Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.10.2012.

Кж3 По2 1/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж3 По2 1/2012
Дана 26.10.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 


У   И М Е   Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у трећем степену, у већу састављеном од судија Зорана Савића - председника већа, Вучка Мирчића, Мирјане Поповић, Душка Миленковића и Милене Рашић - чланова већа, уз учешће судијског сарадника Мирјане Новић - записничара, у кривичном предмету против оптуженог АА, због кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ, одлучујући о жалби бранилаца оптуженог АА, адвоката АО и адвоката АО1, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине Кж1 По2 9/11 од 11.01.2012. године, у седници већа трећег степена одржаној на основу одредбе члана 464 ЗКП, дана 26.10.2012. године, у одсуству уредно обавештеног Тужиоца за ратне злочине, а у присуству оптуженог АА и његовог браниоца, адвоката АО, једногласно, донео је


П Р Е С У Д У

УВАЖАВА СЕ жалба бранилаца оптуженог АА, адвоката АО и адвоката АО1, па се ПРЕИНАЧАВА пресуда Апелационог суда у Београду Кж1 По2 9/11 од 11.01.2012. године, тако што Апелациони суд у Београду у трећем степену, на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 1 ЗКП,


оптуженог АА, рођеног _. године у _, Република Хрватска, од оца _ и мајке _, девојачко _, држављанина Републике Србије, са пребивалиштем у Београду, улица _ број _, ожењеног, оца двоје малолетне деце, без непокретности, магационер у “КК”, са примањима од око 33.000,00 динара, неосуђиваног,


О С Л О Б А Ђ А   О Д   О П Т У Ж Б Е

да је:

„неутврђеног дана у периоду од 03.09. до 08.09.1991. године у Медаку, за време оружаних сукоба на територији тадашње Републике Хрватске, у саставу СФРЈ између оружаних снага ЈНА, јединица Територијалне одбране и милиције “САО Крајина” са једне стране и полицијских и паравнојних формација Републике Хрватске са друге стране, а на подручју општине Госпић за време оружаних сукоба милиције “САО Крајине”, Територијалне одбране и резервне милиције са јединицама МУП Хрватске, као припадник резервне милиције, кршећи правила међународног права за време оружаног сукоба, противно одредбама члана 3 став 1 тачка а) Треће Женевске конвенције о поступању са ратним заробљеницима од 12.08.1949. године, ратификоване од Народне Скупштине ФНРЈ 1950. године и члана 4 став 1 и 2 тачка а) Допунског протокола уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба, Протокол II од 08.06.1977. године, “Службени лист СФРЈ” број 16/78 Међународни уговори, а након што је оштећени ОО на дан 03.09.1991. године као припадник МУП Републике Хрватске положио оружје после борбе са припадницима милиције САО Крајине на путу за Билај и доведен у Медак у просторије станице милиције која се налазила у преуређеној гостионици “Јадран”, према оштећеном ОО, као ратном заробљенику, нечовечно поступао,

на тај начин што га је неутврђеног дана, у поподневним часовима пар пута ударио палицом по табанима, док је друго лице седело на ногама оштећеног,

- чиме би извршио кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ.

Трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине Кж1 По2 9/11 од 11.01.2012. године уважена је жалба Тужилаштва за ратне злочине, па је преиначена пресуда Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2 бр. 3/2011 од 01.07.2011. године, тако што је оптужени АА оглашен кривим због извршења кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ и осуђен на казну затвора у трајању од 1 (једне) године. На основу одредбе члана 196 став 4 ЗКП оптужени АА је ослобођен обавезе плаћања трошкова кривичног поступка, те је одређено да исти падају на терет буџетских средстава.

Против наведене пресуде жалбу су изјавили:

- браниоци оптуженог АА, адвокати АО и АО1, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд у Београду уважи жалбу као основану тако што ће преиначити ожалбену пресуду Кж1 По2 9/11 те ослободити оптуженог, јер нема доказа да је учинио кривично дело или због тога што радње за које је осуђен не представљају обележја кривичног дела из члана 144 КЗ СРЈ.

Тужилац за ратне злочине је у поднеску КТРЗ. бр.10/07 од 08.08.2012. године предложио да другостепени суд поднету жалбу бранилаца оптуженог АА одбије као неосновану, а првостепену пресуду потврди.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, је одржао седницу трећег степена, у смислу одредбе члана 464 ЗКП, у одсуству уредно обавештеног Тужиоца за ратне злочине, а у присуству оптуженог АА и његовог браниоца, адвоката АО, на којој је размотрио списе предмета, ожалбену пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби у смислу члана 451 став 1 ЗКП, поднету жалбу, као и мишљење Тужиоца за ратне злочине, дато у напред наведеном поднеску, па је имајући у виду наведено нашао:

Жалба је основана.

Основано се жалбом бранилаца побија првостепена пресуда због повреде кривичног законика из члана 439 став 1 тачка 1 ЗКП, с обзиром на то да кривично дело које је оптуженом стављено на терет није кривично дело, из ког разлога је Апелациони суд у Београду у трећем степену на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 1 ЗКП ослободио од оптужбе оптуженог АА да је извршио кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ.

Одредбом члана 144 КЗ СРЈ је прописано да кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника врши онај ко кршећи правила међународног права нареди да се према ратним заробљеницима врше убиства, мучења и нечовечна поступања, биолошки, медицински или други научни експерименти, узимања ткива и органа ради трансплантације, наношење великих патњи или повреда телесног интегритета или здравља, присиљавање на вршење службе у оружаним снагама непријатеља,или лишавање права на правилно и непристрасно суђење, или ко изврши неко од ових дела.

Наиме, у погледу утврђеног чињеничног стања, овај суд је нашао да су у току кривичног поступка утврђене све одлучне чињенице за правилно пресуђење. Тако је првостепени суд правилно утврдио чињенично стање у погледу: постојања оружаног сукоба, да се у конкретном случају не ради о пресуђеној ствари, статуса ратног заробљеника оштећеног ОО, радњи и околности у којима их је оптужени АА предузео према оштећеном, његовој свести о томе да се ради о заробљеном припаднику противничке стране у сукобу, за шта је дао јасне и аргументоване разлоге, које је у свему прихватио и другостепени суд, па и овај суд на њих упућује.

Међутим, дајући правну оцену утврђеног чињеничног стања другостепени суд је извео погрешан закључак да су у радњама оптуженог остварена битна обележја нечовечног поступања. Наиме, овај суд на правилно утврђено чињенично стање даје другачију правну оцену, налазећи да радње оптуженог не представљају нечовечно поступање. Ово с тога што су нечовечно или окрутно поступање правни појмови и дефинишу се као намерна радња или пропуст која наноси тешку телесну патњу или повреду или представља озбиљан напад на људско достојанство. (МКТЈ пресуда претресног већа у случају Налетић пар. 246 и пресуда жалбеног већа у случају Челебић пар. 426). По налажењу овог суда, да би радње оптуженог представљале радње нечовечног поступања морале су бити снажнијег интензитета од пар удараца палицом по табанима, те би поступање оптуженог морало да достигне одређени ниво окрутности. Наиме, без обзира на то што је степен телесне или душевне патње, који се тражи за доказивање нечовечног или окрутног поступања, нижи од степена који се тражи за дело мучења, ипак се мора имати у виду да је он једнаке висине као и праг за доказивање оптужбе за намерно наношење велике патње или озбиљне повреде тела или здравља, као тешка повреда Женевских конвенција ( МКТЈ пресуда претресног већа у случају Налетић пар. 246 и жалбеног већа у случају Квочка пар. 161).

Не могу се прихватити наводи другостепеног суда да је интензитет повреда које је оптужени АА нанео оштећеном ОО био знатно мањи али да прибегавање физичкој сили уз коришћење палице и уз беспомоћност жртве у описаној ситуацији, док му друго лице седи на ногама, на несумњив начин указује на то да се у конкретном случају ради о нечовечном поступању. Ово с тога што би такво наношење телесних повреда и ако је извршено под одређеним околностима могло представљати нечовечно поступање у смислу овог дела евентуално када одређено лице систематски примењује такве поступке према ухапшеним лицима која нису у могућности да се бране или траже судску сатисфакцију.

Да би постојало нечовечно поступање неопходно је било утврдити да су радњама оптуженог нанете тешке душевне или телесне патње, тешке телесне повреде или нарушавање здравља, укључујући и душевно здравље, што у овој кривично правној ствари није случај. Основано се у жалби бранилаца истиче да се насртај на лично достојанство сматра да има за последицу тешко понижење, деградацију или на други начин тешко вређа људско достојанство, а што је потврђено и ставовима Хашког трибунала кроз своје одлуке, те у ситуацији када и сведок оштећени ОО наводи да га је оптужени АА ударио пар пута палицом по табанима, али да то није трајало дуго, да је то било „зера“ и да није било ништа страшно, те да није имао никаквих последица услед поступања оптуженог АА, то његове радње не могу по мишљењу овог суда представљати радње нечовечног поступања. Чак и другостепени суд неколико пута у образложењу пресуде наводи да „радње које је предузео оптужени АА нису оставиле трајније последице нити су оштећеном наносиле тешке патње и бол“. Истина да тешка повреда не мора бити узрок трајне и неизлечиве повреде, али мора укључивати повреду која је тежа од привремене ојађености, нелагоде и понижења (МКТЈ пресуда претресног већа у случају Крстић пар. 513), што заправо говори о томе да се мора радити о повреди чија је последица дуготрајно и тешко оштећење способности особе да води нормалан и конструктиван живот. Међутим, таквих последица у овом случају није било, а о чему сведочи и сам оштећени који је, приликом давања исказа након неколико година од предметног догађаја умањио значај предузетих радњи, као и јачину и интензитет удараца које му је оптужени АА нанео. У прилог оваквом виђењу ствари иде и налаз и мишљење судског вештака др ВВ које је навео да ударци по табанима нису оставили трајније последице нити су му наносили тешке патње и бол. Имајући у виду изнето, овај су сматра да радње оптуженог АА нису довеле до забрањених последица које су заједничке за нечовечно и окрутно поступање, јер нису проузроковале тешку физичку или душевну бол, нити је оштећеном нарушен телесни интегритет, чиме недостаје и битно обележје кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ. Апелациони суд у Београду у трећем степену је мишљења да ударци палицом по табанима оштећеном нису нанели тешко понижење, деградацију нити су на други начин тешко повредили људско достојанство оштећеног, тим пре што свако поступање супротно међународним конвенцијама и обичајима не може представљати ратни злочин, јер да би нека радња могла бити тако окарактерисана потребно је утврдити да њена озбиљност и нанета последица оправдавају карактерисање овако тешком квалификацијом, што у овој кривично правној ствари није случај.

Имајући у виду све наведено, Апелациони суд у Београду у трећем степену налази да радње оптуженог нису достигле минимални ниво окрутног поступања да би представљале нечовечно поступање, те таквим радњама оптужени није прекршио правила међународног хуманитарног права, из ког разлога је преиначио другостепену пресуду, те оптуженог АА ослободио од оптужбе налазећи да радње оптуженог не представљају радње кривичног дела које му је стављено на терет.

Истовремено, а с обзиром на донету пресуду, овај суд је другостепену одлуку преиначио и у делу одлуке о трошковима, тако што је одредио да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава, а у складу са одредбом члана 265 став 1 ЗКП.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 464 у вези са чланом 459 став 1 ЗКП, Апелациони суд у Београду у трећем степену донео је одлуку као у изреци пресуде.


ЗАПИСНИЧАР     ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Мирјана Новић, ср      Зоран Савић, ср

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)