Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
29.01.2015.

Гж1 112/2015

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 112/2015
Дана: 29.01.2015. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судијa: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић чланова већа, у парници тужиља: АА и АА1, чији је законски пуномоћник адвокат АБ против туженог “АА”, кога заступа адвокат БА, ради накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби тужиља против пресуде Трећег основног суда у Београду П1.бр. 259/13 од 11.06.2014. године, донео у седници већа одржаној дана 29.01.2015. године


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Трећег основног суда у Београду П1.бр. 259/13 од 11.06.2014. године и предмет УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Трећег основног суда у Београду П1.бр. 259/13 од 11.06.2014. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиља којим су тражили да се обавеже тужени да на име накнаде нематеријалне штете исплати и то тужиљи АА износ од 247.025,33 динара са законском затезном каматом од 21.01.2010. године до исплате а тужиљи АА1 износ од 27.029,39 динара са законском затезном каматом од 21.01.2010. године до исплате као неоснован, ставом два изреке одбијен је захтев тужиља којим су тражиле да суд обавеже туженог да им накнади трошкове парничног поступка као неоснован, док су ставом три изреке обавезане тужиље да туженом накнаде трошкове парничног поступка у износу до 70.800,00 динара све у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужиље су благовремено изјавиле жалбу због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП-а Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је основана.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да су тужиље биле у радном односу код туженог на пословима продавца да је решењем о отказу уговора о раду број 276/1 од 19.01.2010. године тужиљи АА отказан уговор о раду број 1234/01 и анекс уговора о раду број 173/01 због технолошких, економских и организационих промена престала потреба за обављањем послова на којима је запослена радила и да тужиљи престаје радни однос са даном пријема решења, да је решењем отказа уговора о раду број 231/1 од 19.01.2010. године тужиљи АА1 престао радни однос из истог разлога као и претходној тужиљи уз отказ уговора о раду број 1235/1 и анекса уговора о раду број 191/01 и утврђење да јој радни однос престаје са даном пријема решења, да је ставом три диспозитива ових решења утврђено да су се тужиље и то тужиља АА изјавом број 14/01 од 05.01.2010. а тужиља АА1 изјавом број /01 од 05.01.2010. године одрекла потраживања отпремнине, да је тужиљи АА утврђено да је била запослена код туженог до 21.01.2010. године а тужиља АА1 до истог датума, да је АА дала изјаву о повлачењу изјаве о одрицању права на отпремину 13.01.210. године а то је учинила и тужиља АА1.

Првостепени суд је нашао да је приговор застарелости потраживања основан применом правила из одредбе члана 196 Закона о раду с обзиром да су тужиље решења о отказу уговора о раду број 276/01 и број 231/01 примиле дана 21.01.2010. године што значи да је тужиљама радни однос престао тога датума а тужбу у овој парничној ствари су предале препорученом пошиљком 22.01.2013. године.

Овај закључак побијане пресуде се није могао прихватити јер је због погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Наиме, према одредби члана 361 став 1 ЗОО застарелост почиње тећи првог дана после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе ако законом за поједине случајеве није што друго прописано.

Поштујући ову правну норму и с обзиром на неспорно чињенично утврђење да су тужиље примиле решење о отказу уговора о раду са престанком радног односа дана 21.01.2010. године када им је престао радни однос први дан је датум 22.01.2010. године као дан од када је почечела тећи застарелост,како се то правилно примећује у жалби а од тада до подношења тужбе застарни рок није истекао. Није, јер је тужба поднета последњег дана у оквиру трогодишњег рока застарелости прописаног одредбом члана 196 Закона о раду.

Рокови одређени на године завршавају се протеком дана последњег месеца године који по свом имену или броју одговара дану када је рок отпочео тећи. Ако нема тога дана у последњем месецу рок се завршава последњег дана тога месеца. О томе првостeпени суд није водио рачуна па правилно жалба примећује да застарни рок од три године је истицао 22.01.2013. године када је тужба у овој парничној ствари и поднета

Ради тога ожалбена пресуда је морала бити укинута.

Укинута је и ожалбена пресуда у погледу камате која као споредно потраживање дели судбину главног потраживања.

Укинута су и решења о накнади трошкова поступка јер одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостeпени суд ће у поновном поступку употпунити чињенично стање тако што ће утврдити вредност отпремнине водећи рачуна о томе да се запослени не може одрећи права на отпремнину односно потраживања отпремнине јер то подразумева и одрицање од овлашћења на приступ суду па када правилно и потпуно утврди чињенично стање донеће правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 392 ЗПП-а одлучено је као у изреци овог решења.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)