведочећи о депортацији Козлучана, то је за кривичну одговорност окривљеног АА, као и окривљеног ББ, и по оцени овог суда поменута наредба ирелевантна. С тим у вези, првостепени суд правилно закључује да и евентуално поступање по таквој наредби не ослобађа одговорности, с обзиром да је спровођење незаконите наредбе такође незаконито и не искључује кривичну одговорност за радњу кривичног дела ратног злочина, те су наводи жалбе окривљеног АА да се сада види ко је то наредио и ко је одговоран, ирелевантни за његову кривичну одговорност.

Такође се неосновано жалбом окривљеног АА оспорава оцена исказа сведока СС20 званог сс20 с обзиром да су разлози из којих је првостепени суд прихватио исказ овог сведока у свему прихватљиви и за овај суд. Ово стога јер је сведок, након што му је предочена одбрана окривљеног АА у којој је негирао да је долазио у ТШЦ, остао при својим тврдњама да га је видео тамо и при томе био знатно убедљивији од окривљеног који је без убедљивих аргумената тврдио да је и овај сведок „наговорен и плаћен“ да тако каже, а што је детаљно образложено у побијаној пресуди. Ово тим пре јер првостепени суд правилно закључује да је окривљени АА слична неубедљива објашњења имао и оспоравајући тврдње затворених Дивичана који су га препознали у затвору „Нови извор“.

Насупрот наводима жалбе окривљеног АА, првостепени суд је из исказа сведока „Q“ несумњиво утврдио да је окривљени АА заједно са њим долазио до ТШЦ првог дана боравка талаца, али не приликом извођења СС21, као и да се уверио у услове боравка талаца у ТШЦ-у на начин како је то детаљно описао сведок „Q“. И по налажењу овог суда првостепени суд је правилно поступио када је у наведеном делу прихватио исказ овог сведока као животан и уверљив, о чему је у образложењу пресуде дао детаљне и аргументоване разлоге који се наводима жалбе окривљеног АА не доводе у сумњу. Стога је указивање у жалби овог окривљеног на разлике у казивању сведока „Q“ у фази истраге и на главном претресу у вези горе наведених чињеница, без утицаја на правилност утврђеног чињеничног стања. Ово из разлога јер је првостепени суд, насупрот наводима жалбе окривљеног АА, оцењујући исказ сведока „Q“ како појединачно, тако и у међусобној вези са осталим изведеним доказима, имао у виду и његову велику улогу и сазнања у вези и са другим догађајима чиме је, и по налажењу овог суда, правилно тумачио његове честе измене исказа и недоречености у различитим фазама поступка, а што је све детаљно образложено у побијаној пресуди.

У прилог закључку да је окривљени АА знао за услове боравка талаца у хали школе говори и исказ оштећеног СС21, чији исказ је од стране првостепеног суда детаљно анализиран на страни 125 побијане пресуде, а разлози из којих је у овом делу првостепени суд прихватио исказ наведеног сведока у свему су прихватљиви и за овај суд, и исти наводима жалбе окривљеног АА нису доведени у сумњу. Наиме, првостепени суд, оцењујући исказ сведока СС21 правилно закључује да његов исказ није у супротности са закључком суда да је и окривљени АА заједно са сведоком „К“( након што је сведок „К“ извео оштећеног СС21 из школе и довео у штаб ТО где су били СС22 и АА), отишао у ТШЦ којом приликом се и уверио у услове боравка талаца, при чему окривљени АА не спори да му је тог дана у штабу СС21 рекао какви су услови у школи. Према томе, наводи жалбе окривљеног АА којима се оспорава оцена исказа сведока СС21 без утицаја су на правилност напред изнетог закључка првостепеног суда.

Такође неосновано се и жалбом браниоца окривљеног ББ оспорава оцена сведока СС21 у погледу закључка првостепеног суда да је „главни командант“ који се чекао да дође у штаб ТО 01.06.1992. који је требало да потпише потврду око размене људи који су задржани у ТШЦ, управо био окривљени ББ. Ово из разлога јер ни сам окривљени ББ не спори своје присуство у штабу ТО тога дана, а о дешавањима у штабу ТО и активностима везаним за потенцијалну размену заробљених муслимана за лица српске националности која су, како се говорило, затворена на стадиону Тушањ у Тузли, прекуцавању спискова са именима око 700 затворених муслимана, и то по наредби окривљеног ББ, првостепени суд је у образложењу пресуде дао исцрпне разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд. Стога су наводи жалбе браниоца окривљеног ББ којима се жели представити да његов брањеник нема никакве везе са радњама узимања цивила за таоце војно способног мушког становништва из села Ђулићи, Клисе, Кучић Куле и других околних места, за овај суд неприхватљиви, с обзиром да су исти оповргнути како исказима сведока који су 01.јуна били присутни у Штабу ТО - поменутих оштећених СС22 и СС21, сведока ,,Р“, техничког секретара окривљеног ББ, те сведока „Q“, као и писменим доказом – Овлашћењем са печатом општинског Штаба ТО бр.1957/92 од 01.јуна 1992.године.

Наведени докази су детаљно анализирани како појединачно, тако и у међусобној вези и у склопу одбрана окривљених на странама 114-119, а разлози којима се првостепени суд руководио прихватајући исказе напред наведених сведока, те поменутог Овлашћења, у свему су прихватљиви и за овај суд, због чега су супротни жалбени наводи браниоца окривљеног ББ којима се оспоравају чињенични закључци првостепеног суда у погледу радњи описаних под I-2 изреке пресуде и указује на одговорност других лица за наведене догађаје, оцењени као неосновани.

Ово посебно када се има у виду да је и сам окривљени ББ на главном претресу од 14.10.2010.године потврдио да је управо он аутор текста Овлашћења од 01.06. 1992. године, (из којег је утврђено да он испред цивилне власти, полицијских снага и војних власти, овлашћује С22 и СС21 да пренесу поруку одговарајућим властима Тузле за размену становништва који се у једној и другој општини налазе у изолацији, да по основу наведеног наређује свим војним и полицијским органима на територији коју контролишу снаге српског народа да омогуће горе наведенима излазак из зоне борбених дејстава на територију коју контролишу према Тузли), при чему није могао да објасни зашто на том овлашћењу нема телефона «Стандарда», СС23, СС24 ако су они одговорни за овај догађај, како је тврдио, већ се на овом овлашћењу руком, између осталог, дописан текст: АА, председник СДС – Зворник, бројеви телефона, Штаб, Драган, као и да је у току 01./02.06. заробљено 1.500 способних мушкараца из 15 села који се налазе у ТШЦ Каракај.

Имајући у виду да СС24 нико од сведока не доводи у контекст са догађајима у Дому културе Челопек и Техничко-школском центру, то су наводи жалбе браниоцa окривљеног АА којима се покушава пребацити одговорност за наведене догађаје са овог окривљеног на представнике других војних структура, па и СС24, без утицаја на правилност утврђеног чињеничног стања.

Насупрот наводима жалбе браниоца окривљеног ББ, у прилог закључку првостепеног суда да је окривљени ББ командант свим војним и полицијским органима српске стране на дан 01.06.92 године. и носилац свих дејстава који обједињава деловање војних и полицијских снага у Клиси и на Бијелом Потоку и који се тако и сам декларише текстом поменутог овлашћења, и по оцени овог суда, иде и тврдња оштећеног СС20 да су на барикади тражили да виде пропусницу и да прво нису хтели да их пусте, али кад су видели потпис оптуженог ББ онда су се предомислили. Стога су наводи жалбе браниоца овог окривљеног којима се оспорава напред изнети закључак првостепеног суда, оцењени као неосновани, а несумњиви командантски ауторитет окривљеног ББ потврђен.

При томе је првостепени суд правилно поступио када није прихватио наводе одбране окривљеног ББ да он није заробио људе који су били затворени у ТШЦ, иако потврђује да је аутор текста овлашћења од 01.06., да он ништа не зна о догађајима на Бијелом Потоку, па ни ко окупља све те чете 01.06. и да је таква наредба могла доћи само из «Стандарда» где је командант СС10, јер је оваква одбрана и по оцени овог суда потпуно неуверљива и нелогична. Ово посебно када се има у виду и да је сведок «Р» у свом исказу истакао да СС10 тога дана није видео у Штабу, нити је уопште помињан, те да ни сведоци СС21 и СС22 нигде не помињу било ког другог «главног команданта» осим оптуженог. Осим тога, и сведок СС8 је поводом људи из ТШЦ-а у својству командира полицијске станице отишао управо у Штаб ТО, као и многи други тога дана, а не у «Стандард», где је седиште бригаде, што такође указује на неодрживост овакве одбране окривљеног ББ, како то правилно закључује првостепени суд.

У прилог оваквог закључка и по оцени Апелационог суда иде и одбрана окривљеног АА у којој је навео да није имао информацију да 01.06. оптужени ББ чека у Штабу СС23, нити је СС23 било ко видео, те исказ сведока СС25, који је навео да СС23 нема никакве везе са територијалном одбраном, тврдећи да он није учествовао у исељавању, раздвајању и затварању становништва.

Имајући у виду улогу и све поменуте активности окривљеног ББ – од хапшења СС22 31.05., преко сачињавања овлашћења, ангажовања камиона за превоз заробљених људи и припадника брњичке чете ТО, осталих сеоских чета и тенкова, те полиције, именовања емисара за преношење поруке у Тузлу, што је све дeтаљно образложено у побијаној пресуди као и чињеницу да теза одбране окривљеног управо и није да је он поступао по било чијој наредби, као и да није могао да објасни зашто поступа по молби СС23 који му није надређен, како сам тврди, нити је могао да објасни зашто СС26, директор «Дринатранса» наводи да је увек аутобусе ангажовала ТО, чији командант је био управо окривљени ББ, за превоз људи, то је и по оцени Апелационог суда првостепени суд правилно поступио када је наводе окривљеног ББ, да је само замољен да сачини спискове заробљених и да потом ништа више не зна о томе, одбацио као потпуно нелогичне и у супротности са изведеним доказима у том правцу.

Такође, првостепени суд је правилно поступио када није прихватио ни одбрану окривљеног АА у којој је негирао своје учешће у доношењу одлуке о узимању за таоце војно-способног муслиманског становништва, а који наводи се понављају и у жалби окривљеног АА. Ово из разлога јер је оваква одбрана оповргнута исказима СС21 и СС22 који су правилно оцењени и прихваћени од стране првостепеног суда, а из којих произилази да су управо са окривљеним АА у Штабу седели и чекали главног команданта, за кога су сведок „Q“ и АА рекли да «без њега ништа не могу» и причали да ће се извршити размена. С обзиром да је првостепени суд несумњиво утврдио да се том приликом окривљени АА обратио СС22 речима: «Ево, и СС21 нам је стигао», и по оцени овог суда такође говори о чињеници да је и овај окривљени био укључен у процес именовања «изасланика» за Тузлу, те да се сагласио се са тим да ова двојица пренесу поруку за размену, како то првостепени суд правилно закључује. Због тога су супротни жалбени наводи окривљеног АА, којима се у овом делу оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, оцењени као неосновани.

Насупрот наводима жалбе окривљеног АА и његовог браниоца, првостепени суд је несумњиво утврдио да је окривљени АА у периоду од 01. до 05.06.1992. године долазио у ТШЦ, а у једном наврату сигурно и са сведоком „Q“, те да се уверио у услове под којима су ту боравили таоци, као и да се истима обраћао говорећи им да ће бити размењени, те да је са неким од пратилаца донео и нешто хране.

До оваквог закључка првостепени суд је дошао на основу исказа саслушаних сведока и то стражара, припадника Каракајске чете ТО која је обезбеђивала ТШЦ – сведока СС27 званог сс27, СС20 званог сс20 и СС28, те исказа сведока оштећених СС21 и СС29, као и исказа сведока „Q“, а које исказе је ценио како појединачно тако и у њиховој међусобној вези и у склопу одбране окривљеног, о чему су у образложењу пресуде дати јасни, логични и убедљиви разлози који се наводима жалби не доводе у сумњу, те их у свему као правилне прихвата и овај суд. С тога су наводи жалбе окривљеног АА, којима се оспорава оцена исказа ових сведока, оцењени као неосновани.

Наиме, жалбени наводи окривљеног АА којима се у овом делу побија правилност утврђеног чињеничног стања суштински се своде на понављање одбране у којој је тврдио да није никада био у ТШЦ, при чему се у жалби даје сопствена оцена исказа напред наведених сведока и инсистира на извесним разликама у казивању сведока СС21 са главног претреса у односу на исказе дате у ранијим фазама поступка у погледу напред наведене одлучне чињенице. Ови жалбени наводи су оцењени као неосновани јер је првостепени суд, ценећи исказе напред наведених сведока, дао јасне разлоге у ком делу прихвата односно не прихвата њихове исказе у погледу напред наведених чињеница, а које у свему као правилне прихвата и овај суд. Наиме, првостепени суд је из исказа сведока СС28 званог сс27 несумњиво утврдио да је окривљени АА долазио до ТШЦ-а са сведоком „Q“ првог дана боравка талаца, па указивање у жалби окривљеног АА на исказ сведока СС27 са главног претреса када је овај сведок покушао да релативизује своје раније исказе наводећи да више не може да се сети да ли је и АА био са сведоком „Q“, је без утицаја на правилност у овом делу утврђеног чињеничног стања. Ово посебно када се има у виду да је сведок СС27 и пред истражитељима МКТЈ тврдио да је АА видео само једном када је дошао у обилазак школе што је потврдио и у фази истраге речима: „то је то, једном сам га видео испред школе, нисам га видео нигде на другом месту“. При томе је првостепени суд на страни 123 образложења побијане пресуде дао јасне и за овај суд прихватљиве разлоге у погледу свог закључка да су наводи сведока СС27 да је том приликом АА био са сведоком „Q“ непоуздани, а наводи сведока СС27 да је сведок „Q“ извео из ТШЦ-а заједно СС21 и СС22, и да су их онда заједно одвезли ка Мемићима не одговара утврђеном чињеничном стању, с обзиром да је несумњиво утврђено да СС22 није ни био затворен у ТШЦ-у, већ је претходне ноћи 31.05/ 01.06. боравио у штабу ТО, и увече 01.06. са СС21 отишао у кућу сведока „К“ у Малом Зворнику где је преноћио, што је све детаљно образложено у побијаној пресуди.

Првостепени суд је из сагласних исказа сведока „осам“, „девет“, СС29, те сведока припадника Каракајске чете ТО – СС30 званог „сс30“, сада покојног, СС27 и СС20, као и СС31 званог „сс31“ - команданта Каракајске чете ТО, утврдио да су оштећени у ТШЦ боравили у условима недостојним за живот, уз минималне количине хране, да у просторији није било дотока свежег ваздуха, да је било страшно вруће, а што је све, уз присуство огромног броја људи-око 700 талаца на тако малом простору, довело до угушења више лица. О овоме су у образложењу пресуде на странама 124 до 127 дати јасни и аргументовани разлози, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд. Стога су супротни наводи подносилаца жалби којима се у овом делу оспоравају чињенични и правни закључци првостепеног суда, оцењени као неосновани.

Наиме, и по оцени Апелационог суда сама чињеница да су за сво време боравка у ТШЦ услови боравка који су од почетка били крајње нехумани, нису побољшали, да затворени нису имали лежајеве, услове за одржавање хигијене, да је величина просторије била потпуно неодговарајућа броју затворених, да је унутра било страховито топло, и да је управо због тога дошло до угушења више лица, које лешеве је сведок „М“ утоварио у камион и одвезао, како је то навео сведок СС30, указује на свесно пропуштање окривљених да предузму неопходне мере у циљу обезбеђивања хуманог поштовања затворених, њихову здравствену и хигијенску заштиту, као и заштиту телесног интегритета (одредбе члана 5 Протокола II), и самим тим на њихов пристанак на наступеле последице - угрожавање физичког и менталног здравља, те угушење више лица међу којима су били и СС32 до СС39, чиме су нечовечно поступали према оштећенима и повређивали њихово људско достојанство, а како је то правилно закључио и првостепени суд.

Дакле, с обзиром на све напред наведено, првостепени суд и по налажењу Апелационог суда, правилно закључује да се понашање окривљеног АА, које је очигледно резултирано једино „бацањем нешто хлеба“ затворенима након његове посете, (о чему је сведочио оштећени СС29) не може окарактерисати као предузимање неопходних мера у смислу одредаба члана 5 Протокола II. Стога су супротни жалбени наводи окривљеног АА и његовог браниоца, којима се оспоравају напред изнети закључци првостепеног суда, оцењени као неосновани. Наводи жалбе браниоца окривљеног АА да је овај окривљени само накнадно дошао у спорне просторије у ТШЦ, те да му се само због тога намеће евентуални умишљај за нечовечно поступање, код свега напред изнетог не могу се прихватити. Указивање у жалби на чињеницу да су „припадници Каракајске чете - јединице "аа" по команди“ другог лица држали и чували таоце мислећи очигледно на окривљеног ББ, без значаја су за окривљеног АА с обзиром да се то њему и не ставља на терет, већ окривљеном ББ.

Када је у питању окривљени ББ, првостепени суд је исто тако правилно закључио да овај окривљени, такође као гарант заштите лица узетих за таоце, није предузео никакве мере у наведеном циљу, нити је сам окривљени указивао на то, имајући у виду правац његове одбране. Чињеница да је окривљени ББ знао какви су услови у ТШЦ-у, утврђена је и из исказа сведока “Q”, како је то детаљно објашњено на страни 127 побијане пресуде, па наводи жалбе браниоца окривљеног којима се оспорава наведени закључак првостепеног суда, не може се прихватити.

По оцени Апелационог суда, првостепени суд правилно закључује да се задатак припадника Каракајске чете, као и јединице „аа“ (обе у саставу ТО), које су обезбеђивале затворене цивиле у ТШЦ, сводио само на то да онемогући њихово евентуално бекство, због чега су супротни наводи жалбе браниоца окривљеног ББ којима се оспорава овакав закључак првостепеног суда оцењени као неосновани. Ово из разлога јер је првостепени суд до оваквог закључка дошао на основу правилно оцењених исказа стражара – припадника Каракајске чете саслушаних у својству сведока и то СС20 званог сс20, СС31 званог сс31 и СС27 званог сс27. Имајући у виду да је на несумњив начин утврђено да су припадници јединице "аа" били ти који су угрожавали сигурност и живот оштећених, то и по оцени овога суда, првостепени суд правилно закључује да није доведена у сумњу околност да ни они нису имали задатак да чувају интегритет талаца, Овакав очигледан закључак није у супротности ни са одбраном окривљеног ББ који је тврдио да о догађајима у ТШЦ ништа не зна. Насупрот наводима жалбе браниоца окривљеног ББ, првостепени суд правилно закључује да објективне околности под којима су се одиграли догађаји у ТШЦ-у, ближе описани у изреци пресуде, припадност и Каракајске чете и јединице "аа" територијалној одбрани, чији је командант управо окривљени ББ, те фактичка надређеност јединице СС69 над стражарима, припадницима Каракајске чете, искључују било какав други закључак осим оног да је управо окривљени ББ издао наредбу да се таоци чувају само да не побегну, при чему је и по оцени овога суда, без утицаја чињеница да нема директног доказа о издавању такве наредбе, а имајући у виду да су командири водова Каракајске чете – СС40 и СС41, који су непосредно пренели наредбу припадницима Каракајске чете, па и СС31, за одлазак у ТШЦ, као и СС69, сада покојни. О свему овоме у образложењу пресуде су дати детаљни и јасни разлоге који наводима жалбе браниоца окривљеног ББ нису доведени у сумњу, због чега је жалба и у овом делу оцењена као неоснована.

Насупрот наводима жалбе браниоца окривљеног ББ, првостепени суд је на основу изведених и ваљано оцењених доказа ближе наведених на странама 129 до 131, и то исказа сведока СС28, СС27, СС31 и СС42, несумњиво утврдио да су таоци из ТШЦ у Каракају дана 05.06.1992. године по одлуци окривљених, пребачени са два зглобна и два обична аутобуса предузећа “Дрина транс” који су били пуни, у Дом културе у Пилици, и да су их по наредби окривљеног ББ, том приликом обезбеђивали припадници војне и цивилне полиције, те каракајске чете. Стога су супротни жалбени наводи браниоца окривљеног ББ оцењујени као неосновани.

С обзиром да је првостепени суд из налаза стручног лица правилно утврдио да општевојни командант (у ком својству је окривљени ББ несумњиво поступао и дана 05.06.1992. године), одлучује о ангажовању снага војне полиције, коју је тога дана представљао СС43, како то произлази из исказа горе наведених сведока, припадника каракајске чете, то су наводи жалбе браниоца окривљеног ББ којима се у овом делу оспоравају чињенични закључци првостепеног суда, оцењени као неосновани.

У погледу ангажовања предузећа „Дринатранс“ ради превоза затвореника дана 05.06.1992.године на релацији Зворник-Пилица и обратно по налогу привремене Владе српске општине Зворник и штаба ТО Зворник у образложењу пресуде на странама 130 и 131 дати су детаљни и аргументовани разлози које као правилне прихвата и овај суд. Наиме, наведене чињенице утврђене су из писменог доказа-Прегледа извршеног превоза избеглица по налогу привремене Владе српске општине Зворник и штаба ТО Зворник сачињеног од стране ДД “Дрина транс” Зворник и рачуна предузећа “Дрина транс” из Зворника фактурисаног привременој Влади српске општине Зворник нр.05-9687/40 од 15.06.1992. године за извршене услуге превоза у периоду од 01.06. до 08.06.1992. године, те исказа сведока СС26, у то време директора предузећа “Дрина транс”, као и сведока „Р“ из чијих исказа је утврђено да су наредбе за ангажовање аутобуса увек долазиле само од ТО чији командант је био окривљени ББ, те да је постојала писмена наредба за превоз из ТШЦ до Пилице. При томе првостепени суд правилно закључује да и овај транспорт затвореника аутобусима “Дрина транса”, уз пратњу припадника каракајске чете ТО и обезбеђење цивилне и војне полиције, указује на устаљени начин поступања у свим случајевима који су предмет поступка и уобичајене учеснике у радњама које се понављају, а који закључак наводима жалбе браниоца окривљеног ББ није доведен у сумњу.

Побијајући првостепену пресуду због погрешно утврђеног чињеничног стања у односу на радње описане под тачком 1-3 изреке пресуде (принудно расељење становника села Козлук), жалбама окривљеног АА и његовог браниоца, као и браниоца окривљеног ББ, оспорава се оцена суда о изведеним доказима, те чињенични и правни закључци првостепеног суда, а с тим у вези и примена Кривичног закона. Наиме, жалбени наводи окривљеног АА, којима се у овом делу побија првостепена пресуда, суштински се своде на понављање одбране и тврдњу да он није имао никаквог утицаја на одлазак људи из Козлука, јер су се они из разлога сопствене безбедности привремено добровољно иселили без икакве принуде и отишли са својим фамилијама које су много пре тог датума (26.06.1992. године) отишле из Козлука, због чега окривљени сматра да је закључак првостепеног суда да се у конкретном случају радило о принудном исељењу погрешни.

Насупрот овим жалбеним наводима, по оцени Апелационог суда, првостепени суд је чињенично стање у односу на окривљеног АА ближе описано у изреци пресуде под I-3, правилно и потпуно утврдио на основу изведених и ваљано оцењених доказа, а пре свега исказа оштећених мештана Козлука и то сведока СС19, председника Месне заједнице Козлук, СС44, СС45 и СС46, (који су на скоро идентичан начин описали атмосферу која је владала у Козлуку непосредно пре њиховог исељења током маја и јуна месеца, као и догађања на сам дан исељења 26.јуна 1992.године, те улогу окривљеног АА у овим догађајима - долазак и понашање окривљеног АА и ГГ у јутарњим часовима 26.06.1992. године у просторијама Полицијске станице Козлук, као и речи којима су се обратили), а које је ценио како појединачно, тако и у њиховој међусобној вези и у склопу одбране окривљеног, због чега су супротни жалбени наводи окривљеног АА оцењени као неосновани.

Наиме, првостепени суд је за своје чињеничне и правне закључке у образложењу пресуде у погледу радњи за које је окривљени АА под горе означеном тачком оглашен кривим, дао јасне, детаљне, аргументоване и за овај суд прихватљиве разлоге, који наводима жалби окривљеног АА нису доведени у сумњу. По оцени овог суда, на закључак да се у конкретном случају радило о присилном расељавању цивила из села Козлук, осим исказа наведених оштећених, упућују и искази многих других сведока који су у мањој или већој мери, експлицитно или посредно током поступка о томе говорили, а пре свега искази сведока под псеудонимом „Н“, члана Кризног штаба на почетку сукоба, сведока ЕЕ-секретара СНО СО Зворник и члана Ратног штаба, сведока СС47, предратног одборника Општине Зворник, те члана Привремене владе за време рата, сведока СС48, припадника извиђачке јединице покојног СС99 – касније „Вукови са Дрине“, сведока СС49, припадника ТО, а потом Војске РС, који је живео у Козлуку, сведока СС4, сведока СС50, командир чете војне полиције, сведока СС51, повереника Председништва Српске републике БиХ. Искази наведених сведока су интерпретирани и оцењени на странама 146-150, а разлози из којих је првостепени суд исте прихватио у потпуности су прихваћени и од стране овог суда и исти наводима жалбе окривљеног АА нису доведени у сумњу

Супротно ставу подносилаца жалби, и по налажењу Апелационог суда, првостепени суд правилно закључује да су окривљени АА и ББ заједнички одлучили да се мештани села Козлук принудно иселе. На овакав закључак упућују искази сведока СС52 званог сс52, команданта јединице ,,__“, те исказа сведока „К“ који су детаљно интерпретирани и оцењени на странама 151-153. Наиме, према наводима сведока „К“, насупрот наводима жалбе браниоца окривљеног ББ, командант ТО у време исељавања Козлука био је ББ, Привремена влада је имала у њега велико поверење и он је имао знатан утицај на рад Владе чији је био члан. Овај сведок је објаснио да је у Зворнику у то време било преко 20 хиљада избеглица, док су Муслимани нормално живели у својим кућама, те да је то био притисак на привремену власт да се изврши присилна размена јер „су ови већ истерани, а нека и ови иду у њихове куће и на крају крајева тако је и било“. Даље је навео да су одлуку да се изврши та присилна размена донели вероватно органи власти, у то време - Привремена влада, војска, полиција и штаб ТО, те да је имовина Козлучана распоређена српским избеглицама, док су покретне ствари углавном опљачкане. Оцењујући исказ сведока „К“ датог у фази истраге када је навео да мисли да је тада Привремена влада одлучила да склони те људе проценивши да им више не могу гарантовати безбедност, првостепени суд правилно закључује да су ови наводи у супротности са његовим, и тврдњама великог броја сведока да Козлучани нису угрожавали Србе нити Срби њих, о чему су се детаљно изјашњавали и припадници јединице СС52 званог сс52, и то сведоци СС53 звани сс53, СС54, добровољци из Руме, као и сведок З.М, добровољац из Ваљева.

Наиме, и из исказа ових сведока који су детаљно интерпретирани на странама 150 и 151 побијане пресуде, првостепени суд је такође утврдио да у Козлуку није било борби, да је линија фронта била далеко, да су мештани села Козлук желели да остану у свом селу да живе, при чему је сведок СС54 објаснио да су се Козлучани придржавали свега што је од њих тражено, понашали се нормално и никога нису угрожавали, а сведок ,,З.М“ је навео да је њихова јединица у јуну у једном тренутку повучена према борбеној линији, те да је он након пар дана дошао и затекао општи хаос у Козлуку, објаснивши да ниједног Муслимана више није било, а Козлук је био тотално опљачкан, те да су, како наводи, чак биле и теорије да су они повучени због тога из Козлука, јер када су се вратили Козлук је већ био „одрађен“ у негативном смислу, уз приче да је Козлук исељен да би се населили Крајишници. Осим тога, из исказа ових сведока, као и многих других, првостепени суд је утврдио да је мајор СС55 официр био ту свега неколико дана у почетку, (у априлу) те да у мају и јуну уопште није долазио у Козлук, нити су га они виђали, што такође потврђује исказ сведока СС19, у делу у коме је тврдио да након контаката у почетку сукоба са СС55, више с њим ништа није договарао, нити преговарао, а поготово не услове исељавања, како је то тврдио окривљени АА у својој одбрани, а које тврдње се с обзиром на све изнето, неосновано понављају и у жалби овог окривљеног. Стога је позивање у жалби окривљеног АА на исказе сведока који су сведочили о улози мајора СС55 у организацији исељења мештана села Козлук без утицаја на правилност напред утврђеног чињеничног стања.

При томе је првостепени суд правилно поступио и када није прихватио одбрану окривљеног АА, у делу у коме је тврдио да је последњи пут боравио са ГГ у Козлуку на позив СС19, недељу дана пре исељења и то након позива мајора СС55 Привременој влади, да су тада дошли са СС19 код СС55 у „Алхос“ и да је СС55 примио само СС19, а након тога СС55 је јавио у Владу да је постигао договор са СС19 да се добровољно иселе, будући да је оваква одбрана, и по оцени овог суда, неуверљива и нелогична, те оповргнута исказима напред наведених сведока. О овоме су у образложењу пресуде на страни 161 дати детаљни и уверљиви разлози, који се наводима жалбе окривљеног АА не доводе у сумњу, због чега су исти оцењени као неосновани.

Указивање у жалби окривљеног АА на исказ сведока СС56 у делу у којем је сведок тврдио да га на дан исељења Козлучана није видео у станици милиције када је тог јутра дошао са ГГ у Козлук, без утицаја је на правилност утврђеног чињеничног стања у погледу присуства окривљеног дана 26.06.1992. године у станици полиције. Ово из разлога, јер је и сам сведок тврдио да није ни улазио у полицијску станицу Козлука, те и по оцени овог суда, првостепени суд правилно закључује да се очигледно ради о покушају сведока да помогне окривљеном АА. Осим тога, исказ сведока СС56 у наведеном делу оповргнут је исказом сведока СС57, (командира јединице за обезбеђење посебних објеката у оквиру ВТК) који је изјавио да му је СС56 причао да је једанпут ГГ ишао на састанак са СС19, али да је то било пре исељавања, а иначе се ради о сведоку – безбедњаку у штабу ТО окривљеног ББ и припаднику ВТК, који је чак изјавио и да не зна да је окривљени ББ био командант ВТК, што уопште није спорно, те и по оцени овог суда, супротно ставу окривљеног АА, свакако упућује на закључак да се исказу сведока СС56 у напред наведеном делу не може поклонити вера.

Првостепени суд је такође правилно поступио када није прихватио одбрану окривљеног АА ни у делу у коме је тврдио да су Козлучани били сретни да напусте Козлук, да су поступили разумно, да су имали колико хоће времена да се спакују и припреме, да му није познато да су морали да потпишу да се одричу своје имовине, као и да не зна ко је обезбедио аутобусе и камионе, јер је и по налажењу овог суда оваква одбрана неискрена, нелогична и у супротности са изведеним доказима, и то како исказима напред наведених сведока, који су детаљно оцењени од стране првостепеног суда, тако и писменим доказима – Прегледима превоза учињеним по налогу Привремене владе и Штаба ТО, који су прочитани у доказном поступку и детаљно анализирани у побијаној пресуди.

Када је реч о улози окривљеног ББ, у рату званог ББ1 у организовању и реализовању исељавања Козлучана, првостепени суд је, насупрот наводима жалбе браниоца овог окривљеног, у образложењу побијане пресуде дао исцрпне и аргументоване разлоге, због чега Апелациони суд жалбене наводе којима се у овом делу оспоравају чињенични и правни закључци првостепеног суда, оцењује неоснованим. Наиме, у жалби браниоца окривљеног ББ покушава се умањити улога овог окривљеног у наведеним догађајима, односно чак представити да окривљени ББ не може бити одговоран за принудно расељење села Козлук, јер, према мишљењу браниоца одговорност за ове догађаје сносе друге војне структуре – Зворничка бригада, а који наводи се по оцени Апелационог суда не могу прихватити. Ово стога, јер је првостепени суд чињенично стање у односу на окривљеног ББ ближе описано у изреци пресуде под I-3 несумњиво утврдио на основу изведених и ваљано оцењених доказа, а пре свега на основу исказа сведока “Р”, техничког секретара у штабу ТО, сведока СС26, директора предузећа “Дрина-транс” чији су аутобуси, како је то несумњиво утврђено, превозили и Дивичане месец дана пре Козлучана, сведока СС58 званог “сс58”, возача “Дрина-транса, a делом и сведока СС56, помоћника за безбедност окривљеног ББ у ШТО, те сведока СС57, командира Јединице за обезбеђивање посебних објеката у оквиру ВТК, као и исказа раније поменутих оштећених мештана села Козлук, који су говорили о исценираним нападима од стране српске стране у сукобу у функцији исељења и улози окривљеног ББ у томе, те писмених доказа – дописа органима власти СРЈ (документ МКТЈ под бројем 00437178), те списка лица која организовано напуштају Козлук дана 26.06.1992. године, а на коме се налази печат општинског штаба ТО Зворник, који документ је заведен под бројем 1837/92 од 26.06.1992. године (доказ број 00584404 МКТЈ. Наведени докази су и по налажењу овог суда, правилно оцењени од стране првостепеног суда, како појединачно, тако и у међусобној вези и у склопу одбране окривљеног, о чему су у образложењу пресуде на странама 154 до 159 дати детаљни разлози који се наводима жалбе браниоца окривљеног ББ не доводе у сумњу.

Имајући у виду да окривљени ББ у својој одбрани потврђује да је већ други – трећи дан по преузимању Зворника био у Козлуку, и то непосредно уочи доласка верских великодостојника и окривљеног АА у Козлук, да су тада дали Козлучанима гаранције да се не селе, да су се договорили да морају предати наоружање што је и учињено, те да је исте вечери након митинга код џамије он дошао у месну канцеларију у Козлуку, на који начин и по оцени овога суда, сам окривљени потврђује своју фактичку власт много пре постављања на функцију команданта Штаба ТО – 28.04.1992. године. О доласцима окривљеног ББ у месну канцеларију у Козлуку и то не само овом приликом, и тражењу да се поново преда наоружање, говоре саслушани Козлучани, што је било предмет детаљне оцене од стране првостепеног суда. Стога покушај браниоца окривљеног ББ да максимално умањи значај свих поступака и активности свога брањеника које су и по оцени овог суда несумњиво утврђене из напред наведених и ваљано оцењених доказа, без утицаја је на правилност утврђеног чињеничног стања у односу на окривљеног ВВ у вези са принудним расељењем Козлучана.

Првостепени суд такође правилно закључује да су наводи одбране окривљеног ББ да је било приче да се из Козлука одливају информације, да су они у Зворнику притешњени великим бројем српских избеглица, док са друге стране обезбеђују пристојан живот муслиманима у Козлуку, у сагласности су са тврђењима сведока СС52 – сс52 да је на питање ББ1-(окривљеном ББ), зашто је потребно да Козлучани иду, добио одговор да одатле отичу обавештајне информације о кретању јединица, што међутим, и по оцени овога суда, током поступка није поткрепљено ниједним изведеним доказом, посебно када се има у виду потпуна изолованост села и не може се прихватити као легитимни разлог за евакуацију становништва у светлу међународног хуманитарног права, како то првостепени суд правилно закључује.

Првостепени суд је на страни 160 образложења пресуде дао детаљне разлоге из којих и у осталим сегментима није прихватио одбрану окривљеног ББ у којој је негирао да је учествовао у организовању самог исељавања и превоза преко предузећа „Дрина-транс“ и „Аутотранспорта“, будући да су овакви наводи оповргнути исказима сведока „Р“, сведока СС26 у то време директора предузећа „Дрина-транс“,те саслушаних радника транспортних предузећа, а такође и разлоге из којих није прихватио .његову одбрану у делу у којем је негирао да је знао за постојање било каквих спискова људи који се исељавају из Козлука, које у свему као правилне прихвата и овај суд

Насупрот наводима жалби бранилаца окривљених и самог окривљеног АА првостепени суд је правилно закључио да је, иако о томе не постоји писана одлука, одлука о принудном исељавању Козлучана свакако донета, као и да се није радило о одлуци да се њима дозволи добровољан излазак, да су начелник штаба ТО-окривљени ББ и начелник полиције, задужени да припреме исељавање, обезбеде превозна средства. Наведене чињенице су поткрепљене детаљно објашњеним околностима од стране првостепеног суда под којима је исељавање извршено - присуством радника СУП-а, те припадника територијалне одбране (наоружане комшије) уз ангажман јединица бригаде-тенковске чете и војне полиције од стране окривљеног ББ као команданта који је био ,,носилац посла“. Имајући у виду да су о свему овоме у образложењу пресуде дати исцрпни и аргументовани разлози, то се оспоравање напред изнетог закључка од стране подносилаца жалби не може прихватити.

При томе је првостепени суд из писаних доказа – редовног борбеног извештаја команде Зворничке бригаде Стр-Пов.бр. 01/1-2 од 26.06.1992. године – команданта потпуковника СС10, упућеног команди Источно босанског корпуса, утврдио да је он обавештавао команду ИБК да је извршено исељавање муслиманског дела села Козлук и да су предузете мере на спречавању пљачке, што и по оцени овог суда указује на учешће, односно анагажовање у принудном пресељењу Козлучана и јединица које су тада формално припадале Зворничкој бригади – тенковске чете и чете војне полиције у исељавању Козлука, а што и према исказу стручног лица представља један од облика сарадње односно садејства са јединицама ТО. Наиме, присуство и ангажман припадника Зворничке бригаде војске Републике Српске у Козлуку на дан 26.06.1992. године уз активности припадника ТО, односно сеоских чета ВТК и полиције, утврђено је из исказа сведока под псеудонимом ., седам“, а чији исказ је детаљно интерпретиран на страни 163 пресуде. Стога је указивање браниоца окривљеног ББ на део исказа овог сведока да ништа не зна о улози територијалне одбране у овом догађају и ББ1, и по оцени овог суда без утицаја је на правилност напред изнетог закључка првостепеног суда, будући да сведок није могао да објасни писане доказе који су му предочени и који несумњиво указују на пресудну улогу ТО Зворник, односно ВТК и окривљеног ББ у реализацији заједничке одлуке о исељавању Козлучана.

Насупрот наводима жалбе окривљеног ББ, писане докази ближе наведени на страни 165 побијане пресуде и то редовни борбени извештај команде Зворничке бригаде Стр-Пов.бр. 93/92 од 09.07.1992. године упућен команди ИБК од стране команданта потпуковника СС10, као и књига дежурства за исти дан, на страни број 04286512 документа МКТЈ, што уз бројне друге уписе о деловању Штаба ТО указује на идентичне активности штаба ТО, чак и у периоду након исељавања Козлучана. О овоме сведочи и упис у књизи дежурства под бројем 04286529 Зворничке бригаде за датум 08.07.1992. године који говори да је послат телеграм Дрињачи - „известити о постигнутим договорима око исељавања становништва из реона Ново село у 09:00 часова“, док је у 12:20 стигао телеграм из Дрињаче - „први преговори завршени, друга страна тражи да дође мајор СС59 ради реализације – упознат командант“, након чега је у 12:30 послат телеграм Дрињачи са садржином: „мајор СС59 долази са пута вечерас – преговоре решити са ББ“, док је под бројем странице 04286530 уписан у 23,50 часова телеграм из Дрињаче: „врше се припреме за исељење Новог села – зову ДД или ББ да дођу ради реализације исељења“, а, управо је сведок ,,седам“ означио капетана ДД као особу која га је послала у Козлук дана 26.06.1992. године на задатак.

Према томе, имајући у виду све напред наведене писане доказе, Апелациони суд налази да су исти у потпуности у складу са напред наведеним закључцима првостепеног суда о улози окривљеног ББ у пословима исељавања муслиманског становништва са територије Зворника, а о овлашћењима и ангажману окривљеног ББ сигурно до краја јула 1992. године говоре и упис под бројем 04286554 за дан 27.07.1992. године у коме стоји да је у 20,40 по наређењу команданта обавештен СУП да дођу на састанак у 21,00 час СС60, СС61 и СС62 из Националне безбедности, АА из СНО и ББ из Штаба ТО па указивање суду од стране браниоца окривљеног ББ на наведене писане доказе који су садржани у књизи документа МКТЈ, а који су прибављени од стране МКТЈ током трајања поступка и који по мишљењу браниоца доказују да његов брањеник нема никакве везе са принудним исељењем Козлучана, већ да су у томе учествовале војне структуре које се помињу у наведеним документима, без утицаја је на извођење другачијег закључка о улози окривљеног ББ у пословима исељавања мештана села Козлук.

Дакле, имајући у виду све напред наведено у вези улоге како окривљеног ББ, тако и окривљеног АА, првостепени суд је и по оцени Апелационог суда правилно закључио да је исељавање Козлучана било принудно, а не добровољно, како су то покушали окривљени да представе у својим одбранама, а с тим у вези и наводи жалби самог окривљеног АА, те његовог браниоца и браниоца окривљеног ББ којима се у овом делу оспоравају чињенични и правни закључци првостепеног суда, оцењени су као неосновани.

Имајући у виду да је на странама 166 и 167 побијане пресуде дата детаљна правна анализа напред утврђеног чињеничног стања, то су супротни жалбени наводи бранилаца окривљених, као и окривљеног АА, оцењени као неосновани. Наиме, и по налажењу Апелационог суда, првостепени суд је у прилог свог закључка да су окривљени АА и ББ својим радњама на начин описан у изреци пресуде под I –3 прекршили одредбе члан 17 став 1 и 2 Допунског протокола уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба (Протокол II), дао јасне, детаљне, аргументоване и за овај суд прихватљиве разлоге који се наводима жалби не доводе у сумњу, због чега су жалбе којима се оспорава овакав правни закључак првостепеног суда, оцењене као неосноване.

Наиме, одредба члана 17 став 1 и 2 Допунског протокола уз Женевске конвенције од 12.08.1949.године о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба (Протокол II) одређује да не може бити наређено премештање цивилног становништва из разлога у вези са сукобом уколико то не захтевају разлози безбедности становништва или императивни војни разлози, као и да цивили не смеју бити присиљени да напусте своју територију из разлога који су у вези са сукобом.

Првостепени суд правилно закључује да иако теза одбране не иде у правцу оправдавања исељавања разлозима поменутим у Протоколу II, већ се своди на тврђење да је оно резултат слободне одлуке Козлучана, а из свега наведеног, и по оцени овог суда, произилази да принудно премештање Козлучана нису оправдавали нити разлози безбедности становништва, нити императивни војни разлози. Ово из разлога јер је током поступка несумњиво утврђено да су припадници територијалне одбране знатно пре исељавања организовали предају наоружања Козлучана, у Козлуку није било борби и мештани Козлука сигурно нису представљали војну претњу, били су лишени могућности да излазе из Козлука и остварују било какве контакте са другом страном у сукобу, линија разграничења је била на око шест километара од Козлука и сама територија Козлука и његово ближе окружење било је под контролом српске стране у сукобу. С друге стране, стоји чињеница да је становништво било уплашено што је и потпуно логично у датим условима, али принудно премештање, како то правилно закључује првостепени суд, у сваком случају није могло бити алтернатива да се том становништву не пружи свака врста помоћи ради останка на својим огњиштима, будући да је српска страна у сукобу контролисала ову област, те се ни масован прилив српских избеглица, или наводно спречавање шпијунаже, свакако не би могло прихватити као оправдање или евентуални легитимни мотив за премештање становништва.

Наиме, сходно горе цитираној одредби члана 17, исељавање становништва не може да буде ван националних територија, а општи је правни принцип да правне обавезе хуманитарне природе не могу зависити од реципроцитета, што се жалбом окривљеног АА безуспешно оспорава, те да нема везе да ли је у питању међународни или немеђународни сукоб. О томе на идентичан начин говоре и пресуде МКТЈ у случају ,,Мартић“ (од 1996. године) и ,,Купрешкић“ (од 2000.године).

Првостепени суд је оцењујући постојање принуде, односно присиле као елемента ове повреде међународног хуманитарног права, осим што је утврдио присилни карактер премештања цивила из самих објективних околности које су пратиле тај поступак на дан 26.06.1992.године, као и брзине при организацији самог исељења о којој су говорили сведоци «Р», СС26 и сами мештани, те чињенице да су напустили комплетну имовину, уз губитак сваког достојанства у тренуцима исељавања, правилно утврдио и да се та принуда у конкретном случају огледа у вештачком стварању тако неподношљиве ситуације, атмосфере страха, притиска и несигурности, без наде за даљи опстанак или живот у Козлуку, поменутим инсценираним нападима, што је све очигледно требало да резултира закључком да су се они заправо добровољно иселили, а што није био случај.

Наводи саслушаног сведока СС19 о понашању оптуженог АА на дан 26.06., у полицијској станици, његовом нерасположењу и осећају да је дошао да пренесе нечију одлуку, правилно су од стране првостепеног суда цењени у контексту тврдњи сведока СС3, ЕЕ и других, да се ту радило о «вишој политици», јер је и по оцени овог суда очигледно да ово није била одлука појединца-оптуженог АА или ББ, већ заједничка одлука, донета на основу претходног договора оптужених, у чему су свакако учествовале и више инстанце у односу на њих, како то правилно закључује и првостепени суд. При томе, је првостепени суд посебно имао у виду и начин одбране оптуженог АА, а наиме да он не указује на то да је њега неко присилио да донесе одлуку о исељавању Козлучана или да се евентуално он одупирао тако нечему.

Осим тога, и по налажењу овог суда, првостепени суд је такође правилно утврдио да је у конкретном случају прекршена и норма обичајног међународног права која предвиђа да се право својине, па и принудно расељених лица, мора поштовати у смислу да се имовина коју су ова лица оставила, мора заштитити од уништавања, нелегалног присвајања или коришћења, јер је утврђено да је, иако су се многи Козлучани вратили у своје домове , истина тек након 2000 године, њихова имовина била одмах након исељавања запоседнута, уништена или отуђена (стока, возила, покућство) што очито, и по оцени овог суда, насупрот наводима жалбе окривљеног АА, није указивало на извесност њиховог повратка у своје домове.

Према томе, имајући у виду све напред наведено, наводи жалби бранилаца окривљеног којима се оспоравају овакви правни закључци првостепеног суда, уз истицање да се у конкретном случају радило о добровољном, а не принудном исељењу мештана села Козлук, оцењени су као неосновани.

Жалбом браниоца окривљеног ББ неосновано се побија првостепена пресуда у делу који се односи на кривична дела извршена према оштећенима СС63 и СС64 и ВВ званом ,,вв“ ( радње под II – 1) а) и в) и II –1) б) када се уопштено и без упоришта у изведеним доказима оспорава закључак суда о одговорности окривљеног ББ за радње за које је оглашен кривим, већ се једноставно инсистира на материјалној одбрани окривљеног и тврђењу да он са судбинама оштећених и последицама које су проистекле из његовог поступања, односно непоступања нема директне везе. Разлози које је понудио првостепени суд и закључци које је извео уверљиво повезујући изведене доказе које жалба није довела у сумњу у потпуности су прихватљиви и за Апелациони суд.

Насупрот наводима жалбе браниоца окривљеног ББ којима се оспорава надређеност окривљеног ББ добровољцима и ауторитет који је окривљени имао и тврди да он није имаo не само формалну, него ни фактичку власт , нити ауторитет над подређенима, супротан закључак произлази из бројних доказа, како писаних, а који су детаљно цењени у поменутом одељку пресуде, тако и из исказа више сведока, и то сведока СС26, директора „Дрина транса“ који је оцењен на страни 229 побијане пресуде, исказа сведока СС52 у делу у коме је тврдио да је и добровољачка јединица СС66 која је била послата од прве управе ДБ Србије и чији припадници су носили црвене беретке, а у којој је био и „_“, била у време ТШЦ-а, као и сви добровољци под командом ШТО. Исказ овог сведока надовезује се на тврдњу сведока – оштећеног СС64 да му је 10 до 15 дана након затварања у суду за прекршаје (затворен је 16.маја) стражар СС65 рекао „имаш част, испитиваће те неко“, а да је онда уведен у собу где су били заједно СС66 (како му је стражар СС65 касније рекао), ББ и „_“, којом приликом је и испитиван. С обзиром да је сведок СС67 навео да наставни центар СС66 на Дивичу сигурно није био у саставу Зворничке Бригаде, то је и по оцени овога суда логичан закључак првостепеног суда да је и ова јединица била под командом ШТО у то време у Зворнику. Насупрот наводима жалбе браниоца окривљеног ББ, првостепени суд је правилно утврдио да су људи који су чували „Економију“ били под командом СС69 јер му се нису супротстављали када је улазио, а што произлази из исказа сведока СС68, резервног официра, који је у свом исказу навео да је са добровољцем СС69 улазио у затвор на пољопривредном добру „Економија“ у мају 1992. године да би му показао затворенике, па и „вв“ ( што је детаљно објашњено у одељку II 1б побијане пресуде), те је очигледно да се ради о истој команди – команди окривљеног ББ, који је према наводима сведока СС65 долазио на „Економију“ ради испитивања затворених и који је водио тај затвор.

О надређености СС69 не само добровољцима са којима је боравио у ТШЦ-у, већ и о таквом фактичком односу према припадницима Каракајске чете, његовог присуству и приликом одвођења талаца из Техничко-школског центра у Пилицу, у образложењу побијане пресуде су дати исцрпни разлози, које у свему као правилне прихвата и овај суд, због чега су наводи жалбе браниоца окривљеног ББ којима се у овом делу оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, оцењени као неосновани, будући да је о свему овоме детаљно било речи и у одељку пресуде под II б ТШЦ у Каракају и Дом културе у Пилици.

Што се пак тиче припадности јединица „аа“ и СС70 -“Жуте осе“ ТО Зворник, чији командант је у инкриминисаном периоду био окривљени ББ, те односу добровољачких јединица са овим окривљеним у образложењу пресуде на странама 213-229 дати су детаљни разлози, због чега су наводи жалбе браниоца окривљеног ББ којима се у овом делу оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, оцењени као неосновани. Наиме, првостепени суд је на основу изведених доказа ближе наведених у поменутом делу пресуде, правилно закључио да је група „аа“ и у мају и у јуну месецу припадала ТО Зворника, обављајући осим борбених задатака и „неборбене задатке“ и то када су поједини њени припадници, па и сам СС69, улазили у Дом културе Челопек, на пољопривредно добро „Економија“, у чему су у образложењу пресуде дати детаљни разлози, те ТШЦ, а неки и у Дом културе Пилица („сс80“, заменик СС69), односно да групи „аа“ није била непосредно надређена нека друга команда приликом извршења радњи предметног кривичног дела које су предузимали њени припадници и то у објектима у које су управо на основу заједничке одлуке окривљених смештени незаконито затворени муслимански цивили. За овакав свој закључак првостепени суд је у поменутом одељку пресуде дао исцрпне и аргументоване разлоге који се наводима жалбе браниоца окривљеног ББ не доводе у сумњу, те су исти и у овом делу оцењени као неосновани. У прилог овом закључку и по оцени овог суда, а насупрот наводима жалбе окривљеног ББ, говори и исказ сведока СС81, припадника јединице „аа“ који је правноснажном пресудом Окружног суда у Београду Кв.бр.5/05 од 12.06.2008.године оглашен кривим, а чији исказ је интерпретиран на страни 220 побијане пресуде где објашњава да су и то 16.маја он и СС69 ишли по задатке некада у граду (где је била непосредна команда штаба ТО) а некада у „Стандард“ у Каракају (где је био одред ТО са јединицама), те да је по повратку на зворничко ратиште почетком јуна 1992.године, била формирана команда у Каракају, где је командант био неки потпуковник, а у којој су у јуну добијали борбене задатке, а потом се враћали у Дрињачу, што и по оцени овог суда, указује да се радило о самосталној јединици.

Жалбом браниоца окривљеног ББ оспорава се закључак првостепеног суда у делу где се тврди да је окривљени имао власт и био надређени на подручју места Зворник наоружаним јединицама које се прецизније наводе у побијаној пресуди и истиче да окривљени ББ није имао никакву власт над њима, а чак и да им је био командант, није могао нпр. да их смени, па се помињу имена неких од значајнијих ,,лидера“ у то време за које одбрана тврди да су били „несмењиви“. Супротно ставу жалиоца Апелациони суд прихвата закључак првостепеног суда о несумњивом ауторитету окривљеног ББ, нудећи за то у образложењу своје пресуде низ уверљивих примера којима се то доказује. Уосталом, у жалби се не нуде докази којима би се поткрепио навод одбране да је окривљени ББ чинио напоре којима би спречио извршење кривичних дела или евентуално одстранио извршиоце и на тај начин их онемогућио у будућем вршењу таквих или сличних кривичних дела.

Такође се неосновано жалбом браниоца окривљеног ББ напада закључак првостепеног суда који је неке чињенице које се односе на организацију и функционисање ТО, наоружаних војних формација и командантски статус окривљеног ББ утврдио на основу сведочког исказа осуђеног СС81 и по тврђењу жалиоца исказа сведока СС82 и правноснажне пресуде првостепеног суда Кв.5/05 од 12.06.2008.године. Ови жалбени наводи се не могу прихватити, с обзиром да је првостепени суд извео доказ саслушањем сведока СС81 и прочитао наведену правноснажну пресуду, док је сведок СС82 одбио да сведочи, па се из образложења побијаних делова пресуде јасно види да се жалбом неосновано и поједностављено тврди да је повређено начело монофункционалности, с обзиром да су иста лица фигурирала и као сведоци и као окривљени.

И по оцени овог суда, сама чињеница да сведок СС81 поступа по наређењу окривљеног ББ, по повратку у Зворник почетком јуна, у вези спровођења пилота СС83 у Лађевце, кога је окривљени ухапсио п истовремено његови уласци у ДКЧ са СС82, такође припадником јединице „аа“, управо у првој половини јуна, те одласци по задатке и у команду града (несумњиво у Штаб ТО) у исто време, супротно ставу браниоца окривљеног ББ, указују на припадност јединице Пиварског штабу ТО, како је то правилно и првостепени суд закључио. Да је постојала непосредна команда штаба ТО над овом јединицом, потврђује и стручно лице др ЗЗ тврдњама да су самосталне јединице када их формира ТО, управо под непосредном командом ТО, што је у складу и са Упутством о употреби ТО ССНО (тачка 5, подтачка 27), а између таквих јединица и штаба нема никога, у чему је и њихова специфичност, као и да оне могу бити диверзантске или противдиверзантске, како је управо ова јединица и била.

Наиме, првостепени суд је из извештаја др ЗЗ од 27.05.2010.године утврдио да је након доношења Одлуке о формирању Војске Српске Републике БиХ од 12.маја наступила нова фаза у организацији оружаних снага, те су речи ТО и оружане снаге замењују речју „војска“, те да је том одлуком предвиђено да се дотадашње јединице и штабови ТО преименују у команде јединице војске, па и општински штаб ТО Зворник са својим јединицама, осим мањих просторних јединица ТО месних заједница, прераста и трансформише се у зворничку пешадијску бригаду, при чему процес трансформације у пракси траје дуже од просечне мобилизације, а те јединице - сеоске чете директно су биле под командом окривљеног ББ, како је то детаљно објашњено на страни 66 побијане пресуде. Стога су наводи жалбе браниоца окривљеног ББ да његов брањеник са сеоским четама које су обезбеђивале ТШЦ и ДКП у којим објектима су били затворени цивили муслиманске националности, није имао никакве везе, односно да оне нису биле под његовом непосредном командом, оцењени као неосновани.

На страни 67 образложења побијане пресуде дато је детаљно објашњење стручног лица у погледу природе акта примопредаје дужности између два команданта, и оцена одбране окривљеног ББ у којој се различито изјашњавао у вези примопредаје дужности са пуковником СС23. Измењена одбрана окривљеног у погледу наведеног је и по оцени Апелационог суда без икаквог утицаја, будући да према извештају и исказу стручног лица примопредаја није обухватала сеоске чете које су остале под штабом ТО, а које су управо биле ангажоване на задацима који су предмет овог поступка, при чему је постојао континуитет у команди над њима од стране штаба ТО, како пре, тако и након 02.јуна, па и 16.јуна, када иста личност-окривљени ББ постаје командант јединствене ВТК, и наставља да командује тим јединицама. По оцени овог суда, првостепени суд одбрану окривљеног ББ у којој је тврдио да он уопште није командовао јединицама у том периоду, и да није имао никакве јединице, већ да је јединицама командовао ДД правилно оцењује неоснованом, будући да је иста оповргнута исказом стручног лица из којег је утврђено да војску у Зворнику пре СС23 оличава командант штаба ТО, па и касније када су у питању сеоске чете које нису ушле у састав бригаде. Ово тим пре што је током испитивања стручног лица, и сам окривљени ББ потврдио да ДД заправо није ни требало да потпише акт о примопредаји, и том приликом практично први пут изјавио да су сеоске јединице биле под командом штаба ТО након одласка ЈНА, док из исказа стручног лица др ЗЗ јасно произлази да се примопредаја врши између досадашњег и новог команданта, осим у погледу јединица које нису ушле у састав бригаде. О свему овоме у образложењу побијане пресуде су дати детаљни и аргументовани разлози, због чега су жалбени наводи браниоца окривљеног ББ који се практично своде на понављање напред изнетих тврдњи окривљеног ББ, оцењени као неосновани.

У прилог закључку првостепеног суда да је окривљени ББ активно деловао као командант штаба ТО све до хапшења (крај јула 1992.године) говоре и уписи у књизи дежурства зворничке бригаде, о чему је детаљније било речи у одељку пресуде под 1-3, као и извештај команде зворничке бригаде током овог периода (од 23 и 24.јула), те исказ сведока СС67, команданта Источно-босанског корпуса од 04.06.1992.године. Наиме, овај сведок је тврдио да је крајем јуна или половином јула, издао наредбу којом укида штаб ТО, и да је том приликом упознао окривљеног ББ, који је у то време био начелник штаба ТО. Стога су наводи жалбе окривљеног ББ којима се у овом делу оспорава оцена исказа сведока СС67, оцењени неоснованим.

Дакле, да је окривљени ББ био личност која је обједињавала команду и над припадницима сеоских чета и на добровољцима указују како напред наведени докази, тако и искази бројних саслушаних сведока, и то сведока СС15, те СС16, из чијих исказа је утврђено да је Први батаљон зворничке бригаде формиран тек десетак дана након 1. јуна, односно око 12. јуна, како је тврдио сведок СС16, док је из исказа сведока СС84, резервног старешине који је према сопственом казивању, 2. јуна од стране потпуковника СС23 постављен за команданта Другог батаљона, и у ком периоду је постојао одред ТО са сеоским четама у свом саставу, утврђено је да је он у седиште батаљона у Дрињачу стигао 4. јуна, те да је након 7-8 дана код њега из команде бригаде послата јединица СС69, чији људи су ту били ангажовани у борбама неколико дана, те су отишли, да се радило о бригадном воду за диверзантска дејства коме он није био непосредни старешина. И по оцени овог суда, околност под чијом командом су били припадници јединице СС69, када су у том периоду учествовали у борбама, а на шта у жалби бранилац окривљеног ББ указује, желећи да представи да његов брањеник није био надређен СС69 у инкриминисаном периоду, није од утицаја за утврђивање њиховог деловања у ТШЦ-у и ДК Пилица, управо и из разлога што и сведок Кораћ, тврди да су ишли и у команду у граду и у команду у Каракају, како то првостепени суд правилно закључује на страни 221 побијане пресуде.

О припадности јединице “СС79”, касније “_” која је формирана као специјална јединица ТО одлуком привремене Владе од 18.04.1992. године сведоче и писани докази ближе наведени на страни 222 побијане пресуде, те искази саслушаних сведока, припадника ове јединице и то сведока СС54, који је објаснио да је заједно са СС53 званом “сс53”, који је такође саслушан у овом поступку, добио задатак да обезбеђује мештане муслиманског села Козлук, те да је “сс52” била надређена команда ТО, да су плату добијали сваког месеца док су ту боравили, те да и након формирања армије, остаје да функционише ТО и њен командир кога је препознао у лику окривљеног ББ и кога је видео и пред хапшење крајем јула, а раније га је пратио као обезбеђење приликом одласка на неке разговоре на Дивич, што уосталом потврђује и сам окривљени ББ. Да се хапшење припадника јединица “_” и "аа" одиграло крајем јула 1992. године, те да је убрзо ухапшен и окривљени ББ, првостепени суд је несумњиво утврдио како из писаних доказа, тако и исказа бројних саслушаних сведока.

Насупрот наводима жалбе браниоца окривљеног ББ, првостепени суд је савесном оценом исказа сведока СС52 званог “сс52” правилно закључио да прави одраз фактичког стања у погледу командовања у периоду од 06. до 28. јуна представљају наводи овог сведока да је ББ био непосредно надређен на територији града Зворника, јер “када су у граду, надређени Ратни штаб Зворника који је планирао све акције” - (Козлук, његово разоружање), док му је када је у борбама, био надређен мајор СС85, и то и у мају 1992. године и у јуну када је боравио на подручју Црног врха и учествовао у борбама. При томе, и по налажењу Апелационог суда надређеност мајора СС85 у борбеним активностима, на коју бранилац окривљеног ББ у жалби указују, није релевантна за овај поступак, јер су предмет поступка управо нелегалне активности ових јединица у нелегално основаним затвореничким објектима, ван обављања борбених задатака. Оцењујући исказ сведока СС52 званог сс52 да он у јуну није примао команде од окривљеног ББ, с ким је био у лошим односима због напада на штаб ТО крајем априла и удаљење из Зворника 17. маја, на шта иначе бранилац окривљеног ББ у жалби указују као аргумент да окривљени ББ није био надређен сс52 јединици, првостепени суд правилно закључује да се ови наводи сведока СС52 очигледно односе на борбене задатке о којима се он једино изјашњава, а о чему се изјашњавало и стручно лице, те да исти нису од утицаја на утврђења суда у погледу одговорности окривљеног ББ у односу на дешавања у ДКЧ-у, због чега су супротни жалбени наводи браниоца окривљеног ББ оцењени као неосновани. Овакав закључак, и по оцени овог суда, произлази управо из описа контаката сведока СС52 са окривљеним у јуну месецу у вези понашања његовог брата - “сс86” (који је пресудом Окружног суда у Шапцу К.бр.41/94 од 08. јула 1996. године, а која је постала правноснажна дана 08.10.1998. године доношењем пресуде Врховног суда Србије Кж1.бр.1913/96 осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 10 година због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ РС и кривичног дела силовања из члана 103 став 1 КЗ РС, а из које је утврђено да је у периоду од априла до краја јуна 1992. године као припадник добровољачке јединице “СС79” у саставу ратног штаба ТО општине Зворник вршио убиства и рањавање цивилног становништва тако што је крајем јуна 1992. године у Дому културе у селу Челопек, општина Зворник, где је чуван већи број заробљених цивила муслиманске националности из села Дивич, из аутоматске пушке пуцајући на цивиле лишио живота 16 лица, а 20 лица ранио), захтева упућеног баш окривљеном да стреља брата, тврдње да окривљени хапси његовог брата као командант ШТО произлази из многобројних других доказа које је првостепени суд у побијаној пресуди детаљно ценио и за овакав свој закључак дао јасне, логичне и аргументоване разлоге, који се наводима жалбе браниоца окривљеног ББ не доводе у сумњу.

Супротно ставу браниоца окривљеног ББ, првостепени суд је и из исказа сведока СС утврдио да су фактички све јединице, и мобилисане и добровољачке, крајем маја 1992. године, биле у оквиру штаба ТО, те да је фактички, штаб ТО Зворник био тај који је командовао свим јединицама у оквиру Зворника, а да се такво стање у погледу добровољаца одржавало и даље, и по оцени овог суда, индиректно потврђује и војни извештај о командној одговорности главног штаба ВРС, експерта СС87 од 09.06.2006. године, сачињен за потребе предмета МКТЈ број ИТ-0-88ПТ-оптужени ББ и др., који је прочитан у доказном поступку, а како то првостепени суд на страни 224 побијане пресуде правилно закључује, а такав закључак прихвата и Апелациони суд..

О надређености добровољцима и сагласности окривљеног ББ са њиховим активностима, убедљиво је сведочио и сведок СС88 чији исказ је интерпретиран на страни 227 побијане пресуде, а из кога је првостепени суд правилно утврдио да је активно функционисала територијална одбрана и окривљени ББ на њеном челу све до хапшења, а исказ овог сведока указује и на припадност и ангажман војне полиције у мају месецу од стране штаба ТО и њено функционисање у оквиру ТО, на подређеност јединица одреда ТО непосредној команди СС98 и команданту ТО, окривљеном ББ, на припадност добровољаца (у овом случају јединице “Белих орлова”) окривљеном ББ, на образац понашања у погледу пописивања војно способних Муслимана, у овом случају, узимања за таоце жена и деце у селу Липље. И сам окривљени ББ је у својој каснијој одбрани потврдио да је долазио у Липље, и то након саслушања сведока СС56 (главни претрес од 17.05.2010. године), безбедњака у штабу ТО, који је потврдио наводе сведока СС88, објашњавајући да је управо ШТО тражио асистенцију војне полиције, да је био један вод војне полиције, као самостална јединица у саставу одреда ТО са седиштем у “Стандарду”, да је и он звао СС50 (тада командира војне полиције), и да је са окривљеним ишао у Липље у јединицу ТО под командом СС88. Будући да је из исказа сведока СС56 утврђено да он као безбедњак у ШТО није вршио процену евентуалног угрожавања безбедности штаба од стране добровољаца, иако је једном приликом штаб нападнут од стране добровољачке јединице, а на шта бранилац окривљеног ББ у жалби указује, покушавајући да представи да његов брањеник није имао никакав ауторитет над добровољцима, али ови наводи су без утицаја на напред изнете закључке првостепеног суда у погледу надређености окривљеног ББ над тим јединицама.

Наводи жалбе браниоца окривљеног ББ којима се оспоравају чињенични и правни закључци првостепеног суда у погледу радњи описаних под II 2.А – непредузимања мера заштите узетих талаца у Дому културе у Челопеку, оцењени су као неосновани. Ово стога јер је и по оцени овог суда, првостепени суд за сва своја чињенична и правна утврђења ближе наведена у одељку пресуде II 2.А на странама од 229 до 237, дао јасне, логичне и аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд, а који се наводима жалбе окривљеног ББ не доводе у сумњу. Наиме, првостепени суд је из потпуно сагласних и убедљивих исказа свих саслушаних оштећених који су били затворени у Дому културе у Челопеку у периоду од 29. маја до око 1. јула 1992. године, сведока под псеудонимима ,,један", ,,два", ,,три," "А", "З", "В“, "пет“, "Д“, "Г“, "Ђ“ и "алфа”, а делом из исказа стражара у овом објекту, несумњиво утврдио да су у овом периоду над оштећеним цивилним лицима, мештанима села Дивич, вршене радње ратног злочина, и то од стране припадника територијалне одбране Зворника – СС82 званог сс82, СС81 званог сс81, СС89 званог сс89 - мештана Краљева, припадника јединице "аа", те СС90 и СС86 званог сс86 - припадника јединице СС79, односно “_”, који су у више наврата, заједно у мањим групама или самостално, улазили у Дом културе, телесно повређивали и убијали оштећене, а о чему су у поменутом одељку пресуде дати детаљни разлози.

Имајући у виду да је првостепени суд из исказа стражара, припадника резервне полиције и то исказа сведока СС91, СС92, сведока “Р”, СС13, СС12, СС11, СС14, као и исказа напред наведених оштећених затворених у Дому културе, несумњиво утврдио да стража коју су чинили припадници резервне полиције Зворника, ангажоване од стране команданта ШТО, била веома лоше организована, а објекат Дома културе потпуно неадекватан чувању великог броја затворених, необезбеђен, а бројност, састав и обученост страже на ниском нивоу, без конкретних задатака, то је и по оцени овог суда, насупрот наводима жалбе браниоца окривљеног ББ, правилан закључак првостепеног суда да је једини очигледан и логичан задатак страже био да чувају таоце само да не побегну из објекта. До оваквог закључка првостепени суд је дошао детаљном анализом исказа наведених стражара – припадника резервне полиције из којих јасно произлази да је постојала очигледна потреба да се стража устроји на много ефикаснији начин и самим тим спрече злодела, што окривљени ББ као гарант заштите талаца, преко руководилаца зворничке полиције евидентно није учинио, већ се потпуно оглушио о догађаје који су се дешавали, а који закључак у свему као правилан прихвата и овај суд.
ддд
По оцени овога суда првостепени суд је ценећи психички однос окривљених према кривичном делу, у односу на радње описане под I – 1, 2 и 3 изреке пресуде, правилно закључио да су окривљени поступали са директним умишљајем, осим у односу на радње нечовечног поступања необезбеђивањем услова боравка у ДКЧ и ТШЦ које су предузели са евентуалним умишљајем, пристајући на последице, будући да су били свесни својих поступака приликом предузимања радњи узимања талаца и расељавања становника села Козлук, а окривљени ББ и у односу на оштећену СС63, те лишење права на правилно и непристрасно суђење оштећеном ВВ и два НН лица, као и последица које су наступиле, при чему су хтели извршење дела као и наступеле последице, како се то правилно на страни 301 образложења побијане пресуде наводи. Стога су супротни наводи жалбе којима се у овом делу побија првостепена пресуда оцењени као неосновани.

Такође, по оцени овог суда и у односу на радње описане под II – 2 изреке пресуде, као и у односу на радње према оштећеном СС64 II – 1А – саглашавање са радњама његовог пратиоца, и помагање у лишењу живота оштећеног ВВ II -1Б, за које је окривљени ББ оглашен кривим, првостепени суд је правилно утврдио да је окривљени поступао са евентуалним умишљајем, о чему је у образложењу пресуде дао јасне разлоге које као правилне прихвата и овај суд, те су супротни жалбени наводи његовог браниоца оцењени као неосновани. При томе првостепени суд правилно закључује да урачунљивост окривљеног АА и ББ у време извршења кривичног дела у току поступка није доведено у питање, па наводи жалбе браниоца окривљеног ББ којима се оспорава овакав закључак првостепеног суда у погледу урачунљивости уз истицање да је првостепени суд био обавезан да утврђује урачунљивост in tempore criminis увек када се укаже сумња на такве околности будући да, како се у жалби наводи, из медицинске документације и вештачења за окривљеног ББ неспорно произлази да је исти боловао од епилепсије и то тежег облика, као трајног душевног обољења, оцењени као неосновани. Ово стога јер је првостепени суд упориште за свој закључак у погледу урачунљивости окривљеног АА нашао у налазу и мишљењу судског вештака психијатра др. ЗЗ1 који је прочитан у доказном поступку и који демантује овакве наводе браниоца окривљеног ББ.

Неосновано се жалбама окривљеног АА, те његовог браниоца, као и браниоца окривљеног ББ побија првостепена пресуда због повреде Кривичног закона, јер је првостепени суд, на правилно и потпуно утврђено чињенично стање у осуђујућем делу пресуде, правилно применио Кривични закон када је нашао да су у радњама окривљених ближе описаним у односу на сваког од њих у изреци побијане пресуде, а које представљају кршење правила међународног права о заштити цивилног становништва од последица рата и оружаног сукоба садржаних у одредбама IV Женевске конвенције и Допунског протокола II уз исту остварена сва битна обележја кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву, у вези члана 22 КЗ СРЈ, а окривљени ББ и помагањем, у вези члана 24 КЗ СРЈ. О овоме су у образложењу пресуде дати ваљани разлози које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд, који су детаљно образложени не само у одељку пресуде под насловом правна анализа утврђеног чињеничног стања на странама 289 до 302 већ и након чињеничних утврђења за сваку конкретну радњу за коју су окривљени оглашени кривим. Због тога су супротни жалбени наводи којима се оспоравају правни закључци првостепеног суда, оцењени као неосновани. С тим у вези, не могу се прихватити наводи жалбе браниоца окривљеног ББ да је првостепени суд најбитнијем делу пресуде посветио најмање времена и дао најкраће разлоге који се своде на десет страна, као и да је у правној анализи првостепени суд дао погрешне и противречне разлоге.

Осим тога, разлози првостепеног суда у односу на радње помагања нечињењем за које је окривљени ББ оглашен кривим, а које су описане под тачкама II 1-Б и II 2-А и Б, насупрот наводима жалби су у образложењу побијане пресуде детаљно образложени и исти су од стране овог суда прихваћени као правилни. Стога су наводи жалбе браниоца овог окривљеног да је суд у правној анализи утврђеног чињеничног стања дао погрешне и противречне разлоге, те да првостепени суд не прави разлику у погледу кривично правне одговорности окривљених у смислу одредбе члана 142 КЗ СРЈ и такозване командне одговорности, оцењени као неосновани.

Што се пак тиче навода жалбе браниоца окривљеног АА којима се истиче да се пресуда не може испитати јер се ни у изреци код конкретних радњи извршења не спомиње кривица, нити је наведено како се саизвршилаштво манифестује за сваку радњу, исти су оцењени као неосновани. Ово стога јер је у конкретном случају примењен КЗ СРЈ који је важио у време извршења кривичног дела и који није тражио да се кривица описује у изреци пресуде, због чега су ови жалбени наводи оцењени као неосновани.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, а поводом жалби Тужиоца за ратне злочине и браниоца кривљеног АА, а у смислу одредбе члана 383 ЗКП-а у односу на окривљеног ББ, Апелациони суд је нашао да је првостепени суд приликом одлучивања о казни, правилно утврдио и ценио све околности из члана 41 КЗ СРЈ, које су од значаја за одмеравање казне.

Тако је у односу на окривљеног АА од олакшавајућих околности ценио и његове личне и породичне прилике, а наиме чињеницу да се ради о породичној особи, оцу двоје деце, при чему је имао у виду и његову старосну доб, те нарушено здравље, као и држање окривљеног након извршеног кривичног дела, а наиме да је упутио извињење оштећенима и да се добровољно предао правосудним органима Републике Србије. Од олакшавајућих околности на страни окривљеног ББ првостепени суд је ценио његове личне и породичне прилике – чињеницу да је ожењен, отац двоје деце, да је незапослен, неосуђиван, као и околност дуго година болује од епилепсије. При томе је првостепени суд имао у виду и да су најтеже последице кривичног дела наступиле као резултат пропуста окривљеног ББ, учињене помагањем које је најблажи облик саучесништва. Осим тога, првостепени суд је при одмеравању казне ценио и очигледну инволвираност у предметним догађајима многих других лица, било непосредних извршилаца, било оних са овлашћењима сличним овлашћењима окривљених, који до данас нису изведени пред лице правде.

Од отежавајућих околности, првостепени суд је на страни окривљених ценио тежину извршеног кривичног дела и наступеле последице, укупан број оштећених, те бројност радњи за које су оглашени кривим. У односу на окривљеног ББ, суд је као отежавајућу околност ценио и чињеницу да су у конкретном случају наступиле посебно тешке последице које се огледају у броју оштећених у чијем телесном повређивању и лишавању живота је учествовао на начин ближе описан у изреци пресуде и то у Дому културе Челопек и Техничко шкоском центру – помагању непосредним учиниоцима. У односу на окривљеног АА приликом одмеравања казне, првостепени суд његов ранији живот – чињеницу да је један пут осуђиван, није ценио као отежавајућу околност, имајући у виду протек времена од извршеног дела, те чињеницу да се ради о брисаној осуди, као и да није у питању истоврсно кривично дело, а из истих разлога није ценио као отежавајућу околност ни понашање окривљеног након извршеног дела – осуде након учињеног дела.

Имајући у виду све напред наведено, казна затвора у трајању од шест година на коју је осуђен окривљени АА, те казна затвора у трајању од петнаест година на коју је осуђен окривљени ББ, сразмерне су тежини извршеног кривичног дела, проузрокованим последицама, степену кривичне одговорности окривљених и исте су нужне и довољне за остваривање сврхе кажњавања из члана 33 КЗ СРЈ, како то правилно закључује и првостепени суд.

Стога су жалбени наводи Тужиоца за ратне злочине којима се оспорава правилност одлуке о кривичној санкцији у односу на оба окривљена уз истицање да првостепени суд није дао адекватну тежину утврђеним отежавајућим околностима, оцењени као неосновани. Будући да се жалбом јавног тужиоца не наводи ниједна нова околност која већ није била предмет од стране првостепеног суда, а која би евентуално била од утицаја на изрицање строжије казне, то је жалба одбијена као неоснована.

Апелациони суд је ценио и жалбене наводе браниоца окривљеног АА, којима се побија првостепена пресуда због одлуке о казни, па је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде у наведеном делу.

Жалбом браниоца окривљеног АА побија се првостепена пресуда због одлуке о трошковима кривичног поступка, (а заправо о судском паушалу), при чему се овај жалбени основ побијања детаљније не образлаже, при чему је Апелациони суд нашао да је овај жалбени навод неоснован, a одлука првостепеног суда о трошковима кривичног поступка у свему је донета у складу са одредбама чланова 193, 194 и 196 ЗКП-а.

Жалбом Тужиоца за ратне злочине побија се првостепена пресуда због погрешно утврђеног чињеничног стања у односу на радње описане под II1.б и II.б, које су изостављене из изреке пресуде, а с тим у вези и Кривичног закона, при чему се оспоравају чињенични и правни закључци првостепеног суда да није доказано да је окривљени ББ помогао у лишењу живота девет цивила (радња под тачком II1б), те да је дана 08.06.1992. године помогао у лишавању живота оштећених талаца који су истог дана из Дома културе у Пилици одведени на место звано „Герина кланица“ у Каракају, где их је више неидентификованих лица у војној униформи, међу којима су били и сада покојни СС93 звани сс93 и сада покојни СС94 звани сс94 као и СС95 звани сс95 лишило живота (радња под II 2б).

Неосновано се жалбом Тужиоца за ратне злочине побија првостепена пресуда због погрешно утврђеног чињеничног стања као последице погрешне и недовољне оцене појединих доказа, а пре свега исказа сведока СС65, заменика командира у затвору Суда за прекршаје, те исказа сведока СС96, као и заштићеног сведока „М“ у односу на радњу која је оптужницом Тужилаштва за ратне злочине под тачком II 1б, стављена на терет окривљеном ББ, а коју је првостепени суд, налазећи да није доказано да ју је овај окривљени извршио, изоставио из изреке (помагање окривљеног ББ у лишењу живота девет НН цивила на Црном врху). Насупрот овим жалбеним наводима, по оцени Апелационог суда из исказа сведока на које се тужилац у жалби позива не може се извести несумњив закључак да је окривљени ББ из Суда за прекршаје одвезао на место звани Црни врх укупно десет лица, међу којима је био и оштећени ВВ звани вв где су сви лишени живота, будући да је сведок СС65 само изјавио да се окривљени ББ одвезао са њима ка Каракају, а осим тога, оптужница ни не садржи тврдњу да су лица за која је суд утврдио да су одведена из суда за прекршаје заједно са оштећеним вв (а чија имена су утврђена из исказа сведока СС96 – оштећеног који је 10. маја 1992. године затворен у Суду за прекршаје и сведока СС65), а која су ближе означена на страни 201 побијане пресуде, лишена живота на месту званом Црни врх, нити је оптужницом прецизиран начин на који је и коме је окривљени ББ евентуално помогао у лишењу живота девет НН цивила.

Током поступка није утврђено ко је, где и када убио непозната лица чија тела је сведок „М“ сакупио на Црном врху заједно са телом ВВ званог вв, нити је овом сведоку познат идентитет тих других десет до петнаест лица која је тамо затекао и превезао у Зворник, а чија идентификација није вршена. Иако постоји сумња да би то могли бити баш они цивили који су одведени из зграде Суда за прекршаје са вв, могућност да су на Црном врху била тела неких других људи (на шта је уосталом и тужилац у својој завршној речи указао), могућност да су та тела била ту донесена независно од тела оштећеног вв и по оцени Апелационог суда указује на немогућност утврђивања ко су ти убијени људи, ко их је убио, где, када, да ли на Црном врху или су ту довезена и када, те је с обзиром на све напред наведено правилан закључак првостепеног суда да нема доказа да је окривљени ББ помогао у лишењу живота девет цивила које је сведок „М“ сакупио на Црном врху. С обзиром да је првостепени суд за овакав свој закључак дао јасне и логичне разлоге, који се очигледно не односе на питање идентитета, на које тужилац у жалби указује позивајући се на пресуду Врховног суда Србије Кж2 бр. 1913/96, та стога овај жалбени навод није од значаја за напред наведени догађај, те је одбијен као неоснован.

Такође се неосновано жалбом Тужиоца за ратне злочине побија првостепена пресуда због погрешно утврђеног чињеничног стања, када су у питању радње које су под тачком II 2.б измењене и прецизиране оптужнице Ктрз.бр. 17/04 од 05.11.2010. године, окривљеном ББ стављене на терет, с обзиром да наводи жалбе тужиоца којима се у односу на ове радње оспоравају чињенични и правни закључци првостепеног суда, те оцена суда о изведеним доказима, не доводе у сумњу правилност закључка првостепеног суда да одговорност окривљеног ББ за догађај на начин представљен у поменутој тачки оптужнице, није доказана, па је и по оцени овог суда првостепени суд, насупрот наводима жалбе тужиоца, правилно поступио када је исту изоставио из изреке пресуде, док је несумњиво утврдио да се сам догађај одиграо. За овакав свој закључак првостепени суд је у одељку пресуде под насловом ,,радње изостављене из изреке пресуде услед недостатка доказа за догађај од 08. јуна 1992. године“ од 271 до 282 стране, дао јасне, логичне, убедљиве и за овај суд прихватљиве разлоге који се наводима жалбе не доводе у сумњу, због чега је жалба тужиоца и у овом делу оцењена као неоснована.

Ово из разлога, јер и по оцени овог суда, начин на који су таоци дана 08. јуна 1992. године одведени из Дома културе у Пилици и брутално лишење живота на месту званом „Герина кланица“ одудара од свих ранијих догађаја који су се дешавали на локалитетима на којима су затварани цивили муслиманске националности, а како је то правилно закључио и првостепени суд на основу сагласних исказа сведока – стражара код Дома културе у Пилици, који су у својим исказима објаснили да је, сада покојни сс93 испред дома сачињавао списак затвореника који су уредно улазили у камион мирно, те исказа преживелог оштећеног сведока под псеудонимом „осам“, који је навео да су затвореници улазили у камионе радујући се, да су се борили да дају своје име и презиме, верујући да иду у размену, што произлази из исказа стражара, те су након тог пописивања улазили у камионе. Дакле, када се има у виду да су и стражари и затвореници очигледно веровали да иду у размену јер је „Марко поручио да ће бити размењени и да их зато чувају за размену“ (окривљени ББ), да је још пред Хашким стражитељима МКТЈ сведок рекао да је плануо и рекао сс95 да је ББ1 (окривљени ББ) рекао да су они за размену, а посебно имајући у виду наводе сведока СС97 у погледу тврдњи покојног Бошка по повратку са „Герине кланице“ у вези „неке наредбе“ за поступање, и по налажењу Апелационог суда, правилан је закључак првостепеног суда да се са извесношћу није могло утврдити да је овакав чин – одвођење талаца на описани начин и потом њихово лишење живота, резултат свесног пропуста окривљеног ББ, односно неадекватног организовања страже, као што је то утврђено за догађај описан под тачком II 2.б изреке пресуде.

Ово тим пре када се има у виду да начин на који би окривљени ББ пружио помоћ непосредним учиниоцима за овај догађај од 08. јуна, није дат у оптужници. Првостепени суд надаље правилно закључује да у прилог наведеном иде и опис војника који су затворенике одведене из Дома културе у Пилици, убијали на „Гериној кланици“, дат од стране сведока – оштећеног под псеудонимом „осам“ - „млади, педантно ошишани, као кад сазреш за војску, у СМБ униформама, са петокракама“, те немогућност суда да на поуздан начин утврди припадност непознатих војника који су убијали на „Гериној кланици“ као ни сс94 ( сада пок. СС94 звани сс94) сс93 (сада пок. СС93) и сс95 (СС95) одређеним јединицама и то управо на дан 08.06.1992. године, а на шта указује и оптужница која их назива „неидентификованим лицима у војној униформи“. О свему напред наведеном су у образложењу пресуде дати исцрпни и логични разлози којима се првостепени суд руководио доносећи напред изнети закључак да одговорност окривљеног ББ (у рату звани ББ1) за догађај од 08. јуна 1992. године, на начин представљен у оптужници није доказана, због чега је изостављена из изреке пресуде, док је на несумњив начин утврдио да се сам догађај одиграо.

Наводи жалбе тужиоца да је првостепени суд погрешно оценио да је од битног утицаја припадност одређене јединице и лица која су лишили живота таоце на „Гериној кланици“, те тврдња тужиоца да се из изведених доказа који по његовом мишљењу нису правилно оцењени од стране првостепеног суда, ван сваке разумне сумње може закључити да је доказана одговорност окривљеног ББ за лишавање живота цивилних лица – таоца, у својству помагача, и то тиме што је пропустио дужно чињење – предузимање мера за њихову безбедност у Дому културе у Пилици, код свега напред изнетог, не могу се прихватити. Ово посебно када се имају у виду разлози првостепеног суда дати на страни 280 побијане пресуде да код установљавања одговорности за пропуст дужног чињења, није пресудна припадност непосредних учинилаца јединицама под командом надређеног, ако је он гарант заштите лица која су затворена на основу његове одлуке, за разлику од одговорности за издавање евентуалне наредбе, која се за конкретни догађај не може искључити, с тим што се првостепени суд с правом није упуштао у лицитирање у погледу евентуалног издаваоца такве наредбе, с обзиром на обавезу да се креће у границама оптужбе, како у погледу оптужених лица, тако и у погледу радње које су предмет оптужбе, па су самим тим напред изнети жалбени наводи Тужиоца за ратне злочине, оцењени као неосновани.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 388 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду одлучио је као у изреци пресуде.

Записничар Председник већа – судија
Мирjана Јанковић-Недић Радмила Драгичевић–Дичић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)