Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.02.2016.

Кж1 По2 7/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По2 7/15
Дана: 22.02.2016. године
Б Е О Г Р А Д, Немањина бр.9

 


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судија: Синише Важића, председника већа, мр Сретка Јанковића, др Миодрага Мајића, Омера Хаџиомеровића и Наде Хаџи-Перић, чланова већа, са судијским сарадником Вукашином Сарајлићем, записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у вези члана 22 КЗ СРЈ, одлучујући о жалбама Тужиоца за ратне злочине, окривљеног АА и његовог браниоца, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К-По2.бр.4/2014 од 10.09.2015. године, у јавној седници већа одржаној у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине Миољуба Виторовића, окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ, дана 22.02.2016. године, донео је


П Р Е С У Д У

Делимично се УСВАЈА жалба Тужилаштва за ратне злочине, па се ПРЕИНАЧУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К-По2.бр.4/2014 од 10.09.2015. године, само у делу одлуке о казни, тако што Апелациoни суд у Београду окривљеног АА, због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у вези члана 22 КЗ СРЈ, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, ОСУЂУЈЕ на казну затвора у трајању од 12 (дванаест) година у коју казну му се урачунава време проведено у притвору од 06.12.1992. године до 02.01.1993. године, док се жалбе окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ, као и жалба Тужилаштва за ратне злочине у преосталом делу, ОДБИЈАЈУ као неосноване и првостепена пресуда се у непреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Првостепена пресуда, изјављене жалбе и изјашњење јавног тужиоца

Побијаном пресудом окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву у вези члана 22 КЗ СРЈ, па је осуђен на казну затвора у трајању од 10 (десет) година у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 06.12.1992. године до 02.01.1993. године. Окривљени је обавезан да накнади трошкове кривичног поступка о чијој висини ће суд накнадно одлучити посебним решењем, док су оштећени ОО1 и ОО2 упућени на парнични поступак за остваривање имовинскоправног захтева.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- Тужилаштво за ратне злочине, због погрешно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду тако што ће окривљеног АА огласити кривим и за радње које су изостављене из оптужнице и то убиство ОО3, ОО4 и ОО5 и за извршено дело му изрекне казну затвора у трајању од 15 (петнаест) година или уколико уважи жалбу само због одлуке о казни окривљеном изрекне казну у трајању од 12 (дванаест) година или укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење,

- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или побијану пресуду преиначи тако што ће окривљеног ослободити од оптужбе у смислу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, и

- окривљени АА, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, битне повреде одредаба кривичног поступка и повреде кривичног закона, са предлогом да другостепени суд изјављену жалбу усвоји и донесе одлуку у складу са наводима из исте.

Тужилаштво за ратне злочине је поднеском Кто.бр.2/13 – Ктж.бр.7/15 од 5.11.2015. године предложило да другостепени суд уважи жалбу Тужилаштва за ратне злочине, а да жалбе окривљеног АА и његовог браниоца одбије као неосноване.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, је одржао јавну седницу већа у смислу одредбе члана 447 ЗКП на којој је размотрио списе заједно са побијаном пресудом и изјављеним жалбама, те предлогом Тужилаштва за ратне злочине и објашњења која су на седници већа поводом изјављених жалби дали заменик Тужиоца за ратне злочине, окривљени и његов бранилац, након чега је испитао првостепену пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, у смислу одредбе члана 451 ЗКП.


Анализа жалбе јавног тужиоца у делу који се односи на погрешно утврђено чињенично стање и разлози за њено одбијање у том делу

Апелациoни суд у Београду је најпре извршио анализу жалбе јавног тужиоца у делу којим се указује на погрешан закључак првостепеног суда у погледу тога како током поступка није доказано да је окривљени заједно са АА1 предузео описане инкриминисане радње на штету ОО3, ОО5 и ОО4. У том смислу, јавни тужилац је указао како је самом чињеницом да је окривљени, после одржаног помена АА4 на коме је АА1 јасно рекао да се за АА4 смрт треба осветити, наоружан са њим и осталим рођацима (АА3, АА2 и АА5) кренуо у ТТ, недвосмислено произлази да је исти од самог почетка имао намеру да се за братовљеву смрт свети лицима хрватске националности. Овакав закључак, према налажењу јавног тужиоца, додатно поткрепљује чињеница да је једино окривљени, заједно са АА1, ушао у двориште куће у ТТ где су се налазила лица хрватске националности, док су АА3, АА2 и АА5, иако сви наоружани, остали испред дворишта, те неспорна чињеница да је окривљени, током лишавања живота наведених лица у ТТ, увек стајао у близини АА1 и у све три жртве држао уперену аутоматску пушку. Имајући на уму изнето, јавни тужилац налази да је првостепени суд извео погрешан закључак у погледу тога како током поступка није доказано да је окривљени крив за лишавање живота СС1, ОО5 и ОО4, с обзиром да је окривљени, претходно описаним поступањем, обесхрабрио жртве да пруже отпор или евентуално покушају да побегну, док његова намера за извршење предметног кривичног дела произлази из тога што је исти приликом уласка у двориште са рамена скинуо и у рукама држао пушку уперену према жртвама.

Међутим, првостепени суд је и поред тачних навода из жалбе јавног тужиоца у погледу понашања окривљеног везано за први описани догађај у ТТ, правилно утврдио како није доказано да је окривљени имао намеру, односно вољу као елемент умишљаја, да наведена лица буду лишена живота. Наиме, и овај суд налази да саизвршилаштво постоји не само када сваки од саизвршилаца предузме радњу извршења конкретног кривичног дела, што би у овом случају подразумевало лишавање живота наведених лица истовремено са АА1, већ и када неко од њих предузме и другу радњу која омогућава и доприноси извршењу тог дела и потпуно је неодвојива од радње извршења, односно са истом представља целину. Међутим, да би радња којом се омогућава или доприноси извршењу дела представљала радњу саизвршилаштва, неопходно је и кумулативно постојање воље окривљеног да кривично дело изврши заједнички са другим лицем, тј. да свако од тих лица хоће дело као заједничко, тако да њихове радње чине природну и логичку целину, а постојање ког услова на страни окривљеног у конкретном случају није доказано. Ово стога што и овај суд налази да окривљени АА, самим уласком са пушком у двориште наведене куће заједно са АА1, држањем пушке у рукама и стајањем поред АА1 док исти наведена лица лишава живота, у недостатку других чињеница које би на то указивале, није испољио јасну намеру да та лица заиста и буду лишена живота, с обзиром да исти, према исказима наведених сведока, том приликом није отварао ватру из оружја иако је имао могућност да то учини у било ком тренутку док је АА1 лишавао живота свако од тих лица понаособ. На намеру окривљеног да наведена лица буду лишена живота, према схватању Апелационог суда не указује ни то што је исти заједно са својим рођацима кренуо наоружан у село претежно насељено хрватским становништвом ради освете свог погинулог брата АА4, како то произлази из исказа сведока АА3, АА2 и АА5. Ово стога, што из доказа изведених током поступка не произлази са довољним степеном уверења да је окривљени, пре одигравања првог описаног догађаја, био свестан у чему ће се састојати освета његовог покојног брата. Другим речима, из исказа наведених сведока на произлази са довољном сигурношћу да су окривљени и његови рођаци претходно конкретизовали у чему би се састојала освета покојног АА4, с обзиром да су сведоци АА3 и АА5 тврдили како су сматрали да ће они том приликом само заплашити неке Хрвате, док је само сведок АА2 изјавио да је освета требало да се састоји у убијању Хрвата. У том смисли, првостепени суд правилно истиче како су и остали учесници – тројица сведока АА3, АА5 и АА2, такође кренули знајући за постојање идеје освете АА4, па ипак, до краја читавог догађаја нису имали формирану вољу да било кога лишавају живота и поред притиска који је на њих вршио АА1. Другим речима, и према схватању Апелационог суда, сама чињеница да је окривљени, заједно са рођацима кренуо ради освете погинулог брата, без да је претходно прецизирано у чему ће се ова састојати и без других доказа који би указивали на саизвршилаштво, када је реч о првом догађају није довољна за извођење закључка који је у оптужници и у жалби сугерисао тужилац.

Стога је правилан закључак првостепеног суда да нема довољно доказа да је приликом овог првог догађаја код окривљеног још увек била формирана воља да заједно са АА1 било које лице лиши живота, те да до формирања ове воље, односно „преломног момента“ како то првостепени суд наводи, долази тек након лишавања живота ОО3, ОО5 и ОО4 у ТТ када је окривљени несумњиво постао свестан, најпре деловања АА1, а онда и сопствене улоге у читавом догађају.


Анализа жалби окривљеног и његовог браниоца и разлози за њихово одбијање

а) битне повреде одредаба кривичног поступка, повреда права на одбрану окривљеног и недлежност суда

Апелациoни суд у Београду је у наставку извршио анализу жалби окривљеног АА и његовог браниоца налазећи како се истима најпре указује да је првостепени суд током поступка учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 5 ЗКП јер је главни претрес одржао без лица чије је присуство на главном претресу било обавезно, и то браниоца окривљеног. Наиме, предметним жалбама је указано на одредбу члана 74 ЗКП којом је предвиђено да је окривљени у овом поступку (запрећена казна затвора преко осам година) морао имати браниоца, али да је улогу браниоца окривљеног током 2013 године обављао АБ1 који у то време није био адвокат, на који начин је повређено право на одбрану окривљеног.

Испитујући основаност жалбе браниоца окривљеног у том делу, Апелациони суд у Београду је од Адвокатске коморе Београда прибавио обавештење од 19.02.2016. године увидом у које је утврђено да је адвокат АБ1 брисан из Именика адвоката Адвокатске коморе Београда од 29.05.2009. године на период од 2 (две) године и да накнадно није тражио поновни упис у Именик, из чега произлази да исти током 2013. године формално није имао својство адвоката.

Међутим, овај суд је нашао да изнета чињеница није довела до битне повреде одредаба кривичног поступка нити је довела до повреде права на одбрану окривљеног, већ се у конкретном случају ради о релативно битној повреди одредаба кривичног поступка која није била од одлучног утицаја на доношење законите и правилне пресуде.

Наиме, најпре су неосновани наводи из предметне жалбе да су означени главни претреси одржани без браниоца окривљеног, с обзиром да је истима неспорно присуствовао бранилац окривљеног АБ1, како то произлази из садржине записника са тих претреса. Насупрот томе, тачни су наводи из жалбе браниоца окривљеног да је одредбом члана 74 став 1 тачка 2 ЗКП прописано да окривљени мора имати браниоца уколико се поступак води због кривичног дела за које је прописана казна затвора од 8 (осам) година или тежа казна, те да бранилац, у складу са одредбом члана 73 став 1 ЗКП, може бити само адвокат, а да бранилац окривљеног АБ1 у означеном периоду није био уписан у Именик адвоката. Међутим, изнета чињеница није довела до битне повреде одредаба кривичног поступка, како је то напред већ наведено, ценећи да је окривљени током целог поступка доследно и на истоветан начин износио своју одбрану, дакле и у време када му је бранилац био АБ1 и након тога када му је за браниоца постављен адвокат по службеној дужности.

Чињеница да бранилац окривљеног АБ1 није имао формално својство адвоката током пружања стручне помоћи окривљеном у овом предмету, према оцени овога суда, није довела ни до повреде права на одбрану окривљеног јер није довела у питање квалитет одбране окривљеног, с обзиром да је АБ1 претходно био адвокат са вишегодишњим искуством, па сам формални чин његовог брисања из Именика адвоката суштински није утицао на његову стручност и оспособљеност за пружање адекватне правне помоћи окривљеном. Наиме, према схватању Апелационог суда у Београду, смисао одредбе чл. 73. став 1 ЗКП је првенствено у обезбеђивању стручне одбране окривљеном, која у овом случају, према напред наведеном, није изостала.

При заузимању оваквог става суд је имао на уму и чињеницу да је АБ1 према обавештењу Адвокатске коморе Београда, дисциплинска казна брисања из именика адвоката била изречена на период од две године који је истекао 29.5.2011. године, дакле пре него што је бранилац преузео одбрану у овом предмету, и да је искључиви разлог што он у време пружања одбране није био уписан у Именик адвокатске коморе тај што није поднео поновни захтев за упис. Због наведених разлога Апелациони суд је закључио да је неоснована тврдња одбране да је окривљеном током поступка било повређено право на одбрану.

Жалбом окривљеног АА је оспорена и надлежност првостепеног суда за поступање у овом поступку јер су се догађаји описани у оптужном акту одиграли на територији Републике Српске због чега је у истој, према мишљењу окривљеног, једино било могуће водити овај поступак против њега. Међутим, изнети жалбени наводи су неосновани јер је првостепени суд правилно засновао своју надлежност у овом случају полазећи од одредбе члана 3 у вези члана 2 став 1 тачка 2 Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, којом је између осталог прописано да су државни органи Републике Србије надлежни за вођење поступка који се односе на тешка кршења међународног хуманитарног права извршена на територији бивше СФРЈ од 01.01.1991. године, без обзира на држављанство учиниоца или жртве.

б) противречност изреке

  Апелациони суд у Београду је даљим увидом у списе утврдио да се наводима из жалбе браниоца окривљеног указује и на противречност изреке побијане пресуде у делу у коме је на почетку чињеничног описа дела наведено да је окривљени у саизвршилаштву са другим лицем извршио убиство три цивила, да би накнадно било означено да је окривљени предузео описане радње заједно са АА1, због чега је, према налажењу браниоца окривљеног, остало нејасно да ли је окривљеном стављено на терет да је описане радње предузео са непознатим лицем или са АА1.

Међутим, у чињеничном опису дела је, према оцени овога суда, јасно и у довољној мери опредељено да се окривљени критичном приликом између осталог налазио у групи са АА1 са којим је у саизвршилаштву и предузео све описане радње за које је оглашен кривим, узимајући као подлогу целокупну садржину чињеничног описа дела и податке дате у образложењу побијане пресуде где ни у једном делу није доведено у питање са којим лицем је окривљени предузео те радње.

в) својство окривљеног и повезаност предузетих радњи са оружаним сукобом (neksus)

Жалбама окривљеног и његовог браниоца је даље указано да је окривљени критичном приликом био цивил, а не припадник било које војне јединице и самим тим било које стране у сукобу, због чега се исти не може сматрати припадником оружаних снага или борцем у смислу III Женевске конвенције од 12.08.1949. године, а из ког разлога, према мишљењу одбране окривљеног, окривљени не може бити одговоран за ратни злочин чак и уколико се утврди да је предузео радње које су му стављене на терет, већ евентуално може одговарати за неко друго кривично дело.

Овакво резоновање одбране окривљеног је од остране овога суда оцењено као неосновано, с обзиром да из самог описа предметног кривичног дела произлази да његов извршилац може бити било које лице, а не искључиво припадник оружаних снага или борац у смислу цитиране Женевске конвенције, како се то изјављеним жалбама неосновано сугерише, уз услов да инкриминисане радње буду предузете у контексту рата, оружаног сукоба или окупације.

Радњама које је окривљени критичном приликом предузео оправдано је првостепени суд дао карактер радњи предузетих у вези са оружаним сукобом који је неспорно у том тренутку трајао на територији Босне и Херцеговине, с обзиром на мотив њиховог предузимања, националну припадност лица према којима су радње предузете, чињеницу да се радило о насумично изабраним лицима друге националности и вероисповести према којима су предузете те радње, то што су тројица припадника те групе и званично били припадници Војске Републике Српске, као и из разлога јер су исти били наоружани ватреним оружјем.

Наиме, и овај суд налази да циљ, тј. мотив окривљеног за предузимање инкриминисаних радњи представља основну везу између самог дела и оружаног сукоба, с обзиром на исказ сведока АА2, АА3 и АА5 који су сагласно навели да је АА1 на гробу покојног АА4 (који је погинуо о оружаном сукобу са припадницима супротне стране) у присуству окривљеног и осталих рођака рекао да ће га они осветити, након чега су окривљени, АА1 и наведени сведоци сутрадан пошли наоружани у село претежно насељено хрватским становништвом са очигледном намером да покојног АА4 и освете. Поред мотива за предузимање описаних радњи, на њихову повезаност са оружаним сукобом указује и чињеница која се односи на лица према којима је освета спроведена, тачније околност да је окривљени, са својим осталим наведеним рођацима, пошао у освету према насумично изабраним лицима која су национално и верски припадала једној од супротних страна у сукобу.

Према томе, овај суд налази да је лишавање живота наведених лица у ТТ и ТТ1 у очигледној вези са погибијом покојног АА4 у оружаном сукобу, дакле самим тим и у вези са оружаним сукобом, при чему директно обликовање предузетих радњи оружаним сукобом није неопходан услов за закључак да су те радње предузете у контексту рата (neksus), већ је довољно и само то да је постојање оружаног сукоба у значајној мери утицало на способност учиниоца да изврши дело, његову одлуку да га изврши, начин извршења или циљ са којим је извршено.

С тим у вези, овај суд је ценио и наводе из жалби окривљеног и његовог браниоца којима је сугерисано да је у конкретном случају прави мотив АА1, неспорног творца идеје за њихов одлазак у хрватско село, у ствари била само његова лична освета према неком припаднику хрватског народа из села у које су се исти упутили, а са којим је АА1 био у сукобу пре почетка рата. Овакав закључак одбрана окривљеног је поткрепила и наводима сведока ОО2 која је потврдила постојање предратног сукоба између АА1 и СС “сс”, Хрвата из села ТТ1, те је сходно томе бранилац окривљеног указао да је АА1 злоупотребио своје рођаке, укључујући и окривљеног, како би се осветио наведеном лицу, а због чега инкриминисане радње које су окривљеном стављене на терет суштински немају везе са осветом покојног АА4 и оружаним сукобом у Босни и Херцеговини.

Првостепени суд је правилно поступио када је прихватио изнету тезу одбране окривљеног само у делу у коме је истакнуто да је АА1, поред освете због погибије свог рођака АА4, имао и своје личне разлоге због којих је предузео описане радње, нарочито према СС1 и СС2 за које је АА1, због истог презимена, очигледно сматрао да су у сродству са СС са којим је он био у предратном сукобу. Постојање оваквог личног односа АА1 према предузетим радњама ипак није утицао на повезаност његових радњи, а нарочито радњи окривљеног АА, са оружаним сукобом у Босни и Херцеговини, како је то правилно нашао првостепени суд, с обзиром да је основни и једини мотив за одлазак окривљеног и осталих његових рођака у хрватско село, осим АА1, био освета због погибије покојног АА4, како је то напред наведено. У прилог изнетом закључку иде и то што АА1, према доказима изведеним током поступка, није остале своје рођаке, укључујући и окривљеног, позвао да крену са њим у село ТТ1 ради његове освете према СС и његовим рођацима, већ је, напротив, на гробу покојног АА4 позвао само на његову освету. Према томе, овакав искључиво лични мотив АА1 за одлазак у храватско село није био од утицаја на поступање окривљеног који је критичном приликом очигледно пошао само са намером да се освети за погибију свог млађег брата. Додатна околност која говори да су окривљени и његови рођаци, па чак и АА1, примарно кренули управо у освету покојног АА4, односи се на део исказа наведених сведока који су изјавили да је АА1, након лишења живота лица у дворишту куће ОО8, гласно повикао: “Осветили смо те аа4”, неспорно мислећи управо на покојног АА4 коме је надимак био аа4.

Неосновани су и наводи из жалби окривљеног и његовог браниоца којима се истиче да окривљени и његови рођаци нису имали разлога да се свете хрватском становништву јер је покојни АА4 погинуо у борби са Муслиманима, с обзиром на опште познату чињеницу да су муслиманска и хрватска страна заједнички биле непријатељске према српској страни и да разлике између муслиманске и хрватске стране, посматрано из угла српске стране, суштински нису постојале, нарочито на релативном почетку сукоба у Босни и Херцеговини када се овај догађај и одиграо.

г) оцена исказа сведока саслушаних током поступка

Даље је жалбама окривљеног и његовог браниоца истакнуто да је првостепени суд у побијаној пресуди дао нејасне разлоге везано за утврђивање чињеничног стања на основу исказа сведока АА2, АА3 и АА5, с обзиром да су њихови искази, према мишљењу окривљеног и његовог браниоца, недоследни у погледу одлучних чињеница везано за то да ли је и окривљени пуцао према лицима која су се налазила на коњској запрези када су им он и АА1 пришли, као и да ли су окривљени и АА1 рекли да су обојица у кући ММ убили човека и жену, односно да ли је АА1 након тог догађаја рекао: “Убили смо младенце” или “Убио сам младенце”.

Насупрот оваквим жалбеним наводима, првостепени суд је правилно оценио исказе наведених сведока налазећи да су исти током поступка у више наврата јасно, уверљиво, детаљно и доследно описали поступање окривљеног и АА1 најпре у ситуацији када су исти пришли лицима на коњској запрези, те да су том приликом и окривљени и АА1 пуцали на два лица која су се налазила на запрези, као и да су након изласка из куће у селу Сасина и окривљени и АА1 рекли да су убили човека и жену Хрвате и да је АА1 рекао: “Убили смо младенце”.

Испитујући основаност жалбених навода у том делу, овај суд је нашао да је сведок АА1 накнадно, само у мањој мери, изменио свој првобитни исказ наводећи да не зна ко је пуцао када је реч о догађају код коњске запреге, односно да није видео да ли је у тој ситуацији пуцао и окривљени, али да је исти сигуран да су запрези пришли само окривљени и АА1, те да је АА1 рекао да је он „убио младенце“ када је реч о последњем описаном догађају, али је остао при томе да је у ту кућу, заједно са АА1, ушао и окривљени. Овакве делимичне измене исказа сведока АА2 ипак нису утицале на другачију одлуку, како је то првостепени суд правилно нашао, имајући на уму јасност и детаљност његових претходно датих исказа у којима исти није имао дилему око радњи које је предузео окривљени, а нарочито потпуну подударност тих његових претходно датих исказа са исказима осталих сведока, као и протек времена од самог догађаја који је могао утицати на прецизност накнадног исказа сведока АА2 и његову неуверљивост.

Првостепени суд је доносећи побијану пресуду правилно оценио и исказ сведока СС3 када исти није прихватио у делу у коме је овај сведок навео да је у ОО9 и у његовог оца (СС2) пуцало исто лице наоружано полуаутоматском пушком тзв.“паповком”, без обзира што се ради о сведоку који је непосредно присуствовао критичном догађају, па се жалбама окривљеног и његовог браниоца неосновано истиче супротно. Ово стога што и овај суд налази да је у погледу тог догађаја поузданије и логичније сведочење изнео такође непосредни сведок ОО9, до чијег исказа је суд дошао посредством сведока ОО10, а у коме је исти детаљно, јасно и уверљиво описао које радње су критичном приликом предузели окривљени и АА1, пре свега их разликујући по наоружању које су носили (лице са аутоматском пушком и лице са „паповком“). У свом писаном исказу сведок ОО9 је нарочито указао да је у њега пуцало лице са аутоматском пушком и то најпре у десно, па у лево раме, а затим и у главу испод ока, док је претходно у СС2 пуцало лице са „паповком“, при чему је током поступка било неспорно да је критичном приликом АА1 био наоружан „паповком“, док је окривљени био наоружан аутоматском пушком. На неуверљивост наведеног дела исказа сведока ОО1, а према правилној оцени првостепеног суда, додатно указује и чињеница да је исти морао бити под утицајем тешког шока који је као дете доживео том приликом јер му је убијен отац, а што је морало утицати на његово опажање и на његово касније интерпретирање самог догађаја. Несигурност дела исказа овог сведока који је на главном претресу изавио како није сигуран да ли је критичном приликом пуцало и лице које је носило аутоматску пушку, а нарочито део његовог сведочења у коме је исти изјавио како мисли да је управо окривљени био лице са „паповком“, иако је то потпуно оповргнуто бројним осталим изведеним доказима, такође су определили овај суд да прихвати оцену његовог исказа дату од стране првостепеног суда.

Неосновани су и наводи из жалби окривљеног и његовог браниоца у погледу тога да је одбрана окривљеног у суштини потврђена исказом сведока ОО9 који је у свом писаном исказу изричито указао на АА1 и АА5 као лица која су критичном приликом пуцала у њега и покојног СС2, с обзиром да се ради о посредним сазнањима овог сведока јер је исти и сам изјавио да је до таквих сазнања накнадно дошао из прича других људи, при чему исти није лично познавао лица која су тога дана пуцала на њега и покојног СС2.

д) саизвршилаштво

Везано за описани догађаја у кући ММ у селу ТТ1, жалбом браниоца окривљеног је истакнуто да је првостепени суд у том делу пропустио да определи које конкретне радње је окривљени том приликом наводно предузео, а које радње је предузео АА1, односно ко од њих је које лице лишио живота и да ли је окривљени било кога лишио живота, а како би се у овом случају уопште могло утврдити да ли се ради о саизвршилаштву окривљеног и АА1.

У том смислу, овај суд је пошао од напред изнетих навода датих у делу који се односи на одбијање жалбе јавног тужиоца, а којима је већ указано на појам саизвршилаштва, те да исто постоји не само када сваки од саизвршилаца предузме радњу извршења конкретног кривичног дела, већ и када неко од њих предузме другу радњу која омогућава и доприноси извршењу тог дела и потпуно је неодвојива од радње извршења, односно са истом представља целину. Према томе, првостепени суд је правилно нашао да је код чињенице да су и окривљени и АА1 пуцали у кући ММ, потпуно ирелевантно ко је од њих испалио смртоносне пројектиле у оштећене, имајући на уму да су такве радње окривљених у овој ситуацији очигледно неодвојиве, те да представљају природну и логичну целину и да битно доприносе извршењу кривичног дела, односно да су окривљени и АА1 предузимањем истих исказали заједничку намеру да оштећене лише живота. Одлучна чињеница која се односи на то да су у кући ММ и окривљени и АА1 пуцали, пре свега је утврђена из исказа сведока АА3, АА2 и АА5 који су током читавог поступка доследно и сагласно тврдили да је окривљени заједно са АА1 ушао у ту кућу, након чега се одатле чула појединачна паљба из ватреног оружја, што је првостепен суд правилно довео у везу са бројем пронађених чаура за муницију у кухињи те куће, а које чауре се користе за обе врсте пушки које су том приликом носили окривљени и АА1. Наиме, то што је у кући ММ пронађено наведених 12 чаура за муницију, као и још 2 такве чауре на веранди куће, и према оцени овога суда, јасно указује да су и окривљени и АА1 пуцали из својих пушки јер у пушку коју је носио АА1 стаје само 10 метака, а исти због одигравања догађаја у кратком временском периоду није имао могућности и времена да у више наврата пуни своју пушку, што искључује могућност да је том приликом пуцао само АА1, како се то изјављеним жалбама неосновано сугерише. На овакав закључак додатно указују и већ цитирани делови исказа наведених сведока који су сагласно навели да су окривљени и АА1 по изласку из те куће рекли да су убили човека и жену Хрвате, односно да је АА1 изјавио како су „убили младенце“, што јасно указује да су и окривљени и АА1 учествовали у лишавању живота ОО6 и ОО7.

Део исказа неведених сведока којима је јасно опредељено да се критичном приликом чула само појединачна паљаба из куће ММ, такође не доводи у питање закључак првостепеног суда да су и окривљени и АА1 пуцали у кући, с обзиром да из обе врсте пушки, које су они том приликом носили, може да буде остварена појединачна паљба.


ђ) обученост окривљеног

Наводи из изјављених жалби којима се истиче да окривљени није служио војску и да је у конкретној ситуацији први пут у животу узео пушку у руке, те да је нелогично да тако необучено лице прецизно испаљује пројектиле из пушке на начин како му је то у овом поступку стављено на терет, нису били од утицаја на другачију одлуку, с обзиром на налажење овога суда да за употребу аутоматске пушке коју је носио окривљени није потребна било каква посебна обука, нарочито за испаљивање пројектила из исте у ненаоружане цивиле из непосредне близине.

е) повреда кривичног закона

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да се у описаним радњама окривљеног АА стичу сва битна обележја кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у вези члана 22 КЗ СРЈ, па се жалбама окривљеног и његовог браниоца првостепена пресуда неосновано побија и због повреде кривичног закона.


Одлука о жалбеним наводима који се односе на кривичну санкцију, трошкове поступка и имовинскоправни захтев

Испитујући побијану пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, а поводом жалби јавног тужиоца и браниоца окривљеног, као и поводом жалбе окривљеног у смислу одредбе члана 451 став 2 тачка 1 ЗКП, Апелациони суд у Београду је нашао да су жалбе окривљеног и његовог браниоца и у том делу неосноване, док је жалба јавног тужиоца у том делу основана.

Наиме, првостепени суд је приликом одлучивања о врсти и висини кривичне санкције коју је изрекао окривљеном, имао на уму све околности из члана 41 КЗ СРЈ на страни окривљеног, при чему је од олакшавајућих околности ценио да окривљени у време извршења дела није имао ни пуне 22 године, да је непосредно пре тога сахранио млађег брата, да није био иницијатор критичног догађаја, да је исти отац једног малолетног детета и да у протеклих 23 године након критичног догађаја није осуђиван због извршења неког кривичног дела, док се отежавајуће околности огледају у броју убијених цивила.

Међутим, Апелациони суд у Београду је нашао да је жалбом јавног тужиоца основано указано да првостепени суд није дао адекватан значај утврђеној отежавајућој околности на страни окривљеног и то чињеници да је исти учествовао у убиству троје цивила и покушају убиства једног цивила, односно није у довољној мери ценио број лица према којима је окривљени предузео инкриминисане радње, као ни чињеницу да је наведеним својим радњама изразио појачану упорност и безобзирност које су нарочито изражене приликом лишавања живота СС2 пред његовим сином – тада дететом. Имајући на уму изнето, овај суд је усвојио жалбу јавног тужиоца у том делу и дао већи значај наведеној отежавајућој околности на страни окривљеног, па је преиначио побијану пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији тако што је окривљеног осудио на казну затвора ближе описану у изреци ове пресуде.

Следствено томе, неоснован је предлог из жалбе браниоца окривљеног за изрицањем блаже кривичне санкције окривљеном, као и предлог из жалбе окривљеног који иста садржи у смислу одредбе члана 451 став 2 тачка 1 ЗКП за његовим блажим кажњавањем, имајући на уму да је првостепени суд правилно утврдио све околности из члана 41 КЗ СРЈ на страни окривљеног, док је овај суд истима дао адекватан значај, како је то напред наведено, при чему се у предметним жалбама не истиче ниједна околност коју првостепени и другостепени суд нису ценили приликом одмеравања казне окривљеном, а која би била од значаја за исту.

По налажењу овога суда, може се очекивати да ће се са овако изреченом кривичном санкцијом у потпуности остварити сврха изрицања кривичних санкција прописана одредбом члана 5 став 2 КЗ СРЈ и сврха кажњавања прописана одредбом члана 33 КЗ СРЈ, као и да је иста у свему у складу са тежином учињеног кривичног дела и степеном кривице окривљеног као учиниоца.

Апелациони суд у Београду је имао на уму да се жалбом браниоца окривљеног првостепена пресуда побија и због других одлука (одлука о трошковима кривичног поступка и имовинскоправном захтеву). Међутим, како у предметној жалби нису ближе опредељени разлози због којих се првостепена пресуда у побија у делу одлуке о трошковима кривичног поступка и имовинскоправном захтеву, то овај суд није ни био у могућности да посебно разматра жалбу браниоца окривљеног у том делу.

Са изнетих разлога, а на основу одредби члана 457 и 459 ЗКП, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине је донео одлуку као у изреци пресуде.


Записничар        Председник већа-судија
Вукашин Сарајлић, с.р.       Синиша Важић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)