Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.02.2016.

Кж1 По2 6/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По2 6/15
Дана 12.02.2016. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судија Синише Важића, председника већа, мр Сретка Јанковића, др Миодрага Мајића, Омера Хаџиомеровића и Наде Хаџи-Перић, чланова већа, уз учешће судијског сарадника Мирјане Новић, записничара, у кривичном предмету против окривљеног AA и др, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништа из члана 142 став 1 у вези са чланом 22 КЗЈ, одлучујући о жалби Тужилаштва за ратне злочине, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, окривљеног АА1, његових бранилаца, адвоката АБ1, адвоката АБ2 и адвоката АБ3 и браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ5, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине, К.По2 бр. 9/13 од 29.05.2015. године, у седници већа одржаној дана 11.02.2016, године, у присуству Тужиоца за ратне злочине Душана Кнежевића, окривљеног АА2, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ3, браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ4, која се јавила по заменичком пуномоћју за адвоката АБ1 и браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ5, након већања и гласања дана 12. фебруара 2016. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужилаштва за ратне злочине, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, окривљеног АА1, браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, бранилаца окривљеног АА1 адвоакта АБ2 и адвоакта АБ3 и браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ5, па се пресуда Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине, К.По2 бр. 9/13 од 29.05.2015. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом окривљени АА, АА1 и АА2 оглашени су кривим због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништа из члана 142 став 1 КЗЈ у саизвршилаштву у вези са чланом 22 КЗЈ, па су осуђени и то окривљени АА на казну затвора у трајању од 20 (двадесет) година у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 24.12.2009. године до 09.02.2012. године, окривљени АА1 на казну затвора у трајању од 10 (десет) година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 24.12.2009. године до 12.02.2010. године, а окривљени АА2 на казну затвора у трајању од 5 (пет) година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору почев од 24.12.2009. године до 14.05.2010. године. На основу одредбе члана 264 став 2 у вези са чланом 262 став 2 ЗКП окривљени су обавезани да накнаде трошкове кривичног поступка о чијој висини ће суд одлучити накнадно посебним решењем. На основу одредбе члана 248 став 4 ЗКП оштећени ОО1 до ОО10 су упућени да свој имовинскоправни захтев остваре у парници.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- Тужилаштво за ратне злочине, због одлуке о кривичним санкцијама у односу на окривљеног АА1 и окривљеног АА2, са предлогом да другостепени суд уважи жалбу, преиначи пресуду у односу на ове окривљене тако што ће их осудити на казне затвора у дужем временском трајању;

- окривљени АА1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији;

- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ из свих законом прописаних разлога, са предлогом да другостепени суд уважи жалбу, првостепену пресуду преиначи, а окривљеног АА ослободи од оптужбе или да отвори претрес, изведе доказе које је одбрана окривљеног АА предложила на припремном рочишту и донесе пресуду по закону;

- бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ1, из свих законом прописаних разлога, са предлогом да другостепени суд донесе пресуду којом преиначава првостепену пресуду, а окривљеног ослобађа од оптужбе;

- браниоци окривљеног АА1, адвокати АБ2 и АБ2, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да другостепени суд преиначи првостепену пресуду, а окривљеног ослободи од оптужбе;

- бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ5, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да другостепени суд преиначи првостепену пресуду и у односу на окривљеног АА2 донесе ослобађајућу пресуду, а опреза ради предлаже да се у односу на овог окривљеног примени институт ублажавање казне.

Одговоре на жалбу Тужилаштва за ратне злочине поднели су окривљени АА1 и његов бранилац, адвокат АБ1 са предлогом да другостепени суд жалбу Тужилаштва за ратне злочине одбије као неосновану.

Тужилаштво за ратне злочине је у поднеску Ктж.бр. 6/2015 од 19.10.2015. године предложило да другостепени суд уважи жалбу Тужилаштва за ратне злочине, а жалбе бранилаца и окривљеног АА1 одбије као неосноване.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине одржао је седницу већа дана 11.02.2016. године у присуству заменика Тужилаштва за ратне злочине Душана Кнежевића, окривљеног АА2, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ4, браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ3 и браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ5, на којој је размотрио списе, побијану пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим жалбама, па је разматрајући жалбене наводе и предлоге, након већања и гласања дана 12.02.2016. године, нашао:

Жалбе су неосноване.

Пре свега не могу се прихватити наводи браниоца окривљеног АА да је његовом брањенику повређено право на одбрану, јер га је у току већег дела поступка заступао адвокат који није задовољавао услове адвокатске праксе у кривичној материји у трајању од 5 година, а који је услов је прописан за кривична дела за која је запрећена казна од преко 5 година. Ово стога што је у време предузимања процесних радњи важио Законик о кривичном поступку, који није регулисао на тај начин заступање окривљених за кривична дела преко 5 година, те је све процесне радње које су предузете у време важења Законика о кривичном поступку правилно првостепени суд прихватио као радње које су спроведене у складу са процесним правилима и у складу са законом који је важио у то време.

Одбрана окривљеног АА на страни 4 и 5 жалбе указује на то да је изреком пресуде у погледу догађаја од 10.10.1991. године првостепени суд прекорачио оптужбу када је изменио опис из прецизираног оптужења, а да у пресуди није дао разлоге због којих нарушава објективни идентитет оптужења. Такве наводе Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине не може да прихвати, с обзиром на то да таква чињеница није довела до битне повреде одредаба кривичног поступка на коју бранилац указује. Наиме, првостепени суд је чињенични опис кривичног дела уподобио са утврђеним чињеничним стањем, те то што је првостепени суд заправо редослед радњи уподобио утврђеном чињеничном стању, и то да се оштећена онесвестила након што јој је окривљени АА задао 3 убодне ране, није довело до суштинске измене описа у погледу правно важних чињеница, нити је суд таквим реаговањем изменио битне елементе кривичног дела. Дакле, по мишљењу овог суда, првостепени суд је изменио чињенични опис, али не у тој мери да би се радило о прекорачењу оптужбе, како то бранилац указује у жалби.

Везано за кривичноправне радње описане под изреком првостепене пресуде I/1 бранилац указује да су дати разлози нејасни и противуречни чиме је учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП. Међутим, овакви жалбени наводи се не могу прихватити, јер је првостепени суд дао јасне и аргументоване разлоге везано за кривично правне радње предузете на штету ОО9. По оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине првостепени суд на страни 33 образложења пресуде анализира исказ сведока налазећи да је исти уверљив, доследан, логичан и јасан, а потврђен и другим изведеним доказима, тачније записником који је састављен од стране Жупанијског суда у Осјеку о извршеној есхумацији од 03.11.1999. године, затим медицинском документацијом. Сведок оштећена је на детаљан начин описала начин на који се критични догађај одиграо, те је сведок препознала окривљеног као лице које је убило њеног супруга и покушало да њу убије јер је и у току поступка и то пред истражним судијом, а касније и на главном претресу потврдила да АА тзв. „аа“ познаје од раније, да је исти био поштар који им је доносио пензије. Првостепени суд, по мишљењу овог суда, није имао разлога да не поклони веру исказу сведока, тим пре што се сведок критичном приликом налазила наспрам окривљеног АА и гледала га у очи. Такође, оцена другостепеног суда је да одбрана у поднетој жалби само на другачији начин анализира исказ сведока оштећене ОО9 и самим тим изводи другачији закључак од првостепеног суда. У току поступка, а и у предметној жалби, одбрана је указивала да окривљени није никада носио пошту у центру града, који наводи су оспорени, осим исказом сведока ОО9, и исказом сведока СС11 који је у свом исказу навео да је живео 10 минута пешке од центра града и да је АА и њему носио пошту пре рата.

Одбрана у жалби оспорава и питање да ли се ради о убодној рани код оштећене ОО9 или о прострелној рани. Наведену чињеницу је првостепени суд анализирао у току поступка, те у вези са тим ценио налаз и мишљење судског вештака у којем је наведено да се код оштећене ради о три убода односно убодине, а да се према карактеристикама свих повреда може закључити да су све три убодине могле да настану у једном кратком временском интервалу, једна за другом, с тим да се не може утврдити редослед њиховог наношења. Првостепени суд на детаљан начин анализира чињеницу да је оштећена у свом исказу изјавила да је окривљени АА у њу пуцао из пиштоља и да су повреде настале од прострелних рана, у ком делу такав исказ није прихватио јер је у супротности са налазом и мишљењем судског вештака али и приложеном медицинском документацијом. Оштећена говори и на главном претресу и у истрази да је задобила повреде од пиштоља, описујући да је критичном приликом имала осећај да јој је нешто вруће пролетело кроз врат и раме, али да је у том тренутку она била окренута од окривљеног и сагнута над супругом, дакле да у том моменту није могла да види окривљеног који се налазио иза ње. Управо у вези са тим, по мишљењу овог суда, првостепени суд правилно изводи закључак да оштећена није могла да види којом врстом оружја или оруђа јој је повреда нанесена, с обзиром да је била окренута леђима ка окривљеном у моменту настанка повреде, али је верно и јасно објаснила осећај који је имала, те је судски вештак на основу медицинске документације извео закључак да се ради заправо о убодним ранама, а не о прострелним. Сам субјективни осећај који је окривљена описала није могао ни по мишљењу другостепеног суда да доведе у сумњу дати налаз и мишљење судског вештака о механизму настанка повреда. Када се имају у виду изведени докази то се одбрана и сами жалбени наводи везани за нејасно утврђено чињенично стање и битне повреде одредаба кривичног поступка у односу на овај део првостепене пресуде не могу прихватити.

Одбрана оспорава и правилност првостепене пресуде везано за кривичноправне радње у односу на оштећеног ОО10 указујући на то да се суд позива на исказе сведока али их селективно цитира и не преноси верно њихове исказе, те постоји противуречности између онога што се наводи у разлозима пресуде са садржином записника који постоје у списима. Међутим, овакве жалбене наводе другостепени суд не може да прихвати, пре свега што је првостепени суд анализирајући исказе саслушаних сведока, а у образложењу пресуде је унео исказе оних сведока и у оној мери у који су били од битног утицаја на доношење првостепене пресуде. Правилно је првостепени суд ценио исказ оштећеног који је у више пута означио окривљеног као лице које га је ранило у дворишту, те је јасно и уверљиво описао како је уопште дошло до његовог рањавања наводећи да је у раним јутарњим часовима дошло до напада на село Козарац, да су после извесног времена код њега у двориште ушла два лица од којих је један био окривљени АА, који му је пришао, извадио пиштољ и викнуо где му је оружје па када је одговорио да га нема опалио из пиштоља и погодио га у десну ногу у пределу колена и у леву ногу у потколеницу. Такође, оштећени је у свом исказу навео да још од раније познаје окривљеног, да је пар пута долазио са ветеринаром Радетом или Радаковићем код њега кући и седео са њима. У вези са тим одбрана указује да првостепени суд није прибавио доказ о извесном ветеринару СС12 или сс12, како би преиспитао исказ сведока ОО10, али је другостепени суд мишљења да је такав предлог правилно одбијен од стране првостепеног суда јер се ради о слободној судијској оцени исказа, који је првостепени суд у конкретном случају прихватио као јасан, веродостојан и убедљив, а потврђен и исказима сведока СС13, као и СС14.

Када се имају у виду изведени докази по оцени другостепеног суда правилно је првостепени суд извео закључак да је окривљени АА предузео радње у односу на оштећеног ОО10, те да првостепени суд није имао разлога да не поверује у исказ саслушаног сведока нити је било разлога да њега сведок неосновано терети.

Испитујући правилност првостепене пресуде у односу на редња описане под стравом I тачка 3 првостепене пресуде у делу којим је окривљени АА оглашен кривим да је приликом хапшења и у просторијама СУП Бели Манастир наносио повреде телесног интегритета и нечовечно поступао према већем броју цивилних лица, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине налази да је првостепени суд правилно и у том делу утврдио чињенично стање на основу изведених доказа те дао јасне и аргументоване разлоге због којих сматра да је окривљени поступао у свему на начин како му је то и стављено му на терет. Наиме, првостепени суд је на основу исказа оштећених и то сведока СС15 до СС23, утврдио да је окривљени АА долазио у СУП Бели Манастир, да је тукао притворенике палицом, да је малтретирао притворенике, те да је задавао батине притвореним лицима. С тим у вези не могу се прихватити наводи браниоца, да су искази саслушани оштећених недоследни, те да суд у поновљеном поступка није посветио ни најмању пажњу овом делу оптужења.

Првостепени суд је у вези повреде телесног интегритета оштећеног ОО12 у притвору СУП Бели Манастир правилно утврдио на основу изјава које су дали бројни сведоци, као и оштећени ОО11, СС2, СС23, СС15 и СС21, који су потврдили да се са њима налазио и ОО12, те да је окривљени АА тукао ОО12 и то тако што га је ударао палицом и ногама све док није пао на под од удараца, а док га је тукао све време га је питао што му није дао да иде у криволов, при чему су сведоци ОО11 и СС23 везано за такво поступање окривљеног објаснили у својим исказима да им је ОО12 рекао да је окривљеног АА ухватио у криволову још пре рата.

На околности везано за хапшење и боравак у притвору СУП Бели Манастир и нечовечном поступању у притвору и повређивању телесног интегритета оштећених ОО13 и ОО14, првостепени суд је правилно саслушао сведоке и то СС1 до СС19 који су потврдили да су у притворским јединицама СУП Бели Манастир са њима били отац и син ОО13 и ОО14, те да их је окривљени АА тукао, и то рукама и палицом по телу. Овакве исказе сведока потврдили су оштећени ОО8, СС2, ОО11 који су имали о критичном догађају само посредна сазнања истичући да су чули док су били у притвору да је ОО13 и ОО14 тукао окривљени АА, а што им је касније потврдио и покојни ОО13. По налажењу Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине правилно је првостепени суд ценио исказе саслушаних оштећених и сведока и исте прихватио, налазећи да су оштећени верно описивали окривљеног као лице које их је тукло и малтретирало, да су неки од сведока окривљеног познавали од раније, а да су неки о његовом идентитету сазнали од других притворених лица који су га познавали. У прилог томе да су искази саслушаних сведока веродостојни, иде и чињеница да су неки од сведока окривљеног препознали и приликом испитивања у самој судници.

Првостепени суд на страни 43 правилно анализира тезу одбране да су сведоци усаглашавали своје исказе, налазећи да је иста неприхватљива јер на то указују различити описи појединих детаља, које разлике су животне тим пре што су оштећени били у посебним психичким стањима, у притвору је владала атмосфера терора и страха за голи живот, да су сведоци у врло кратком временском периоду били у притвору и многи од њих су били заједно у притвору па је логично и да се њихови искази подударају. Такође, након 20 година од догађаја не може се искључити ни могућност да се неки од оштећених у зависности од својих личних способности перцепције нису могли сетити свих детаља догађаја и верно поновити оно што су изјавили у неким од раније датих изјава, стим што таква околност не мора a priori и да указује на то да су искази оштећених у погледу радњи за које су сведочили непоуздани и неприхватљиви, како то одбрана у жалби указује.

Имајући у виду бројност сведока, те чињеницу да сви скоро на идентичан начин сведоче о поступању окривљеног АА у просторијама СУП Бели Манастир, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине жалбене наводе браниоца којима се на другачији начин анализирају искази сваког сведока понаособ цени као неосноване.

Жалбама бранилаца окривљених АА, АА1 и АА2, као и самог АА1 се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања везано за убиство четири члана породице Чичак, указујући на то да првостепени суд након изведених доказа није дао јасне и аргументоване разлоге зашто сматра да су се у радњама окривљених стекла сва битна обележја кривичног дела из члана 142 став 1 у вези са чланом 22 КЗЈ, те да је нејасно које су то радње окривљени предузимали и на тај начин поступали као саизвршиоци. Наиме, првостепени суд је правилно извео закључак да су окривљени учествовали у радњи извршења и то тако што су окривљени АА АА1 и АА2 заједно са окривљеним АА3, према коме је поступак у прекиду, одвезли оштећене ОО15 до ОО18 до места где су убијени, да је окривљени АА заједно са осталима изводио оштећене из возила, да их је одводио до напуштеног салаша и у присуству осталих пуцао у њих, да је окривљени АА1 допринео извршењу кривичног дела и знатно допринео лишењу живота ОО16, ОО17 и ОО18, свестан заједничког деловања и прихватањем овог дела као своје, да је АА2 такође радње окривљених прихватио као заједничке и као своје, те да је дао знатан допринос лишењу живота ПП, јер је наоружан пристао да води са осталим окривљенима оштећене ОО15 до ОО18, једног по једног до места где су убијени, које све чињенице управо оправдавају и закључак првостепеног суда да су поступали као саизвршиоци. Правилно првостепени суд налази да непостојање претходног договора не може да буде препрека за постојање саизвршилаштва, с обзиром на то да саизвршилаштво постоји не само онда када сваки од саизвршилаца предузима радње извршења кривичног дела, већ када неки од саизвршилаца не предузима непосредну радњу која је по закону радња извршења кривичног дела, већ приликом извршења кривичног дела предузима друге радње које омогућавају и доприносе извршењу тог дела, али да постоји воља код тих лица да кривично дело изврши заједнички, што је у току овог кривичног поступка у односу на ове окривљене на несумњив начин утврђено.

Правилно је првостепени суд прихватио одбране окривљених АА1 и окривљеног АА2 да су их окривљени АА и АА3, према коме је поступак раздвојен, позвали да одвезу оштећене у Јагодњак, као и да је окривљени АА наредио да се возилом скрене ка напуштеном салашу, с обзиром на то да су одбране окривљених АА1 и АА1 у овом делу сагласне и подударне у битним детаљима, а истовремено потврђене и исказима сведока ОО19 и ОО20 и сведока СС24. Наиме, сведоци ОО20 и ОО19 су се у току поступка изјашњавали и у својим исказима навели да су у јутарњим часовима окривљени АА и АА3 дошли у двориште породице ПП и наредили да се сви мушки чланови, који у том тренутку нису били код куће, јаве у станицу милиције Бели Манастир. За суд је била спорна чињеница да ли је и окривљени АА2 критичног дана био у дворишту породице ПП, али је ни након спроведеног поступка није на несумњив начин могао утврдити, с обзиром на то да је сведок ОО20 у свом исказу описујући треће лице навела да се ради о лицу које није познавала, да је рошав и са великим носем, који опис по налажењу првостепеног суда не одговара лику окривљеног АА2. Такође, везано за саму организацију одвођења мушких чланова породице ПП, правилно првостепени суд није привхатио одбрану окривљеног АА да су одвођење организовали окривљени АА2 и АА1, пре свега што је таква одбрана у супротности са одбранама окривљених АА2 и АА1, а и исказима саслушаних сведока, а и по оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине је нелогично да је окривљени АА2 који заправо и не познаје мештане ни околину организовао убиство људи и да је упутио возило на пусти салаш. Управо чињеница да је окривљени АА ловац и да му је позната околина Белог Манастира указује на то да је такву организацију предузео он заједно са окривљеним АА3.

Првостепени суд детаљно анализира одбране окривљених и на основу истих правилно закључује на који начин и ко је извршио убиство сваког од члана породице ПП. Тако на страни 46 првостепени суд правилно прихвата наводе одбране окривљеног АА2 који је навео да су сва четворица, када се возило зауставило на салашу, изашли из возила, а да су окривљени АА и АА3, према коме је поступак раздвојен, прво одвели ОО15 до напуштеног салаша и да су сва четворица дошла до места где је АА убо ОО15 у пределу врата. Оваква одбрана окривљеног АА2 је према стању у списима потврђена делимично и одбраном окривљеног АА1 који је у својој одбрани навео да је прво лице које је изведено из возила био ОО15. Чињеницу да је смрт ОО15 могла настати и као последица убода ножем не искључује ни сам судски вештак професор др ВВ, који је у свом налазу навео да се приликом обдукције радило о скелетним остацима без меког ткива, али да не искључује могућност да је оштећени покојни ОО15 убоден у пределу врата, с тим што се таква повреда не може видети на скелетизованим остацима.

Везано за убиство ОО16 првостепени суд изводи закључак да га је окривљени АА убио и то на основу одбране окривљеног АА2, као и налаза и мишљења судског вештака. Наиме, окривљени АА2 је у својој одбрани детаљно описао убиство ОО16 наводећи да након што је убијен ОО16 окривљени АА рекао окривљеном АА3 „дај следећег“, што је овај учинио, отворио врата и извукао следећег, те кад су дошли одприлике до истог места окривљени АА је извадио пиштољ и пуцао том човеку у потиљак, које убиство је гледао и АА1. Дата одбрана је потврђена налазом и мишљењем судског вештака у ком је наведено да је у ОО16 пуцано из ватреног оружја, да је код истог дошло до прелома костију главе и да десне надлактице, а који указују да су управо наведени преломи костију могли настати услед проласка пројектила испаљеног из ватреног оружја, како је то у својој одбрани навео окривљени АА2.

У односу на убиство ОО17 првостепени суд је правилно прихватио одбрану окривљеног АА2 и делимично одбрану окривљеног АА1, који су на детаљан начин описали критични догађај истичући да је окривљени АА пуцао у правцу главе ОО17. Одбрана оспорава утврђено чињенично стање јер је у налазу и мишљењу професора др ВВ наведено да нема повреда главе, већ повреда у виду преломних костију грудног коша и леве надлактице доњег окрајка и десне надлактице, које повреде указују на то да су настале од пројектила, међутим по мишљењу овог суда, првостепени суд правилно не искључује могућност да је, иако је оружје било уперено управцу главе ОО17 како то окривљени АА2 и АА1 наводе, пројектил погодио ОО17 у неке друге делове тела. Ово тим пре је прихватљиво јер је окривљени АА пуцао левом руком, јер му је десна била повређена, о чему се изјашњавао у својој одбрани окривљени АА1. Такође чињеница да су у телу оштећеног ОО17 пронађена 3 пројектила 7,62 мм аутоматске пушке, потврђује и наводе одбране окривљеног АА2 да је АА1 пуцао из аутоматске пушке у правцу већ палих и погођених оштећених. Оваква одбрана окривљеног АА2 није оспорена ни од стране окривљеног АА1, који је навео да је пуцао поред тела.

По оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине првостепени суд је правилно прихватио одбрану окривљеног АА2 и окривљеног АА1 у делу у коме су навели да је окривљени АА испалио један пројектил у главу ОО18, с обзиром да су овакве одбране у сагласности и са налазом и мишљењем судског вештака у ком је наведено да су повреде код ОО17 и ОО18 могле настати од стране пушчаних метака, јер ОО18 има прострелне ране у пределу потиљка са задње стране и 3 метка у пределу тела са предње стране, а што одговара наводима окривљеног АА2 да је након што је АА пуцао у ОО19 у пределу главе у његовом правцу окривљени АА1 из аутоматске пушке пуцао у ОО18 и у правцу осталих оштећених.

Неосновано се жалбом бранилаца окривљеног АА1 указује на то да првостепени суд није извео ниједан доказ који би на несумњив начин поткрепио чињеницу да је окривљени учествовао у предметном кривичном делу и да је пуцао у оштећене, с обзиром на то да је и сам окривљени у својој одбрани потврдио да је имао аутоматску пушку, а у покушају да смањи своју одговорност навео да је тачно да је пуцао из аутоматске пушке у земљу али из страха, а не у оштећене, коју одбрану је правилно првостепени суд ценио као неуверљиву и срачунату на избегавање кривичне одговорности.

Одбрана окривљеног АА1 неосновано у жалби указује и на то да је првостепени суд погрешно ценио одбрану окривљеног у делу да је пријавио злочин органима власти у Белом Манастиру, како и касније приликом интеграције и органима власти Републике Хрватске, с обзиром на то да је по мишљењу другостепеног суда правилно првостепени суд закључио да је окривљени АА1 заправо таквом одбраном покушао да смањи своју одговорност, јер да је хтео да пријави догађај могао то да уради истог дана или барем да обавести породицу ПП о томе шта се догодило, с обзиром да је, како је и сам окривљени рекао, са њима био у добрим односима, а да је потпуно нелогично да уместо свега тога окривљени спаљује личне карте одузете од убијених и тиме прикрива злочин.

У жалби браниоца окривљеног АА на страни 22 и 23 одбрана указује да је првостепени суд изреком пресуде под II у погледу догађаја од 17.10.1991. године прекорачио оптужбу када је изменио опис из прецизиране оптужнице а да у пресуди није дао разлоге због којих нарушава објективни идентитет оптужења чиме је учињена битна повреда одредаба кривичног поступка, који наводи се не могу прихватити, с обзиром на то да се не ради о битној повреди одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 9 ЗКП. Наведена измена се не може ценити као измена правно важних чињеница, јер је у оптужници наведено да је смрт ОО15 наступила од прострела главе, а у пресуди је наведено да је она последица клања, како то бранилац истиче, јер таква измена, по мишљењу другостепеног суда, не мења саму улогу окривљеног АА у извршењу кривичног дела, нити мења битна обележја кривичног дела, те би у том смислу евентуално могла представљати релативно битну повреду одредаба кривичног поступка, али она према оцени другостепеног суда није утицала на правилност одлучивања.

Одбрана окривљеног АА2 указује на то да суд није правилно утврдио чињенично стање, односно да није утврдио шта представља радњу саизвршилаштва везано за окривљеног АА2 а која битно доприноси извршењу кривичног дела, те да код окривљеног АА2 свест и воља о заједничком деловању није постојала. По мишљењу овог суда, из доказа у списима тачније из записника о суочењу између окривљеног АА2 и окривљеног АА1 произлази да је окривљени АА2 приликом одвођења сваког од оштећених ишао са окривљеним АА, АА3 и АА1, а не само два пута прилико убиства ОО15 и ОО18, како је то Тужилац за ратне злочине описао у чињеничном опису. Међутим, суд није био у прилици да овакво чињенично стање уподоби са чињеничним описом, јер би довело до неповољнијег положаја окривљеног АА2, те су у том смислу жалбени наводи браниоца којима се спори чињенично стање цењени као неосновани. Другостепени суд налази да се постојање воље и свести код окривљеног може извести управо из чињенице да је окривљени АА2 активно учествовао у догађајима и да се саглашавао са радњама осталих окривљених.

Одбрана окривљених оспорава и одлуку првостепеног суда везано за одбијање извођења доказа у току поступка, али је Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине мишљења да је правилно првостепени суд предлоге наведене на страни 62 образложења пресуде одбио као неосноване налазећи да би извођењем наведених доказа довело до непотребног одуговлачења кривичног поступка, а не би утицало на доношење другачије одлуке у овој кривичноправној ствари.

Испитујући правилност првостепене пресуде у погледу одлуке о казни у ком делу је побија како Тужилац за ратне злочине, тако и одбрана, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине је нашао да је одлука и у том делу правилна и на закону заснована. Наиме, првостепени суд је од олакшавајућих околности у односу на окривљеног АА ценио његове личне и породичне прилике, чињеницу да је породичан човек, отац троје деце, као и време које је протекло од извршења кривичног дела, а од отежавајућих околности ценио чињеницу да је раније осуђиван, као и побуде због којих је кривично дело извршено, као и околности под којима је кривично дело извршено. У односу на окривљеног АА1 првостепени суд је од олакшавајућих околности имао у виду да је породичан човек, отац малолетног детета, да је неосуђиван, као и да се коректно држао пред судом и време које је протекло од извршења кривичног дела, док је од отежавајућих околности имао у виду побуде због којих је кривично дело и извршено, као и околности под којима је кривично дело извршено и наступеле последице. У односу на окривљеног АА2, првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности ценио чињеницу да је породичан човек, неосуђиван, његово здравствено стање, да болује од пострауматског синдрома, да је дијабетичар, отац малолетног детета и његово држање пред судом, као и протек времена од извршеног кривчиног дела, а отежавајућих околности није нашао на страни окривљеног АА2. Када се имају у виду све олакшавајуће и отежавајуће околности, осим времена протеклог од извршења кривичног дела, која у поступцима за ратне злочине не би требала да се цени као олакшавајућа околност, па због тога није ни цењена од стране другостепеног суда, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине је мишљења да је правилно првостепени суд одмерио врсту и висину кривичних санкција у односу на окривљене, те тако окривљеног АА осудио на казну затвора у трајању од 20 (двадесет) година, окривљеног АА1 на казну затвора у трајању од 10 (десет) година, а окривљеног АА2 на казну затвора у трајању од 5 (пет) година налазећи да се такве казне показују нужним, неопходним и довољним за остваривање сврхе кажњавања прописане одредбом члана 33 КЗ СРЈ.

Бранилац окривљеног АА, адвокат АБ у жалби основано указује на то да се и из одлуке о имовинско правном захтеву може закључити да се првостепени суд није упустио у чињенично стање јер је и оштећене ОО2, ОО3 и ОО4, који према чињеничном опису нису жртве радњи окривљеног АА, упутио на парницу ради остваривања имовинско правног захтева. Међутим, како предлог браниоца није био усмерен на преиначење пресуде у том делу, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине није могао да реагује.

Имајући у виду јасне и аргументоване разлоге првостепеног суда, који жалбама Тужилаштва за ратне злочине, нити окривљеног АА1, као и бранилаца окривљених АА, АА1 и АА2 нису доведени у сумњу, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине је исте одбио као неосноване, а на основу одредбе члана 457 ЗКП донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар        Председник већа-судија
Мирјана Новић       Синиша Важић

ГМ
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)