Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.11.2016.

Гж1 1287/16

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1287/16
Дана 25.11.2016.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Персиде Јовановић, председника већа, Невенке Калуђеровић и Зорице Смирчић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, против туженог "ББ", чији је пуномоћник АБ1, ради исплате минималне зараде и уплате доприноса, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Мионици П1.бр.81/15 од 05.02.2016.године, у седници већа одржаној дана 25.11.2016.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Мионици П1.бр.81/15 од 05.02.2016.године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Мионици П1.бр.81/15 од 05.02.2016.године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезан тужени да тужиоцу на име неисплаћених минималних зарада за период од 01.06.2012. године до 31.07.2015.године исплати новчане износе, по месецима са затезном каматом и каматним почетком као у њеном садржају; ставом другим изреке обавезан је тужени да Републичком фонду ПИО запослених уплати за тужиоца доприносе за ПИО запослених за период од 01.07.2012.године до 31.07.2015. године укупан износ од 243.509,17 динара, а ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу плати износ од 64.125,00 динара на име трошкова парничног поступка.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени из свих законом прописаних разлога.

Испитујући правилност ожалбене пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр.72/11, 55/14), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба туженог неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужилац је био запослен код туженог на на пословима топионичара. Пресудом Врховног касационог суда Рев 2 бр.1037/2014 од 26.11.2014.године преиначена је пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 бр.6658/13 од 05.03.2014.године тако што је одбијена жалба туженог као неоснована и потврђена пресуда Основног суда у Ваљеву, Судске јединице у Љигу П1 бр.141/13 од 06.09.2013.године којом је усвојен тужбени захтев тужиоца и поништено решење туженог бр.893 од 29.04.2011.године као незаконито, а тужени је обавезан да тужиоца врати на рад. У извршењу наведене пресуде тужилац је враћен на рад код туженог дана 01.08.2015.године. Износи досуђени ставом првим изреке ожалбене пресуде представљају минималну зараду коју би тужилац према редовном току ствари у утуженом периоду од 01.06.2012.године до 31.07.2015.године остварио код туженог послодавца да му незаконитом одлуком није престао радни однос. Висину досуђених потраживања првостепени је суд утврдио на основу резултата вештачења обављеног од стране вештака економске струке ВВ од 08.12.2015.године, на које парничне странке нису имале примедби. Решењем Привредног суда у Београду Ст бр.37/2013 од 05.04.2013.године је покренут претходни стечајни поступак ради испуњености услова за отварање поступка стечаја у складу са унапред припремљеним Планом реорганизације над туженим. Решењем Привредног суда у Београду Ст бр.37/2013 од 17.06.2013. године (правноснажно 24.07.2013. године) отворен је стечајни поступак над туженим, потврђено је усвајање унапред припремљеног Плана реорганизације предлагача, утврђено да је усвојени план реорганизације извршна исправа и сматра се новим уговором за измирење потраживања која су у њему наведена на начин и роковима предвиђеним Планом реорганизације и обустављен је стечајни поступак над туженим.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је оценио да усвојени план реорганизације туженог и рокови за исплату поверилаца, одређених тим актом, нису од утицаја за оцену доспелости утуженог потраживања, насталог након правноснажности решења о потврђивању усвајања плана реорганизације, па је с позивом на правила из члана 191 Закона о раду усвојио постављени тужбени захтев тужиоца за накнаду штете у висини минималне зараде коју би остварио од незаконитог престанка радног односа до враћања на рад.

Донесећи ожалбену пресуду, првостепени суд је на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право и за своју одлуку дао разлоге које прихвата и овај суд.

Према правилима из члана 164 Закона о раду послодавац је дужан да запосленом накнади штету проузроковану на раду или у вези са радом.

Према изричитим правилима из члана 191 Закона о раду, када суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос послодавац је дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону општем акту и уговором о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање.

Норма из члана 191 Закона о раду према правном схватању Уставног суда исказаног у одлуци Уж бр.7075/12 од 26.02.2015.године има карактер посебног прописа који искључује примену општих правила о накнади штете прописаних Законом о облигационим односима. 

У конкретном случају, правноснажном судском пресудом поништена је као незаконита одлука послодавца којом је тужиоцу отказан уговор о раду, па је незаконита одлука туженог основ његове одговорности за штету коју запослени трпи у виду изостале минималне зараде од престанка радног односа до поновног враћања на рад.

Циљ накнаде штете је реперација штете, довођење материјалне ситуације оштећеног у стању у коме би се налазио да није било штетне радње или пропуштања, па је првостепени суд на основу резултата извршеног вештачења, на које тужени није имао примедби, правилно утврдио обим штете коју тужилац трпи у виду изгубљене зараде у висини минималне зараде.

Правилна је одлука донета у погледу споредног тражења затезне камате на досуђене износе главног дуга јер је донета правилном применом правила из члана 277 Закона о облигационим односима, у вези одредбе члана 324 став 1 Закона о облигационим односима.

Послодавац је у смислу правила из члана 23 и 51 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање и члана 9 Закона о пензијском и инвалидском осигурању дужан да на износе зараде запосленом уплати доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање запосленог, па је као правилна потврђена и одлука којом је обавезан тужени да за тужиоца уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за период од 01.07.2012.године па до 31.07.2015.године Републичком фонду ПИО.

Према правилима из одредбе члана 167 Закона о стечају (“Службени гласник РС”, бр.104/09, 99/11) по доношењу решења о потврђивању усвајања плана реорганизације, сва потраживања и права поверилаца и других лица и обавезе стечајног дужника одређене планом реорганизације уређују се искључиво према условима из плана реорганизације. Усвојени план реорганизације је извршна исправа и сматра се новим уговором за измирење потраживања која су у њему наведена.

Унапред припремљен план реорганизације према правилима из члана 156 став 2 тачка 1 Закона о стечају план реорганизације садржи и одредбу којом се одређује да ће потраживање повериоца које није обухваћено одредбама плана о намирењу поверилаца бити намирено на исти начин и под истим условима као потраживања других поверилаца његове класе.

Из садржине наведених норми произилази да је усвојени план реорганизације извршна исправа, да се по доношењу решења о потврђивању усвајања плана реорганизације сва потраживања и права поверилаца и других лица и обавезе стечајног дужника одређене планом реорганизације уређују искључиво према условима из плана реорганизације, а да се на исти начин намирују и потраживања поверилаца која нису обухваћена овом исправом. Услови из плана реорганизације, међутим, не односе се на потраживања настала након доношења правноснажног решења о потврђивању усвајања унапред припремљеног плана реорганизације, о каквом потраживању се у конкретном случају ради. Предмет спора у овој парници је накнада штете због незаконитог престанка радног односа у виду изгубљене зараде и то минималне зараде. За постојање штете и њен обим, тужилац је сазнао тек по доношењу пресуде Врховног касационог суда од 26.11.2014.године, којом је преиначена пресуда Апелационог суда у Београду од 05.3.2014.године и потврђена пресуда Основног суда у Ваљеву, Судске јединице у Љигу од 06.9.2013.године, па се неосновано жалбом туженог побија правилност ожалбене пресуде понављањем тврдње да утужено потраживање није доспело.

Оспорено потраживање тужиоца наведено назначеним планом реорганизације, односи се на потраживање разлике зараде, накнаде исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, доспелих пре доношења решења о отказу уговора о раду тужиоцу, о чему се у време доношења решења Привредног суда у Београду Ст бр.37/2013 од 17.06.2013. године, водила парница између истих странака, а не на утужено потраживање накнаде штете у виду изгубљене зараде због незаконитог престанка радног односа, па је за оцену правилности ожалбене пресуде без значаја чињеница да су према усвојеном плану реорганизације туженог, оспорена потраживања из класе “Д” Плана реорганизације репрограмирана на период од десет година са отписом камате.

Осим тога, према унапред припремљеном Плану реорганизације туженог, у класу “Б” поверилаца спадају повериоци који потражују неисплаћене нето зараде запослених и бивших запослених у износу минималних зарада за последњих годину дана пре подношења Плана реорганизације са каматом од дана доспећа до дана подношења Плана реорганизације (29.3.2013.године). Према условима одређеним назначеним планом реорганизације за исплату поверилаца из класе “Б” није одређен рок испуњења обавезе, јер је тужени пре подношења плана реорганизације измирио обавезе према запосленима у висини минималне зараде за последњих годину дана пре подношења Плана, па је и из ових разлога позивање туженог на услове и рокове утврђене назначеном извршеном исправом без значаја за оцену правилности ожалбене пресуде у погледу тужбеног захтева за накнаду штете у висини изгубљене зараде, минималне зараде за период од јула 2012.године до ступања на снагу Плана реорганизације 24.7.2013.године, када је назначено решење Привредног суда у Београду постало правноснажно.

Последица отварања стечајног поступка није облигатан, већ факултативан разлог за отказ уговора о раду запосленима, како то произилази из правила прописаних одредбом члана 77 Закона о стечају.

Правне последице отварања стечајног поступка, међутим, према изричитим правилима из члана 73 став 2 истог закона не наступају у случају истовременог отварања и обуставе стечајног поступка према унапред припремљеном Плану реогранизације, али отпуштање запослених или ангажовање других лица према правилима из члана 157 тачка 12 истог закона прописана је као једна од мера коју стечајни дужник спроводи у циљу реализације Плана реорганизације.

Из садржине наведених норми произилази да у случају истовременог отварања и обуставе стечајног поступка према унапред припремљеном Плану реорганизације стечајни дужник може, али не мора да донесе решење о отказу уговора о раду свим запосленима. У таквој ситуацији околност да је запосленим лицима са списка утврђеног Планом реорганизације туженог отказан уговор о раду дана 05.8.2013.године, није довољна за закључак да би у конкретном случају дошло до престанка радног односа и тужиоцу истог датума и с тим у вези тврдња жалбе да у периоду од 05.8.2013.године до 31.8.2015.године, тужилац код туженог не би остваривао зараду и да му незаконитом одлуком послодавца није претходно отказан уговор о раду. Ово зато што је Планом реорганизације туженог под тачком “Х” предвиђено отпуштање вишка запослених и то 63 запослена, а према подацима наведеним у уводу истог акта под тачком 3 - Узроци тренутног неповољног стања, тужени је као број запослених у 2011.години навео укупан број од 103 запослена. До закључења расправе пред првостепеним судом, за тврдњу да је свим запосленима отказан уговор о раду дана 05.8.2013.године, тужени није предочио доказе, па се с позивом на ове наводе не доводи у сумњу правилност ожалбене пресуде.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу трећем изреке ожалбене пресуде јер је донета правилном применом правила из члана 153 и 154 Закона о парничном поступку.

Из изложених разлога, применом одредбе члана 390 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр.72/11, 55/14) одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа – судија
Персида Јовановић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)