Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.11.2011.

Кж1 По2 7/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По2 7/11
Дана 09. и 10.11.2011. године
Б е о г р а д
Немањина бр. 9


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судија: Радмиле Драгичевић-Дичић - председника већа, Синише Важића, Соње Манојловић, Омера Хаџиомеровића и др Миодрага Мајића - чланова већа, уз учешће судијског сарадника Мирјане Новић - записничара, у кривичном поступку против оптуженог АА и др, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у вези са чланом 22 КЗ СРЈ, одлучујући о жалбама јавног тужиоца Тужилаштва за ратне злочине, браниоца оптуженог АА, адвоката АБ, браниоца оптуженог ББ, адвоката БА, бранилаца оптуженог ВВ, адвоката ВА и ВА1 и браниоца оптуженог ГГ, адвоката ЕА, изјављеним против решења Вишег суда у Београду - Одељење за ратне злочине К. По2 46/2010 од 14.03.2011. године, у јавној седници већа одржаној дана 09. и 10. новембра 2011. године, у присуству заменика јавног тужиоца за ратне злочине Душана Кнежевића, оптужених АА и ББ, бранилаца адвоката АБ, БА, ГА, ЕА, ВА и ВА1, донео је



Р Е Ш Е Њ Е


Уважавају се жалбе јавног тужиоца Тужилаштва за ратне злочине, браниоца оптуженог АА, адвоката АБ, браниоца оптуженог ББ, адвоката БА, бранилаца оптуженог ВВ, адвоката ВА и ВА1 и браниоца оптуженог ГГ, адвоката ЕА, па се УКИДА пресуда Вишег суда у Београду - Одељење за ратне злочине К. По2 46/2010 од 14.03.2011. године и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.

Према оптуженима АА, ББ, ВВ и ГГ, ПРОДУЖАВА СЕ ПРИТВОР, на основу одредбе члана 142 став 1 тачка 5 ЗКП и има трајати до даље одлуке суда.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду - Одељење за ратне злочине К. По2 46/2010 од 14.03.2011. године оптужени АА, ББ, ВВ и ГГ оглашени су кривим због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву у вези са чланом 22 КЗ СРЈ, па суд оптуженог АА осуђује на казну затвора у трајању од 12 година у коју казну му се урачунава време проведено у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Книну Кио 2-91 од 26.11.1991. године, који му се рачуна од 15.11.1991. године када је лишен слободе до 25.12.1991. године, као и време проведено у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Сомбору Кри.бр.185/09 од 29.12.2009. године, који му се рачуна од 28.12.2009. године када је лишен слободе и одређено је да може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди, оптуженог ББ осудио на казну затвора у трајању од 12 година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Сомбору Кри.бр.185/09 од 29.12.2009. године, који му се рачуна од 28.12.2009. године када је лишен слободе и одређено да може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања изречене казне у првостепеној пресуди, оптуженог ВВ осудио на казну затвора у трајању од 12 година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Книну Кио 2-91 од 26.11.1991. године, који му се рачуна од 15.11.1991. године када је лишен слободе, до 15.05.1992. године, као и време проведено у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Сомбору Кри.бр.185/09 од 29.12.2009. године, а који му се рачуна од 28.12.2009. године када је лишен слободе и одређено да може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди, а оптуженог ГГ осудио на казну затвора у трајању од 12 година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Книну Кио 2-91 од 26.11.1991. године, који му се рачуна од 15.11.1991. године када је лишен слободе и до 15.05.1992. године, као и време проведено у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Сомбору Кри.бр.185/09 од 29.12.2009. године, који му се рачуна од 28.12.2009. године када је лишен слободе и може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди. На основу одредбе члана 196 став 4 ЗКП одлучено је да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда, а на основу одредбе члана 206 став 2 ЗКП одређено је да се оштећени ради остваривања имовинско-правног захтева упућују на парницу.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- јавни тужилац Тужилаштва за ратне злочине, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, са предлогом да другостепени суд уважи жалбу тужиоца и првостепену пресуду укине, а предмет врати на поновно суђење, те уколико тако не поступи првостепену пресуду преиначи у погледу одлуке о казни, тако што ће оптуженима изрећи казне затвора у дужем временском трајању од изречених;

- бранилац оптуженог АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, са предлогом да другостепени суд жалбу усвоји и оптуженом АА изрекне казну у краћем временском трајању;

- бранилац оптуженог ББ, адвокат БА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да другостепени суд пресуду укине а предмет врати на поновно суђење;

- браниоци оптуженог ВВ, адвокати ВА и ВА1 због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 ЗКП, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да другостепени суд уважи поднету жалбу, укине побијану пресуду а предмет врати првостепеном суду на поновни поступак или да исту преиначи а оптуженог ослободи одговорности;

- бранилац оптуженог ГГ, адвокат ЕА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о казни, са предлогом да другостепени суд укине у целости првостепену пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или да је преиначи тако што ће оптуженог ГГ ослободити од оптужбе, јер нема доказа да је учинио кривично дело које му је стављено на терет.

Јавни тужилац Тужилаштва за ратне злочине је у поднеску КтрЗ. бр.6/10 од 08.07.2011. године предложио да другостепени суд жалбе браниоца оптужених ББ, ГГ, ВВ и АА одбије као неосноване, а да жалбу Тужиоца за ратне злочине уважи.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, одржао је јавну седницу већа у складу са одредбом члана 375 став 1 ЗКП, у присуству заменика јавног тужиоца за ратне злочине Душана Кнежевића, оптуженог АА и ББ, бранилаца адвоката АБ, адвоката БА, адвоката ЕА, адвоката ВА и ВА1, на којој је размотрио списе предмета, заједно са пресудом коју је испитао у границама прописаних одредбом члана 380 ЗКП, па је након разматрања навода и предлога из изјављених жалби, мишљења јавног тужиоца за ратне злочине и објашњења навода жалби датог од стране бранилаца оптужених на јавној седници већа, нашао:

Жалбе јавног тужиоца и бранилаца оптужених су основане.

Основано се жалбама јавног тужиоца и бранилаца оптуженог ВВ, адвоката ВА и ВА1 указује на то да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 8 ЗКП, која води обавезном укидању првостепене пресуде.

Наиме, оптужницом надлежног јавног тужиоца оптуженом АА је стављено на терет да је „...поступајући по примљеном наређењу оптуженог ДД, против кога је поступак раздвојен, постигао договор са припадницима ТО Теслинград...“, док је првостепеном пресудом оглашен кривим што је „...као заменик командира станице милиције СМ Теслинград и командир специјалне јединице МУП САО Крајине, постигао договор са припадницима ТО Теслинград...“. По оцени Апелационог суда у Београду, првостепени суд је учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 8 ЗКП тиме што је из изреке пресуде изоставио постојање наредбе која је била означена у оптужном акту јавног тужиоца, а што указује да воља код оптуженог АА, која је након тога утицала на његово понашање и предузимање радњи које му се стављају на терет, није иницијална, већ да је до формирања воље дошло под утицајем старешине, што вољу оптуженог АА, по оцени овог суда, чини битно мање израженом од оне воље коју је првостепени суд код њега утврдио. Апелациони суд у Београду сматра да је до прекорачења оптужбе дошло управо из разлога што је првостепени суд подручје воље оптуженог АА на овај начин проширио и на сегмент који је од стране јавног тужиоца био резервисан за деловање његовог старешине. Уместо тврдње тужиоца да оптужени није имао формирану вољу за вршење овог дела, већ да је воља формирана управо услед наредбе старешине, првостепени суд је налази да је иницијална воља формирана код оптуженог АА без утицаја других. По мишљењу овог суда, првостепени суд у сваком тренутку мора водити рачуна и сам догађај мора посматрати у склопу како објективних тако и субјективних елемената, водећи рачуна о томе и ценећи да ли је измена неког од ових елемената довела до повреде идентитета оптужбе.

Са тим у вези, по оцени другостепеног суда дошло је и до повреде права на одбрану оптуженог, с обзиром на то да је приликом изношења одбране оптужени АА своју одбрану засновао на чињеничном опису из оптужног акта, изјашњавајући се искључиво у односу на своје поступке проузроковане наредбом старешине и признањем овако извршеног кривичног дела. Међутим, како је првостепени суд у том делу изменио чињенични опис кривичног дела и изоставио део везан за наредбу, а са чим је оптужени упознат тек у моменту објављивања првостепене пресуде, он није имао могућност да се изјасни на тако измењени чињенични опис за који је оглашен кривим, односно да у погледу овог, битно другачијег, чињеничног стања, које и није било предмет расправљања у току овог кривичног поступка иницираног од стране надлежног тужиоца, нити да у вези таквог чињеничног стања изнесе своју одбрану.

Такође, у вези са тим учињена је и битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП, на коју се основано жалбама бранилаца свих оптужених указује. Наиме, по оцени овог суда у погледу одлучне чињенице да ли је постојала наредба, у образложењу пресуде постоје контрадикторности. Првостепени суд на страни 39 у последњем пасусу наводи да “околност о томе ко је донео одлуку, односно издао наредбу да се ЂЂ ухапсе, затим ко их је ухапсио, када су ухапшени, те ко их је саслушавао у притвору, о чему се оптужени АА у току овог поступка изјашњавао, нису биле предмет расправе у овом кривичном поступку, обзиром да се исте као радње извршења кривичног дела оптуженима ни не стављају на терет, а оне истовремено не представљају ни одлучне чињенице које би биле од утицаја за утврђивање кривичног дела и кривичне одговорности оптужених”, док на страни 67 образложења пресуде у пасусу другом, првостепени суд наводи да “нису доказани наводи оптужнице да је ДД, тадашњи начелник државне безбедности САО Крајине, наредио оптуженом АА да лиши живота породицу ЂЂ. Када се имају у виду наведена образложења у пресуди остало је нејасно да ли у конкретном случају по оцени првостепеног суда, нема доказа да је постојала наредба или није изводио доказе у том смеру, нити је утврђивао чињенице везане за постојање наредбе од стране ДД.

По налажењу другостепеног суда, првостепена пресуда је захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП, јер у образложењу пресуде нису дати разлози о одлучним чињеницама везаним за договор оптуженог АА са припадницима ТО Теслин град оптуженима ББ, ВВ и ГГ, да заједнички лише живота породицу ЂЂ, а што је од значаја за оцену одбране оптужених. Наиме, оптужени АА у својој одбрани, коју суд цитира на страни 8 у последњем пасусу, наводи да је оптужене ВВ и ББ, са којима се свакодневно дружио, срео једне вечери и саопштио им какво је наређење добио од ДД, те их питао да ли хоће да иду са њим, а они су му рекли да нема никаквих проблема, о чему је обавестио и оптуженог ГГ и ЕЕ, те да је све било на основу другарства и пријатељства, да никоме ништа није наређивао, нити је иког условљавао. Када се има у виду наведена одбрана АА, а у вези са датим одбранама оптужених ВВ и ГГ, који споре такву одбрану АА, те да оптужени ГГ истиче да му је у ходнику оптужени АА наредио да један изводи, а други да их спроводи уз степениште, а да остали их вежу и стављају у комби, те да “када је постао свестан намере својих сабораца, није више био у ситуацији да предузме било шта како би од те сулуде намере их одвратио, а бојао се да било шта предузме јер је сматрао да би у таквој ситуацији његов живот био угрожен, додавши да је поступао по наређењу АА”, које одбране суд наводи на странама 19 и 20 ожалбене пресуде, по оцени овог суда, првостепени суд је морао на јасан и аргументован начин да образложи зашто сматра да је у конкретном случају постојао договор између оптужених. Такође, по оцени овог суда није довољно оно што првостепени суд наводи на страни 40 да је чињеницу да је оптужени АА постигао договор са лицима и то оптуженим ВВ, ГГ, ББ и ЕЕ, против кога је поступак раздвојен, да лише живота породицу ЂЂ, утврдио из одбране оптуженог АА, а да су и сведоци СС и СС1 у исказима тврдили да су се оптужени дружили, да су се виђали сваког дана и да су у то време били заједно. Чињеница да су се оптужени дружили и да су се виђали сваког дана не говори сама за себе да је у конкретном случају био постигнут договор да се породица ЂЂ лише живота. У прилог чињеници да у конкретном случају везано за постигнути договор не постоје јасни и аргументовани разлози дати од првостепеног суда иде и то што првостепени суд искључиво анализира исказ оптуженог АА везан за договор, а без да образложи зашто и у ком делу не прихвата одбране ВВ и ГГ у односу на оповргавање такве одбране оптуженог АА.

Битна повреда одредаба кривичног поступка из члан 368 став 1 тачка 11 ЗКП, се огледа и у томе што првостепени суд не даје јасне разлоге везане за отежавајуће околности које је ценио у смислу одредбе члана 54 Кривичног законика, а приликом одмеравања казне оптуженима. Наиме, из образложења пресуде може се закључити да првостепени суд као отежавајуће околности на страни оптужених цени тежину извршеног кривичног дела, да је лишена живота петочлана породица ЂЂ, те чињеницу да су лишени живота цивили који нису учествовали у непријатељствима само због сумње да сарађују са хрватским снагама и поседују радио-станицу. Међутим, ове чињенице, посебно да се ради о цивилним лицима, представљају обележје кривичног дела за које су оптужени оглашени кривим, из ког разлога те исте околности не могу бити цењене и као отежавајуће околности приликом одлуке суда о кривичним санкцијама

Када је пак у питању примена закона, по оцени Апелационог суда у Београду, у изреци ожалбене пресуде сувишно је навођење члана 4 став 1 Четврте женевске конвенције о заштити грађанских лица за време рата од 12.08.1949. године, који члан прописује да је предвиђено да ова конвенција штити лица која се у било ком тренутку и на било који начин нађу у случају сукоба или окупације у власти једне стране у сукобу или окупационе силе чији нису држављани. Ово с тога што је првостепени суд на несумњив начин утврдио да се у конкретном случају ради о унутрашњем оружаном сукобу у Републици Хрватској, те правилно применио одредбу члана 3 наведене Конвенције.

Имајући у виду наведено, првостепена пресуда је морала бити укинута услед учињених битних повреда одредаба кривичног поступка, па ће првостепени суд у поновном поступку отклонити наведене повреде на које му је указано у овом решењу, те по потреби извести и друге доказе, након чега ће свестраном анализом изведених и дозвољених доказа, цењених како појединачно, тако и у њиховој међусобној повезаности, донети правилну и на закону засновану одлуку, а за коју ће дати довољно јасне и аргументоване, као и непротивречне разлоге. Истовремено, приликом доношења одлуке првостепени суд ће имати у виду и остале жалбене наводе бранилаца оптужених, које овај суд није посебно разматрао с обзиром на уочене повреде које су довеле до укидања пресуде.

Апелациони суд у Београду је такође нашао да и даље стоје разлози за продужење притвора на основу одредбе члана 142 став 1 тачка 5 ЗКП, због којих је притвор према оптуженима и продужаван. Наиме, чињеница да је оптуженима стављено на терет постојање основане сумње да су извршили кривично дело за које је прописана казна затвора преко 10 године, те да у конкретном случају постоје и посебно тешке околности кривичног дела које се огледају у постојању основане сумње да су оптужени лишили живота петочлану породицу, оца, мајку и троје деце, који нису били у могућности да пружају отпор, с обзиром да су оптужени АА, ББ, ВВ и ГГ покојне ЂЂ1 до ЂЂ4 предходно ухапсили, те везали лепљивом траком, а затим одвезли до јаме Голубњача, где су хицима из ватреног оружја оштећене лишили живота, а да истовремено постоји и основана сумња да су оптужени АА, ББ и ВВ у ноћним сатима оштећену ЂЂ5 у својој викендици лишили живота, а потом њен леш спалили, указују на то да су испуњени законски разлози за продужење притвора на основу одредбе члана 142 став 1 тачка 5 ЗКП, па је другостепени суд донео одлуку као у ставу другом изреке овог решења, а на основу одредбе члана 389 став 4 ЗКП.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 389 став 1 ЗКП, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, донео је одлуку као у изреци решења.

ЗАПИСНИЧАР ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Мирјана Новић, с.р. Радмила Драгичевић-Дичић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)