Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.05.2011.

Гж1 1958/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1958/11
Дана 18.05.2011.године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА коју заступа адвокат АБ против туженог "ББ", кога заступа адвокат "ББ", ради поништаја решења одлучујући о изјављеној жалби тужене против делимичне пресуде Првог основног суда у Београду 4П1.бр.11199/10 од 23.02.2011.године донео је у седници већа одржаној дана 18.05.2011.године


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ делимична пресуда Првог основног суда у Београду 4П1.бр.11199/10 од 23.02.2011.године.


О б р а з л о ж е њ е

Делимичном пресудом Првог основног суда у Београду П1.бр.11199/10 од 23.02.2011.године усвојен је тужбени захтев тужиље па је поништено решење туженог о распоређивању тужиље на послове помоћног радника број 2578 од 30.06.2004.године у продавници робе у аа дистрибутивни центар Београд као незаконито.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битни повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужиља као запослена у радном односу на неодређено време код туженог на пословима кафе куварице у Служби за правне, кадровске и опште послове са местом рада у Београду решењем генералног директора туженог број 2578 од 30.06.2004.године распоређена на послове помоћног радника у продавници рибе у аа у Сектору унутрашња трговина дистрибутивни центар Београд од 01.07.2004.године да је тужени са тужиљом закључио и уговор о раду од истог датума број 2579 према чијем садржају је тужиља на основу указане потребе процеса и организације рада распоређена на послове помоћног радника продавнице рибе у аа у Сектору унутрашња трговина дистрибутивни центар Београд почев од 01.07.2004.године да је у спорном периоду радно време продавнице у аа било од 06,00 часова, да је тужиља имала два поласка из Београда у 5,30 и 5,45 часова, да је вожња трајала 95 минута, да је дужина пута којим се кретао аутобус Ласте била 51 километар а да је према извештају геокарте од Београда до аа аутопутем 69 километара а преко Горске 46 километара, да је Правилником о систематизацији од 07.06.2004.године смањен број извршилаца на пословима кафе куварице са три на један, а повећан број извршилаца на пословима помоћног радника у продавници на пет и да је прво донето оспорено решење а потом закључен уговор о раду под измењеним условима број 2579 од 30.06.2004.године.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 19 став 1 тачка 4 и 5 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 70/01 и 74/01 – пропис тада важећи) уговором о раду одређују се послови које запослени обавља и место рада а према његовој одредби члана 103 став 1 – 3 послодавац може понудити запосленом закључивање уговора о раду под измењеним условима.

Поштујући ову правну норму пошто се уговором о раду под измењеним условима врши распоређивање запосленог на друге послове следи да није постојао правни основ да се тужиља оспореним решењем распореди на послове помоћног радника у продавници рибе у аа Сектор унутрашња трговина дистрибутивни центар Београд почев од 01.07.2004.године. Супротно наводима жалбе туженог правилан је и закључак из ожалбене пресуде да је прво донето решење а потом закључен уговор о раду под измењеним условима те да се не ради о техничкој грешци како то жалба представља. Ово са разлога што не само да је решење под бројем 2578 а уговор о раду под измењеним условима под бројем 2579 (оба су под датумом 30.06.2004.године), већ се ни у назначеном решењу број 2578 од 30.06.2004.године уопште не спомиње уговор о раду под измењеним условима број 2579 од 30.06.2004.године. Да је решење број 2578 од 30.06.2004.године донето у извршењу овог уговора о раду под измењеним условима тада би то у његовом садржају образложења било назначено али није.

При томе по схватању овога суда погрешан је став ожалбене пресуде да је уговор о раду под измењеним условима број 2579 од 30.06.2004.године спроведбени акт решења о распоређивању, јер је он по природи ствари самосталан правни посао и једини са становишта слова закона правни основ за распоређивање запосленог. Међутим, то не утиче на другачији правни закључак у погледу правилности и законитост ожалбене пресуде јер су исправни и чињенично засновани њени разлози да је оспорено решење донето пре закљученог уговора о раду под измењеним условима како с обзиром на заводни број решења и назначеног уговора о раду под измењеним условима тако и с обзиром на чињеницу да се у оспореном решењу уопште не спомиње овај уговор о раду под измењеним условима.

Навод жалбе да је уговор о раду под измењеним условима којим је извршена промена радноправног статуса тужиље још увек на снази и да није био предмет судског спора је чињенично тачан. Међутим то не утиче на правилност и законитост побијане пресуде. Ово зато што је предмет правно заштитног захтева у овој парници назначено решење у распореду тужиље. По схватању овога суда тужиља није могла бити распоређена решењем на друге послове, већ је то могло бити учињено само уговором о раду под измењеним условима у смислу тада важеће одредбе члана 103 Закона о раду. Друго је питање што и даље постоји уговор о раду под измењеним условима као основ за распоред тужиље, али то је од значаја за одговор на питање правног основа за рад на назначеним пословима, а не за законитост побијаног решења.

У присуству претходних разлога суд није прихватио навод жалбе да су заводни бројеви на решењу и уговор о раду под измењеним условима резултат грешке и да се пермутације дешавају.

Правилно жалба примећује да се распоређивање не може вршити на основу решења али то је и разлог због чега је по схватању овога суда то решење незаконито.

Правилно жалба примећује и да се измена уговорених услова врши уговором о раду али то овде није испоштовано. Са становишта примене права решење о распореду тужиље је да би било правно вредно могло бити донето само у извршењу уговора о раду када има декларативни карактер (после доношења закона о раду решење није правни акти којим се запослени распоређује на друге послове.

Такође оспорено решење је донето и супротно члану 6 тачка 2 Општег колективног уговора имајући у виду раздаљину између Београда и аа од 51 километра.

Навод жалбе да је то растојање рачунајући од аутобуске станице до аутобуске станице овде је правно без значаја. Ова и са разлога што тужиља мора користити аутобус као превозно средство према редовном току ствари а жалба не прилаже и предлаже доказе за супротно.

Разлози ожалбене пресуде су јасни и потпуни и непротивречни супротно наводима жалбе.

Навод жалбе да су сви тужбени захтеви тужиље везани и да зато није било услова за доношење делимичне пресуде правно је без значаја јер је за доношење делимичне пресуде у смислу одредбе члана 334 став 1 ЗПП нужно да је неки од захтева сазрео за одлуку што је овде у односу на предмет тужбеног захтева о коме је првостепени суд одлучио делимичном пресудом остварено са свих изнетих разлога.

Поднети одговор на жалбу од стране тужиље суд није узео у обзир са разлога што је исти поднет неблаговремено (пуномоћник тужиље је жалбу примио 12.априла 2011.године а одговор на жалбу поднео 10.05.2011.године) применом правила из одредбе члана 366 став 1 и 3 ЗПП – неблаговремено поднети одговор на жалбу другостепени суд неће разматрати а рок за подношење одговора на жалбу је 8 дана од пријема.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)