Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.08.2014.

Гж1 2330/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2330/14
Дана 21.08.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Невенке Калуђеровић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против тужене Републике Србије – Министарство просвете науке и технолошког развоја, коју заступа Државно правобранилаштво у Београду, ул. Немањина бр. 26, ради накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Првог основног суда у Београду 32 П бр.71793/10 од 05.11.2013. године, исправљене решењем Првог основног суда у Београду 64 П бр.71793/10 од 13.05.2014. године, донео је у седници већа одржаној дана 21.08.2014. године,


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 32 П бр.71793/10 од 05.11.2013. године, исправљена решењем Првог основног суда у Београду 64 П бр.71793/10 од 13.05.2014. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 32 П бр.71793/10 од 05.11.2013. године, у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му накнади штету на име неисплаћене накнаде због немогућности да обавља рад у периоду од 01.04.2003. до 30.09.2012. године и то за период новчани износ у вредности са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају као неоснован, док је ставом два изреке обавезан тужилац да туженом на име трошкова вођења овог поступка исплати износ од 120.300,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог преписа одлуке под претњом принудног извршења.

Правноснажним решењем Првог основног суда у Београду 64 П бр.71793/10 13.05.2014. године исправљена је ова пресуда:

-у уводу ред пети, тако што уместо речи: “Министарство просвете и спорта” треба да стоји: “Министарство просвете, науке и технолошког развоја” и

-изреци став два, ред два и три, тако што после речи: “Министарство просвете” треба да стоје речи: “науке и технолошког развоја”.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.125/04 и 111/09), у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр. 72/11), Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

Жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужилац био у радном односу у Образовном центру “АА” на неодређено време по основу решења број 594 од 05.11.1985. године, да је у том Центру (пољопривредној школи у аа) радио до опште познатих догађаја 1999. године на пословима професора руског језика, да тужилац није подносио захтев надлежним органима Републике Србије ради остваривања права на новчану накнаду, да тужилац од опште познатих догађаја на територији Аутономне Покрајине Косово и Метохија не обавља рад у назначеном Образовном центру “АА” - Пољопривредној школи у аа, те да тужилац према извештају школске управе Косовске Митровице број 420-614-55/13 од 05.04.2013. године у образовним институцијама које су у оквиру косовских институција Министарства науке и технологије остваривао примања од косовских институција по основу рада у школи у селу аа1.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право.

Нема основа за грађанско-правну одговорност тужене применом правила из одредбе члана 172 у вези члана 154 став 1 ЗОО и све у вези члана 164 Закона о раду (“Службени гласник РС” бр. 24/05...), а за ранији период и у вези одредбе члана 96 раније важећег Закона о раду(„Сл.гласник РС“ бр.70/01 и 74/01). Тужилац је као запослени у радном односу на неодређено време у Образовном центру – Пољопривредној школи у аа остваривао права из радног односа до опште познатих догађаја, а да би остварио право на накнаду која припада запосленима који су због опште познатих догађаја престали са радом, било је потребно да поднесе захтев за остваривање права код надлежног министарства тужене. Поред тога тужилац је био у обавези у складу са Закључком Владе Републике Србије 05 бр.4586/2003-001 од 17.07.2003 године да да изјаву и обавести надлежни орган тужене о свом боравишту односно пребивалишту . Ради тога нема основа грађанско-правне одговорности тужене јер она својим понашањем није допринела да тужилац не оствари зараду пошто није ни радио у Образовном центру – Пољопривредној школи у аа, а није ни поднео захтев да би остварио право на накнаду.

Позивање жалбе на закључке Владе Републике Србије остаје код изложеног без правно вредног значаја.

Даљи навод жалбе да је суд на расправи (рочишту за расправу) која је одржана 01.07.2011. године саслушао тужиоца у својству парничне странке и да се тужилац изјаснио на околност да ли је подносио захтев и с тим у вези позивање на писмо од 31.05.2000. године било је предмет правилне оцене првостепеног суда. У том смислу првостепени суд је у образложењу побијане пресуде навео да је извршио увид у писмено потписано од стране АА1, професора руског језика сачињено у Новом Пазару дана 31.05.2000. године у коме се обраћа Министарству за просвету РС и моли да узме у разматрање његова молба и да је првостепени суд прихватио да је тужилац сачинио ово писмено али да нема доказа да је тужилац то писмено предао Министарству просвете са захтевом за остваривање накнаде “јер није доставио доказ о уручењу, односно предаји пошти препоручене пошиљке”. Ради тога, побијана пресуда се у овом делу заснива на правилној примени одредбе члана 8 ЗПП и нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 у вези члана 8 ЗПП на шта би у суштини указивали ови наводи жалбе тужиоца.

Када жалба поставља питање на основу којих доказа је суд закључио да се тужилац није обраћао туженом занемарује да је терет чињеничне тврдње и доказа да је тужилац предао назначено писмено на тужиоцу а не на туженом. Он треба да докаже да је поднео захтев за остваривање права на накнаду надлежном органу тужене пошто тужена ту његову чињеничну тврдњу је оспоравала.

Код изложеног остаје без значаја навод жалбе да је тужилац тражио да суд обавеже туженог да му исплати накнаду на коју се сама тужена обавезала својим закључцима као и указивање на грубу непажњу лица у државном органу, за шта нема чињеничног покрића.

Позивање жалбе на поднесак туженог од 30.03.2010. године и с тим у вези да је тужена у јуну и јулу месецу издала јавно саопштење на државној телевизији РТС и државним новинама у циљу обавештавања запослених о њиховом даљем радном ангажовању и начину исплате зараде, био би правно вредан да је тужилац поднео захтев за признавање права на накнаду и обавестио тужену о свом пребивалишту, за шта нема доказа у овој парничној ствари.

Код изложеног, без значаја су и наводи жалбе који се односе на тврдњу у вези извештаја школске управе у Косовској Митровици број 420-614-55/13 од 05.04.2013. године и с тим у вези да су те тврдње произвољне. Коначно, тужилац није пружио ниједан доказ за супротно.

Код изложеног правилна је негативна одлука о камати која као споредно право дели судбину главног потраживања.

Нема покриће навод жалбе да је побијана пресуда нејасна, неразумљива, противречна сама себи и да је захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП и да је у поступку доношења ожалбене пресуде учињена повреда одредаба парничног поступка из члана 362 овог закона. Супротно овим наводима жалбе разлози побијане пресуде су јасни потпуно, непротивречни и довољни.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер се исто заснива на правилној примени одредбе чланова 149 и 150 ЗПП.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375 ЗПП у вези члана 506 став 1 новог ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија,
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)