Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.07.2014.

Гж 1354/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1354/2014
Дана 04.07.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковић, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ против тужене Националне службе за запошљавање у Београду, ул. Краља Милутина бр.8, коју заступа пуномоћник БА, ради поништаја решења и враћања на рад одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог основног суда у Београду 3П1. бр. 3528/13 од 18.02.2014. године донео је после закључене расправе пред овим као другостепеним судом дана 04.07.2014. године којој су присуствовали пуномоћник тужиоца и пуномоћник туженог, истог дана а јавно објавио дана 09.07.2014. године


П Р Е С У Д У

  ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 3П1. бр. 3528/13 од 18.02.2014. године у ставу један, делу става два изреке осим у делу који се односи на распоред на друго радно место и ставу три изреке а жалба туженог у том делу ОДБИЈА као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 3П1. бр.3528/13 од 18.02.2014. године у делу става два изреке који се односи на распоред на друго радно место и одбацује тужба тужиоца у односу на тужбени захтев да се распореди тужилац на друго радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способности.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова поступка по жалби исплати износ од 18.000,00 динара у року од 15 дана од дана достављања преписа ове пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

   Пресудом Првог основног суда у Београду 3П1. бр. 3528/13 од 18.02.2014. године у ставу један изреке усвојен је тужбени захтев па је поништено решење туженог од 24.03.2010. године заведено код туженог под бројем 0092-118-193/2010 којим је тужиоцу отказан уговор о раду и одређено да тужиоцу престаје радни однос код туженог закључно са 31.03.2010. године као незаконито, ставом два изреке обавезан је тужени да тужиоца врати на радно место евидентичар Филијала за град Београд – Служба Земун или друго радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима а све у року од 8 дана по пријему преписа пресуде под претњом принудног извршења док је ставом три обавезан тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка плати износ од 306.750,00 динара у року од 8 дана по пријему преписа пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужилац је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/2011 и 55/14) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је делимично основана.

  У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП нити других повреда одредаба парничног поступка у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу њене изреке на које жалба неосновано указује.

  Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужилац у радном односу на неодређено време код туженог на основу уговора о раду број 0092-112-441/2007 од 07.06.2007. године обављао послове возача, да је тужилац са туженим закључио Анекс број 1/07 уговора о раду од 15.11.2007. године и Анекс број 1/2009 уговора о раду 0092-112-441/2007-2 од 11.02.2009. године те Анекс број 2/2009 уговор о раду број 0092-112-441/2007-4 од 21.09.2007. године ради обављања послова евидентичара, да је тужиоцу решењем Националне службе за запошљавање број 0092-118-193/2010 од 24.03.2010. године отказан назначени уговор о раду и утврђено да му престаје радни однос на пословима евидентичара закључно са 31.03.2010. године због престанка потребе за обављањем назначених послова уз право тужиоца на отпремнину у износу од 39.148,00 динара која му је исплаћена пре дана престанка радног односа, да је у уводу овог решења назначено да директор Националне службе за запошљавање доноси то решење, да је ово решење потписала СС заменик директора са назнаком за директора, да је решењем Привредног суда у Београду Фи.96/08 од 24.03.2008. године СС уписана као лице овлашћено за заступање туженог у својству заменика директора.

Првостепени суд је полазећи од овако утврђеног чињеничног стања извео закључак да СС није могла потписати спорно решење независно од тога што је директор туженог донео Правилник о систематизацији послова у септембру 2008. године према чијем садржају заменик директора у конкретном случају СС замењује директора туженог у свим правима, обавезама и одговорностима. Ово са разлога што по налажењу првостепеног суда поштујући одредбу члана 192 Закона о раду oна није била овлашћена за ту радњу од стране директора а та норма је императивног карактера. Поред тога програмом је прописано да се вишак запослених код туженог утврђује на основу рада на пословима за чијим је обављањем престала потреба и социјално економским положајем и да зато однос према странкама није могао бити критеријум утврђивања вишка запослених.

Овај закључак ожалбене пресуде овај суд као другостепени није могао да прихвати с обзиром да у поступку доношења ожалбене пресуде није разјашњено да ли је дошло до смањења броја изршилаца на назначеним пословима а поред тога вредновање резултата рада по природи ствари обухвата и однос према странкама. Поред тога није разјашњено ни да ли је тужилац изложен оцени.

Ради тога овај суд је као другостепени одржао расправу, поновио доказе означене по врсти, броју и другим ознакама као на записнику са рочишта од 04.07.2014. године па је утврдио и ово чињенично стање: претходно на основу сагласних изјава пуномоћника парничних странака утврђено је и ово чињенично стање:

-да је тужилац био распоређен на пословима евидентичара у Служби Земун;
-да је и пре и после доношења решења број 0092-118-193/2010 од 24.03.2010. године било пет извршилаца на пословима евидентичара у Служби Земун и да број извршилаца није смањен;
-да је у уводу решења назначено “директор Националне службе за запошљавање” а да је у доњем углу тога решења наведено “директор СС1” а да је ћирилично написано испод тога за и потпис.
-да је СС потписала ово решење;
-да је СС била у то време распоређена на пословима заменика директора;
-да није сачињена листа или било које друго писмено где би били рангирани извршиоци по критеријуму социјално-економски положај запосленог;
-да је тужилац машински техничар а да се за послове евидентичара тражи друштвени смер с тим што се је овај услов у погледу школске спреме и њене врсте тражио и у време када је тужилац распоређен на послове евидентичара;
-да тужени није узео у обзир околност што тужилац нема друштвени смер;
-да тужени није извршио измену Правилника о систематизацији у периоду који је претходио доношењу оспореног решења о отказу;
-и да тужилац није оцењиван у односу на послове евидентичара.

Суд је ценио посебно и приложену оцену па је утврдио да се иста односи на послове возача за ранији период.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања побијана пресуда је правилна и на закону заснована у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу њене изреке.

Наиме, према одредби члана 179 став 1 тачка 9 Закона о раду (“Службени гласник РС” број 24/05...) послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на потребе послодавца – ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Дакле, материјална претпоставка у смислу ове правне норме да би запосленом престао радни однос због потребе послодавца је да дође до престанка потребе за његовим радом односно да буде смањена потреба посла.

У овој материјално правној ситуацији према чињеничном утврђењу следи да није дошло до смањења потребе посла односно до престанка потребе за радом тужиоца. Није, јер није дошло до промене потребног броја извршилаца према Правилнику о организацији и систематизацији за послове евидентичара пошто је и пре доношења оспореног решења и после његовог доношења постојала потреба за пет извршилаца. Не може послодавац у тој ситуацији огласити тужиоца вишком запослених. Не може, јер није смањена потреба посла за обављањем послова евидентичара

Томе у прилог и решење из одредбе члана 11 став 3 Закона о одређивању максималног броја запослених у Републичкој агенцији према чијем садржају запосленима у јавним агенцијама и организацијама за обавезно социјално осигурање за чијим радом престаје потреба након ступања акта о систематизацији радних места из члана 9 овог закона исплаћује се отпремнина и отказује уговор о раду у складу са законом. Овде није донет акт о систематизацији радних места и није престала потреба за радом тужиоца пошто је на пословима евидентичара предвиђено пет извршилаца било и остало па због тога тужилац није могао бити оглашен вишком нити му престати потреба.

Други разлог за правилност и законитост ожалбене пресуде садржан је у чињеници што тужилац није изложен оцени на пословима евидентичара а требао је применом првог критеријума рад на пословима за чијим је обављањем престала потреба с обзиром на чињеницу да је на назначеним пословима радило и ради више извршилаца(5 извршилаца и пре и после).

Супротно схватању из ожалбене пресуде тај рад на пословима подразумевао је и вредновање односа запослених према странкама. Међутим, за то није било довољно констатовати постојање примедбе странке већ је на основу тога било нужно изложити вредновање тужиоца са другим извршиоцима и претходно проверити назначене наводе странке са становишта њихове чињеничне тачности.

Све то овде није остварено па је на тај начин остварен и други самосталан разлог који чини оспорено решење незаконитим.

Са становишта става Врховног касационог суда у односу на истоврсну ситуацију према истој туженој зашта је сведочанство пресуда Врховног касационог суда Рев.2. 164/2013 од 07.11.2013. године остварен је и разлог што је решење потписано од стране заменика директора Националне службе за запошљавање без претходно прибављеног писаног овлашћења директора за одлучивање о правима, обавезама и одговорностима из радног односа и с тим у вези и закључак да заменик директора Националне службе без посебног овлашћења и с позивом на члан 192 став 1 и став 2 ЗОР није био овлашћен да потпише назначено решење уместо директора. Овај разлог је увршћен и у разлоге ове пресуде иако овај суд примећује да је директор донео Правилник о организацији и систематизацији послова где су систематизовани послови заменика директора и у његовом садржају назначено да је његов опис непосредно везан за све послове које обавља директор и да замењује директора Националне службе у свим правима, обавезама и одговорностима у случају његове спречености или одсутности, да је оспорено решење донето 24.03.2010. године а према путном налогу број 0011-4125-1/2010-323 од 24.03.2010. године директор туженог упућен је на службени пут 25.03.2010. године о чему је поднео путни извештај као и по путном налогу број 0011-4125-1/2010-323 од 24.03.2010. године. Међутим, суд је и овај разлог уврстио у правне разлоге за доношење ове пресуде јер је то став Врховног касационог суда.

Ово и са разлога што и у одсуству овог разлога исти би био резултат побијана пресуда би била потврђена са претходна друга два изложена разлога.

Навод жалбе туженог који се односи на потпис решења о отказу уговора о раду и с тим у вези изложено правно становиште те позивање на Правилник о организацији и систематизацији послова код туженог од 28.12.2009. године и његову одредбу члана 118 је правно без значаја са целине изнетих разлога.

Позивање туженог на Закон о одређивању минималног броја запослених у Републичкој администрацији и то члан 10 став 6 којим је прописано да провера квалитета намештеника у органима државне управе и запослених у јавним агенцијама и организацијама за обавезно социјално осигурање извршиће се утврђивањем да ли запослени остварује резултате рада односно да ли има потребна знања и способности, није спорна. Оно што је спорно то је да тужена страна тужиоца није изложила конкуренцији и када би престала потреба за његовим радом у односу на друге запослене на пословима евидентичара. Конфликт тужиоца са колегама односно сталне притужбе странака на рад тужиоца за то остају правно без значаја.

Навод жалбе да се не може прихватити став првостепеног суда да тужена није све извршиоце на пословима евидентичара изложила поступку конкуренције за то нема своје чињенично покриће.

Навод жалбе да је тужена извршила оцењивање запослених у складу са чланом 10 став 6 Закона о одређивању максималног броја запослених занемарује да је та оцена извршена у односу на послове возача а не на послове евидентичара где је тужилац оглашен вишком.

Међутим, побијана пресуда укинута у делу става два изреке који се односи на распоред на друго радно место и одбацује тужба тужиоца у односу на тужбени захтев да се распореди тужилац на друго радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способности.Ово са разлога што је у том делу захваћена битном повредом поступка из чл.374 став 2 тачка 2 у вези чл.16 ЗПП, а о којој повреди одредаба парничног поступка другостепени суд води рачуна по службеној дужности. Ово са разлога што се премештање врши анексом у смислу члана 172. ЗОР. То значи да суд није овлашћен да врши распоређивање(премештање ) запослених већ је то резултат сагласности воља послодавца и запосленог.

Код изложеног правилно је и решење садржано у ставу три изреке ожалбене пресуде јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 153 и 154 ЗПП.

Применом истих правних норми тужилац има право на накнаду трошкова поступка по жалби у износу од 18.000,00 динара за приступ на рочиште. На другачију одлуку у овом делу не утиче околност што је тужени делимично успео по жалби јер је то успех у незнатном делу у поводу кога расправа и није требала бити отворена.

Са изложеног, а на основу одредби члана 390 , 391 став 2 и члана 165 став 1 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа – судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)