Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.10.2014.

Гж1 1993/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1993/13
Дана 22.10.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Снежане Витошевић и Весне Мартиновић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, против туженог Дома здравља "ББ", чији је пуномоћник АБ1, дипл. правник запослен код туженог, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Основног суда у Неготину, Судска јединица у Мајданпеку II 7 П1.бр. 799/10 од 17.09.2012.године, у седници већа одржаној дана 22.10.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Неготину, Судска јединица у Мајданпеку II 7 П1.бр. 799/10 од 17.09.2012. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Неготину, Судска јединица у Мајданпеку II 7 П1.бр. 799/10 од 17.09.2012.године, ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље да се обавеже тужени да јој на име накнаде нематеријалне штете исплати, и то: за претрпљене физичке болове износ од 300.000,00 динара, за претрпљени страх износ од 150.000,00 динара и за претрпљене душевне болове због умањења животне активности износ од 400.000,00 динара; као и да јој на име накнаде материјалне штете исплати, и то: за трошкове лечења износ од 54.604,00 динара, све са припадајућом каматом од дана пресуђења до исплате. Ставом другим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом као у жалби.

Тужени је доставио одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост првостепене пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09), у вези са чланом 506 став 1 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11), Апелациони суд у Београду је оценио да жалба тужиље није основана.

У поступку доношења првостепене пресуде, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити је учињена нека друга битна повреда из наведеног члана, а која би могла бити од утицаја на законитост и правилност побијане пресуде.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужиља је у спорном периоду била у радном односу код туженог, и то у Здравственој станици у Доњем Милановцу, на радном месту спремачице. Дана 15.01.2009. године, тужиља је доживела повреду на раду, која је према Извештају о повреди на раду заведена код туженог под бр. 3/4 дана 16.01.2009. године, тако што се приликом доласка на радно место, у раним јутарњим часовима, услед поледице оклизнула на путу и пала, и при паду поломила потколеницу леве ноге. Ова повреда је у Извештају о повреди на раду оквалификована као лака телесна повреда, а иста се према оцени првостепене Лекарске комисије сматра повредом на раду у смислу Закона о пензијском и инвалидском осигурању. У вансудском поступку, тужиља је поводом овог штетног догађаја, обештећена од стране осигуравајуће организације „Делта осигурање“ у укупном износу од 41.750,00 динара, а на основу колективног осигурања код туженог по полиси бр. 1501109 од 31.12.2008. године. За време лечења, тужиља је имала трошкове у укупном износу од 54.604,00 динара, а што је утврђено из приложених рачуна, као и превозних карата. Вештачењем преко судског вештака ортопеда – трауматолога, и из допуне налаза истог, утврђено је да је тужиља критичном приликом услед оклизнућа на леду при поласку на посао, задобила тешку телесну повреду у виду прелома доњег окрајка леве лишњаче и трајно оштећење хрскавице левог скочног зглоба са ограниченим покретима у зглобу у тешком степену. Физичке болове јаког интензитета трпела је два дана, физичке болове средње интензитета у трајању од годину дана, а и сада трпи болове слабог и средњег интензитета при већим напорима и скоро свакодневно мора да узима лекове против болова. Код тужиље постоји умањење животне активности од 28% трајно, а огледа се у трајно заосталим последицама, нарочито при дужем ходању и стајању, тежим физичким напорима, ходу уз и низ степенице или по неравном терену, отежано вози бицикл, аутомобил и пољопривредне машине. Тужиља има естетску наруженост средњег степена, у виду отока и деформитета левог скочног зглоба, а због болова не може да носи обичну обућу, већ специјалне ортопедске ципеле по мери. Вештачењем преко судског вештака неуропсихијатра и из допуне налаза истог, утврђено је да је тужиља трпела секундарни страх јаког интензитета у тренутку повређивања па до указивања прве медицинске помоћи (у виду забринутости за исход повреде), затим секундарни страх средњег интензитета у току лечења и рехабилитације у трајању од месец дана, који прелази у секундарни страх слабог интензитета (због забринутости од евентуалне инвалидности) у трајању од три месеца. Дакле, страх средњег интензитета је трајао десет дана, а слабог интензитета три месеца. На психичком плану, није дошло до умањења животне активности.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да за накнаду нематеријалне и материјалне штете коју је тужиља критичном приликом претрпела на редовном путу од куће до посла, није одговоран тужени, већ Јавно предузеће надлежно за одржавање улица и путева, да не постоји узрочно-последична веза између радње послодавца (тј.пропуста) и штете коју је тужиља претрпела, због чега нема места примени правила о одговорности по основу кривице (члан 154 ЗОО) нити правила о објективној одговорности (члан 173 и 174 ЗОО), с обзиром да је до штетног догађаја и тужиљине тешке телесне повреде дошло на јавном путу који је ван контроле послодавца, а на које послове (отклањање поледице) тужени није могао да утиче, па је одлучио као у ставу првом и другом изреке побијане пресуде. Правилан је и закључак првостепеног суда да је у смислу одредби Закона о пензијском и инвалидском осигурању повреда коју запослени претрпи на путу од места становања до места рада, повреда на раду, у смислу прописа о осигурању, али не и у смислу прописа о одговорности за накнаду штете.

За своју одлуку у овом делу, првостепени суд је дао јасне и довољне разлоге, које у битном прихвата и овај суд као другостепени, у поступку њене жалбене контроле.

Ово стога, што је према одредби члана 15 Закона о јавним путевима („Службени гласник РС“ број 101/05... 93/12), управљач јавног пута дужан да обезбеди трајно, непрекидно и квалитетно одржавање и заштиту јавног пута и да обезбеди несметано и безбедно одвијање саобраћаја на њему. Управљач јавног пута одговара за штету која настане корисницима јавног пута због пропуштања благовременог обављања појединих радова на редовном одржавању јавног пута прописаних овим законом, тј. због извођења тих радова супротно прописаним техничким условима и начину њиховог извођења.

Одредбом члана 8 став 1 истог закона, прописано је да делатност управљања државним путевима, обавља Јавно предузеће које оснива Влада.

У складу са цитираним законском одредбама, а имајући у виду да је у конкретном случају, узрок настанка штете била поледица на путу (тротоару) којим се тужиља кретала на свом редовном путу од куће до посла, на коју се оклизнула, а што не би био узрок настанка штете да је пут квалитетно одржаван за несметану и безбедну употребу, то одговорност за накнаду штете тужиљи у конкретном случају сноси Јавно предузеће за путеве у Доњем Милановцу, у чији круг послова спада чишћење путева и тротоара у зимском периоду. Дакле, предметна штета је узрочно-последичној вези са неодржавањем и неблаговременим чишћењем јавног пута тј. тротоара од снега и леда, за које послове не одговора тужени, па је првостепени суд, супротно жалбеним наводима тужиље, правилно закључио да овде није остварена претпоставка узрочности, услед чега не постоји ни основ одговорност туженог да тужиљи накнади проузроковану штету.

У контексту изложеног, неосновано се жалбом тужиље указује да у конкретном случају, одговорност туженог за накнаду штете тужиљи проистиче из одредбе члана 22 Закона о пензијском и инвалидском осигурању, којом одредбом је, између осталог, прописано да се повредом на раду сматра повреда осигураника која се догоди у просторној, временској и узрочној повезаности са обављањем посла, по основу кога је осигуран. Ово зато, што се цитирана законска одредба односи на права и обавезе из пензијског и инвалидског осигурања по основу осигураног случаја, а не на одговорност за накнаду нематеријалне и материјалне штете, која је шири вид одговорности и регулисана је посебним прописима (члан 154, 155, 158, 173, 174, 185, 186 и 192 Закона о облигационим односима, у вези са чланом 164 Закона о раду). С тим у вези, тужиљи је у вансудском поступку, сагласно цитираном члану Закона о ПИО, по основу осигураног случаја, односно колективног осигурања код туженог, услед повреде коју је претрпела дана 15.01.2009. године, правилно исплаћен износ од 41.750,00 динара.

Треба разликовати права по основу социјалног осигурања према чијем садржају, повреда на путу до посла, и обрнуто, сматра се повредом на раду. Међутим, овде се о тим повредама не ради, супротно, реч је о правилима о грађанско-правној одговорности за штету. Да би се њиховом применом успоставила одговорност штетника, овде послодавца, потребно је да постоји узрочно-последична веза из члана 154 ЗОО. Овде те везе нема, јер у надлежности послодавца није да контролише јавни пут који запослена, овде тужиља, користи да би дошла до посла.

Код изложеног, без утицаја је жалбени навод тужиље, да се првостепени суд при доношењу побијане пресуде, не позива на конкретну одредбу закона на основу које је одбио тужбени захтев тужиље, јер из образложења побијане пресуде на несумњив начин произлази да се првостепени суд, за овакву своју одлуку, правилно позвао на одредбе члана 154, 173 и 174 ЗОО, а такође је, супротно наводима жалбе, дао и јасне и довољне разлоге због чега у конкретном случају нема места примени одредби Закона о пензијском и инвалидском осигурању, као и ко би евентуално био одговоран да тужиљи накнади штету коју је критичног дана (15.01.2009.године) претрпела услед оклизнућа на леду на јавном путу док је долазила на посао, тј. ко би у конкретном случају био евентуално пасивно легитимисан да јој накнади проузроковану штету.

Ради тога, не стоји навод жалбе да је при доношењу првостепене пресуде, првостепени суд применио измењену одредбу члана 35 став 5 Закона о здравственом осигурању („Службени гласник РС бр.57/11 од 01.08.2011.године), којом је прописано да се „Под повредом на раду у смислу става 4 овог члана не подразумевају професионална обољења, као и повреде при доласку тј. повратку са посла“, да се штетни догађај десио 15.01.2009.године, дакле пре новела закона, због чега није могућа ретроактивна примена измена и допуна наведеног закона.

Истицање у жалби да је назначена измена и допуна члана 35 став 5 Закона о здравственом осигурању, била у колизији са Законом о пензијском и инвалидском осигурању, да је зато судска пракса била нејединствена, све док Уставни суд РС својом Одлуком бр.ИУз-314/11 није утврдио да одредба члана 35 став 5 Закона о здравственом осигурању није у сагласности са уставом и потврђеним међународним уговором, је без утицаја на доношење другачије одлуке у овој правној ствари. Ово зато, што се назначена Одлука Уставног суда односи на права из социјалног осигурања осигураних лица, а не на накнаду проузроковане штете која је регулисана по општим правилима о одговорности за штету садржаним у Закону о облигационим односима.

При доношењу одлуке, цењени су и сви остали наводи жалбе тужиље, али је овај суд мишљења да ни они нису од утицаја на доношење другачије одлуке у овој парници.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу другом изреке побијане пресуде, јер је донета правилном применом одредбе члана 149 став 2 и 159 ЗПП, а имајући у виду да тужиља није успела у овом спору, а тужени до закључења главне расправе није поставио опредељени захтев за накнаду трошкова парничног поступка.

На основу изложеног, применом одредби члана 375 ЗПП, у вези са чланом 506 став 1 ЗПП („Службени гласник РС бр.72/11), одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка оверава
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)