Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.03.2013.

Гж1 1639/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1639/13
Дана 13.03.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступају адвокати АБ и АБ1 против тужене Републике Србије – Министарство унутрашњих послова кога заступа Републичко јавно правобранилаштво Београд, ул. Немањина бр. 22, ради накнаде штете, вредност предмета спора 483.529,82 динара, одлучујући о изјављеној жалби тужене против пресуде Првог основног суда у Београду 20П1.бр.9585/10 од 10.12.2012. године, донео је у седници већа одржаној дана 13.03.2013. године


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 20П1.бр.9585/10 од 10.12.2012. године и предмет УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 20П1.бр.9585/10 од 10.12.2012. године у ставу један изреке усвојен је као основ прецизирани тужбени захтев тужиоца од 09.10.2012. године и обавезан тужена да тужиоцу на име неисплаћене зараде исплати припадајуће износе за период од 12.06.2008. до 14.11.2009. године са законском затезном каматом и то на сваки појединачни износ и то за период новчани износ у вредности са законском затезном каматом почев од датума до исплате као у њеном садржају, а све у року од 8 дана од дана правноснажности пресуде под претњом последица принудног извршења, ставом два изреке обавезана је тужена да износе из става један ове пресуде а у корист тужиоца плати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање Србије у року од 8 дана од дана правноснажности пресуде под претњом последица принудног извршења док је ставом три изреке обавезана тужена да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 140.760,00 динара у року од 8 дана од дана правноснажности пресуде под претњом последица принудног извршења као и законску затезну камату на наведене износе.

Против ове пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/2011) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је основана.

Према разлозима побијане пресуде првостепени суд је у току поступка утврдио да је решење туженог 01бр.118-3258/2008 од 11.06.2008. године којим је тужиоцу престао радни однос са 12.06.2008. године незаконито, да је тужени поступајући по налогу Врховног суда Србије донео решење 03/1бр.112-4578/2009 од 06.11.2009. године којим је тужиоца вратио на рад и распоредио на радно место „полицајца у одреду жандармерије“ у звању „млађег водника полиције“ и признао му сва права из радног односа од 12.06.2008. до 14.11.2009. године . Ради тога тужилац има право на накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по Закону о општем акту уговора о раду као и право на уплату назначених доприноса.

Овај закључак побијане пресуде се за сада не може прихватити јер се иста због погрешне примене материјалног права заснива на битним повредама одредаба парничног поступка а ни чињенично стање није потпуно утврђено.

Наиме, према до сада утврђеном чињеничном стању у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је решењем Министарства унутрашњих послова 01бр.118-3258/2008 од 11.06.2008. године тужиоцу престао радни однос, да је решење Врховног суда Србије У.5122/08 од 24.12.2008. године уважена тужба тужиоца и поништено решење Министарства унутрашњих послова Републике Србије, кабинета министара 01бр.118-3258/2008 од 11.06.2008. године с тим што је у образложењу овог решења наведено да је тужени орган дужан да у поновном поступку донесе ново решење у складу са одредбом члана 199 Закона о општем управном поступку у смислу члана 61 Закона о управним споровима, те да је решење Министарства унутрашњих послова Дирекције полиције 01/1бр.112-4578/2009 од 06.11.2009. године тужилац враћен на рад и распоређен са 15.11.2009. године на радно место „полицајац у трећој чети одреда жандармерије“ у Београду, утврђено под редним бројем 12.267 Правилнику о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству унутрашњих послова Ст.01стр.пов.бр.4911/2006-5 од 10.05.2006. године и Ст.01.стр.пов.бр.1532/07-29 од 11.04.2007. године са звањем „млађи водник полиције“ и тужиоцу призната сва права из радног односа у периоду од 12.06.2008. године до 14.11.2009. године у складу са Законом.

Међутим, у поступку доношења побијане пресуде учињена је битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП. Наиме, првостепени суд није водио рачуна о разлозима због којих је поништено решење Министарства унутрашњих послова Републике Србије кабинета министара 01бр.118-3258/2008 од 11.06.2008. године а на шта се основано указује наводима жалбе. Наиме, према садржају образложења пресуде Врховног суда Србије У.5122/08 од 24.12.2008. године назначено решење кабинета министара 01бр.118-3258/2008 од 11.06.2008. године је поништено јер није у смислу члана 168 став 2 Закона о полицији која су у конкретном случају има применити као „lex speciјalis“ то решење донео и потписао министар као законом овлашћено службено лице већ је решење донео и потписао државни секретар на кога министар није пренео овлашћење да доноси и потписује решење у проведеном постуку. Ради тога су по налажењу суда (Врховног суда Србије) учињене повереде правила поступка које су битно утицале на законитост решења.

  Ови разлози пресуде Врховног суда Србије У.бр.5122/08 од 24.12.2008. године указују да је решење 01бр.118-3258/2008 од 11.06.2008. године поништено из процесних разлога а на то је указала тужена страна и у одговору на тужбу позивајући се на одредбу члана 192 Закона о облигационим односима а такође и њен заступник на рочишту од 30.03.2011. године када је указао на пресуду по предмету К.54/07. У присуству ових разлога било је нужно разјаснити да ли је тужилац и сам својим понашањем допринео сопственој штети те да ли је извршио радње које представљају разлог за престанак радног односа. За случај да је тужилац извршио те радње тада би то применом правила из одредбе члана 192 Закона о облигационим односима утицало на обим накнаде штете с обзиром да су решење Министарства унутрашњих послова Дирекције полиције бр.112-4578/2009 од 06.11.2009. године тужиоцу призната сва права из радног односа од 12.06.2008. до 14.11.2009. године. У овој ситуацији тужена страна је тужиоцу признала права из радног односа . То може да подразумева и право на изгубљену зараду, што такође није разјашњено у поступку доношења побијане пресуде. Ради тога за случај да је ово решење правноснажно тужена не би могла оспоравати само право тужиоца на накнаду штете по основу изгубљене зараде и других примања (право на регрес и уплату доприноса из чл.3 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање) али би назначене околности могле да утичу на обим права на шта је указивала тужена стана у поступку доношења побијане пресуде.

Ради тога првостепени суд је био дужан да разјасни претходно назначене околности и стим у вези чињенично идентификује који је разлог био за престанак радног односа, да ли је тужилац извршио приписане му радње, да ли је на тај начин допринос у описаној штети и у ком обиму.

Пошто првостепени суд није разјаснио ове околности побијана пресуда се не може испитати ни са становишта правилне примене материјалног права па је због тога морала бити укинута.

У присуству претходних разлога као правно неприхватљиви се појављују разлози из ожалбене пресуде да тужилац ничим није допринео настанку штете као и да кривично дело за које је оглашен кривим пресудом Општинског суда у Владичином Хану К.бр.54/07 од 05.07.2007. године не представља повреду радне обавезе нити утиче на остваривање права на накнаду наведене штете јер наведено кривично дело не представља адекватан узрок штете коју је тужилац претрпео не може да конституише одговорност на страни тужиоца за предметну штету у виду изгубљене зараде. Ови наводи побијане пресуде су правно неприхватљиви и потврда присуства назначене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП којом је захваћена ожалбена пресуда-пресуда има недостатака због којих се не може прихватити а дати разлози су нејасни и неупотребљиви. Изложено што по становишту овога суда ако је решење о престанку радног односа поништено из процесних разлога тада код одговора о постојању узрока штете и сразмерно снижењу накнаде штете не може остати без значаја да ли је запослени као оштећени својим понашањем допринео и сам настанку узрока штете. Томе у прилог и то што је суд у парници везан осуђујућом кривичном пресудом у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности(подразумева се да постоји објективно субјективни идентитет између описа радње из осуђујуће кривичне пресуде са радњом која је била разлог за отказ што првостепени суд такође није разјаснио

При томе околност да је првостепени суд због рада тужиоца у предузећу „ББ“ за период потраживања извршио редукцију-снижење накнаде штете не искључује расправљање са становишта правила из члана 192 ЗОО у погледу снижења накнаде штете и са становишта доприноса тужиоца настанку штете о погледу њеног узрока. Ради тога се не може прихватити разлог из ожалбене пресуде да кривична одговорност тужиоца утврђеног у назначеној кривичној пресуди не искључује одговорност туженог као послодавца за накнаду штете у овој правној ствари. Друго је питање да ли с обзиром на присуство назначеног решења о признавању свих права за назначени период та чињеница утиче на обим штете и право или само на обим.

Укинута је и одлука садржана у ставу два изреке побијане пресуде која се односи на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање пошто одлука у том делу зависи од права тужиоца на накнаду штете и обима тог права по основу изгубљене зараде.

Укинуто је и решење о накнади трошкова парничног поступка пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку отклонити учињене битне повреде одредаба парничног поступка и употпунити чињенично стање тако што ће на основу овлашћења из одредбе члана 299 ЗПП разјаснити све претходно назначене околности с тим у вези да ли је тужилац извршио приписане му радње које су биле чињенични основ за престанак радног односа, да ли постоји идентитет између тих радњи и радњи које чине опис бића кривичног дела из пресуде Општинског суда у Владичином Хану К.бр.54/07 од 05.07.2007. године да ли је назначена осуђујућа кривична пресуда правноснажна, па када правилно и потпуно утврди чињенично стање донеће правилну и на Закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

Са изложеног а на основу одредбе члана 376 став 1 и члана 377 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучио је као у изреци овог решења.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)