Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.12.2014.

Гж1 110/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 110/14
Дана 04.12.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Персиде Јовановић, председника већа, Невенке Калуђеровић и Зорице Смирчић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог Друштва "АА", ради исплате додатка по основу инвалидности, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Панчеву П1.бр.602/12 од 07.11.2013.године, у седници већа одржаној дана 04.12.2014.године, донео је


П Р Е С У ДУ

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Панчеву П1.бр.602/12 од 07.11.2013.године.

ОДБИЈАЈУ СЕ захтеви тужиоца и туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка као неосновани.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Панчеву П1.бр.602/12 од 07.11.2013.године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да тужиоцу као инвалиду рада обрачуна и исплати стални додатак по основу инвалидности из члана 38 став 2 Колективног уговора за НИС у висини од 56.602,83 динара, са законском затезном каматом почев од 01.10.2013.године до исплате, као и трошкове парничног поступка. Ставом другим изреке обавезан је тужилац да туженом исплати трошкове парничног поступка у износу од 2.930,00 динара у року од осам дана од пријема пресуде.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због погрешне примене материјалног права и битне повреде одредаба парничног поступка .

Тужени је дао одговор на жалбу.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 386 ЗПП-а (“Службени гласник РС”, бр.72/2011), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиоца неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које Апелациони суд као другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка које су биле или могле бити од утицаја на доношење правилне и законите одлуке.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је засновао радни однос код туженог дана 09.5.1983.године и до 31.8.2001.године радио је на радном месту машинисте котловског постројења – котловође са коефицијентом за обрачун зараде 3,4886. Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Панчево од 14.8.2001.године утврђено је да код осигураника, овде тужиоца, постоји преостала радна способност, проузрокована болешћу и право на распоређивање са пуним радним временом на други одговарајући посао техничара за ротирајуће и друге сличне послове, без рада на висини и без рада у ноћној смени, као и право на новчану накнаду због мање зараде на другом одговарајућем послу. У извршењу назначеног решења, тужилац је решењем надлежног органа туженог, са радног места котловође распоређен на радно место техничара за припрему постројења са коефицијентом 2,8736, почев од 01.9.2001.године, а потом и на друге одговарајуће послове са мањим коефицијентом, али је све до 31.8.2011.године, послодавац тужиоцу обрачунавао зараду применом коефицијента 3,4886. Анексом уговора о раду бр.4 од 22.8.2011.године тужиоцу је поверено обављање послова радног места техничара за оперативну подршку почев од 01.9.2011.године за чије обављање је одређен коефицијент за обрачун зараде 3,00, од када тужени тужиоцу исплаћује зараду по овом коефицијенту. Уз зараду тужени тужиоцу исплаћује и накнаду због мање зараде на другом одговарајућем послу, а по решењу РФонда ПИО од 05.9.2006.године, а исплаћени новчани износ те накнаде послодавац рефундира од РФонда ПИО. Износ од 56.602,83 динара, који тужилац потражује представља збирни износ позитивне разлике између зараде исплаћене тужиоцу за утужени период од 01.9.2011.године до 30.9.2013.године по коефицијенту 3,00 и зараде обрачунате по коефицијенту 3,4886, по ком је тужиоцу вршен обрачун зараде до доношења решења РФонд ПИО којим је осигуранику утврђено постојање преостале радне способности и право распоређивања на други одговарајући посао. По доношењу Колективног уговора дана 09.5.2011.године генерални директор туженог није донео акт којим је утврдио обим и поступак остваривања права инвалида рада и професионално оболелих на исплату сталног додатка из члана 38 тог Колективног уговора.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је оценио да тужиоцу не припада стални додатак по основу инвалидности из члана 38 став 2 Колективног уговора код туженог, јер не спада у категорију инвалида рада који су професионално оболели, па је као неоснован одбио постављени тужбени захтев.

Доносећи ожалбену првостепени суд је правилно одлучио када је као неоснован добио постављени тужбени захтев, али не у целости из разлога на које се позива у образложењу пресуде.

Право на новчану накнаду због распореда на друге одговарајуће послове, представља право из пензијског и инвалидског осигурања, које је по ранијим прописима остваривао осигураник, запослени који је распоређен на други одговарајући посао јер му је утврђено постојање преостале радне способности, а корисник права на накнаду због рада на другим одговарајућим пословима задржао је право на утврђену накнаду и након ступања на снагу новела Закона о пензијском и инвалидском осигурању објављених у Службеном гласнику РС”, бр.34/03 (члан 224) .

  Одредбом члана 38 став 1 Колективног уговора код послодавца, заведеним код туженог под бројем 07-4/83/1- 3298/0 дана 09.5.2011.године утврђена је дужност послодавца да запосленом инвалиду рада и професионално оболелом запосленом обезбеди посао који одговара телесним, психичким могућностима и здравственом стању запосленог. Према одредби члана 38 став 2 истог акта а запосленом инвалиду рада, професионално оболелом, послодавац је дужан да исплаћује стални додатак по основу инвалидности тј.професионалног обољења, у износу разлике зараде између износа зараде коју је запослени остваривао пре настанка инвалидности односно професионалног обољења и износа зараде односно накнаде зараде коју запослени остварује после настанка инвалидности, односно професионалног обољења, без обзира да ли је разлика у заради настала због немогућности остваривања просечних резултата рада или због премештаја на друге послове , по основу решења надлежног органа- инвалидске комисије. Обим и поступак остваривања права инвалида рада и професионално оболелих из овог члана, према правилима из члана 38 став 3 истог акта, уређује се посебним актом који доноси генерални директор уз сагласност репрезентативног синдиката.

Из садржине наведених норми произилази да је за разлику од накнаде зараде због распореда на други одговарајући посао, као права из пензијског и инвалидског осигурања, право на стални додатак по основу инвалидности, аутономно право из радног односа уређено у смислу одредбе члана 120 Закона о раду, општим актом послодавца.

Норма којом је то право установљено општим актом туженог, међутим представља непотпуну правну норму, јер остваривање тог права условљава доношењем посебног акта од стране другог органа којим ће бити утврђен обим тог права и поступак његовог остваривања. Кад такав акт није донет, као што је то овде случај, нису остварене ни материјалне претпоставке за исплату утуженог потраживања независно од тога да ли тужилац са преосталом радном способношћу проузрокованом болешћу спада у круг лица коме припада право на ову врсту примања или не.

Нормативним решењем из члана 38 наведеног општег акта код туженог послодавац је овлашћен да својим актом утврди обим тог права и процедуру за остваривање права, па кад такав акт не донесе не ради се о злоупотреби права, такво поступање послодавца не представља деликтну радњу, те није ни основ за деликтну одговорност туженог применом правила из члана 172 у вези одредбе члана 154 став 1 Закона о облигационим односима.

Код изложених разлога, неосновано се жалбом тужиоца првостепена пресуда побија због погрешне примене материјалног права и с тим у вези понавља тврдња да тужилац као инвалид рада остварује право на стални додатак из члана 38 став 2 Колективног уговора код туженог.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета правилном применом правила из члана 153 и 154 ЗПП-а.

С обзиром на исход спора и успех странака у поступку по жалби, одбијен је и захтев тужиоца за накнаду трошкова насталих по изјављеном правном леку. Трошкови на име таксе на одговор на жалбу, којима се понављају тврдње истицане током поступка пред првостепеним судом, по правном схватању овог суда немају карактер нужних трошкова, па је одбијен и захтев туженог за накнаду трошкова насталих у поступку по жалби, а на име таксе за одговор на жалбу.

Из изложених разлога, применом одредбе члана 390 и 165 став 3 ЗПП-а („Службени гласник РС“, бр.72/2011), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа – судија
Персида Јовановић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)