Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.04.2011.

Гж1 1473/10



РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1.бр.1473/10
Дана: 06.04.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, против туженог "ББ", чији је пуномоћник БА адвокат, ради поништаја одлуке реинтеграције, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Другог општинског суда у Београду П1.број 368/06 од 26.05.2009. године, у седници већа одржаној дана 06.04.2011. године, донео је

П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П1.број 368/06 од 26.05.2009. године.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Другог општинског суда у Београду П1.број 368/06 од 26.05.2009. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и поништено решење туженог и то решење дисциплинске комисије број 03-8107 и решење директора број 03-8109 оба од 26.09.2006. године и решење директора туженог којим је одлучено по приговору тужиоца број 03-8333 од 16.10.2006. године. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоца врати на рад и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми, радној способности и искуству. Ставом трећим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка плати износ од 56.500,00 динара.

Против ове пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени због битних
повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужилац је одговорио на жалбу туженог.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП, Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба туженог неоснована.

У проведеном првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни она из тачке 12 на коју се указује наводима из жалбе, јер ожалбена пресуда садржи довољне, јасне и непротивречне разлоге о свим одлучним чињеницама.

Из чињеничног утврђења у првостепеном поступку следи: да је тужиоцу, распоређеном на радно место помоћника директора у "ББ" решењем дисциплинске комисије туженог број 03-8107 од 26.09.2006. године изречена мера престанка радног односа, јер је учинио повреду радне дужности из члана 59 став 1 тачка 4-одбијен је давање податка или давање нетачних података државним органима и другим организацијама и заједницама грађана. Решењем директора туженог број 03-8109 од 26.09.2006. године тужиоцу је престао радни однос а на основу наведеног решења дисциплинске комисије. На оба решења тужилац је изјави приговор, који је одбијен као неоснован у односу на решење директора туженог број 03-8109 од 26.09.2006. године, док по приговору тужиоца на првостепено решење дисциплинске комисије туженог број 03-8107 од 26.09.2006. године није одлучивано. Наведене чињенице су и неспорне међу парничним странкама. Дисциплински поступак према тужиоцу започет је подношењем захтева за покретање дисциплинског поступка број 03-5596 од 28.03.2006. године. Дисциплински поступак је окончан доношењем другостепеног решења којим је одлучено по приговору тужиоца и то решењем број 03-8333 од 16.10.2006. године.

Имајући у виду утврђено чињенично стање и да је другостепена оспорена одлука донета на дан 16.10.2006. године, а да је дисциплински поступак против тужиоца покренут захтевом за покретање од 28.03.2006. године првостепени суд је закључио да је наступила застарелост вођења дисциплинског поступка, јер је протекао законом прописан рок од шест месеци, у смислу одредбе члана 62в Закона о радним односима у државним органима.

Одредбом члана 62в Закона о радним односима у државним органима (Службени гласник РС број 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/21, 39/2002) ставом првим прописано је да покретање и вођење дисциплинског поступка застарева у року од шест месеци од дана извршене повреде.

Супротно наводима жалбе првостепени суд је на потпуно у правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.

Наиме, првостепени суд је закључио да је у конкретном случају наступила застарелост вођења дисциплинског поступка обзиром да је другостепена оспорена одлука донета дана 16.10.2006. године, а да је поступак против тужиоца покренут захтевом за покретање 28.03.2006. године. Наиме, правилно првостепени суд цитира одредбу Закона о радним односима у државним органима и констатује да се ова одредба примењује једнако и на покретање и застарелост за покретање и вођење дисциплинског поступка. Међутим, почетак тока застарелости вођења дисциплинског поступка рачуна се од дана учињене повреде радне обавезе, а у складу са одредбом члана 62в Закона о радним односима у државним органима, односно шест месеци од дана извршене повреде радне обавезе, а оцењује се према времену доношења другостепене одлуке, ако је поднет приговор против првостепене одлуке. У конкретном случају решењем директора туженог број 03-8333 од 16.10.2006. године одлучено је о приговору тужиоца изјављеног на решење број 03-8109 од 26.09.2006. године, па би се у конкретном случају рок ценио према датуму доношења ове другостепене одлуке. Доношењем првостепене одлуке окончан је првостепени дисциплински поступак, али је после њеног достављања, подношењем приговора тужиоца, отворен другостепени поступак који је окончан доношењем одлуке о приговору и то решењем директора тужене. Дакле, у конкретном случају решењем председникa дисциплинске комисије број 03-8107 од 26.09.2006. године утврђено је да је тужилац, распоређен на радно место помоћника директора у "ББ" тужилац, оглашен одговорним за повреду радне дужности из члана 59 став 1 тачка 4 Закона, док је решењем директора 03-8109 од 26.09.2006. године утврђено и да тужиоцу престаје радни однос на основу наведеног решења дисциплинске комисије. Овде је првостепени суд правилно ценио застарелост вођења дисциплинског поступка према времену доношења другостепене одлуке, али се почетак тока застарелости цени од учињене повреде, а не од подношења захтева. Тачно је да првостепени суд погрешно утврђује почетак тока застарелости, а што чини и жалба (од подношења захтева до доношења решења о дисциплинској мери 26.09.2006.године), али то није од утицаја јер је од учињене последње повреде радне обавезе (период јануар, фебруар и март 2006.године) па до датума доношења другостепене одлуке (16.10.2006.године) протекао законом прописан рок од шест месеци. Дакле, неспорно је да је у конкретном случају наступила застарелост вођења дисциплинског поступка, како то правилно закључује и првостепени суд, али у односу на датум учињене повреде радне обавезе.

Зато су неосновани наводи жалбе да застарелост вођења дисциплинског поступка није наступила и да се почетак тока застарелости утврђује подношењем захтева за покретање поступка и цени у односу на датум доношења решења о дисциплинској мери. Све ово тим пре што је тужени одлучио о поднетом приговору.

Из наведених разлога без утицаја су и наводи из жалбе који указују на неблаговременост поднете тужбе, јер тужени о томе није приложио доказе у току првостепеног поступка. Зато прилагање истог уз жалбу представља нови доказ при чему тужени није учинио вероватним да га без своје кривице није могао изнети у првостепеном поступку.

Како је ожалбена пресуда потврђена у делу за поништај то је иста потврђена и за реинтеграцију, као последицу поништаја оспорених решења.

Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 375 ЗПП одбио жалбу туженог као неосновану и потврдио првостепену пресуду, потврђујући и одлуку о трошковима парничног поступка, садржану у ставу трећем изреке ожалбене пресуде, која је донета применом одредби члана 149 и 150 ЗПП.


Председник већа-судија
Боривоје Живковић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)