Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.04.2013.

Гж1 2342/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2342/13
Дана 10.04.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Драгице Савељић Николић, чланова већа, у парници тужиоца АА кога заступа адвокат АБ, против тужене Републике Србије – Министарства одбране, коју заступа Дирекција за имовинско правне послове, одељење Београд, ул. Светозара Марковића бр. 21, ради накнаде штете, вредност предмета спора 505.000,00 динара, одлучујући о изјављеној жалби тужене против пресуде Првог основног суда у Београду 34П.бр.5608/12 од 25.09.2012. године, исправљене решењем истог суда 34П.бр.5608/12 од 06.02.2013. године донео је у седници већа одржаној дана 10.04.2013. године


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 34П.бр.5608/12 од 25.09.2012. године, исправљена решењем истог суда 34П.бр.5608/12 од 06.02.2013. године у ставу један и три њене изреке и ОДБИЈА тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати и то: за физички бол износ од 65.000,00 динара, за страх износ од 32.500,00 динара, за умањење животне активности износ од 155.000,00 динара све са законском затезном каматом од 25.09.2012. године до исплате и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 170.200,00 динара.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 32.000,00 динара у року од 15 дана од дана достављања преписа ове пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 34П.бр.5608/12 од 25.09.2012. године, у ставу један изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца па је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати и то: за физички бол износ од 65.000,00 динара, за страх износ од 32.500,00 динара, за умањење животне активности износ од 155.000,00 динара све са законском затезном каматом од 25.09.2012. године, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, ставом два изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца на име накнаде материјалне штете и то: за претрпљене физичке болове преко досуђеног износа од 65.000,00 динара до траженог износа од 130.000,00 динара, за претрпљени страх преко досуђеног износа од 32.500,00 динара па до траженог износа од 65.000,00 динара и за умањење опште животне активности преко досуђеног износа од 155.000,00 динара до траженог износа од 310.000,00 динара а ставом три изреке је обавезана тужена да тужиоцу накнади трошкове поступка у износу од 170.200,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде.

Правноснажним решењем истог суда 34П.бр.5608/12 од 06.02.2013. године, у ставу један изреке исправљена је ова пресуда тако што у уводу пресуде у погледу вредности спора уместо износа: „505.00,00 динара“ треба да стоји износ: „505.000,00 динара“.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један и три њене изреке тужена је благовремено изјавила жалбу из свих разлога прописаних одредбом члана 360 ЗПП.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у ожалбеном делу њене изреке у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у побијаном делу њене изреке (део тужбеног захтева у коме тужена није успела у спору) нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужилац радећи у Војно медицинској академији на пословима „руководиоца радова“ у грађевинској служби органа за позадину дана 02.07.2008. године претрпео повреду приликом силажења противпожарним степеницама са гастро клинике на клинику за уролошку медицину када се оклизнуо на картон и пао којом приликом је задобио тешку телесну повреду десне потколенице у виду дистензије мишића – пуцање мишића десне натколенице и тетиве што је довело до слабости мишића десне натколенице и ограничења покрета десног колена, да је непосредни руководилац тужиоцу дао налог да у ургентној клиници у соби број 25 где је са плафона на пацијента цурела вода оде тамо ради отклањања квара, да је тужилац отишао са радником СС, да се кретао противпожарним степеницама а да је претрпео назначену повреду дана 02.07.2008. године тако што је крећући се низ степенице оклизнуо да су постојале редовне степенице и лифтови у оквиру зграде, да противпожарне степенице којима се тужилац кретао служе у случају опасности од пожара и потребе за евакуацијом, да у конкретном случају није постојала нити опасност од пожара нити потреба за евакуацијом, да је тужилац назначени радни задатак могао да изврши и коришћењем редовног пута (степеницама и лифтом) у оквиру зграде, да је код тужиоца због назначене повреде умањена животна активност са становишта ортопедско трауматолошке и неуропсихијатријске сфере личности за 20% која се огледа у слабљењу мускулатуре десне натколенице и до отежаног ослањања на десну ногу, и стим у вези обављање активности као што су пливање, да је дошло до умањења радости живљења уз реактивну анксиозну субдепресивну симптоматологију и инсомнију, да је тужилац због ове повреде задобио страх средњег и тешког интензитета у трајању од 6 сати, током фазе најинтензивнијих болова који је постепено прешао у страх лакшег интензитета због забринутости за исто од лечења од последица задобијене повреде, да је тужилац након повређивања и у наредних 6 сати трпео болове високог интензитета, да су се ти болови под дејством терапије мировања трансформисали у болове средњег интензитета које је тужилац трпео у наредних десет дана, да је тужилац за време физикалног третмана имао болове слабог интензитета које и сада има при дужем пешачењу и покушају савлађивања стрмих површина.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је погрешно применио материјално право у погледу постојања основа одговорности тужене због чега је побијана пресуда преиначена и одлучено као у изреци ове пресуде.

Наиме, да би се конституисала одговорност за штету потребно је да постоји узрочно последични однос између радње штетника и штете на страни оштећеног у смислу одредбе члана 154 Закона о облигационим односима. Нема основа за грађанскоправну одговорност послодавца као штетника у ситуацији када запослени уместо да користи безбедан пут у поступку извршења радног налога користи, као у конкретном случају тужилац, противпожарне степенице које служе само за кретање у случају евакуације или пожара. На то упућује и Извештај Сектора за логистику број 2857 од 06.04.2009 године из кога следи да тужилац није морао да користи против пожарне степенице већ је радни задатак могао да користи коришћењем редовних комуникација тј. степеница и лифтова у згради(чињенично утврђење из побијане пресуде).

Ради тога тужилац је искључиво допринео сопственој штети јер до штете не би дошло у виду његове повреде на раду и назначених последица које је она произвела да је тужилац користио уобичајени пут (лифтове и степенице у згради) а не противпожарне степенице(које је користио на своју руку). У датој ситуацији тужилац се је понашао и противправно јер је користио противпожарне степенице супротно правилима која прописују када је дозвољена њихова употреба(пожар , ради евакуације) .

Инсистирање ожалбене пресуде да је правило да се ради отклањања квара ,до места квара стигне најбрже и да је то оправдало коришћење противпожарних степеница је по схватању овог суда неприхватљиво. Неприхватљиво са разлога што се ове противпожарне степенице могу користити искључиво у случају пожара и евакуације што значи да је искључена њихова употреба ради бржег доласка на место где квар треба отклонити(није јасно ни зашто би описани начин био краћи пут од коришћења лифта. Запослени који се самовољно креће небезбедним путем преузима искључиво ризик последица које због тога могу настати. Ради тога нема основа да се њихов терет превали на тужену страну која је обезбедила безбедан пут којим се тужилац није кретао.

Ради тога закључак је овога суда да погрешно првостепени суд тврди да у датој ситуацији постоји подељена одговорност за причињену штету тужиоца и тужене и стим у вези разлог кретања противпожарним степеницама уместо редовним степеницама и лифтовима у оквиру зграде сврстава у његов допринос сопственој штети а не као основ који искључује одговорност тужене.

Реч је о понашању тужиоца супротно правилима којима се штити безбедност и здравље на раду који искључују одговорност туженог послодавца за опасну делатност применом правила из члана 173 и члана 174 Закона о облигационим односима. Изложено и применом правила из одредбе члана 35 став 1 Закона о безбедности и здравља на раду („Службени гласник РС“ бр.101/05) према којој норми запослени је дужан да примењује прописане мере за безбедан и здрав рад да не би угрозио своју безбедност и здравље. Овде тужилац као запослени то правило није поштовао, а био је дужан да то учини па је на тај начин искључиво он својим понашањем створио узрок сопственој штети.

Томе у прилог и то што је тужилац као руководилац радова грађанске службе органа за позадину одговоран за рад и дисциплину људства а то подразумева и сопствену дисциплину рада и понашања и дужност да рад обавља у безбедним условима а не на начин којим се ствара повећани ризик од повређивања као у конкретном случају. Ради тога побијана пресуда је морала бити преиначена и одбијен тужбени захтев тужиоца као и у погледу одлуке о камати која као споредно потраживање дели судбину потраживања накнаде штете по назначеним основима.

Преиначено је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер тужилац није успео у спору па нема ни основа за обавезу тужене да тужиоцу накнади назначене трошкове применом правила из члана 153 став 1 ЗПП.

Тужена је поставила захтев за накнаду трошкова поступка у износу од 32.000,00 динара. Тај захтев је основан јер је тужена успела по овом правном леку применом правила из члана 153 став 1 ЗПП, а имала је трошкове по основу писања жалбе од 22.12.2011. године за које је определила износ од 23.000,00 динара и писања жалбе од 15.10.2012. године за које је такође опредељен износ док у односу на остале поднеске захтев није опредељен у погледу накнаде трошкова парничног поступка па их суд није узео у обзир применом правила из одредбе члана 163 ЗПП. О захтеву за накнаду трошкова парничног поступка суд је одлучио у границама захтева.

Са изложеног а на основу одредбе члана 394 став 1 тачка 4 и члана 165 став 2 ЗПП одлучио је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)