Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.01.2014.

Гж1 2195/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2195/13
Дана 10.01.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бисерке Живановић, председника већа, Радомира Кокотовића и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог предузећа "АА", ради утврђења и исплате, вредност предмета спора 737.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог, изјaвљеној против пресуде Првог основног суда у Београду П1 бр.13358/10 од 26.10.2012. године, у седници већа одржаној дана 10.01.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1 бр.13358/10 од 26.10.2012. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 бр.13358/10 од 26.10.2012. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев, па је утврђено да је решење туженог бр.323/К од 10.12.2008. године, у тачки 2 изреке решења ништаво. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиљи на име неисплаћене отпремнине исплати износ од 6470 евра нето, у динарској противвредности према средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, са домицилном каматом коју на штедне улоге по виђењу исплаћује пословна банка у месту плаћања у динарској противвредности, почев од 10.12.2008. године, па до исплате. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 156.670,00 динара.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом као у жалби.

Тужиља је поднела одговор на жалбу.

Испитујући правилност ожалбене пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.125/04, 111/09), који се примењује у смислу одредбе члана 506 став 1 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11), Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба туженог неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, па ни повреде на које се указује у жалби.

Према чињеничном стању, утврђеном у поступку пред првостeпеним судом, тужиља је била у радном односу код туженог на неодређено време почев од 20.12.1971. године и решењем тужене бр.323/К од 10.12.2008. године, отказан јој је уговор о раду због технолошких и економских промена. Тачком 2 диспозитива решења наведено је да је тужиљи исплаћена отпремнина у висини утврђеној чланом 152 став 1 алинеја 2 Колективног уговора бр.306 од 21.01.2008. године. Из дописа туженог од 07.12.2007. године, утврђено је да је у истом допису наведено покретање иницијативе за решавање технолошких вишкова у предузећу уз исплату отпремнине добровољно пријављеним радницима у износу од 300 евра нето, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате за сваку навршену годину у радном односу. Тужиља је попунила образац изјаве 15.12.2007. године, из које произилази да је тужиља прихватила да јој радни однос у предузећу туженог престане отказом због проглашења за технолошки вишак, најкасније у року од 90 дана од дана потписивања изјаве. Тачком 2 наведене изјаве предвиђена је исплата отпремнине за сваку навршену годину у радном односу у висини од 300 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Даље је утврђено да се тужиља не налази на списку запослених код туженог бр.151/13 од 21.03.2008. године, који су се добровољно пријавили за Програм решавања технолошких вишкова. Из исказа тужиље саслушане у својству парничне странке утврђено је да је тужиља током 2007. године, преко дописа туженог сазнала да је тужени позвао запослене да се добровољно пријаве за решавање технолошких вишкова и престанак радног односа уз исплату отпремнине у износу од 300 евра по години стажа. Такође, тужиља је истакла да је од кадровске службе туженог често добијала позиве и сугестије да би требало да оде из предузећа, пошто јој је било време за пензију, након чега је она одлучила да прихвати поменути позив након искоришћеног старог годишњег одмора. Међутим, по повратку на рад, тужиљу је у децембру 2008. године чекало решење о отказу, по коме јој је исплаћен износ од 375.000,00 динара на име отпремнине, а иначе је код туженог имала остварених 37 година и 10 дана радног стажа. Тужиља је у овој правној ствари потраживала исплату девизног износа по основу неисплаћене отпремнине која би јој припадала да је тужени применио одредбу члана 152 алинеја 1 Колективног уговора, уместо алинеје 2 исте одредбе.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостeпени суд применио материјално право када је усвојио тужбени захтев, дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд.

Ово стога што из утврђеног чињеничног стања произилази да је тужиља по позиву туженог поднела пријаву за добровољни престанак радног односа дана 17.12.2007. године, дакле, изјавила је да жели да јој престане радни однос као технолошком вишку уз исплату отпремнине у износу од 300 евра по години стажа. Међутим, тужени тужиљи није исплатио отпремнину у износу од 300 евра по години стажа, иако је тужиљи донето решење о престанку радног односа као технолошком вишку, већ је применио одредбу члана 152 алинеја 2 Колективног уговора, односно исплатио јој је отпремнину која, према наведеном Колективном уговору, не може бити нижа од 1/3 зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу, а зарадом се сматра просечна месечна зарада запосленог исплаћена за последња три месеца која претходе месеце у којем се исплаћује отпремнина, уколико послодавац утврди да је за радом запосленог престала потреба, сходно члану 123 став 1 тачка 9 овог Колективног уговора.

По налажењу овог суда, правилно је првостeпени суд закључио да тужени у односу на тужиљу није примењивао било какве критеријуме, већ се ради о другачијој ситуацији, односно о томе да је тужиља као запослена потписала изјаву да пристаје да јој добровољно престане радни однос као технолошком вишку, управо стимулисана тиме да ће за сваку остварену годину стажа добити 300 евра на име отпремнине.

С тим у вези чињенично су неутемељене тврдње туженог да је, наводно, утврдио да постоји потреба за радом тужиље и да због тога тужиља није ни стављена на списак запослених којима је престао радни однос по основу добровољног одласка уз исплату отпремнине, имајући у виду да тужени није доказао да су после 20.12.2007. године, како у жалби тврди, настале промењене околности, те да суд није овлашћен да утврђује потребе послодавца.

По налажењу овог суда првостeпени суд, супротно наводима жалбе, ожалбеном пресудом није ни утврђивао потребе послодавца, већ је само на основу потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања извео правилан закључак да је решење туженог бр.323/К од 10.12.2008. године, у тачки 2 његове изреке ништаво, дакле, у делу који се односи на исплату отпремнине.

Такође, неосновани су жалбени наводи којима се указује да суд није утврдио колики је износ отпремнине коју је тужени обавезан да исплати тужиљи, те да износ отпремнине мора бити одређен или у укупној висини или позивањем на члан Колективног уговора, којим се дефинише износ припадајуће отпремнине.

Ово стога што је првостeпени суд утврдио да је тужиља имала пуних 37 година радног стажа у туженом предузећу, а како се ради о отпремнини од 300 евра по навршеној години радног стажа, тужиљи би управо према одредби члана 152 алинеја 1 Колективног уговора туженог, припадао износ од 11.100,00 евра у динарској противвредности, а како је несумњиво утврђено да је тужени тужиљи исплатио 375.000,00 динара на име отпремнине, то је правилно првостeпени суд закључио да је тужени као послодавац остао дужан тужиљи да исплати разлику од 6470 евра у динарској противвредности, коју тужени, између осталог, током поступка није ни оспорио у смислу рачунске тачности.

Такође, неосновани су и жалбени наводи којима тужени истиче да је првостeпени суд неосновано занемарио став 5 обавештења туженог од 07.12.2007. године, у коме децидирано стоји: „Напомињемо да ће се отпремнина одобравати у складу са потребама процеса и организације рада сваке организационе целине Друштва“, те да тужени управо због овакве формулације става 5 није створио обавезу да свим запосленима који се добровољно пријаве за престанак радног односа по основу технолошког вишка, исплати отпремнину, већ је само створио могућност да запосленима за чијим радом у тренутку реализације технолошких вишкова не постоји потреба, исплати отпремнину и откаже уговор о раду по наведеном основу. Такође, тужени указује да је решење о отказу уговора о раду правноснажно у делу у ком је тужиљи престао радни однос, из чега би произилазило да је послодавац утврдио да је за радом тужиље престала потреба, сходно члану 123 став 1 тачка 9 Колективног уговора и да јој, сходно томе, припада отпремнина по основу члана 152 став 1 алинеја 2 Колективног уговора, та да је тужиља пропустила да тражи благовремену заштиту свог права, односно да у року од 90 дана покрене спор пред судом за поништај оспореног решења о отказу уговора о раду.

Пре свега, тужиља није ни тражила поништај решења о отказу уговора о раду, нити је морала то да тражи, имајући у виду да је незадовољна начином на који је извршен обрачун отпремнине која јој је исплаћена, односно да сматра да јој отпремнина треба да буде исплаћена сходно одредби члана 152 став 1 алинеја 1 Колективног уговора, имајући у виду да се добровољно пријавила да јој престане радни однос као технолошком вишку, како је већ наведено. Осим тога, из дописа, односно обавештења туженог произилази да запослени којима ће радни однос престати због проглашења за технолошки вишак, пре отказа уговора о раду имају право да користе годишњи одмор, сходно Колективном уговору и Закону о раду, те да из исказа тужиље саслушане у својству парничне странке управо произилази да је након подношења пријаве за добровољни престанак радног односа, отишла да искористи годишњи одмор, а да су сем тога радови на реновирању хотела „АА“ започели још 01.02.2008. године, а тужиља је управо због коришћења годишњег одмора и скорог одласка у пензију предала дужност у својству шефа домаћинства, из чега би произилазило да је објекат хотела био затворен ради реновирања, што доводи у сумњу тврдњу туженог да је за радом тужиље постојала потреба и да због тога није стављена на списак запослених којима је престао радни однос по основу добровољног одласка уз исплату отпремнине.

Апелациони суд у Београду је ценио и остале жалбене наводе, али је нашао да исти нису од битног утицаја на другачије одлучивање у овој правној ствари.

Потврђена је и одлука о камати, као споредном потраживању, јер је донета правилном применом одредаба чланова 277 и 324 Закона о облигационим односима.

Одлука о трошковима парничног поступка је потврђена, јер је донета правилном применом одредаба чланова 149 и 150 Закона о парничном поступку.

Из изнетих разлога, применом одредбе члана 375 Закона о парничном поступку, у вези члана 506 став 1 новог Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија
Бисерка Живановић, с.р.

За тачност отправака
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)