Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.01.2011.

Кж1 По2 9/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По2 9/10
Дана 19.01.2011. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ – Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судија: Радмиле Драгичевић-Дичић, председника већа, Синише Важића, Соње Манојловић, мр Сретка Јанковића и Омера Хаџиомеровића, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Росанде Џевердановић-Савковић, као записничара, у кривичном поступку против окр. АА и др., због кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ, одлучујући о жалбама Тужиоца за ратне злочине, браниоца окр. ББ, адв. БА и браниоца окр. АА и окр. ВВ, адв. АБ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К.По2 бр.36/2010 од 15.06.2010. године, у јавној седници већа одржаној дана 19.01.2011. године, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине – Снежане Станојковић, окр. АА, окр. ББ, окр. ВВ и окр. ГГ, те бранилаца – адвоката АБ, БА и ГА, донео је



П Р Е С У Д У

I

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужиоца за ратне злочине, браниоца окр. ББ, адв. БА и браниоца окр. АА и окр. ВВ, адв. АБ и пресуда Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К.По2 бр.36/2010 од 15.06.2010. године, у односу на окривљене АА, ББ и ВВ, ПОТВРЂУЈЕ.

II

Поводом жалбе Тужиоца за ратне злочине, а по службеној дужности, УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К.По2 бр.36/2010 од 15.06.2010. године, у односу на окр. ГГ, па се предмет у овом делу ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К.По2 бр.36/2010 од 15.06.2010. године, у ставу првом изреке, окр. АА, окр. ББ и окр. ВВ оглашени су кривим због извршења кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ, па су применом наведеног законског прописа и члана 5, 33, 38, 41, 42 и 43 КЗ СРЈ осуђени, и то окр. АА на казну затвора у трајању од три године, окр. ББ на казну затвора у трајању од две године и окр. ВВ на казну затвора у трајању од три године, те су на основу члана 196 став 1 ЗКП-а обавезани окривљени да накнаде трошкове кривичног поступка, о чијој ће висини накнадно одлучити суд посебним решењем. Ставом два изреке првостепене пресуде, на основу члана 355 тачка 2 ЗКП-а, окривљени ГГ ослобођен је од оптужбе да је извршио кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ, те је одређено на основу члана 196 став 2 ЗКП-а, да трошкови кривичног поступка у овом делу падају на терет буџетских средстава суда.

Против наведене пресуде жалбе су благовремено изјавили:

-Тужилац за ратне злочине, због одлуке о казни у односу на окр. АА, окр. ББ и окр. ВВ, а због повреде Кривичног закона у односу на окр. ГГ, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи првостепену пресуду и то у осуђујућем делу у односу на окривљене АА, ББ и ВВ, у погледу одлуке о казни, тако што ће окривљенима изрећи строжије казне затвора по закону, а у ослобађајућем делу, у односу на окр. ГГ, тако што ће окривљеног огласити кривим за кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ, на начин како је то описано у оптужници и изрећи му казну затвора по закону,

-бранилац окр. ББ, адв. БА, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде Кривичног закона и одлуке о казни и трошковима кривичног поступка, са предлогом да Апелациони суд у Београду првостепену пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или да исту преиначи тако што ће окр. ББ ослободити од оптужбе јер није доказано да је учинио кривично дело из члана 144 КЗ СРЈ,

-бранилац окр. АА и окр. ВВ, адв. АБ, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде Кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд у Београду ожалбену пресуду укине и предмет врати на поновно суђење пред измењеним већем.

Тужилац за ратне злочине поднео је одговоре на жалбе браниоца окривљених АА и ВВ, адв. АБ и браниоца окр. ББ, адв. БА, са предлогом да се исте одбију као неосноване.

Бранилац окр. ББ, адв. БА и бранилац окр. ГГ, адв. ГА, поднели су одговоре на жалбу Тужиоца за ратне злочине, са предлозима да се жалба Тужиоца за ратне злочине у односу на окр. ББ и окр. ГГ одбије као неоснована.


Тужилац за ратне злочине, у поднеску Ктрз. 10/07 од 30.09.2010. године, предложио је да Апелациони суд у Београду, уважавајући жалбу Тужиоца за ратне злочине, преиначи првостепену пресуду у осуђујућем делу у односу на окривљене АА, ББ и ВВ, у погледу одлуке о казни, тако што ће овим окривљенима изрећи строжије казне затвора по закону, а у ослобађајућем делу у односу на окр. ГГ, тако што ће окривљеног огласити кривим за кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ, на начин како је то описано у оптужници и изрећи му казну затвора по закону, а да одбије као неосноване жалбе које су против наведене пресуде поднели адв. БА, као бранилац окр. АА и адв. АБ, као бранилац окр. АА и окр. ВВ.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, одржао је јавну седницу већа у складу са одредбом члана 375 став 1 ЗКП-а, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине – Снежане Станојковић, окр. АА и окр. ВВ, њиховог браниоца, адв. АБ, окр. ББ и његовог браниоца, адв. БА и окр. ГГ, те његовог браниоца, адв. ГА, на којој је размотрио списе предмета, па након разматрања навода жалби, одговора на жалбу и мишљења Тужилаштва за ратне злочине, као и објашњења навода жалби које су дали заменик Тужиоца за ратне злочине, бранилац окр. АА и окр. ВВ, адв. АБ, бранилац окр. ББ, адв. БА, бранилац окр. ГГ, адв. ГА, те окривљени АА, ББ, ВВ и ГГ, а након што је побијану пресуду испитао у границама прописаних одредбом члана 380 ЗКП-а, донео је одлуку као у изреци пресуде.

Наиме, жалбе Тужиоца за ратне злочине због одлуке о казни у односу на окр. АА, окр. ББ и окр. ВВ, као и браниоца окр. ББ, адв. БА и браниоца окр. АА и окр. ВВ, адв. АБ су неосноване.

Жалбама браниоца окр. АА и окр. ВВ, адв. АБ, побија се првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка, тако што се истиче да пресуда нема разлога о одлучним чињеницама, а разлози који се наводе о појединим чињеницама су противречни.

Међутим, Апелациони суд у Београду супротно напред наведеним жалбеним наводима, налази да је првостепени суд о свим чињеницама важним за доношење осуђујућег дела пресуде, дао довољно јасне и аргументоване разлоге који у погледу одлучних чињеница не садрже никакве противречности нити нејасноће, па ни оне на које се указује у жалби браниоца, с обзиром да је првостепени суд у побијаној пресуди којом је окривљене АА и ВВ огласио кривим, дао детаљне разлоге, између осталог и у погледу оцене исказа оштећеног о1, а што у свему као правилно прихвата и веће овога суда.

Такође, неоснован је и жалбени навод браниоца, адв. АБ, да је првостепена пресуда донета уз повреду Кривичног закона из члана 369 став 1 тачка 2 ЗКП-а, с обзиром да су окривљени већ правноснажно осуђени од стране Жупанијског суда у Госпићу због кривичног дела ратног злочина из члана 122 ОКЗ РХ, на казне затвора у трајању од седам, односно осам година, те да се у конкретном случају ради о идентичном чињеничном опису и истој правној квалификацији. Ово из разлога што Апелациони суд налази да је правилан закључак првостепеног суда да се у конкретном случају не ради о пресуђеној ствари, имајући у виду да је одредбом члана 106 КЗ СРЈ предвиђено да Кривични закон СРЈ важи за држављане СРЈ који у иностранству учине кривична дела, а како по наведеној пресуди окривљени казну нису издржали, нити су правноснажном пресудом ослобођени, нити је кривично гоњење застарело, то у смислу одредбе члана 108 КЗ СРЈ има места суђењу окривљенима пред домаћим судом, тј. судом у Републици Србији.

Жалбама бранилаца, адв. АБ и адв. БА, побија се првостепена пресуда и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, тако што се истиче да је првостепени суд погрешно утврдио да се предметни догађај одиграо у време оружаног сукоба на територији општине Госпић, па је самим тим доведен у питање и статус оштећеног као ратног заробљеника, те се оспорава и оцена суда о изведеним доказима и његови чињенично-правни закључци, уз истицање дискутабилности исказа оштећеног о1.

По оцени Апелационог суда, првостепени суд је на несумњив начин утврдио да је у време критичног догађаја, на подручју општине Госпић, Република Хрватска, био у току оружани сукоб, на основу исказа како самих окривљених, тако и сведока. Наиме, окр. АА навео је да је почетком лета 1991. године био ангажован на положају у оквиру Територијалне одбране, те је и окр. ВВ навео да се Територијална одбрана формирала кад су почели ратни сукоби и у чији је састав ушао у шестом или седмом месецу 1991. године, док је окр. ГГ изјавио да је почетком јуна 1991. године одлучио да пређе на територију коју су држали Срби, односно ЈНА, па је од јула 1991. године био у резервном саставу полиције у Удбини, који је био у саставу Територијалне одбране. Такође, првостепени суд је из исказа сведока С1, С2 и С3 утврдио да су у време критичног догађаја у Госпићу били подељени положаји које су контролисали са једне стране Српска територијална одбрана, а са друге стране Хрватска полиција и Збор народне гарде.

Првостепени суд је из исказа сведока С4 који се до септембра 1991. године налазио у Оперативном центру Генералштаба, а од 10. октобра је био постављен за команданта Прве бригаде Територијалне одбране у Грачацу, утврдио да је у шестом месецу 1991. године Хрватска заузела Штаб ТО у Загребу, па је дошло до формирања Главног штаба ТО у Книну, где је био Главни штаб Територијалне одбране САО Крајине, те да су Медак у септембру 1991. године држале српске стране Територијалне одбране. Правилно је поступио првостепени суд када је исказ наведеног сведока прихватио као веродостојан, с обзиром да је дат од стране лица које је по свом тадашњем положају могло имати сазнања у погледу чињеница везаних за Територијалну одбрану која је конституисана на подручју САО Крајине.

С обзиром на напред наведено, правилно је првостепени суд оружани сукоб на подручју општине Госпић у то време, оквалификовао као немеђународни оружани сукоб, који је представљао сукоб на територији једне државе, у то време још увек једино међународно признате државе СФРЈ, а који се одвијао између, с једне стране ЈНА, ТО и других оружаних формација у саставу тадашње САО Крајине и са друге стране јединица Хрватске полиције.

Што се тиче статуса оштећеног о1, као ратног заробљеника, а у склопу напред наведене чињенице о постојању оружаног сукоба у критичном периоду на подручју општине Госпић, правилан је закључак првостепеног суда да је оштећени о1 стекао статус ратног заробљеника када је, услед оружаног сукоба између припадника милиције САО Крајине и два припадника полицијских снага МУП-а Републике Хрватске, од којих је један био управо оштећени, дана 03.09.1991. године на путу за Билај, оштећени положио оружје и предао се, те био задржан у просторијама бивше гостионице „Јадран“ у Медку, у импровизованој станици милиције. Имајући у виду да је оштећени о1 у критичном периоду био припадник МУП-а Републике Хрватске, као једне од страна у сукобу, који је положио оружје и предао се супротној страни, тј. припадницима милиције САО Крајина, те пао под њихову власт, а код извршилаца овог кривичног дела постојала је свест да се ради о припаднику противне стране, па су га у том смислу и испитивали о пунктовима и положајима, што у складу са напред већ изнетим, указује на несумњив закључак да се оштећени третирао као ратни заробљеник. С обзиром на изнето, оштећени је имао статус особе заштићене Женевском конвенцијом о поступању са ратним заробљеницима.

Даље, првостепени суд је на несумњив начин утврдио да се критични догађај одиграо у периоду од 03.09. до 08.09.1991. године, и то из исказа оштећеног о1, који је у том делу сагласан и са делом одбране окр. ВВ, који је потврдио да су управо 08.09.1991. године он, С5 и С1 одвезли оштећеног о1 у болницу, као и са исказом сведока С1, који је био изричит да су дана 08.09.1991. године оштећеног одвезли до болнице у Удбини, а који датум памти с обзиром да је био рођендан његовом сину. Такође, оштећени наводи да је у полицијској станици провео пет дана, те је и пред судом у Госпићу, као и приликом испитивања у претходном поступку Окружног суда у Београду дана 01.06.2009. години и на главном претресу дана 15.04.2010. године, наводио да је 03.09.1991. године заробљен, па су стога неосновани жалбени наводи адв. АБ да није опредељен начин на који је утврђено време када је оштећени заробљен.

Неосновано се жалбом браниоца окр. АА и окр. ВВ, адв. АБ и браниоца окр. ББ, адв. БА, оспорава оцена исказа оштећеног о1 дата од стране првостепеног суда, уз истицање да је суд без иједног другог доказа, само на основу потпуно несигурног и недоследног казивања сведока оштећеног, утврдио да је окр. ББ гуменом палицом ударао оштећеног по леђима, односно да је морао поклонити веру и сведоцима МЈ и ДМ, који потврђују одбрану окр. ВВ да у предметном времену није био у Медку већ у Новом Саду, односно од 06.-08.09.1991. године на путу према Медку.

Међутим, Апелациони суд налази да је првостепени суд на основу свих потребних и изведених, те правилно оцењених доказа, чињенично стање потпуно и правилно утврдио, и дошао до несумњивог закључка да су окривљени АА, ББ и ВВ извршили радње описане у изреци првостепене пресуде. При томе је изведене доказе ценио како појединачно, тако и у њиховој међусобној вези и у склопу са одбранама окривљених.

Наиме, из исказа оштећеног о1 утврђено је да га је окр. АА у више наврата тукао ногом, шакама по глави и великим кухињским ножем парао униформу све док није остао го, а затим му ножем резао лице и тело, те вршио убоде у левом бедру. Да га је окр. ББ тукао палицом по леђима. Да га је окр. ВВ тукао дрвеним колцем по телу, ногом на којој је била чизма у пределу главе, испод браде и пивском боцом по глави. Правилно је поступио првостепени суд када је наведени исказ прихватио као истинит и уверљив, јер у њему нема недоследности у битним стварима у погледу оног што се оштећеном догодило, као и у погледу деловања самих окривљених. Ово имајући у виду да је исказ оштећеног у складу са исказом сведока др В1 и др В2, као и у складу са медицинском документацијом, налазом и мишљењем судског вештака др В3, којим је потврђено да утврђени механизам и употребљени предмети за наношење повреда у свему одговарају наводима из исказа оштећеног о1.

По налажењу Апелационог суда, правилан је закључак првостепеног суда, дат приликом оцене исказа сведока оштећеног о1, да су исти искрени, уверљиви и у битним чињеницама доследни. У прилог наведеном је и чињеница да оштећени наводи да је, у том критичном периоду, док се налазио у просторијама бивше гостионице „Јадран“, било лица која га нису тукли, већ су га чак и бранила да га други не туку, између осталих то је био и брат окр. АА, АА1, па је правилан закључак првостепеног суда да оштећени није имао разлога да окривљене неистинито повезује са делом које им се у овом кривичном поступку ставља на терет, а имајући у виду и да се оштећени није придружио кривичном гоњењу, уз навођење: „Ја бих најрадије да их пустите, нек им је на душу, ја им опраштам све“.

С обзиром на напред изнето, правилно је поступио првостепени суд када одбране оптужених АА, ББ и ВВ, који су негирали извршење кривичног дела, није прихватио, налазећи да су неубедљиве, нелогичне и срачунате на избегавање кривично-правне одговорности, дајући за то довољне, јасне и аргументоване разлоге које у свему као правилне прихвата и веће овога суда. С тим у вези, као неоснован је оцењен жалбени навод адв. АБ, да је суд морао поклонити веру сведоцима МЈ и ДМ, који су на уверљив и разложан начин потврдили одбрану окривљеног ВВ, да у предметном времену није био у Медку већ у Новом Саду, с обзиром да је првостепени суд дао јасне и аргументоване разлоге зашто није поклонио веру исказима сведока ЈМ и ДМ, оцењујући их као неуверљивим, те прилагођеним потребама алибија окр. ВВ. Оштећени о1 је и приликом суочења са окр. ВВ био категоричан у тврдњи, описујући наведени догађај у којем га је управо окр. ВВ критичном приликом тукао дрвеним колцем по телу, ногом на којој је била чизма у пределу главе и испод браде и пивском боцом по глави, којом приликом је задобио прелом виличне кости, при томе наводећи да је сигуран да није заменио окривљеног са неким другим, наводећи и надимак окр. ВВ „__“, који надимак је потврдио и сведок С3.

Такође, неосновани су жалбени наводи браниоца окр. ББ, адв. БА, који се односе на исказ оштећеног о1 у односу на радње окр. ББ, с обзиром да је првостепени суд имао у виду да оштећени ББ приликом испитивања дана 04.03.1993. године пред Окружним судом у Госпићу окр. ББ спомиње као стражара који га је испитивао, не наводећи да га је тукао, док је испитан на главном претресу дана 21.10.1996. године пред Жупанијским судом у Госпићу, у претходном поступку пред Окружним судом у Београду дана 01.06.2009. године и на главном претресу дана 15.04.2010. године, путем видео-конференцијске везе из Жупанијског суда у Ријеци, био категоричан да га је окр. ББ тукао гуменом палицом по леђима. И по налажењу Апелационог суда, а како то закључује и првостепени суд, садржина нечијег исказа зависи од постављених питања, која се могу разликовати у односу на питања постављана приликом претходних испитивања, те да се и сам оштећени може сетити одређених чињеница, када се о њима постави конкретно питање. У конкретном случају, оштећени ББ је појаснио одступање у исказима, наводећи да је могуће да се у првом моменту није могао свега сетити.

Даље, као неоснован је оцењен жалбени навод браниоца, адв. БА, да је погрешан закључак првостепеног суда да неколико удараца гуменом палицом по леђима, чак и да их је окр. ББ задао, представља сурово и нечовечно поступање, да је то имало за последицу велике патње код оштећеног и да му је тиме нарушен телесни интегритет. Ово из разлога што је првостепени суд несумњиво утврдио да је окр. ББ тукао оштећеног о1 гуменом палицом по леђима, услед чега је оштећени о1 задобио лаке телесне повреде у виду нагњечења меких ткива у пределу слабина, а које су повреде, у склопу са другим повредама које је оштећени задобио у критичном периоду, према налазу и мишљењу вештака, у свом скупном дејству представљале тешку телесну повреду, те према налажењу Апелационог суда, предузете радње окривљеног наносиле су болове оштећеном, а предузимане су у циљу добијања информација о положајима и пунктовима полиције МУП-а Хрватске, те представљале нечовечно и окрутно поступање, јер се ради о намерном чињењу, односно радњи која је смишљена и којом се наноси тешка душевна или телесна патња или повреда. Тиме су остварена сва обележја радњи мучења и нечовечног и окрутног поступања, односно радње окривљених имају све елементе кршења међународног хуманитарног права.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио Кривични закон налазећи да су у радњама окривљених АА, ББ и ВВ садржана сва битна обележја кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ, за које их је и огласио кривим. Наиме, ови окривљени су кршећи међународне прописе, тј. III Женевску конвенцију и II Допунски протокол, за време оружаног сукоба, према оштећеном о1, као ратном заробљенику, припаднику МУП-а Републике Хрватске, који је положио оружје, нечовечно и окрутно поступали, мучили га, наносећи му велике патње и повреде телесног интегритета, те су на тај начин остварили сва субјективна и објективна обележја наведеног кривичног дела, па су стога неосноване жалбе бранилаца окривљених, због повреде Кривичног закона.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о казни, а поводом жалбе Тужиоца за ратне злочине и браниоца окр. ББ, адв. БА, а у смислу одредбе члана 383 ЗКП-а у односу на жалбу браниоца окривљених АА и ВВ, Апелациони суд налази да су жалбе у овом делу неосноване. Ово стога што је првостепени суд правилно оценио све околности од значаја за висину казне, те је тим околностима дао адекватан значај. Од олакшавајућих околности на страни окр. АА, суд је ценио чињеницу да до сада није осуђиван, у односу на ББ ценио је околности које се односе на његове породичне и материјалне прилике, односно да је ожењен, без сталног запослења, отац једног малолетног и једног пунолетног детета, док је на страни окр. ВВ ценио његову досадашњу неосуђиваност, да је ожењен, отац двоје деце, док отежавајућих околности на страни окривљених АА и ВВ није нашао. Првостепени суд је имао у виду да је окр. ББ раније два пута осуђиван и то за кривично дело шумска крађа и лака телесна повреда, као и протек времена од наведених осуда 1988. и 1989. године. С обзиром на утврђене олакшавајуће околности на страни окривљених, правилно је према налажењу Апелационог суда првостепени суд наведеним околностима дао карактер особито олакшавајућих околности, правилно налазећи да се и ублаженом казном, сходно члану 42 и 43 КЗ СРЈ, може постићи сврха кажњавања из члана 33 КЗ СРЈ.

Према налажењу Апелационог суда, а имајући у виду тежину извршеног кривичног дела, његове последице, околности под којима је кривично дело извршено, те степен кривице окривљених као извршилаца, изречене казне затвора и то окр. АА у трајању у три године, окр. ББ у трајању од две године и окр. ВВ у трајању од три године, су нужне и довољне за постизање сврхе кажњавања, а у оквиру опште сврхе кривичних санкција.

С обзиром на наведено, као неоснованим су оцењени жалбени наводи браниоца окр. ББ да је казна затвора у трајању од две године престрога и да је било места ублажавању казне до границе посебног минимума прописане за то дело, као и Тужиоца за ратне злочине да нема особито олакшавајућих околности, па не постоји ни законски основ да се окривљенима ублажи казна испод законског минимума. Имајући у виду да се наведеним жалбеним наводима не доводи у питање законитост и правилност одлуке првостепеног суда у погледу одлуке о казни, то су поднете жалбе у овом делу и одбијене.

Када је у питању ослобађајући део првостепене пресуде, у односу на који је Тужилац за ратне злочине поднео жалбу, због повреде Кривичног закона, Апелациони суд је поводом поднете жалбе, а по службеној дужности, првостепену пресуду у овом делу укинуо, налазећи да је донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП-а.

Наиме, првостепеном пресудом на основу члана 355 тачка 2 ЗКП-а окр. ГГ ослобођен је од оптужбе да је извршио кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ, а којом законском одредбом је прописано да ће се оптужени ослободити од оптужбе ако није доказано да је учинио кривично дело. Међутим, првостепени суд у образложењу своје одлуке на страни 51 наводи да је нашао да нису испуњени елементи кривичног дела за које се терети окр. ГГ, с обзиром да радње које се стављају на терет оптуженом нису узроковале велику патњу, нити је нарушен телесни интегритет оштећеног, како је то у најмањој мери један од обележја кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ. С обзиром да је првостепени суд окр. ГГ ослободио од оптужбе по основу одредбе члана 355 тачка 2 ЗКП-а, тј. да није доказано да је окривљени извршио кривично дело за које је оптужен, а из садржине образложења произилази да у поступању окривљеног нема противправности, односно да нема елемената кривичног дела, а како то прописује одредба члана 355 тачка 1 ЗКП-а, то је првостепени суд учинио напред наведену битну повреду одредаба кривичног поступка.

Такође, првостепени суд није дао разлоге о одлучним чињеницама који се односе на радње нечовечног и окрутног поступања које су окр. ГГ оптужним актом стављене на терет, као радње којима се крши међународно хуманитарно право на којем се темељи и кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из чл. 144 КЗ СРЈ. Односно, нису дати јасни и аргументовани разлози за закључак да радњама окр. ГГ није наступила нека од забрањених последица, које су заједничке и за нечовечно и за окрутно поступање, тј. тешке душевне или телесне патње, или повреде. Наиме, нужно је да првостепени суд у целости, брижљиво оцени исказ ошт. о1, а у склопу свих осталих чињеница, и то да је оштећени пет дана био изложен мучењу и нечовечном и окрутном поступању, чије су повреде, нанете у критичном периоду, у свом скупном дејству представљале тешку телесну повреду, па у том контексту ценити и део исказа оштећеног где је навео да га је окр.ГГ у једном наврату тукао, да је то трајало 15-20 минута до пола сата, као и његов субјективни осећај исказан после дугог низа година од критичног догађаја, да он због ГГ и __ није имао последица. При томе, треба имати у виду и навод првостепеног суда на страни 40 да је о тежини бола и патње суд дошао до закључка на основу природе нанесених удараца, као и на основу коришћених средстава, те да оштећени о1 у конкретном случају није био у стању изрећи и описати бол и патњу како је то заправо и осетио.

Тек након свестране анализе исказа оштећеног, првостепени суд може дати јасне и непротивречне разлоге за своје закључке о томе да дело које се окривљеном ставља на терет није доказано или о томе да оно што је утврђено не представља кривично дело.

Имајући у виду све напред изнето, Апелациони суд је нашао да због битне повреде одредаба кривичног поступка првостепену пресуду у односу на окр. ГГ треба укинути, те у том делу вратити првостепеном суду на поновно суђење. У поновном поступку првостепени суд ће отклонити битне повреде одредаба кривичног поступка на које је указано у овој пресуди, те поуздано утврдити одлучне чињенице од значаја за правилно пресуђење у овој кривичног ствари, након чега ће бити у могућности да донесе правилну и на закону засновану одлуку, уз давање јасних, непротивречних и аргументованих разлога.

Из свих напред изнетих разлога, на основу одредбе члана 388 и 389 став 1 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, донео је одлуку као у изреци пресуде.


Записничар ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Росанда Џевердановић-Савковић Радмила Драгичевић-Дичић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)