Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.07.2014.

Гж1 1994/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1994/2014
Дана 09.07.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА кога заступа адвокат АБ против туженог "АА" у реструктуирању кога заступа БА адвокат ради поништаја решења и накнаде штете одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог основног суда у Београду 8 П1. 7585/10 од 17.03.2014. године донео је у седници већа одржаној дана 09.07.2014. године


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 8 П1.бр. 7585/10 д 17.03.2014. године у ставу један њене изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 8 П1.бр. 7585/10 од 17.03.2014. године у ставу један изреке поништено је решење туженог о отказу Уговора о раду бр. 333-1 од 11.12.2009. године којим је престао радни однос тужиоцу дана 15.12.2009. године као незаконито, док је ставом два изреке прекинут поступак у овој правној ствари у делу за имовински део.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један њене изреке тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у ожалбеном делу њене изреке у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09), у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/2011 и 55/2014) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде у побијаном делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка на које жалба неосновано указује.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужилац био у радном односу код туженог на пословима комерцијалног директора, да је тужиоцу достављено упозорење бр. 283 од 30.0.2009. године којим је тужилац упозорен о постојању разлога за отказ Уговора о раду и његовог анекса због неостваривања предвиђених резултата рада односно непоседовања знања за обављање послова комерцијалног директора, да је тужилац доставио одговор на упозорење бр. 283, да је решењем генералног директора туженог бр. 333 – 1 од 15.02.2009. године тужиоцу престао радни однос због неостваривања предвиђених резултата „без кривице запосленог“ и отказан Уговор о раду бр. 7 од 11.01.2006. године и анекси I,II,III, IV, V, VI, VII, VIII и IX а да је у образложењу овог решења наведено да запосленом није било омогућено да се едукује због велике кризе и блокаде рада просвете и да тужилац не познаје нове технологе и нема потребна знања у раду односно не користи напредне функције Microsoft office програма а посебно Outnooki navicion -a да тужени није решењем образовао комисију која би била дужна да прати рад тужиоца најмање три месеца нити дао оцену рада тужиоца у писаном облику.

На овакво правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Према одредби члана 179 став 1 тачка 1 Закона о раду („Сл.гласник РС“ бр.24/05....)послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог и његово понашање и у случају ако запослени не остварује резултате рада односно нема потребна знања и способности за обављање послова на којима ради. Даље је у поглављу 2 Препоруке 166, Препоруке о престанку радног односа на иницијативу послодавца по тачком 8 потписано да радни однос радника неће престати због незадовољавајућег вршења посла сем ако послодавац не да раднику одговарајуће инструкције и писмено упозорење а радник и даље обавља своје дужности на незадовољавајући начин по истеку одређеног рока предвиђеног за побољшање.

Поштујући ове правне норме означено решење бр. 333 – 1 од 11.02.2009. године је с обзиром на његов садржај само по себи потврда његове незаконитости. Ово са разлога што се у његовом диспозитиву наводи да тужиоцу престаје радни однос 15.12.2009. године због неостваривања предвиђених резултата рада без кривице запосленог а у образложењу наводи: да „запосленом није било омогућено да се едукује због велике кризе и блокаде рада“ туженог. Дакле сам послодавац овде тужени није омогућио запосленом „да се едукује“ а то значи и да му није дао одговарајуће инструкције и писано упозорење у значењу упутства за рад и одредио му у његовом садржају рок предвиђен за побољшање. Ради тога правилно закључује првостепени суд да је оспорено решење незаконито супротно наводима жалбе туженог.

Ово и са разлога што је за образовање овог отказног разлога нужно да на страни запосленог постоји кривица због неостваривања резултата рада, одговарајућих знања и способности за обављање поверених послова а овде тај разлог није остварен. То правилно закључује и првостепени суд супротно наводима жалбе када наводи да је неостваривања очекиваних резултата рада захтевало оцену рада тужиоца кроз утврђивање критеријума и мерила мерених радним учинком на основу норматива и стандарда и да је то у овом случају изостало а такође и да није испоштована процедура прописана одредбом члана 88 Појединачног колективног уговора бр. 109 – 1399 од 15.05.2002. године. То се односи на обавезу образоване комисије која је дужна да прати рад тужиоца најмање три месеца и да да његову оцену у писменом облику. Овде комисија није образована нити је тај орган дао оцену резултата рада нити пратио његов рад нити му дала инструкције.

У присуству претходних разлога нема правно покриће навод жалбе да је суд погрешно перципирао отказни разлог и погрешно утврдио чињенично стање и с тим у вези позивање на одредбу члана 179 став 1 тачка 1 Закона о раду и тврдња да тужилац није познавао рад на рачунару односно рад на програмима чије је познавање неопходно ради обављања послова.

Ова тврдња жалбе је правно без значаја јер је у тој ситуацији тужени послодавац био дужан да да инструкције одреди рок праћења рада тужиоца и зависно од резултата проверавања изведе закључак на околност постојања односно непостојања назначеног отказног разлога што је овде изостало.

Када жалба поставља питање зашто је послодавац морао да „комисијски“ утврђује просту чињеницу да запослени нема довољно знања за обављање одређеног посла занемарује разлог образовања те комисије и да је у складу са назначеном Препоруком био дужан да прати резултате рада запосленог у року предвиђеном за проверавање и да му даје потребне инструкције.

Зато је без значаја позивање жалбе на исказ тужиоца да је он изјавио да је током 2009. године дошло до приватизације туженог и да је он био вољан да уз исплату отпремнине оде из предузећа. Ово са разлога што то није материјализовано утврђивањем тужиоца као вишка запосленог или закљученим споразумом којим би били уређени његови односи са послодавцем.

Код изложеног нема основа за тврдњу жалбе да чињенице које су међу странкама неспорне суд тумачи на крајње погрешан начин и да поништава назначено решење из разлога што тужени није комисијски утврдио да тужилац нема потребна знања у ситуацији када је то неспорно.

Позивање жалбе на околност да је назначени Колективни уговор из 2002. године да је донет на основу Закона о раду из 2001. године и одредбе члана 69 Посебног колективног уговора за графичко издавачку информативну делатност слике и кинематографију („Службени гласник РС“ бр. 57/97) који колективни уговор је био на правној снази до 23.09.2005. године такође је без значаја. Ово са разлога што је колективни уговор туженог имао правно дејство и што би и у одсуству исти би био резултат с обзиром на садржај назначеног решења и Препоруку бр. 166, која је саставни део Конвенције о престанку радног односа. Поред тога доношењем Закона о раду нису престале да важе одредбе колективног уговора код послодавца јер нису били у супротности са овим законом - члан 284 став 1 ЗОР. Супротно према ставу два ове норме само су одредбе општег посебног колективног уговора који су закључени пре 21.12.2001. године престали истеком рока од шест месеци од дана ступања на снагу овог закона.

У присуству свих претходно изложених разлога без значаја је инсистирање жалбе на томе :
-да је тужилац добио отказ из разлога предвиђеног чланом 179 став 1 тачка 1 ЗОР;
-да је отказу претходило упозорење у складу са Законом о раду;
-да је тужилац прихватио и сагласио се са наводима из упозорења;
-да му наведени основ за отказ није сметао да користи право из члана 67 став 1 тачка 1 и 2 Закона о саопштавању и осигурању за случајеве запослености.

Ово и са разлога што упозорење о коме говори жалба нема карактер упозорења у значењу назначене норме Препоруке јер је сврха тога упозорења инструкција а не омогућавање права на делотворну одбрану. Тужиоцу је достављено упозорење као облик остваривања права на одбрану али није упозорење у смислу инструкција за побољшање рада и одређен рок проверавања.

Тужилац се није сагласио са решењем којим му је отказан Уговор о раду и престао радни однос па су зато наводи жалбе туженог неосновани.

Овде се не ради о селективном остваривању права запослених. Пресуда Првог основног суда у Београду 12 П1. 1596/11 од 24.01.2013. године односи се на различиту правну ситуацију када је решење генералног директора стављено ван снаге решење о престанку радног односа па се овде не може успешно користити.

Са изложеног на основу одредбе члана 375 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић , с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)