Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.05.2014.

Гж1 1360/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1360/2014
Дана: 21.05.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиље АА коју заступа адвокат АБ, против тужене Предшколске установе "ББ", коју заступају адвокати БА и БА1, ради поништаја решења и накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби тужиље против пресуде Првог основног суда у Београду 19П1 631/11 од 14.11.2013. године донео је у седници већа одржаној дана 21.05.2014. године


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 19П1 631/11 од 14.11.2013. године у ставу један, два, три, четири и пет изреке.

ОДБИЈА СЕ захтев тужене да се обавеже тужиља да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 16.500,00 динара.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 19П1 631/11 од 14.11.2013. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се поништи одлука Управног одбора тужене број 54 од 13.01.2011. године којом је одбијен као неоснован предлог тужиље 1231 од 07.12.2007. године и потврђено решење тужене број 2818 од 13.12.2010. године којим је тужиља оглашена кривом због учињене теже повреде радне обавезе и изречена јој дисциплинска мера новчана казна као неоснован, ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се поништи решење тужене заведено код туженог под дел.бр. 2818 од 12.12.2010. године којим је тужиља оглашена кривом да је учинила тежу повреду радне обавезе из члана 141 став 1 тачка 14 Закона о основном и средњем образовању и васпитања као и члана 7 став 1 тачка 11 Правилника о дисциплинској одговорности запослених у ПУ „Чукарица“ немарно или несавесно извршавање послова на начин што је почев од 27.10.2010. године када је добила информацију путем електронске поште од СС из Института за демографска истраживања о истраживањима о ванбрачном рођењу почела ангажман и у РЈ „АА“ дана 01.11.2010. године од руководиоца затражила податке о мајкама које су ванбрачно родиле дете као и у РЈ „АА1“ почетком новембра 2010. године од одговорне сестре СС1 узела податке о ванбрачним мајкама а да пре тога није и лично упознала директора установе нити од њега добила одобрење нити предлог како би евентуално могла да се укључи и учествује у радњама на поменутом пројекту, а све из разлога јер се ради о осетљивој групи мајкама које су родиле ванбрачну децу а које користе услуге Предшколске установе „ББ“ те да поред горе наведеног именована дала налог секретарици установе да писмо које је дана 04.11.2010. године стигло од СС из Института друштвених наука фотокопира, достави у радне јединице па јој изречена дисциплинска мера новчана казна у износу од 20% од плате исплаћене за месец у којем је одлука донета у трајању од 3 месеца, као неоснован, ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да тужиљи исплати износ за који јој је обустављена исплата дела зараде на име изречене дисциплинске мере – новчана казна и то: на име обуставе зараде за месеци фебруар 2011. године износ од 10.593,87 динара са законском затезном каматом почев од 11.02.2011. године па до коначне исплате, на име обуставе за месец март 2011. године износ од 10.593,87 динара са законском затезном каматом почев од 15.03.2011. године па до коначне исплате; на име обуставе зараде за месец април 2011. године износ од 10.593,87 динара са законском затезном каматом почев од 18.04.2011. године па до коначне исплате као неоснован, ставом три изреке одбијене је захтев тужиље да јој тужена накнади трошкове парничног поступка као неоснован, ставом четири изреке обавезана је тужиља да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 156.920,00 динара са законском затезном каматом почев од 14.11.2013. године па до коначне исплате у року од 15 дана од дана пријема решења, ставом шест изреке одбијен је захтев тужене да јој се поред досуђеног износа од 156.920,00 динара на име накнаде трошкова парничног поступка досуди и разлика до траженог износа од 340.500,00 динара као неоснован.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један, два, три, четири и пет њене изреке (део тужбеног захтева у коме тужиља није успела у спору) тужиља је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужена је поднела одговор на жалбу са захтевом за накнаду трошкова парничног поступка по жалби у износу од 16.500,00 динара.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09), у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка на које жалба тужиље неосновано указује.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је Закључком директора тужене број 2672 од 24.11.2010. године покренут дисциплински поступак против тужиље на пословима социјалног радника због основане сумње да је учинила тежу повреду радне обавезе из члана 141 став 1 тачка 14 Закона о основном и средњем образовању и васпитању („Сл.гласник РС“ број 72/09) и члана 7 став 1 тачка 11 несавесно и немарно извршавање послова -Правилника о дисциплинској одговорности запослених у ПУ „ББ“ на начин што је после 27.10.2010. године када је добила информације путем електронске поште од СС из Института друштвених наука – Центра за демографска истраживања о истраживањима о ванбрачном рађању почела ангажман и у РЈ „АА“ дана 01.11.2010. године, од руководиоца затражила податке о мајкама које су ванбрачно родиле децу као и у РЈ „АА1“ почетком новембра 2010. године од одговорне сестре СС1 узела податке о ванбрачним мајкама а да пре тога није лично упознала директора установе нити је од њега добила одобрење нити предлог како би евентуално могла да се укључи и учествује у радњама на поменутом пројекту а све ово из разлога јер се ради о осетљивој групи – мајкама које су родиле ванбрачну децу а које користе услуге Предшколске установе "ББ" а такође зато што је дала налог секретарици установе да писмо које је дана 04.11.2010. године стигло од СС из Института друштвених наука фотокопира и достави у радне јединице, да је по спроведеној расправи пред дисциплинским органом Предшколске установе "ББ" дана 09.12.2010. године у дисциплинском предмету дисциплинске одговорности тужиље донето решење број 2818 од 13.12.2010. године од стране директора тужене којим је тужиља оглашена кривом да је учинила тежу повреду радне обавезе из члана 141 став 1 тачка 14 Закона о основном и средњем образовању и васпитању и члана 17 став 1 тачка 11 Правилника о дисциплинској одговорности запослених тужене – немарно и несавесно извршавање радних обавеза због претходно назначеног чињеничног описа радњи, па јој је изречена дисциплинска мера новчана казна у износу од 20% од плате исплаћене за месец у коме је одлука донета у трајању од 3 месеца, да је тужиља против овог решења изјавила приговор, а да је Одлуком Управног одбора тужене број 54 од 13.01.2011. године тај приговор одбијен и потврђено решење дисциплинског органа Предшколске установе „ББ“ број 2818 од 13.12.2010. године којим је тужиља оглашена кривом због учињене повреде радне обавезе и изречена јој дисциплинска мера новчана казна, да је дописом Института друштвених наука број 97 од 23.07.2010. године упућеног директору Предшколске установе „ББ1“ захтевано од тужене Предшколске установе „ББ“ да се омогући да СС као истраживач Института друштвених наука обави део истраживања у назначеној предшколској установи за тему ванбрачног фертилитета с обзиром да наведену тему обрађује у оквиру докторске дисертације из демографије, да је директор ПУ „ББ“ упутио допис 29.07.2010. године директору Института за друштвене науке докторки ВВ коју је обавестио да СС као истраживач у Институту друштвених наука у Београду може да се јави у њихову установу почетком септембра ради договора око њеног истраживања, даље према акту о систематизацији опис радног места тужиље као социјалног радника у свему као у његовом садржају да ту не спада сарадња са Институтима и организацијама ван Предшколске установе „ББ“ и да је социјални радник дужан да обавља друге послове из свог домена по налогу директора и помоћника директора установе, да тужиља није имала ни писмени ни усмени налог директора односно помоћника директора да започне прикупљање података о ванбрачној деци, као и то да наведена лица нису дала сагласност тужиљи да спроведе било какве активности по захтеву СС из Института друштвених наука већ да је СС упућена на тужиљу искључиво у циљу реализације назначеног дописа директора туженог упућеног директору Института друштвених наука од 29.07.2010. године који се односи на договор око датума доласка СС код туженог ради договора око њеног истраживања, да није постојао захтев тужиље за пријем код директора ради давања сагласности око почињања рада на назначеном пројекту, да тужиља није добила ни писмени ни усмени налог директора ни помоћника директора да се укључи у назначена истраживања и да јој СС није показала писмену сагласност директора да врши назначено истраживање такође и да тужиља од секретарице директора није добила повратну информацију да ли може да учествује у овом истраживању. Такође је утврђено да је тужиља извршила приписане радње и то почела ангажман и у РЈ „АА“ дана 01.11.2010. године од руководиоца затражила податке о мајкама које су ванбрачно родиле децу као и у РЈ „АА1“ почетком новембра 2010. године од одговорне сестре СС1 узела податке о ванбрачним мајкама а да пре тога није лично упознала директора установе и да је од њега добила одобрење нити предлог да се укључи и учествује у радњама у овом пројекту.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које је у битном прихватио и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле. Наиме, према одредби члана 141 став 1 тачка 14 Закона о основама система образовања и васпитања у вези члана 1 овог закона („Службени гласник РС“ број 72/09) тежа повреда радне обавезе запосленог у основи је и немарно или несавесно извршавање послова.

Тужиља је остварила биће ове повреде радне обавезе јер је без сагласности директора што значи неовлашћено на начин описан као у диспозитиву оспореног решења почела ангажман у РЈ „АА“ тако што је дана 01.11.2010. године од руководиоца затражила податке о мајкама које су ванбрачно родиле децу као и у РЈ „АА1“ почетком новембра 2010. године од одговорне сестре СС1 узела податке о ванбрачним мајкама а да о томе претходно није упознала директора установе.

При томе, овај суд примећује да је тужиља на тај начин поступала по информацији од СС из Института друштвених наука Центра за демографска истраживања у циљу истраживања о ванбрачном рађању за потребе израде докторске дисертације СС. Међутим, то не извињава тужиљу да самоиницијативно преузме назначене радње а да претходно не прибави одобрење директора тужене установе.

Наиме, према одредби члана 42 став 1 и 2 Устава Републике Србије зајемчена је заштита података о личности.

Прикупљање, држање и обраде коришћења података о личности уређује се законом.

У складу са овом нормом а у циљу заштите података о личности тужиља је независно од циља за који су ти подаци требали бити употребљени била дужна да од директора посебно затражи сагласност да прикупља податке о мајкама које су ванбрачно родиле децу. Томе у прилог и решење из одредбе члана 18 став 3 и 4 Закона о основама система образовања и васпитања према којој норми лични подаци уписани у евиденцију чувају се и користе за потребе образовно-васпитног рада и достављају министарству надлежном за послове образовања.

Сви видови прикупљања, обраде, објављивања и коришћења података спроводе се у складу са законом којим се уређује заштита података о личности. При томе, у смислу одредбе члана 6 Закона о заштити података о личности („Службени гласник РС“ број 97/08 и 104/09) ти подаци могу да се користе у научноистраживачке сврхе али под условима прописаним овим законом. Ово утолико пре што се овде ради о категорији нарочито осетљивих података у смислу одредбе члана 6 – сексуални живот (члан 16 став 1) када обрада података мора бити заштићена посебним мерама заштите и уз потребан пристанак за обраду таквих података – члан 17. У тој ситуацији тужиља је била дужна да прибави сагласност директора да би се укључила у назначени пројекат и прикупила назначене податке уз прецизно одређен садржај предмета података с тим у вези. Ово тим пре што је тужиља тражила податке о мајкама које су ванбрачно родиле децу.

Правилна је ожалбена пресуда и са становишта оцене законитости назначеног решења када је реч о одлуци о дисциплинској мери поштујући одредбу члана 143 став 1 тачка 4 према којој норми је једна од мера за повреду радне обавезе и новчана казна која се изриче у висини од 20 до 35% од плате исплаћене за месец у коме је одлука донета у трајању од три до шест месеци. У конкретном случају код тужиље је примењен доњи минимум како са становишта процентом од њене плате и тако и времена њеног трајања.

Испоштована је и процедура у поступку доношења назначеног решења прописаног одредбом члана 142 овог закона. Нема покрића навод жалбе да постоји противречност између изреке и образложења побијане пресуде. Навод жалбе с тим у вези да се у образложењу пресуде наводи да је суд у целости прихватио исказ тужиље саслушане у својству странке директора туженог ГГ, сведока СС, налазећи да су исти логични, уверљиви и у свему подударни а да је реч о контрадикторним исказима и да је суд пропустио да оцени контрадикторност њихових исказа правно је погрешан. Наиме, одлучне чињенице у овој правној ствари нису спорне. Наиме, тужиља у свом исказу наводи и ово:

-на питање: да ли када су долазили представници невладиних организација да траже неке податке да је она одговорила да је увек у таквим ситуацијама консултовала директора и да никада никоме није дала податке који представљају службену тајну;

-да је она када је добила информацију од СС исту проследила секретарици и да је почела да прикупља податке о ванбрачним мајкама и то име, презиме и број телефона које податке је прикупљала из три од укупно 17 вртића (то значи да је тужиља непосредно по добијању информације од СС приступила прикупљању података);
-да је она по позиву секретарице директора обуставила ово истраживање;
-да она није имала ни писмени ни усмени налог ни директора ни помоћника директора ГГ1 да се укључи у наведено истраживање. То потврђује и тужиља наводом : „Да овакав налог није добила директно него индиректно преко СС“ СС није тужиљи непосредни руководилац већ је она у организацији процеса рада радно функционално везана са директором који је као организатор процеса рада одговоран и за законит рад туженог па је само од њега могла добити тражену сагласност.

Код ових разлога не стоји ни навод жалбе да суд пропушта да да јасне разлоге исправа у списима предмета посебно када је реч о коресподенцији између директора ПУ и Института друштвених наука у Београду из које коресподенције се јасно утврђује право саслушаног сведока СС да приступи истраживању.

Када то тврди жалба не разликује две ситуације: а) садржај дописа директора Предшколске установе Чукарица број 1647 од 29.07.2010. године према коме следи: „На основу вашег дописа број 97 од 23.07.2010. године обавештавамо Вас да СС истраживач у Институту друштвених наука може да се јави у нашу установу почетком септембра ради договора око њеног истраживања с обзиром да припремљени предшколски програм тада почиње са радом“ а који допис је насловљен на Институт друштвених наука.

Од тога треба разликовати назначене радње тужиље за чије вршење је била потребна сагласност директора

Ово зато што с обзиром на садржај овог дописа директор тужене обавештава Институт друштвених наука да СС дође код њега ради договора око њеног истраживања а не да се тужиља укључи у тај пројекат. То је други однос за који је била потребна сагласност директора а не СС са којом тужиља није у радно функционалној вези са становишта процеса рада.

Код изложеног је без значаја позивање жалбе на то да се тужени позвао на допис Заштитника грађана да иако је исти саслушан у својству сведока да је изјавио да нема сазнања којим се законским актом штити информација и да суд пропушта да утврди и оцени веродостојност исказа директора већ заменика директора. Супротно наводима жалбе разлози побијане пресуде у погледу оцене чињеничног стања су правилни и засновани на правилној примени одредбе члана 8 ЗПП.

Супротно разлозима жалбе а код изложеног правилна је ожалбена пресуда и погледу одлуке о мери како је већ назначено.

Навод жалбе да је активност тужиље изазвана посебним налогом и упутом ка сведоку СС од стране статутарног заступника и помоћника директора приликом обраде података о самохраним мајкама и да то не представља поступање супротно одредбама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја или пак Закона о заштити података о личности, да се подаци о самохраним мајкама у категорији ванбрачних грађана пресудни подаци о особи која врши упис и као такви не подлежу заштити података о личности је правно погрешно. Када то жалба тврди онда она не води рачуна да је једна ситуација када се ти подаци дају установи ради остваривања услуга те установе а друга је ситуација када те податке који су дати установи користи тужиља без одобрења директора те установе.

Околност да је ГГ1 дала контакт телефон сведоку СС и да је на тужиљу упућена од стране помоћника директора правно је без значаја с обзиром на изнете разлоге. Поред тога то што је СС упућена на тужиљу од стране помоћника директора не значи и да је тужиља имала овлашћење да учествује у назначеном пројекту и да је на тај начин добила сагласност за рад на ту тему.

Са становишта одговорности тужиље и њене кривице тужиља је била свесна недозвољености њеног понашања и с тим у вези да нема одобрење од директора а такође с обзиром на посао социјалног радника морала је знати и знала значај података и то да се ради о осетљивој групи – ванбрачним мајкама што све квалификује њен однос као свесна недозвољености радње и поред тога пристала на његово извршење.

Без значаја је околност да ли је прибављено мишљење синдиката пошто исто није обавезујуће.

Правилна је и одлука у делу у коме је одбијен тужбени захтев тужиље да јој се врати новчани износ по основу обустављених износа у извршењу новчане казне јер је то учинила на основу правилног и на закону заснованог решења и одлуке другостепеног органа.

Правилно је и позитивно и негативно решење о захтеву за накнаду трошкова парничног поступка садржано у ставу четири и пет изреке ожалбене пресуде јер се иста заснивају на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Тужена нема право на накнаду трошкова по основу одговора на жалбу јер у одговору на жалбу понавља чињенице које су већ биле предмет њеног излагања у поступку доношења ожалбене пресуде.

Супротно наводима из одговора на жалбу: жалба тужиље је благовремена јер је она ожалбену пресуду примила 23. јануара 2014.године а жалбу изјавила 03.02.2014. године. То значи да је жалба изјављена у отвореном року за њену употребу.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 и члана 161 став 1 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)