Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.02.2017.

Гж1 1028/2015

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1028/2015
03.02.2017. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Персиде Јовановић председника већа, Невенке Калуђеровић и Зорице Смирчић чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, против туженог "ББ", чији је пуномоћник АБ1, ради исплате увећане зараде, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Лазаревцу П1.бр.2567/13 од 03.03.2015. године, у седници већа одржаној дана 03.02.2017. године донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Лазаревцу П1.бр.2567/13 од 03.03.2015. године у ставу првом изреке у делу у ком је обавезан тужени да тужиљи на име мање исплаћене зараде по основу сменског рада исплати и то износ од:

-6.865,54 динара са законском затезном каматом од 15.09.2010. године,
-6.865,54 динара са законском затезном каматом од 15.10.2010. године,
-7.164,04 динара са законском затезном каматом од 13.01.2010. године,
-6.567,03 динара са законском затезном каматом од 16.12.2010. године,
-6.865,54 динара са законском затезном каматом од 14.01.2011. године,
-6.865,54 динара са законском затезном каматом од 13.02.2011. године,
-4.596,34 динара са законском затезном каматом од 14.03.2011. године,
-5.242,47 динара са законском затезном каматом од 15.04.2011. године,
-4.954,74 динара са законском затезном каматом од 13.05.2011. године,
-4.999,73 динара са законском затезном каматом од 15.06.2011. године,
-1.043,20 динара са законском затезном каматом од 15.07.2011. године,
-5.287,47 динара са законском затезном каматом од 13.08.2011. године,
-5.327,48 динара са законском затезном каматом од 14.09.2011. године,
-5.227,57 динара са законском затезном каматом од 14.10.2011. године,
-1.441,91 динар са законском затезном каматом од 16.11.2011. године,
-4.811,70 динара са законском затезном каматом од 16.12.2011. године,
-5.145,87 динара са законском затезном каматом од 14.01.2012. године,
-5.487,52 динара са законском затезном каматом од 16.02.2012. године,
-5.388,16 динара са законском затезном каматом од 16.03.2012. године,
-5.176,53 динара са законском затезном каматом од 14.04.2012. године,
-4.834,89 динара са законском затезном каматом од 16.05.2012. године,
-5.245,81 динар са законском затезном каматом од 16.06.2012. године,
-1.792,32 динара са законском затезном каматом од 17.07.2012. године,
-5.551,82 динара са законском затезном каматом од 16.08.2012. године,
-5.551,82 динара са законском затезном каматом од 15.09.2012. године,
-4.983,52 динара са законском затезном каматом од 17.10.2012. године,
-5.394,74 динара са законском затезном каматом од 21.11.2012. године,
-5.506,35 динара са законском затезном каматом од 15.12.2012. године,
-1.927,33 динара са законском затезном каматом од 12.01.2013. године,
-5.990,93 динара са законском затезном каматом од 13.02.2013. године,
-4.937,38 динара са законском затезном каматом од 14.03.2013. године,
-5.641,87 динара са законском затезном каматом од 12.04.2013. године,
-6.021,18 динара са законском затезном каматом од 15.05.2013. године,
-1.878,64 динара са законском затезном каматом од 12.06.2013. године,
-5.647,84 динара са законском затезном каматом од 12.07.2013. године,

а све до исплате и у делу тужбеног захтева којим је обавезан тужени да на досуђене износе главног дуга, мање исплаћене зараде по основу сменског рада за период од 01.08.2010. године до 30.06.2013. године, за тужиљу уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду ПИО, све у року од 8 дана од дана пријема пресуде.

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Лазаревцу П1.бр.2567/13 од 03.03.2015. године у осталом делу става првог изреке и у ставу другом изреке и у овом делу предмет СЕ ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Лазаревцу П1.бр.2567/13 од 03.03.2015. године ставом првим изреке обавезан је тужени да тужиљи на име мање исплаћене зараде по основу сменског рада за период од 01.08.2010. године до 31.01.2014. године исплати новчане износе по месецима са законском затезном каматом и каматним почетком као у њеном садржају и на досуђене новчане износе уплати за тужиљу доприносе за пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду ПИО, а ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 66.427,00 динара.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу из свих законом прописаних разлога.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр.72/11, 55/14) Апелациoни суд у Београду је оценио да је жалба туженог делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка на које се указује жалбом.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку тужиља је у радном односу код туженог, а у утуженом периоду послове протира поверене јој уговором о раду обављала је континуирано у сменском раду у све три смене. За обављени сменски рад тужени је тужиљи исплаћивао увећану зараду за 2% од основне зараде. Износ досуђен ставом првим изреке ожалбене пресуде представља позитивну разлику између зараде исплаћене тужиљи за утужени период и увећане зараде за 26% од основне зараде тужиље за сате оствареног сменског рада. Висина досуђеног потраживања утврђена је на основу налаза вештака економско-финансијске струке од 10.03.2014. године на који парничне странке нису имале примедби.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је оценио да тужиљи у смислу правила из члана 108 став 1 тачка 2 Закона о раду за рад у сменама припада увећана зарада од 26% од основне зараде, јер Колективним уговором код туженог такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде, па је као основан у целости усвојио постављени тужбени захтев и одлучио као у ставу првом изреке ожалбене пресуде.

Доносећи ожалбену пресуду, у потврђујућем делу, првостепени суд је на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, а за своју одлуку дао разлоге које у битном прихвата и овај суд.

Запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом или уговором о раду. Зарада за обављени рад и време проведено на раду, према правилима из члана 106 Закона о раду састоји се од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде.

Према правилима из члана 108 став 1 тачка 2 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр.24/05, 54/09) запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду за рад ноћу и рад у сменама, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде и то најмање 26% од основице. Ако су се истовремено стекли услови по више основа утврђених у ставу 1 овог члана, проценат увећања зараде, према правилима из члана 108 став 2 Закона, не може бити нижи од збира процената по сваком од основа увећања. Основицу за обрачун увећане зараде према правилима из члана 108 став 4 Закона чини основна зарада утврђена у складу са законом, општим актом и уговором о раду.

Из садржине наведених норми произилази да је послодавац овлашћен да својим општим актом, рад у сменама вреднује као елемент за утврђивање основне зараде. Када је такво вредновање изостало, послодавац је дужан да запосленом за обављене часове сменског рада исплати увећану зараду у висини законом прописаног минимума од 26% основне зараде.

Колективним уговором код туженог послодавца закљученим 31.01.2007. године, који се у смислу правила из члана 116 тог акта у односу на одредбе везане за обрачун зараде примењује од 01.07.2007. године, сменски рад није одређен као елемент за утврђивање основне зараде, већ је правилима из члана 58 став 1 тог Колективног уговора одређен као основ за обрачун и исплату увећане зараде за 26%. Како тужиљи за обављене часове сменског рада није исплаћена увећана зарада од 26% основне зараде, то је правилна одлука првостепеног суда којом је за период од 01.08.2010. године до 30.06.2013. године усвојен постављени тужбени захтев.

Према правилима из члана 40 истог колективног уговора зарада за обављени рад и време проведено на раду састоји се од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде. Основна зарада, према правилима из члана 41 овог акта обрачунава се на основу: коефицијента за одређене послове, вредности радног сата за најједноставнији рад и времена проведеног на раду (броја остварених часова рада у току месеца). Коефицијенти послова, према правилима из члана 42 став 2 овог Колективног уговора утврђују се збирно на основу: стручне спреме потребне за обављање послова, односно стечене практичне оспособљености за обављање послова, сложености послова, одговорности при обављању послова и услова рада.

Супротно тврдњи жалбе, правилима из члана 40 – 42 наведеног Колективног уговора код туженог сменски рад није исказан као вредност на основу које се одређује коефицијент послова нити као други елемент за утврђивање основне зараде, већ је правилима из члана 58 став 1 тачка 4 тог акта предвиђен као основ за увећање зараде. Код таквог нормативног решења, без правног значаја је констатација садржана у одредби члана 58 став 3 истог колективног уговора према којој су уговорне стране сагласне да је приликом утврђивања коефицијената и основне зараде рад на радним местима у сменском раду више вреднован, а да је по том основу коефицијент који је утврђен увећан и да су уговорне стране сагласне да се поред овог увећања основне зараде зарада увећава и на начин прописан правилима из члана 58 став 1 тачка 4 Колективног уговора.

Сменски рад (дефинисан Директивом Европске уније као рад у различито време током одређеног периода дана или ноћи) и ноћни рад, представља режим рада који од запосленог тражи појачани напор. Он се, када је у питању рад по сменама, огледа у сталним изменама распореда радног времена (дневног или недељног), а у односу на ноћни рад, у раду који не одговара биоритму запослених. Услед различитих разлога због којих такви режими рада представљају повећани напор за запосленог, они су независни и самостални

Основна карактеристика сменског рада, стална промена распореда радног времена, основ је да се запосленом обрачунава и исплаћује увећана зарада за све остварене сате рада у том режиму. Појачаном напору, запослени није изложен само радом у другој смени, већ и у свакој другој смени, па је првостепени суд правилно применио материјално право када је закључио да су одредбом члана 58 став 3 Колективног уговора код туженог (према којој се под сменским радом подразумева рад у другој и трећој смени али тако што се рад ноћу и рад у смени међусобно искључују) запосленом дата мања права од права прописаних законом и применом правила из члана 8 став 1 и члана 9 став 1 Закона о раду, приликом одређивања висине увећане зараде која запосленом припада за сменски рад, тужиоцу, у смислу правила из члана 108 Закона о раду, досудио увећану зараду за све сате рада остварене у таквом режиму рада.

Суд одлучује у границама захтева истакнутих у парници. До закључења расправе пред првостепеним судом тужени није истакао приговор ради пребијања, нити противтужбени захтев, па су без значаја наводи жалбе да је за утужени период тужиоцу исплаћена зарада већа од зараде која би запосленом била исплаћена да је њен обрачун вршен по Колективном уговору туженог.

Према правилима из члана 263 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр.24/05, 54/09) колективни уговор се закључује на период до 3 године, а по истеку тог рока престаје да важи ако се учесници колективног уговора другачије не споразумеју.

Иако је уз одговор на тужбу тужени доставио само Колективни уговор од 01.01.2007. године и Анекс 5 тог колективног уговора од 11.05.2011. године, првостепени суд је пропустио да разјасни да ли је назначени Колективни уговор остао на снази у целом утуженом периоду, или је због истека рока или закључења другог колективног уговора престао да важи, због чега је Апелациoни суд у Београду у поступку жалбене контроле решењем Гж1.бр.1028/15 од 21.11.2016. године предмет вратио првостепеном суду ради допуне поступка. Поступајући по налогу суда тужени је доставио Колективни уговор код послодавца заведен под бројем 14254 дана 19.07.2013. године, који се према правилима из члана 118 овог акта примењује од 22.07.2013. године. Према правилима из члана 58 став 1 тог акта запослени има право на увећану зараду за рад на дан празника, за рад ноћу, прековремени рад, време проведено на кућном дежурству, рад недељом, али не и за рад у смени, јер је одредбом члана 58 став 2 тог акта одређено да је рад у смени вреднован кроз основицу за обрачун зараде у складу са Методологијом за утврђивање вредности послова по основу сложености, одговорности и услова рада која се сматра саставним делом овог уговора. Уз назначени Колективни уговор тужени међутим није доставио Методологију на коју се позива у члану 58 став 2 овог акта. Како од одговора на питање да ли је сменски рад вреднован при утврђивању основне зараде и уколико јесте, у ком проценту је вредносно исказан зависи и одговор на питање да ли тужиљи припада увећана зарада за сменски рад обављен у делу периода од 01.07.2013. године до 31.01.2014. године, ожалбена пресуда је морала бити укинута јер се њена правилност није могла испитати са становишта правилне примене материјалног права. У погледу чињеница да ли је назначеним Колективним уговором измењен коефицијент послова чије је обављање тужиљи поверено уговором о раду и да ли је тужени послодавац запосленој понудио измену уговорених услова рада, остало је непотпуно утврђено.

Како зависи од коначног исхода спора и успеха странака у њему, укинута је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу другом изреке ожалбене пресуде.

У поновном поступку првостепени суд позваће туженог да у остављеном року достави Методологију за утврђивање вредности послова по основу сложености, одговорности и услова рада, доказ да је назначена Методологија објављена на начин прописан за објављивање Колективног уговора, с обзиром да се према изричитим правилима из члана 58 став 2 сматра саставним делом тог уговора, разјаснити да ли је сменски рад, и уколико јесте, вредносно исказан и у ком проценту, и с тим у вези разјаснити да ли је тужиљи измењен коефицијент послова и да ли је због тога тужени послодавац са запосленом закључио Анекс уговора о раду, па ће правилном применом материјалног права поново одлучити о захтевима истакнутим у парници.

Из изложених разлога, применом одредбе члана 390 и 392 став 2 ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр.72/11, 55/14), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа-судија
Персида Јовановић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)