Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.09.2017.

Гж1 1555/17

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1555/17
Дана 15.9.2017. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зорице Смирчић, председника већа, Персиде Јовановић и Невенке Калуђеровић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "ББ", чији је пуномoћник АБ1, адвокат, ради исплате разлике увећане зараде, одлучујући о жалбама тужиоца и туженог изјављеним против пресуде Основног суда у Лазаревцу П1.бр.3359/2013 од 30.01.2017.године, у седници већа одржаној дана 15.9.2017.године, донео је


П Р Е С У Д У

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Лазаревцу П1.бр.3359/2013 од 30.01.2017. године, у делу става првог изреке у ком је обавезан тужени да тужиоцу на име мање исплаћене увећане зараде исплати и то износ од 1.090,55 динара са законском затезном каматом почев од 14.8.2013.године до исплате; износ од 833,11 динара са законском затезном каматом почев од 13.9.2013.године до исплате и износ од 404,26 динара са законском затезном каматом почев од 16.10.2013.године до исплате и на назначене износе уплати за тужиоца доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање Фонду за ПИО и у ставу другом изреке и у овом делу предмет се ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Лазаревцу П1.бр.3359/2013 од 30.01.2017.године у осталом делу става првог изреке.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Основног суда у Лазаревцу П1.бр.3359/2013 од 30.01.2017.године ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезан тужени да тужиљи на име мање исплаћене увећане зараде исплати новчане износе по месецима са законском затезном каматом и датумом каматног почетка као у њеном садржају и на досуђене новчане износе уплати за тужиоца доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање Фонду ПИО, а ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 44.050,00 динара са законском затезном каматом почев од дана извршности решења до коначне исплате.

Против наведене пресуде парничне странке су благовремено изјавиле жалбе и то тужени побијајући је у целости из свих законом прописаних разлога, а тужилац побијајући из свих разлога решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке наведене пресуде.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр. 72/11... 55/14), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба туженог делимично основана, а жалба тужиоца основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде, у потврђујућем делу, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка на које се указује жалбом туженог.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужилац је у радном односу код туженог, а у утуженом периоду послодавац јој је вршио исплату увећане зараде по основу минулог рада по основици у коју није урачуната вредност накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у износима од по 15,185 динара по радном сату, која вредност улази у цену радног сата од 96,00 динара. Износи досуђени ставом првим изреке ожалбене пресуде представљају позитивну разлику између увећане зараде исплаћене тужиоцу по основу минулог рада и увећане зараде по истом основу обрачунате по цени радног сата у коју је урачуната и вредност од 30,37 динара на име накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. Висину досуђеног потраживања првостепени суд је утврдио на основу резултата вештачења извршеног од стране вештака економско – финансијске струке на који парничне странке нису имале примедби.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је  с позивом на правила из члана 41, 45 и 69 Колективног уговора код туженог, те правилима из члана 105, 107 и 108 Закона о раду као основан усвојио постављени тужбени захтев.

Доносећи ожалбену пресуду, у потврђујућем делу, првостепени суд је на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, а за своју одлуку дао разлоге које у битном прихвата и овај суд.

Запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом или уговором о раду. Зарада за обављени рад и време проведено на раду, према правилима из члана 106 Закона о раду (“Службени гласник РС” бр.24/05, 61/05, 54/09) састоји се од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде.

Новелама члана 108 став 1 назначеног Закона о раду објављеном у “Службеном гласнику РС” бр.61/05) одређено је да запослени има право на увећану зараду у висини утврђене општим актом и уговором о раду, између осталог и за рад ноћу и по основу времена проведеног на раду и одређени најнижи проценти по којима послодавац може вршити исплату увећане зараде по овим основима. Одредбом члана 108 став 3 истог закона прописано је да општим актом и уговором о раду могу да се утврде и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду, а правилима из члана 108 став 4 истог закона одређено је да основицу за обрачун увећане зараде чини основна зарада утврђена у складу са законом, општим актом и уговором о раду.

На основу овлашћења из члана 108 закона, одредбом члана 58 Колективног уговора код туженог заведеним под бројем 1048 дана 31.01.2007. године утврђено је право запосленог на увећану зараду, између осталог, за рад ноћу за 26% и по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада оствареног у радном односу за 0,5%.

Под зарадом у смислу правила из члана 105 став 3 истог закона, сматрају се, између осталог, и трошкови за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора из члана 118 тачка 5 и 6 истог закона.

Према правилима из члана 107 став 3 закона општим актом утврђују се елементи за обрачун и исплату основне зараде.

Сагласно наведеним правилима одредбом члана 41 назначеног колективног уговора код туженог, одређено је да се основна зарада обрачунава на основу коефицијента за одређене послове, вредности радног сата за најједноставнији рад и времена проведеног на раду (број остварених часова рада у току месеца), а одредбом члана 45 истог акта одређено је да вредност радног часа за најједноставнији рад, као елемент за обрачун основне зараде запослених, износи 96,00 динара и да је у цену рада од 96,00 динара укључен и регрес и топли оброк у вредности од по 15,185 динара по радном сату запосленог на име регреса и 15,185 по радном сату запосленог на име топлог оброка. Одредбом члана 69 истог колективног уговора одређено је да су топли оброк и регрес укључени у вредност радног сата у износу од 30,37 динара по радном часу по запосленом, с тим што је регрес половина износа од 30,37 динара, а топли оброк друга половина тог износа. Назначена норма није измењена Анексом број 5 колективног уговора од 11.05.2011. године.

Општим актом и уговором о раду, према правилима из члана 8 Закона о раду могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено.

У конкретном случају, општим актом који је био на снази у утуженом периоду до јула 2013. године запосленом су дата већа права од права утврђених законом, јер је одређено да трошкови накнаде исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора улазе у вредност радног часа за најједноставнији рад, као елемента за обрачун основне зараде запослених, па је послодавац дужан да запосленом и по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада остварену у радном односу, исплати увећану зараду по основици коју чини основна зарада утврђена општим актом, а у коју су урачунати и трошкови на име регреса и накнаде за исхрану у току рада. У датој ситуацији тужени је без правног основа тужиоцу за назначени период до јуна 2013.године обрачунавао и исплаћивао умањену зараду по основу минулог рада, тако што је вредност радног часа умањивао за вредност регреса и накнаде за исхрану у току рада, како је то правилно закључио првостепени суд.

Из изложених разлога, неосновано се у овом делу ожалбена пресуда побија због погрешне примене материјалног права понављањем навода да назначени трошкови не улазе у основну зараду, као основицу за исплату увећане зараде по назначеним основима.

Потврђена је и одлука у погледу споредног тражења затезне камате на износе главног дуга доспелог пре 22.07.2013. године, јер је донета правилном применом правила из члана 277 и 324 став 1 Закона о облигационим односима у вези правила из члана 105 став 3 и члана 110 Закона о раду.

У потврђујућем делу одлуке о главном дугу, потврђена је и одлука у погледу тужбеног захтева за уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање запослених, јер је донета правилном применом правила из члана 2 и 3 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање.

Доносећи одлуку у погледу тужбеног захтева за исплату увећане зараде за период јул, август и септембар 2013. године, првостепени суд је, међутим, погрешно применио материјално право.

Колективним уговором број 14254 од 19.07.2013. године који је објављен на огласној табли послодавца дана 19.07.2013. године, а који се у смислу одредбе члана 118 истог акта примењује од 22.07.2013. године, одређено је да се вредност радног часа као елемент за обрачун основне зараде запослених, утврђује планским документом за сваку календарску годину у споразуму послодавца и репрезентативног синдиката, као и износ за регрес и топли оброк. Назначеном нормом, као ни другим нормама колективног уговора, није одређено да се у вредност радног часа урачунава и износ за регрес и исхрану у току рада, па је за оцену основаности тужбеног захтева након ступања и примене назначеног колективног уговора, било неопходно разјаснити која вредност радног часа за најједноставнији рад је утврђена планским документом за 2013. годину, када је усвојен тај документ и по којој вредности радног часа за најједноставнији рад је запосленима за период јул, август и септембар 2013. године вршен обрачун основне зараде запосленима.

Иако је списима здружен назначени колективни уговор, првостепени суд се овим питањем није бавио, па је чињенично стање важно за доношење правилне одлуке у погледу утуженог потраживања за јул, август и септембар 2013. године, остало непотпуно утврђено, због чега је ожалбена пресуда у овом делу морала бити укинута.

С обзиром на акцесорни карактер захтева за уплату доприноса, укинута је и одлука о овом тужбеном захтеву у делу који се односи на уплату доприноса на износе увећане зараде за јул, август и септембар 2013. године.

Како зависи од коначног исхода спора и успеха странака у њему, укинута је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу другом изреке ожалбене пресуде.

У поновном поступку првостепени суд позваће странке да у законом прописаном року допуне непотпуне наводе и предоче потребне доказе, разјаснити чињенице од значаја за доношење правилне одлуке на које му је указано овом пресудом, па ће правилном применом материјалног права поново одлучити о захтевима истакнутим у парници.

Из изложених разлога, применом одредбе члана 390 и 392 став 2 ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр.72/11 ... 55/14), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа – судија
Зорица Смирчић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)