Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.03.2013.

Гж1 1340/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1340/13
Дана 06.03.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА коју заступа адвокат АБ против туженог а.д. "ББ" кога заступају адвокат БА, ради поништаја решења и враћања на рад, одлучујући о изјављеној жалби тужиље против делимичне пресуде Првог основног суда у Београду 16П1.бр.5626/10 од 12.07.2012. године донео је у седници већа одржаној дана 06.03.2013. године


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ делимична пресуда Првог основног суда у Београду 16П1.бр.5626/10 од 12.07.2012. године.


О б р а з л о ж е њ е

Делимичном пресудом Првог основног суда у Београду 16П1.бр.5626/10 од 12.07.2012. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиље АА којим је захтевала да се поништи решење туженог о отказу Уговора о раду број У-17841 од 08.05.2007. године као незаконито и да се обавеже тужени да тужиљу врати на рад на послове које је обављала пре добијања отказа Уговора о раду, као неоснован, док је ставом два изреке обавезана тужена да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 188.500,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешну примену материјалног права.

Тужени је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/2011) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужиља била у радном односу на неодређено време код туженог, да је на основу Анекса уговора о раду број 16068 од 12.12.2005. године тужиља премештена са послова руководиоца правне службе у правној служби, правни кадровски и општи послови на послове стручног сарадника у истој служби почев од 01.12.2005. године, да су правни, општи и кадровски послови, општи послови сврстани у оквиру Организационе јединице корпоративни послови, да је у парници по предмету Трговинског суда у Крагујевцу П.бр.1386/06 овде тужени поднео тужбу, да на рочишту у том предмету дана 23.03.2007. године, иако je уредно позван овде тужени тамо тужилац није приступио што је имало за последицу доношење решења да се тужба сматра повученом, да тужиља није одредила правника који ће присуствовати на рочишту по том предмету одређеном за дан 23.03.2007. године у Крагујевцу као пуномоћник тамо тужиоца, да је тужиљи достављено упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду у 14121 од 23.04.2007. године којим је тужиља упозорена на постојање разлога за отказ уговора о раду из члана 179 став 1 тачка 2 Закона о раду са разлога што пред Трговинским судом у Крагујевцу је вођен спор по тужби а.д. "ББ" против Привредног друштва "ВВ" ради заштите права интелектуалне својине и накнаде штете због повреде права интелектуалне својине чија је вредност предмета спора била 13.000.000,00 динара, да је а.д. "ББ" платио таксу на тужбу по том предмету у износу од 265.520,00 динара и трошкове вештачења у износу од 60.000,00 динара, да је руководилац сектора СС2 била привремено спречена за рад због болести до 05.04.2007. године и да је извршни директор СС3 непосредно у присуству запослених наложио тужиљи да замењује руководиоца правног сектора СС2 и скренуо јој пажњу на чињеницу да Трговински суд у Крагујевцу има и одељење у Јагодини да је административни референт СС благовремено дана 16.03.2007. године на посебном листу папира уписала и рочиште за овај предмет као заказано за петак 23.03.2007. године и да је тај лист поставила на видно место на зид административне канцеларије правног сектора, да је административни референт СС на захтев тужиље изнела предмет 16.03.2007. године а да је тужиља пропустила да одреди ко ће од правника (правница) отићи на рочиште пред Трговинским судом у Крагујевцу по назначеном предмету које је заказано за дан 23.03.2007. године што је имало за последицу да у том предмету на том рочишту није приступила тамо тужилачка страна овде тужене и доношење решења о повлачењу тужбу, да је поводом овога упозорења тужиља доставила одговор, у виду изјашњења на упозорење о постојању разлога за отказ Уговора о раду У-15959 од 26.04.2007. године, да је решењем о отказу Уговора о раду генералног директора туженог У-17841 од 08.05.2007. године тужиљи на пословима стручних сарадника у правном сектору, компаративни послови отказан Уговор о раду број 50 од 15.10.2012. године новелиран анексима и утврђено да јој престаје радни однос зато што је неблаговремено, несавесно и немарно извршавала радне дужности у току обављања радног задатка привременог замењивања руководиоца правног сектора пропустивши да одреди ко од правника (правница) ће отићи на рочиште заказано за 23.03.2007. године у привредном спору вредности 30.000.000,00 динара ради заштите интелектуалне својине који се води у предмету П.бр.1386/06 пред Трговинским судом у Крагујевцу и наложи приступање на том рочишту неком од запослених правника односно пропустивши да непосредно лично приступи на рочиште, што је имало за последицу да у конкретном привредном спору нико од тамо тужилачке стране (а.д. "ББ") није приступио на рочиште које пропуштање је имало за последицу да се сматра да тужба повучена па је Трговински суд у Крагујевцу дана 23.03.2007. године донео решење којим констатује повлачење тужбе од стране а.д. "ББ" и утврђено да је тужиља својом кривицом учинила повреду радне обавезе и дисциплине из члана 10 став 1 тачка 1 Уговора о раду – неблаговремено несавесно и немарно извршавање радних дужности и обавеза и утврђено да је радни однос престаје даном достављања решења. Такође је утврђено да је тужиља на пословима руководиоца правне службе радила од 1993. године до децембра 2005. године када је због укидања правне службе распоређена на друге послове, да је тужиља у назначеном периоду радила на пословима стручног сарадника, да су правницима предмете у рад додељивали СС" и СС3, да је дана 09.03.2007. године извршни директор СС3 наредио запосленима у сектору правних послова да остану после радног времена и на том састанку их обавестио да је СС2 руководилац правног сектора на боловању, да они обављају савесно своје послове, да је на том састанку СС3 тражио да не контактирају телефоном СС2, да је на том састанку одређена тужиља да у време одсуства мења СС2 и дао јој упутства с тим у вези и да је посебно скренуо пажњу тужиљи на назначени предмет Трговинског суда у Крагујевцу и с тим у вези да тај суд има одељење у Јагодини да никада није сигурно на ком месту ће се одржати суђење, да је назначени предмет био изнет тужиљи недељу дана пре одржавања назначеног рочишта од 23.03.2007. године, да је на зиду канцеларије где су седели правници био окачен списак рочишта за „следећу недељу“ и да је међу њима било назначено и рочиште по спорном предмету Трговинског суда у Крагујевцу, да се у правној служби сваког петка прави план за следећу недељу о томе када су суђења у вези са којим предметом и у које време, да се у тај план стављају предмети који су у евиденцији за следећу недељу, да се предмети за следећу недељу износе до 12.00 сати у петак за наредну недељу, да је за правника у предмету "ВВ" била одређена СС2, да је тужиља требала да одреди правника који ће мењати СС2 на назначеном рочишту, да је тужиљу СС обавестила да је рочиште заказано по назначеном предмету за дан 23.03.2007. године одложено, да је СС предмет П1.бр.1386/06 лично изнела тужиљи и рекла да је рочиште заказано за назначени дан, да су постојала два предмета против истог туженог "ВВ", да је СС назначени предмет изнела у петак 16.03.2007. године и ставила га тужиљи на сто и на посебном папиру написала датум рочишта и да је термине рочишта за целу наредну недељу написала на посебном папиру и окачила на зид административне канцеларије правног сектора, да је дана 20.03.2007. године стигао факс Трговинског суда у Крагујевцу којим је одложено рочиште у предмету који се тиче повреде жига, да је о томе СС1 обавестила тужиљу, да је принцип рада туженог да се један правник не задужује конкретним предметом већ један правник може приступити на једно рочиште а други на друго рочиште (правник не прати предмет од почетка до краја), да према Правилнику о унутрашњој организацији и систематизацији од 31.08.2005. године који је заведен код туженог под пословним бројем И-7295 и који је у примени од 01.09.2005. године у његовој одредби члана 1 је одређено да туженом руководи Извршни одбор који сачињавају генерални директор и извршни директори, да су на челу организационих јединица извршни директори и да у оквиру организационих јединица постоје сектори којим руководе руководиоци сектора, да је решењем Трговинског суда у Крагујевцу П1.бр.1386/06 од 23.03.2007. године у парници по предмету тужиоца а.д. "ББ" овде туженог против тамо туженог ДП Фабрика кондиторских производа "ВВ" ради новчаног потраживања утврђено да се тужба сматра повученом јер на рочиште за главну расправу заказану за дан 23.03.2007. године су неоправдано изостали тужилац и тужени.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 179 став 1 тачка 2 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05.....) послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на његово понашање и у случају ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђење Општим актом и Уговором о раду.

Даље је одредбом члана 10 став 1 тачка 1 Уговора о раду број 50 од 15.10.2002. године који је закључен између тужиље и туженог као послодавца прописано да послодавац може запосленом отказати уговор о раду ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе и то неблаговремено, несавесно и немарно извршава своје радне обавезе (овај Уговор о раду је измењен Анексом 16068 од 12.12.2005. године само у погледу радног места на које се тужиља премешта – стручни сарадник правна служба, правни кадровски и општи послови почев од 01.12.2005. године и зараде у вредности од 2.835 бодова са утврђеном вредношћу бода). Ова повреда радне обавезе је прописана и одредбом члана 55 став 1 алинеја 2 Колективног уговора код послодавца.

Радња ове повреде има три вида али је сваки од њих довољан за отказ уговора о раду на иницијативу послодавца. Значење неблаговременог извршења радних обавеза подразумева неизвршење радне обавезе у року. Несавесно извршавање радних обавеза је правни стандард чија се садржина одређује од случаја до случаја али увек у оквирима ступања од редовног усклађеног или уобичајеног поступања доброг привредника или доброг домаћина. Немарно извршавање радних обавеза је такође правни стандард али се његова садржина одређује у оквирима одступања од нормалне и уобичајене пажње потребне за редовно одвијање процеса рада.

Тужиља је у назначеном периоду била одређена да замењује руководиоца правног сектора СС2 што је подразумевало њену обавезу да поступа са пажњом „legе artis“ што значи и да води рачуна о распореду предмета и одређивању правника који ће заступати туженог по одређеном предмету. Ово у односу на предмет Трговинског суда у Крагујевцу П1.бр.1386/06 и са разлога што је претходно по том предмету радила СС2 на заступању а она је била у то време привремено спречена за рад због болести. Пропуштајући да одреди правника за заступање по овом предмету Трговинског суда у Крагујевцу тужиља је поступила како не би поступио иоле пажљив човек а била је с обзиром на дато задужење дужна да организује процес рада у правном сектору што је подразумевало и да одреди правника који ће радити заступање по овом предмету за назначено рочиште. Ово и зато што је тужиљи било познато да СС2 неће ићи на заступање по том предмету с обзиром да је привремено спречена за рад због болести.

Ради тога са становишта субјективног односа тужиља је била свесна с обзиром да је дипломирани правник те дакле стручно лице, правних последица које могу настати за случај да по том предмету не буде обезбеђено заступање, али је и поред тога пропустила да одреди дипломираног правника који ће ићи на заступање по овом предмету у име тужиоца а овде туженог. Ради тога испуњен је био разлог за отказ уговора о раду тужиљи како то правилно закључује и првостепени суд у ожалбеној пресуди.

Ради тога побијано решење је правилно а захтев тужиље да је тужени врати на рад и на послове неосновано.

Супротно наводима жалбе побијана пресуда је јасна, разумљива њени разлози непротивречни а такође и нису у супротности са резултатима изведених доказа па јој се не може ставити приговор као што се то неосновано чини од стране тужиље да је иста захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП. Правилно првостепени суд закључује да пропуст тужиље који се састоји у неодређивању правника који ће приступити у име туженог на рочиште од 23.03.2007. године услед кога је донето решење о повлачењу тужбе јесте оправдан разлог за отказ уговора о раду у смислу члана 10 став 1 тачка 1 Уговора о раду и члана 55 важећег Колективног уговора туженог (страна 148/56 образложења побијане пресуде).

Навод жалбе да је првостепени суд погрешно одлучио о тужбеном захтеву делимичном пресудом уместо међупресудом и да је тако учињена повреда из члана 335 ЗПП такође је неприхватљив са становишта примене права. Ово са разлога што је у овој ситуацији реч о више захтева од којих је по оцени првостепеног суда сазрео за одлуку захтев која се односи на поништај решења туженог о отказу Уговора о раду У-17841 од 08.05.2007. године као и за реституцију у виду враћања на рад и на послове. Одлука по овим захтевима представља решење претходног питања по захтеву за накнаду штете али они могу самостално да егзистирају па се овде не ради о ситуацији када је ствар сазрела само у погледу основа за одлуку и када се доноси међупресуда. Супротно овде се ради о ситуацији када има више захтева од којих су само неки сазрели за одлучивање па је било основа да се донесе делимична пресуда у смислу одредбе члана 334 став 1 ЗПП а не међупресуда применом правила из члана 335 овог Закона.

Навод жалбе да је првостепени суд погрешно применио материјално право јер је спровео доказни поступак и утврдио чињенично стање тако што је само преписао понешто из изјава датих у претходном поступку је правно погрешно. Супротно овим наводима побијана пресуда се заснива на правилној примени члана 8 ЗПП са становишта оцене доказа.

Навод тужиље да суд у образложењу пресуде није прихватио њен исказ да је СС3 саопштио на састанку да за време одсутности СС2 она само прегледа пошту у његовом одсуству што је тужиља и радила а што се може видети из писаних дневних извештаја достављених од стране тужиље нема своје чињенично покриће. Нема, јер је из резултата изведених доказа несумњиво утврђено да је на назначеном састанку од 09.03.2007. године тужиљи СС3 као извршни директор и као руководилац одељења у коме се налази ова служба саопштио тужиљи да ће мењати СС2 и посебно јој указао на назначени предмет.

То потврђује и чињеница да је тужиља обављала назначене послове дефакто и с тим у вези исказ и :

 исказ сведока СС3 у делу који гласи: он је сматрао да је све у реду добијао извештај о томе шта се дешава а посебно је скренуо пажњу тужиљи на ово суђење између "ББ" и "ВВ" из Ћуприје.....“ те да је у случајним сусретима упитао тужиљу шта је било на том суђењу и ко је ишао и добио је одговор од тужиље да је рочиште одложено (овај одговор није био чињенично тачан јер је одложено рочиште по другом предмету где је тужена "ВВ" а које се односи на жиг);
 исказ сведока СС административног референта у делу који гласи да је у то време АА мењала СС2 која је обављала послове руководиоца правне службе и да је на састанку СС3 рекао да АА мења СС2 и да је она радне налоге у марту 2007. године добијала од АА;
 исказ сведока СС1 на пословима правног заступања да је почетком марта 2007. године на једном од састанака правне службе извршни директор СС3 рекао да ће СС2 док она буде одсутна за то време мењати АА и да је стигао факс Трговинског суда у Крагујевцу да се одлаже рочиште у поступку ради утврђења жига и да је она лично видела тај факс те да ју је позвала тужиља АА пошто је она мењала СС2 претходна два рочишта по предмету ради утврђења повреде жига и знала је да је она упозната са тим предметом па је замолила да провери да ли је тачан тај факс.

Све то указује да се тужиља у датој ситуацији стварно понашала као запослена која замењује СС2 на пословима руководиоца правне службе и да се на тај начин сагласила са налогом извршног директора СС3.

Истина овај суд примећује да је тај налог био у усменој форми а не у писаном облику ценећи посебно и то да се измена уговорених услова рада по слову закона врши анексом. Међутим налази да је то правно без значаја. Ово са разлога што у правној ситуацији када запослени прихвати усмени налог непосредног руководиоца да мења другог одсутног запосленог због болести и извршава те послове као да је остварена измена уговорених услова рада у писаном облику тада се он за случај повреде радних обавеза у извршавању тих послова не може успешно позивати на околност да његово привремено премештање на друге послове није остварено у словом закона одређеној форми. Не може, јер се он сам сагласио са извршавањем тих послова и на тај начин прихватио налог за њихово обављање. Ово у датој ситуацији посебно и са разлога што је тужиља раније до премештаја радила сличне послове била је руководилац правног сектора, то значи да је имала знање и искуство и радне способности потребне за извршавање послова на којима је замењивала СС2 а са извршавањем тих послова по налогу извршеног директора СС3 се сагласила са тим налогом и прихватила његово извршење.

Код изложеног остаје без значаја и даљи навод жалбе да нису примењене одредбе члана 15, 16 тачка 4 члана 17 Закона о раду. Супротно одредба члана 15 прописује да је обавеза запосленог да савесно и одговорно обавља послове на којима ради и да поштује организацију рада што овде тужиља није учинила.

Тачно је да је одредбом члана 16 став 1 тачка 4 Закона о раду прописана обавеза послодавца да запосленом омогући обављање послова утврђених уговором о раду али с обзиром на претходне разлоге тужиља се сагласила да поступи по назначеном усменом налогу извршног директора СС3 што је чињенично потврђено резултатима изведених доказа па се зато не може успешно позивати да су назначени послови изван садржаја уговореног.

Друга би била ствар да је тужиља одбила извршавање тих послова и обавестила о томе СС3 као извршног директора захтевајући измену уговорених услова рада у писаном облику. Када би се прихватило супротно схватање тада би тужиља иако је усмено прихватила назначени налог који је дат у усменом облику и обављала послове у складу са тим налогом користила недостатак форме предвиђене за премештање на одговарајуће послове да би оправдала своје пропусте у раду на назначеним пословима који су јој поверени и за које је била стручно и радно оспособљена.

  Поред тога првостепени суд је утврдио и да је таква пракса била код туженог да се за случај краћих одсустава запосленог његова замена остварује усменим налогом што је тужиљи такође било познато па и то да мења руководиоца правног сектора што је она и прихватила и тако се понашала. Коначно да тако није не би тужиља меилом обавестила руководиоца СС3 да се осећа одговорном за назначени пропуст.

Разлози које је навео првостепени суд у образложењу побијане пресуде због чега не прихвата навод тужиље у исказу у погледу онога што је стварно било њено задужење у овом периоду прихвата и овај суд као јасне потпуне и разумљиве.

Не може се прихватити ни навод жалбе да је суд погрешно применио материјално право а питање да ли је неко лице могло доћи на рочиште без писаног пуномоћја потписаног од стране овлашћеног лица такође је чињенично расправљено у поступку доношења побијане пресуде. На то указује исказ сведока СС3 да сви правници код туженог имају генерално пуномоћје које је потписао генерални директор и које користе на тај начин што би неко од правника кад би ишао на суђење у унутрашњост узео пуномоћје које се налази код секретарице и одлазио на суђење.

Код изложеног суд прихвата и разлог из ожалбене пресуде имајући у виду да се очекивало краће одсуство СС2 те да је пракса туженог била у таквим ситуацијама да се усмено одреди лице које ће привремено одсутног запосленог да мења док се не врати, да је реч о прозивању послова због изненадног одсуства што је још један разлог који елиминише дејство значаја одсуства писаног облика премештања.

Ради тога остају без значаја и наводи жалбе који нису чињенично утемељени да је СС3 на састанку за време одсутности СС2 рекао тужиљи само да прегледа пошту у његовом одсуству. Да је то тако тужиља не би обављала и друге претходно назначене послове с тим у вези и садржајем мејла преузела одговорност за назначени пропуст. У том значењу и овај исказ из његовог садржаја:“Осећам се одговорном за учињени пропуст, јер сте ми указали поверење да обављам послове шефа службе због одсуства СС2 и моја је дужност била да се свима договорим ко ће преузимати предмете“.

Даљи навод жалбе који се односи на премештање запосленог и с тим у вези тврдња да запослени обавља истовремено и своје уговорене послове без писаног анекса код претходно изнетих разлога остаје без значаја.

Навод жалбе да је суд поверовао и у потпуности прихватио исказе сведока СС3, СС, СС4 и СС1 и на основу тога донео пресуду а да тужиљину изјаву је прихватио само делимично тиче се оцене доказа која је у овој парничној ствари правилна и заснована на правилној примени члана 8 ЗПП.

Навод жалбе да је суд погрешно утврдио чињенично стање у погледу навода јер због одсутности СС2 није бала ванредна и изванредна ситуација и да је пропустио да утврди битну чињеницу да је СС2 за време одсутности са рада све време пратила рад правне службе, примала извештаје о раду свих извршилаца, издавала налоге СС, СС4 и самој себи нема чињеничног основа. Ово са разлога што СС2 јесте за време привремене спречености обављала одређене послове и с тим у вези су јој и кући ношени предмети али не и послове организације рада службе. Поред тога тужиља је с обзиром на садржај тих послова била дужна да одреди извршиоца и тако спречи да на назначено рочиште не дође заступник туженог и тако допринесе настанку правне последице фикције повлачења тужбе.

Навод жалбе да је у записнику од 27.06.2008. године на страни трећој сведок СС изјавила да је предмете износила руководиоцу овде остаје без значаја са целине претходно изнетих разлога.

То исто важи и за даљи навод жалбе да је сведок СС1 изјавила на записнику од 27.06.2008. године да је тужиља позвала и замолила да провери факс пошто је она лично мењала СС2 у предмету "ВВ" што се може закључити да је било задужења предметима. Овај исказ тужиљи не користи из два разлога што је претходно утврђено да су пуномоћници одређивани за одређену прилику и што овде јесте СС2 била пуномоћник у претходном рочишту по предмету "ВВ" али је тужиљи било познато да је она привремено одсутна. Ради тога и да се радило о ситуацији да одређено лице као пуномоћник прати предмет овде је било нужно да се одреди друго лице као пуномоћник.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучио је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)