Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.05.2012.

Гж1 1769/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1769/12
16.05.2012. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судијa Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог "АА", кога заступа адвокат АБ1, ради поништаја решења, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог основног суда у Београду П1 2963/11 од 07.12.2011.године, у седници већа одржаној дана 16.05.2012.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1 2963/11 од 07.12.2011.године.

ОДБИЈА СЕ захтев туженог да сe обавеже тужилац да туженом накнади трошкова поступка по жалби.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 2963/11 од 07.12.2011.године, у ставу један изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и поништено решење туженог број 1493 од 22.09.2008.године о престанку радног односа тужиоца као незаконито и обавезан тужени да тужиоца врати на рад и распореди на послове и радне задатке радног места које одговара степену стручне спреме стеченом знању и способностима тужиоца, све у року од 8 дана по пријему писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења, док је ставом два изреке обавезан тужени да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 183.750,00 динара у року од 8 дана по пријему писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права уз постављен захтев за накнаду трошкова поступка по жалби у износу од 15.000,00 динара за састав жалбе и на име таксе по одлуци суда.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде, у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС”, бр.125/04 и 111/09), а у вези одредбе члана 506 став 1 нови ЗПП (“Службени гласник РС”, бр.172/2011),Апелациони суд у Београду је, је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост

Према чињеничном стању у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужилац код туженог засновао радни однос на неодређено време на основу Уговора о раду број 1624 од 21.12.2005.године, почев од 01.01.2006.године, ради обављања послова транспортног радника у набавној служби и да је тужилац те послове обављао по основу Уговора о раду број 789 од 18.04.2006.године, Уговора о раду број 2075 од 24.09.2006.године, те Уговор о раду број 33 од 09.01.2007.године, да је са туженом закључио анекс Уговора о раду број 33 од 09.01.2007.године који је заведен под бројем 1406 од 25.08.2008.године, ради обављања послова референта средстава и опреме за личну заштиту, да се Правилником о организацији и систематизацији послова број 1492 од 22.09.2008.године у служби правних, кадровских и општих послова не постоји систематизовано радно место референта средстава и опреме за личну заштиту док је у набавној служби и даље систематизовано радно место транспортни радник за које радно место је услов други степен стручне спреме, завршена обука за управљање виљушкаром, а у оделењу експедиције и систематизовано радно место у експедицији, за које радно место је услов четврти или трећи степен стручне спреме и радно искуство до годину дана и да је овај Правилник према његовом садржају ступио на снагу даном доношења, да је за радно место транспортног радника прописано 13 извршилаца у набавној служби, а у одељењу експедиције за радно место радника у експедицији 14 извршилаца, да је решење о отказу уговора о раду .....запосленог вишком запослених код послодавца број 1493 од 14.09.2008.године тужиоцу на пословима референта средстава и опреме за личну заштиту у Сектору правних, кадровских и општих послова отказан Уговор о раду број 33 од 09.01.2007.године, због тога што су због технолошких и организационих промена престала потреба за његовим радом и тужилац је утврђен као вишак запослених код послодавца и одређено да тужиоцу престаје радни однос закључно са 24.09.2008.године, као и да тужилац није иницирао промену радног места већ да је само питао да ли може да ради неки лакши посао. Такође је утврђено да су у време доношења оспореног решења, постојала потреба за извршиоца на пословима транспортног радника за које послове тужилац испуњава све услове (потреба је постојала за два извршиоца).

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостпени суд је правилно применио материјално право дајући о свему разлоге које у битном прихвата и овај суд, као другостепени, у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 179 став 1 тачка 9 Закона о раду (“Службени гласник РС”, број 24/05...), послодавац може запосленом да откаже уговор о раду, ако за то постоји оправдани разлог који се односи на потребе послодавца и у случају ако се због технолошких и економских или организационих промена, престане потреба за обављање одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Поштујући ову правну норму у овој материјално правној ситуацији није постојао основ за отказ уговора о раду тужиоцу као вишку, јер је постојала могућност да се тужилац премести на послове транспортног радника које послове је и обављао до закључења анекса Уговора о раду број 33 од 09.01.2007.године, а који је заведен под бројем 1406 од 25.08.2008.године.

Тачна је чињеница да у новом Правилнику о организацији и систематизацији послова од 22.09.2008.године нису предвиђени послови референта средстава и опреме за личну заштиту, на које је послове тужилац био премештен назначеним Анексом, али је то правно без значаја и то  са разлога што је тужилац могао да буде премештен на послове транспортног радника као одгварајући посао. По становишту овога суда, када послодавац због престанка потребе за радом запосленог на одређеним пословима има могућност да запосленог распореди на други одговарајући посао, тада је он дужан да примени правила о измени уговорених услова рада у смислу члана 171 став 1 тачка 1 Закона о раду, а не правила која се односе на утврђивање вишка запослених.

Ради тога, правилан је закључак из ожалбене пресуде да  код туженог у време када је тужиоцу отказан уговор о раду, није престала потреба за извршиоцем у набавној служби на радном месту транспортног радника и да у тој ситуацији тужени тужиоцу није могао отказати уговор о раду, а ангажовати два радника из оделења експедиције на радно место транспортног радника, иако ти запослени нису били обучени за обављање послова на том радном месту за разлику од тужиоца.

Такође у ситуацији када је у време гравитира утврђивању тужиоца вишком, тужени тужиоцу  учинио понуду измене уговорених услова рада, ради премештаја са послова транспортног радника на послове референта средстава и опреме за личну заштиту, тада је очигледно да је тужени већ у време те понуде знао да ће тужилац бити вишак јер је непосредно после тога дошло до укидања назначених послова (анекс Уговора о раду, који је заведен под бројем 1406 је од 25.08.2008.године назначени послови референта средстава и опреме за личну заштиту укинути су Правилником о организацији и систематизацији послова од 22.09.2008.године). У тој ситуацији по схватању овога суда ради се о очигледној злоупотреби права, јер послодавац не може запосленом понудити измену уговорених услова рада премештањем на друге послове за које зна да ће непосредно после тога бити укинути. То је други разлог због кога је оспорено решење незаконито, а побијена пресуда правилна и на закону заснована.

У присуству ових разлога не може се прихватити навод жалбе да је тужени поступио у складу са законским прописима јер је донео одлуку о утврђивању вишка, одлуку о доношењу Правилника о организацији и систематизацији послова, Правилника о систематизацији радних места, анекс Правилника, анекс Уговора о раду број 1406 од 25.08.2008.године и решење број 1493 од 22.09.2008.године.

  Правилно се у жалби примећује да је предмет спора у овој парници решење о отказу уговора о раду и тужбени захтев за реституцију, али се вредновање тога решења мора извршити са становишта разлога за утврђивање вишка запослених, а они у конкретном случају нису постојали.

На основу резултата изведених доказа је утврђено да је тужилац тражио распоред на лакше послове, али то није било оправдане туженом послодавцу да тужиоца распореди на назначене послове за које је знао да ће бити непосредно после тога укинути и истовремено када су ти послови већ укинути тужиоцу учинио понуду за распоред на послове транспортног радника који су били у то време слободни.

Зато је без значаја и даљи навод жалбе да је закључење анекса којим је тужилац распоређен на радно место референта опреме и средстава за личну заштиту дошло на предлог тужиоца и с тим у вези инсистирање на исказу сведока Радослава Црногорца. Не може послодавац прихватити захтев тужиоца као запосленог за измену уговорених услова рада премештањем на одређене послове када зна да ће ти послови бити укинути и с тим у вези да за њихово обављање не постоји потреба. Не може јер се у тој ситуацији ради о томе да се премештањем запослени изложи вишку  стварањем услова за то а не да се премести ради рада на другим пословима.

Даљи наводи жалбе којим цитира побијану пресуду у делу у коме се наводи исказ АА – тужиоца сведока СС, и стим у вези  навод да се тужилац једном приликом код ње у канцеларији у коју је дошао са својим оцем распитивао да ли може да обавља неке лакше послове овде је зато безправно без значаја.

Ово и зато што је ствар запосленог да учини понуду за измену уговорних услова рада, али у ситуацији када је послодавац у сазнању да може удовољити запосленом само тако што ће му понудити послове за које је евидентно да ће бити укинути тада послодавац не може користити околност што је запослени тражио лошије послове и због тога га прогласити вишком.

За то су без значаја наводи жалбе који се односе на то да се тужилац распитивао за промену радног места.

Супротно наводима жалбе, разлози побијане пресуде су јасни и потпуни и довољни.

Тачан је навод жалбе да је тужени тужиоцу отказао уговор о раду као вишку са радног места референта опреме и средстава за личну заштиту, али то се тврди и у жалбеној пресуди.

Навод жалбе да тужиоцу није понуђено радно место транспортног радника из разлога што је он инсистирао да са тога места буде премештен правно је без значаја.

Тужилац је тражио да буде распоређен на лакше послове, али у ситуацији када је укинуто назначено радно место референта опреме и средстава за личну заштиту, тада у конкретном случају постоје слободни послови транспортног радника па је дужност послодавца овде туженог била да тужиоцу учини понуду ради обављања тих послова, а не да га излаже вишку.

У присуству предходних разлога без значаја су и даљи наводи жалбе који се односе на одредбу члана 153 Закона о раду и стим у вези одсуства обавезе туженог да донесе програм решавања вишка запослених, то исто важи у погледу преузимања прописаних мера.

Нема покриће навод жалбе да је побијана пресуда заснована на битним повредама одредаба парничног поступка, када је суд одбио да изведе доказ суочавањем сведока СС и тужиоца. Ово са разлога што се побијана пресуда заснива на правилној оцени резултата изведених доказа у смислу чл.8. ЗПП, а правно важне чињенице за одлуку у овој парничној ствари нису спорне.

Околност боловања тужиоца је правно без значаја јер она не може бити разлог због кога запослени може бити изложен вишку.

Правилна је и одлука о реституцији враћањем на рад тужиоца као запосленог на  послове и задатке који одговарају по  врсти и степену стручне спреме стеченом знању и способностима тужиоца. То је само последица незаконитог престанка радног односа.

Правилно решење су садржана у ставу два изреке побијене пресуде јер се исто заснива на  правилној примени одредбе члана 149 и 150 ЗПП.

Тужени није успео по правном леку-жалби па зато нема право на накнаду трошкова парничног поступка применом одредбе члана 149 став 1 ЗПП.

Са изложеног на основу одредбе члана 375 и члана 161 став 1 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)