Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.03.2016.

Кж1 По2 8/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По2 8/15
Дана 28.03.2016. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судија Синише Важића, председника већа, мр Сретка Јанковића, Омера Хаџиомеровића, др Миодрага Мајића и Наде Хаџи-Перић, чланова већа, уз учешће вишег саветника Мирјане Јанковић Недић, записничара, у кривичном поступку против окривљеног АА, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ, одлучујући о жалби Тужиоца за ратне злочине, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К-По2 бр.7/15 од 05.11.2015. године, у седници већа одржаној дана 28.03.2016. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Тужиоца за ратне злочине и пресуда Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К-По2 бр.7/15 од 05.11.2015. године ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине К-По2 бр.7/15 од 05.11.2015. године, окривљени АА, на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП-а ослобођен је од оптужбе да је извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ. Истом пресудом, а на основу одредбе члана 258 став 3 ЗКП-а оштећени ОО упућен је на парнични поступак ради остваривања имовинско-правног захтева. На основу одредбе члана 265 став 1 ЗКП-а у вези са чланом 261 ЗКП-а одлучено је да трошкови кривичног поступка падну на терет буџетских средстава суда.

Против наведене пресуде жалбу је изјавио Тужилац за ратне злочине, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи побијану пресуду тако што ће окривљеног АА огласити кривим за кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ и за исто му изрећи казну затвора у трајању од 2 (две) године.

Тужилац за ратне злочине је, у поднеску Ктж.бр.8/15 од 17.12.2015. године предложио да Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине усвоји жалбу Тужиоца за ратне злочине и првостепену пресуду преиначи и донесе одлуку у смислу жалбеног предлога.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, одржао је седницу већа у присуству Тужиоца за ратне злочине, Милана Петровића, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом коју је испитао у смислу одредбе члана 451 став 1 ЗКП-а у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, па је по оцени жалбених навода и предлога, а имајући у виду и предлог Тужиоца за ратне злочине из напред наведеног поднеска, нашао:

- жалба је неоснована.

Жалбом Тужиоца за ратне злочине побија се првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП-а, тако што се истиче да пресуда нема разлога о чињеницама које су предмет доказивања, те да су разлози који се односе на процесну способност оштећеног ОО потпуно нејасни и у знатној мери противречни, због чега није могуће испитати њену законитост ни правилност. Наиме, у жалби се наводи да на питање суда везано за процесну способност оштећеног ОО у време давања изјава пред истражним судијом Кантоналног суда у Тузли 29.10.1997. године и пред Федералном полицијом Аустралије 22.12.2010. године није могла да одговори комисија вештака из Института за судску медицину, као ни члан ове комисије вештака из Института за судску медицину, проф. др ВВ који је на главном претресу 30.01.2015. године, испред комисије изричито изјавио да се комисија, а ни он поуздано не могу изјаснити о процесној способности оштећеног, због чега је првостепени суд одредио друго вештачење које је поверио комисији вештака из Клиничког центра Србије – Одсека за судску психијатрију у саставу проф. др ВВ1, специјалиста неуропсихијатар и проф. др ВВ2, психолог, а у вези процесне способности оштећеног ОО за сведочење о чињеницама које је преживео, а које представљају радњу кривичног дела које је окривљеном стављено на терет. Наведена комисија се у свом налазу и мишљењу изјаснила да је оштећени ОО у време давања исказа у својству сведока пред Кантоналним судом у Тузли и пред Федералном полицијом у Аустралији био процесно способан, а који налаз и мишљење је дат након детаљног читања исказа оштећеног ОО, у којима нису наишли на елементе који би указивали на шизофрени процес оштећеног, отуђеног од стварности, нити нешто друго што би било атипично.У жалби се даље наводи да је овакав налаз и мишљење комисије вештака Клиничког центра Србије прихваћен од стране првостепеног суда, иако је у погледу овог питања потпуно супротан налазу вештака појединца проф. др ВВ датог на главном претресу дана 30.10.2015. године, приликом испитивања оштећеног ОО путем видео конференцијске везе са Аустралијом, чији налаз је такође прихваћен од стране првостепеног суда.

С тим у вези, Тужилац за ратне злочине у жалби наводи да је потпуно нејасна констатација првостепеног суда изнета на страни 35 образложења побијане пресуде, да је судски вештак неуропсихијатар проф. др ВВ вештачио испред комисије судских вештака Института за судску медицину, а не као вештак појединац, јер првостепени суд није дао разлоге како овај вештак може бити представник комисије вештака о предмету вештачења за који се ова комисија претходно у свом писаном налазу и мишљењу уопште није изјашњавала о процесној способности ОО, а у саставу ове комисије је био и проф. др ВВ.

По оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, изнети жалбени наводи Тужиоца за ратне злочине оцењени су као неосновани, с обзиром да се налаз комисије вештака, који је првостепени суд прихватио, односи на процесну способност оштећеног ОО приликом давања исказа пред Кантоналним судом у Тузли и пред Аустралијском федералном полицијом, а вештак проф. др ВВ се испред комисије вештака изјашњавао у вези са способношћу сведока – оштећеног ОО на главном претресу и о његовој болести, као и о памћењу догађаја, а што је све детаљно образложено на страни 29. побијане пресуде.

Побијајући првостепену пресуду због погрешно утврђеног чињеничног стања жалбом Тужиоца за ратне злочине оспорава се оцена суда о изведеним доказима, а пре свега оцена исказа оштећеног ОО, тако што се истиче да је првостепени суд погрешном оценом исказа оштећеног извео погрешан закључак да је исти у супротности са исказима осталих сведока који описују инкриминисани догађај из оптужнице, а с тим у вези оспорава се закључак првостепеног суда да није доказано да је окривљени на начин како му је стављено на терет извршио предметно кривично дело. Надаље се у жалби износи сопствена анализа исказа оштећеног ОО, другачија од оне које је навео првостепени суд у образложењу пресуде, тако што се наводи да је оштећени био потпуно доследан у сведочењу, описујући да га је окривљени тукао металним боксером који је имао на десној руци у пределу носа и да му је за време туче држао нож под грлом, истичући да је оштећени доследно наводио у свим својим изјавама да му је пре туче, окривљени АА дао папир са наредбом да напише своје име и датум када хоће да га убију. У жалби Тужиоца за ратне злочине даље се наводи да се из изјаве коју је оштећени дао пред Кантоналним судом у Тузли може закључити да је оштећени тада говорио да је задобио само један ударац у нос, а да је пред Федералном полицијом Аустралије и на главном претресу пред Вишим судом – Одељењем за ратне злочине у Београду говорио о више удараца у пределу носа, због чега тужилац сматра да би једино правилан закључак суда био да је реч о више удараца, те да се у радњама окривљеног АА стичу сва битна обележја кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ које му је и стављено на терет.

По оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, првостепени суд је правилном оценом изведених доказа, а пре свега оценом исказа оштећеног ОО, исказа сведока СС1, СС2 и СС3, исказа судског вештака неуропсихијатра професора др ВВ, те оценом одбране окривљеног, извео правилан закључак да није доказано да је окривљени АА извршио кривично дело које му је стављено на терет, то је правилно поступио када га је применом одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП ослободио од оптужбе. За овакав закључак првостепени суд је у образложењу побијане пресуде дао довољно јасне и аргументоване разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд, због чега су супротни, напред изнети наводи Тужиоца за ратне злочине оцењени као неосновани.

Наиме, првостепени суд је, насупрот изнетим жалбеним наводима Тужиоца за ратне злочине, оцењујући исказ оштећеног ОО правилно закључио да се његови искази у битном разликују у погледу одлучних чињеница, будући да се оштећени најпре 1997. године пред Кантоналним судом у Тузли, када му је сећање било најсвежије и најближе догађају, изјашњавао да га је окривљени ударао боксером у нос, који му је сломио, те да је тада изгубио свест, а да се пред Аустралијанском федералном полицијом 2010. године уопште није изјашњавао да му је био поломљен нос, већ да су му били поломљени вилица и зуби, као и да га није само једанпут ударио окривљени, како је навео пред Кантоналним судом у Тузли, већ да га је ударао више пута, док се приликом саслушања путем видео-конференцијске везе на главном претресу, у погледу наведених чињеница потпуно другачије изјашњавао, описујући предметни догађај са много више детаља него што је чинио у претходна два исказ. Наиме, оштећени је на главном претресу навео да га је ОО ударио полицијском палицом по очима и телу, да је на руци имао железни боксер и са њим га ударао по глави, да је имао нож у левој руци, који му је држао под главом и вратом и да је то трајало сат времена, те да је од тих удараца имао расечену аркаду према десном оку, посекотине на глави, посекотину на носу, да су му сломљена три ребра, да му је повређена десна рука и средњи прст десне руке, као и да му је била напукла и вилица. Осим тога, оштећени се и у погледу осталих чињеница различито изјашњавао, и то на околности познанства са окривљеним, тако што је пред Кантоналним судом у Тузли навео да га је познавао од раније, јер се окривљени забављао са његовом ћерком, док је пред Аустралијанском федералном полицијом навео да се окривљени познавао са његовим сином и да му је био кућни пријатељ. Такође, пред Кантоналним судом у Тузли оштећени је изјавио да је губио свест од батињања и да због тога није могао да потпише изјаву, да су га водили на умивање, окривљени АА и СС3, а да је изјаву потписао тек када је дошао свести, док је на главном претресу навео да није губио свест, јер би у том случају добио метак у чело. Осим наведеног, оштећени се и у погледу униформе коју је окривљени носио различито изјашњавао, наводећи на главном претресу да је окривљени носио полицијску униформу, док се о овој чињеници раније уопште није изјашњавао, већ је само пред Аустралијанском федералном полицијом навео да је окривљени носио маскирну униформу српске војске, на којој није видео никакав чин, док је СС3 носио полицијску униформу на којој је била полицијска значка. Такође, оштећени се сва три пута другачије изјашњавао и о човеку који га је извео из логора, тако што је најпре пред Кантоналним судом навео да га је извео зет СС4, пред Аустралијанском федералном полицијом је навео да га је из логора спасао Србин СС4а, кога је познавао пре рата, а на главном претресу је навео да га је из логора извео СС4б, комшија.

Оцењујући овакве исказе оштећеног ОО, првостепени суд је, и по оцени овог суда, правилно закључио да је исказ сведока – оштећеног ОО нелогичан и неубедљив, посебно имајући у виду и исказ судског вештака неуропсихијатра професра др ВВ, дат након испитивања оштећеног на главном претресу путем видео-конференцијске везе, у којем је вештак навео да прецизно давање исказа о критичном догађају од стране оштећеног у време када је трпео повреде, нарочито повреде главе, његове психичке функције су сигурно биле тешко оштећене и било му је оштећено упамћивање, опажање, размишљање, тако да је врло мали део тих информација могла да упамти особа која је тучена боксером по глави, којој је разбијен нос, избијени зуби, јер је та особа сигурно трпела тешке физичке болове и у таквом стању није могла, нити је била у стању да упамти детаље догађаја, односно у таквом стању способности опажања и упамћивања су битно редуковане и опажају се и упамћују само елементарне ствари, а никако детаљи и то само уколико оштећени није губио свест, а уколико је губио свест, онда нема никаквог упамћивања, никаквог опажања, психичке функције су угашене у стању изгубљене свести. Надаље, је вештак објаснио да се код оштећеног највероватније преплићу делови упамћеног материјала са реконструкцијом, са каснијом интелектуалном обрадом догађаја и то је врло могуће и код сведока је то редовна појава, јер сведок упамти детаље неког догађаја који су фрагментирани и неповезани, и после тога ангажује тзв.механизме одбране, интелигенцију, памет и то повеже у једну логичну целину.

С обзиром да из исказа судског вештака неуропсихијатра проф.др ВВ несумњиво произлази да оштећени није био у стању да упамти детаље догађаја, на начин како је то оштећени навео у свом исказу на главном претресу, то је првостепени суд, насупрот наводима жалбе Тужиоца за ратне злочине, правилно закључио да је овакав исказ оштећеног усмерен на отежање кривично-правног положаја окривљеног у овом кривичном поступку, из ког разлога није прихватио исказ оштећеног оценивши га као неубедљив, пун противречности и контрадикторности. Наиме, првостепени суд је, у циљу провере кредибилитета исказа оштећеног, упоређивао његов исказ са раније датим исказима пред Кантоналним судом у Тузли 1997. године и исказом датим пред Аустралијанском федералном полицијом 2010. године, те је, имајући у виду све напред наведено, правилно поступио када није прихватио исказ оштећеног дат на главном претресу у делу у којем је тврдио да га је телесно повредио и мучио окривљени АА, правилно закључивши да је овакав исказ нелогичан и у супротности са свим изведеним доказима.

Осим тога, првостепени суд је правилно поступио када је прихватио одбрану окривљеног АА у којој је негирао извршење предметног кривичног дела, с обзиром да није било доказа којим би се оповргнула оваква одбрана окривљеног. Ово посебно када се има у виду да из исказа сведока СС1 и сведока СС2, који су се изјашњавали да су у логору “Лука” видели испребијаног оштећеног ОО, произлази да немају непосредна сазнања ко је тукао оштећеног, односно да се ниједан од испитиваних сведока није изјашњавао да је оштећеног тукао окривљени АА. Напротив, сведок СС2 је навео да мисли да су оштећеног тукли АА1 и АА2 зв. “аа2”, не помињући ниједном да је оштећеног тукао и окривљени АА, а осим тога, ниједан од наведених сведока се није изјашњавао о томе да су у логору уопште видели окривљеног.

Што се тиче навода сведока СС1 да му је оштећени ОО у Хашком трибуналу 1990. године, где је био сведок рекао да га је тукао неки АА, првостепени суд је правилно поступио када у овом делу није прихватио исказ сведока СС1, будући да се оштећени приликом испитивања путем видео конференцијске везе изјаснио да уопште није разговарао о томе са сведоком СС1, односно да нису разговарали о томе ко га је тукао, јер како је навео “шта ћу говорити кад је он видео шта је било са мном”.

Доносећи побијану пресуду, првостепени суд је имао у виду да је СС3 (који је у овом поступку испитан у својству сведока и који је у свом исказу тврдио да не познаје окривљеног АА, у ком делу је његов исказ прихваћен од стране првостепеног суда, јер је у сагласности са одбраном окривљеног у којој је навео да не познаје овог сведока, као и са исказима сведока СС2 и СС1, који су се изјашњавали да окривљеног нису виђали у логору “Лука”), правноснажном пресудом Основног суда Брчко Дистрикта број Кп. 218/05 од 18.10.2005. године оглашен кривим због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СФРЈ и осуђен на казну затвора у трајању од 6 (шест) година, јер је, између осталог, дана 07.05.1992. године у Брчком приликом испитивања заточеника ОО у логору “Лука” истог терао да напише изјаву “Ја желим да ме убију”, након чега га је тукао палицом по леђима, глави и прстима руку, услед чега је исти задобио повреде и за последицу трајни деформитет палца десне руке, а потом накнадно у још једном моменту га такође тукао палицом по леђима и глави и преко очију, услед чега је ОО задобио повреду у виду ишчашења левог рамена, па је услед задобијених повреда на глави и јаких болова изгубио свест, то је првостепени суд правилно поступио када није прихватио исказ сведока СС3 у делу у којем је навео да није било никаквих инцидената, нити туче за време док је он био у логору, јер је у овом делу његов исказ нелогичан, неуверљив и у супротности са наведеном правноснажном пресудом којом је оглашен кривим због поменутог кривичног дела.

Дакле, како осим исказа оштећеног ОО, коме првостепени суд из напред наведених разлога није поклонио веру, не постоје други докази који би потврдили наводе оптужног акта да је окривљени предузео инкриминисане радње на начин како му се то ставља на терет, односно како нема ниједног доказа који би на несумњив начин указивао да је окривљени АА предузео алтернативну радњу кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ која му је стављена на терет, односно радњу мучења оштећеног и да га је терао да пише своје име и презиме на папиру када жели да умре, јер из наведене правноснажне пресуде Дистрикта Брчко од 18.10.2005. године произлази да је то чинио окривљени СС3, за шта је и оглашен кривим, те да није било ниједног поузданог доказа да је то чинио и окривљени АА, нити доказа да је овај окривљени шаком десне руке на којој је имао метални боксер, оштећеног ударио по лицу и глави, а за које време туче је у десној руци држао нож, те тако оштећеног телесно повредио и психички мучио стварањем код њега страх за живот и телесни интегритет високог интензитета. првостепени суд је насупрот наводима жалбе тужиоца за ратне злочине, правилно поступио када је окривљеног, применом одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП-а, ослободио од оптужбе да је начин како му је стављено на терет извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ.

Стога су супротни жалбени наводи Тужиоца за ратне злочине којима се оспорава овакав закључак првостепеног суда, оцењени као неосновани.

Из изнетих разлога, а на основу одредбе члана 457 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, одлучио је као у изреци пресуде.

Записничар       Председник већа-судија
Мирјана Јанковић Недић, с.р.    Синиша Важић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)