Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.06.2011.

Гж1 2111/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2111/11
Дана 01.06.2011.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужилаца АА, АА1 чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ против туженог "ББ", кога заступа БА ради накнаде штете одлучујући о изјављеној жалби тужилаца против пресуде Основног суда у Зајечару 18 П1.бр.323/10 од 19.01.2011.године донео је у седници већа одржаној дана 01.06.2011.године


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Зајечару 18 П1.323/10 од 19.01.2011.године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Зајечару 18 П1.бр.323/10 од 19.01.2011.године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА1 да се тужени обавеже да овом тужиоцу исплати разлику зараде за послове које је обављао у периоду од 01.08.2008.године до 12.09.2009.године радног места шефа саобраћајне оперативе и послова КВ аутомехничара у укупном износу од 50.366,00 динара са законском затезном каматом на новчане износе у вредности и од датума до исплате као у његовом садржају и то у року од 8 дана под претњом принудног извршења, као неоснован, ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА да се тужени обавеже да овом тужиоцу исплати разлику зараде између послова возача аутобуса и послова гумарског радника а затим послова гумарског радника и послова кондуктера у износу од 8.668,96 динара са законском затезном каматом на новчане износе у вредности од датума до исплате и то у року од 8 дана под претњом принудног извршења, као неоснован, док је ставом три изреке одлучено да свака странка сноси своје трошкове.

Против ове пресуде тужиоци су благовремено изјавили жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба тужилаца је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да су тужиоци као запослени у радном односу код туженог закључили и то: тужилац АА1 као запослени и тужени као послодавац уговор о раду (Анекс број 1) под бројем 2635 од 05.06.2003.године ради обављања послова аутомеханичара КВ групе и са основном зарадом по коефицијенту од 1,80,Уговор о раду (Анекс број 2) ради обављања послова линијског контролора који је заведен под бројем 6128 од 25.09.2006.године и са истим коефицијентом за обрачун основне плате, Анекс Уговора о раду (број 4) који је заведен под бројем 3353 од 19.07.2007.године ради извршавања послова шефа саобраћајне оперативе и са коефицијентом за обрачун од 2,65 и уговор о раду (Анекс број 5) који је заведен под бројем 4436 од 17.10.2007.године а ради извршавања послова аутомеханичара КВ треће групе са коефицијентом основне зараде од 2, да је овај тужилац за период од 01.08.2008.године до 01.09.2009.године обављао послове КВ аутомеханичара према према чијој вредности му је и извршен обрачун и исплата зараде за овај период, да вредност разлике зараде за период од 01.08.2008.године до 12.09.2009.године између послова аутомеханичара по коефицијенту 2 обрачунате основне зараде и послова шефа саобраћајне оперативе по коефицијенту 3 износи за цео период 50.366,00 динара односно да позитивна разлика зараде између ове две групе послова за назначени период од 01.08.2008.године до 12.09.2009.године исказано по месецима представља новчане вредности са датума доспелости као у ставу један изреке побијане пресуде, да је тужилац АА по Уговору о раду број 2710 од 12.06.2007.године био распоређен на послове возача аутобуса са коефицијентом 2,20 и са обрачуном зараде по овом уговору од маја 2007.године, да је овом тужиоцу по Уговору о раду број 4434 од 17.10.2007.године за исте послове одређен коефицијент 1,60, а за период од 17.10.2007.године до 06.12.2007.године, да је овај тужилац закључио уговор о раду број 5288 од 07.12.2007.године са распоредом на послове кондуктера и са коефицијентом 1,75 до 10.03.2008.године када је овај тужилац поново распоређен на послове возача аутобуса по коефицијенту 1118 од 10.03.2008.године да разлика зараде између зараде која је овом тужиоцу обрачуната по закљученим уговорима о раду и по коефицијенту зараде према коме овај тужилац тражи обрачун све за период од 17.10. до 31.10.2007.године и за период новембар и децембар 2008.године, јануар и фебруар 2009.године односно исказано по месецима и са датумима доспелости као у ставу два изреке побијане пресуде.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 104 став 1 Закона о раду(„Службени гласник РС“ број 24/05...) запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду, а према одредби члана 105 став 1 овог закона зарада из члана 104 став 1 овог закона састоји се од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и слично) и друга примања по основу радног односа у складу са општим актом и уговором о раду.

Поштујући ове правне норме тужени послодавац је тужиоцима обрачунао и исплатио зараду према коефицијенту утврђеном за послове које су стварно обављали и које су уговорили то како врсту послова тако и коефицијент за обрачун зараде. Ради тога тужиоци немају основ за потраживање зараде обрачунате по коефицијенту за послове које су обављали пре премештања на назначене послове на основу уговора о раду и према којим пословима им је обрачуната и исплаћена зарада.

Обрачуном и исплатом зараде према коефицијенту из уговора о раду тужени послодавац је у целости према тужиоцима испунио облигацију из овог основа применом правила из одредбе члана 295 ЗОО.

Зато је њихово потраживање у целости неосновано.

Супротно наводима жалбе у датој правној ситуацији тужени послодавац није требало да донесе решење о заради. Томе у прилог и одредба члана 33 став 1 тачка 4 и 10 овог Закона о раду према којој норми уговор о раду садржи поред осталог врсту и опис послова које запослени треба да обавља и новчани износ основне зараде те елементе за утврђивање радног учинка накнаде зараде увећање зараде и других примања запослених. Зато су без значаја наводи жалбе да је тужени послодавац требао да донесе решење о распоређивању односно заради запослених.

Нема покриће навод жалбе да побијана пресуда нема разлоге за негативну одлуку по тужбеном захтеву тужилаца.

Супротно овим наводима жалбе првостепени суд је пошао од правила из одредбе члана 171 Закона о раду и с тим у вези утврдио да је тужени послодавац запослене распоредио на назначене послове и одредио им коефицијенте за обрачун основне зараде и према тим коефицијентима обрачуна и исплатио зараду.

Тужиоци су могли да оспоравају назначене уговоре о раду и то како са становишта премештаја на назначене послове тако и погледу утврђеног коефицијента за обрачун зараде. Међутим, то тужиоцу нису учинили а могли су на основу овлашћења из одредбе става 4 члана 172 овог закона. Ради тога уговорено обавезује па правилно првостепени суд указује да уколико тужиоци нису били задовољни распоређивањем на назначене послове могли су да траже поништај назначених Анекса уговора о раду, али они то нису учинили.

Зато нема ни основа за накнаду штете применом правила из одредбе члана 172 став 1 у вези члана 154 став 1 ЗОО.

Нема чињенично правног основа навод жалбе да су тужиоци незаконито распоређени (премештени) јер је неспорно да су назначени уговори о раду у правном саобраћају и да тужиоци нису тражили њихов поништај односно утврђење њихове ништавости. Ово и зато што нема разлога који би указивали на ништавост тих правних послова са становишта одредбе члана 103 ЗОО. Тужилац АА1 јесте по његовим наводима имао синдикалну функцију али се је он сагласио са назначеним правним послом.

Навод жалбе да је тужилац АА био примљен на радно место возача да би потом био распоређен као гумар, па као кондуктер и поново враћен на радно место возача, да су сва та распоређивања била у периоду од 17.10.2007.године до 10.03.2008.године овде остаје без значаја са целине правно изнетих разлога.

Даљи навод жалбе да је тужилац АА1 у времену од 05.062003.године до краја 2008.године био распоређен на шест радних места због измене услова рада, у ком периоду је због таквог незаконитог распоређивања имао и мању зараду у вредности утврђеној налазом вештака такође остаје без значаја. Ово с обзиром на у поступку утврђену неоспорну чињеницу да тужиоци нису тражили ни ништавост ни утврђење поништаја назначених уговора о раду – Анекса.

Правилно је вреднована и чињеница да је тужилац АА1 обављао функцију потпредседника а потом председника синдиката независности у времену од 20.08.2004.године до 12.09.2007.године. Та околност је могла бити разлог за контролу назначеног уговора о раду али овај тужилац то није учинио, па у поступку за наплату потраживања по основу мање исплаћене зараде не може успешно истицати ту околност. Пошто тужилац АА1 није оспоравао назначени уговор сагласио се је са његовим правним дејством.

Правилна је и одлука о накнади трошкова парничног поступка садржана у ставу три изреке побијане пресуде јер се иста заснива на правилној примени одредбе члана 149 ЗПП.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)