Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.09.2010.

Гж1 1336/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1336/10
Дана 15.09.2010.године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгице Савељић Николић, председника већа, Јасминке Станојевић и Зорице Јовановић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ адвокат, против тужених "ББ", кога заступа БА дипл. правник и компаније "ВВ", ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Општинског суда у Великкој Плани П. бр.194/06 од 21.02.2008.године, у седници одржаној 15.09.2010.године, донео је



П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ, као НЕОСНОВНА, жалба тужиоца, и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Великој Плани П. бр.194/06 од 21.02.2008.године.



О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Општинског суда у Великој Плани П. бр. 194/06 од 21.02.2008.године, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавежу тужени да му солидарно исплате на име накнаде материјалне штете по основу изгубљене зараде 31.500,00 динара, на име накнаде нематеријалне штете и то на име претрпљених физичких болова 70.000,00 динара, на име претрпљеног страха 70.000,00 динара, на име привремено смањене животне способности 40.000,00 динара и на име трајно умањене животне способности износ од 40.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од 23.03.2006.године па до исплате.

Ставом два изреке обавезан је тужилац да туженима на име трошкова спора исплати 5.500,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са предлогом као у жалби.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372. ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена ни једна од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. ЗПП-а на које овај суд пази по службеној дужности, а ни повреде из тачке 12 ове законске одредбе на коју се указује у жалби, јер побијана пресуда садржи разлоге о свим одлучним чињеницама сагласно утврђеном чињеничном стању и изведеним доказима.

Према утврђеном чињеничном стању, у првостепеном поступку, тужилац је у току 2005.године на дан штетног догађаја био радник првотуженог који је по полиси колективног осигурања бр.1900501165 био осигуран за несрећне случајеве за време и ван радног времена код друготуженог. Тужилац је дана 14.05.2005.године као учесник радничких спортских игара у Спортском центру “Борац” из Чачка задобио повреду ноге. Према извештају надлежне здравствене установе тужилац је био привремено спречен за рад за период од 16.05.2005.гдоине до 31.08.2005.године и то са дијагнозом: оштећење тетиве на левом скочном зглобу. Из извештаја ЈП ПТТ “Саобраћај Србије” од 15.06.2005.године утврђено је да према полиси колективног осигурања сви запослени у предузећу су осигурани за случај смрти, услед болести, за случај смрти услед незгоде и за случај инвалидности.

Предмет тужбеног захтева тужиоца у овој парници је накнада нематеријалне и материјалне штете коју је претрпео повређивањем на раду код првотуженог. Полазећи од садржине одредби члана 200 Закона о облигационим односима којим је регулисано када и у којим случајевима оштећени има право на правичну новчану накнаду нематеријалне штете, првостепени суд је ради утврђивања чињенице које је повреде тужилац критичном приликом задобио, утврђивања тежине повреде, као и које видове штете је тужилац евентуално претрпео, одредио извођење доказа вештачењем од стране вештака медицинске струке на рочишту од 12.03.2007.године, када је тужиоцу наложено да у року од 10 дана у депозит суда уплати одговарајућа средства на име предујма за вештачење. Тужилац у року који му је суд одредио није поступио по овом налогу, због чега је суд на рочиштима од 11.05.2007.године и 17.09.2007.године, поновио свој налог, указујући на последице пропуштања, односно непоступања по налогу суда у остављеним роковима. Тужилац, иако упозорен на последице непоступања по налозима суда, није извршио уплату предујма на име трошкова вештачења, нити је то учинио до закључења главне расправе из којих разлога овај доказ није ни изведен. Тужени су тужбени захтев оспорили у целости, како у основу тако и у висини, па је првостепени суд, имајући у виду да тужилац у току поступка није доказао које је повреде задобио, квалификација те повреде и, евентуалне, настале последице, а сходно члану 223. ЗПП-а, применом правила о терету доказивања, одбио тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете у целости као у изреци побијане пресуде.

Поред захтева за накнаду нематеријалне штете, тужилац је поставио и захтев за накнаду материјалне штете у висини изгубљене зараде по основу неоствареног а ненаплаћеног ноћног рада за период привремене спречености за рад у износу од 31.500,00 динара. На основу изведених доказа првостепени суд је утврдио да је тужилац био привремено спречен за рад у периоду од 16.05.2005.године до 31.08.2005.године, те да му је према извештају првотуженог за време привремене спречености за рад и то за први месец исплаћена зарада од 100% коју би остварио да је радио, а у преосталом периоду привремене спречености, тужилац је остварио накнаду зараде, такође у износу од 100%.

Неспорно је да од стране туженог "ББ" тужиоцу ноћни рад није плаћен из разлога што се исти рад плаћа само за време проведено на раду ноћу и зависи од времена које је радник односно запослени обављао ноћни рад. За месец пре повређивања на име ноћног рада исплаћен му је бруто износ од 2.753,94 динара. Такође је утврђено да је тужилац распоређен на таквом радном месту које захтева и обављање и ноћног рада, што значи да није дошло до повређивања тужиоца он би у критичном периоду обављао ноћни рад и исти би имао право на увећање зараде по том основу, односно имао би право на накнаду штете у том износу уколико би се у поступку доказало да је тужени "ББ" одговоран за повређивање тужиоца, чиме би се стекли услови и за одговорност туженог Компанија “Дунав осигурање” АД услед наступања осигураног случаја.

Међутим, по оцени првостепеног суда тужилац није доказао како је дошло до његовог повређивања, на основу чега и у чему се састоји одговорност туженог предузећа у коме је запослен, није предложио доказе којима би се утврдила висина овако проузроковане штете, што је тужилац могао учинити будући да је исти уредно позиван у својству парничне странке, којима се није одазивао, а од стране његовог пуномоћника који је адвокат није предложено ни извођење доказа вештачењем од стране вештака финансијске струке ради утврђивања саме штете, већ је исти пуномоћник на рочишту од 21.02.2008.године, када је расправа закључена изјавио да нема других предлога за извођење других доказа.

Из свих ових разлога, а применом истог правила о терету доказивања одбијен је тужбени захтев тужиоца за накнаду материјалне штете.

Оцењујући наводе жалбе, Апелациони суд је нашао да је побијаном пресудом правилно одбијен тужбени захтев у целости, а из следећих разлога:

Према одредби члана 7. Закона о парничном поступку странке су дужне дa изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и предложе доказе којима се утврђују те чињенице, а такву обавезу предвиђа и одредба члана 220. истог Закона. Терет доказивања чињеница које су важне за доношење одлуке, односно за настанак или остварење права, сноси странка која тврди да има то право. Из тих разлога, ако суд на основу изведених доказа не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању те чињенице закључиће применом правила о терету доказивања ( члан 223 ЗПП-а). С обзиром да се у конкретном случају обим и висина штете која је настала повређивањем тужиоца, није могла утврдити само на основу писмене документације коју је тужилац приложио, суд је на предлог тужиоца да се на ове околности изведе доказ вештачењем од стране вештака одговарајуће струке, сагласно члану 148. став 1. ЗПП-а, наложио тужиоцу да унапред положи износ потребан за подмирење трошкова који ће настати поводом извођења овог доказа. Како тужилац није поступио по овом налогу, суд је морао одустати од извођења овог доказа, како је то предвиђено ставом 5. истог члана. У ситуацији када у погледу ових околности, тужилац није пружио друге доказе, суд је оцењујући да је извођење доказа вештачењем било неопходно за законито одлучивање у овој парници, применом правила из члана 223. ЗПП-а, правилно одлучио као у изреци првостепене пресуде. Подношењем тужбе у овој парници, тужилац је иницирао поступак утврђивања обавезе тужених на накнаду причињене штете, па је сагласно наведеним одредбама Закона о парничном поступку, био дужан да своје тврдње у погледу обима и висине те штете, у овом поступку и докаже. Супротно наводима жалбе, суд висину штете није могао да одреди по слободној оцени, јер се одредбе члана 224. ЗПП-а могу применити само у ситуацији уколико се висина штете не може утврдити или би се она могла утврдити само несразмерним тешкоћама, што овде није био случај.

Како обавеза туженог Компаније “Дунав осигурање” АД, као осигуравача, зависи од чињенице да ли је наступио осигурани случај, а тужилац није доказао какву повреду је претрпео и њене последице, правилно је првостепени суд одбио и тужбени захтев тужиоца у односу на овог туженог.

Правилна је и одлука о трошковима поступка, јер су туженим досуђени само тражени и потребни трошкови којима су се излагали у овој парници, сагласно члану 149. и 150. ЗПП-а.

На основу члана 375. ЗПП-а одлучено је као у изреци.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Драгица Савељић Николић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)