Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.09.2011.

Гж1 2436/10


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2436/10
Дана 19.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "ББ", чији је пуномоћник БА, ради поништаја решења и исплате зараде, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Трећег општинског суда у Београду П1.бр.95/08 од 05.02.2009.године, донео је после одржане и закључене главне и јавне расправе пред овим судом као другостепеним дана 19.09.2011.године у присуству тужиоца и одсуству уредно позваног туженог, истог дана


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Трећег општинског суда у Београду П1.бр.95/08 од 05.02.2009.године у ставу првом и трећем изреке.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог да се обавеже тужиља да туженом накнади трошкове поступка по жалби.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Трећег општинског суда у Београду П1.бр.95/08 од 05.02.2009.године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиље и поништено као незаконито решење туженог број 463 од 24.06.2005.године и обавезан тужени да тужиљу врати на рад. Ставом другим изреке констатовано је да је тужба тужиље за исплату зараде за период од октобра 2004.године до јуна 2005.године као и за накнаду штете на име изгубљене зараде повучена. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка плати износ од 94.000,00 динара.

Против ове пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешног и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба туженог неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужност, као ни она из тачке 12, на коју се указује наводима из жалбе, будући да ожалбена пресуда садржи довољне, јасне и непротивречне разлоге о свим одлучним чињеницама.

Из чињеничног утврђења у првостепеном поступку следи: да је тужиљи, распоређеној на пословима конобара код туженог отказан уговор о раду решењем туженог број 463 од 24.06.2005.године зато што је својом кривицом учинила повреду радне обавезе утврђене чланом 23 тачка 13 уговора о раду и није поступила по решењу туженог број 407 од 27.05.2005.године о распоређивању у објекат "ББ1", на који начин је истовремено самовољно наставила да ради у објекту "ББ2". Међу парничним странкама је неспорно да је тужиљи уредно достављено упозорење, да је решењем директора туженог премештена из објекта "ББ2" у објекат "ББ1" почев од 28.05.2005.године, да јој није уручено решење о распоређивању. ВВ и ВВ1 које су тог дана биле у контроли пословања објекта су решење о распоређивању уручиле пословођи који је решење поцепао, а тужиља је исто избегла да прими. Такође је утврђено да ово решење о распоређивању није било истакнуто на огласној табли у седишту туженог што потврђује исказ сведока СС која је као пословођа свакодневно долазила у седиште туженог у делу „На огласној табли која на то не личи најчешће није ништа истицано“.

Код овако утврђених чињеница пошто тужени није доказао да је решење о распоређивању тужиље било истакнуто на огласној табли туженог, нити да јој је исто достављено преко поште првостепени суд је закључио да се нису стекли услови из одредбе члана 23 тачка 13 уговора о раду – одбијање запосленог да обавља послове на које је распоређен, због чега је тужбени захтев тужиље усвојио, поништио оспорено решење о отказу уговора о раду и обавезао туженог на реинтеграцију.

Међутим, у поступку доношења ожалбене пресуде чињенично стање је било непотпуно утврђено на околност тужиљиног изјашњења на упозорење, да ли је тужиљи у њеном присуству покушана достава и да ли је она објекат напустила да би спречила доставу тог решења или су разлози напуштања објекта друге природе. Зато је овај суд као другостепени на основу овлашћења из одредбе члана 369 став 3 ЗПП одржао расправу пред другостепеним судом и поновио доказе именоване као на записнику са рочишта од 19.09.2011.године, па је оценом истих у смислу одредбе члана 8 ЗПП утврдио следеће чињенично стање:

-Да се тужиља у писмену заведеном под бројем 462 од 23.06.2005.године и насловљеном под „одговор за упозорења“ изјаснила на упозорење туженог број 454 од 20.06.2005.године, наводећи да решење о распореду од 27.05.2005.године није примила на адресу пребивалишта у Београду, у ААа. Такође је навела да је користила слободне дане у време када је донето решење о распоређивању, а да је по истеку слободних дана дошла у објекат "ББ2" када јој је речено да иде у дирекцију и да узме упозорење, а након чега је она и отишла у дирекцију и примила упозорење дана 22.06.2005.године.

-Да су сведоци ВВ и ВВ1 отишле у објекат "ББ2" по налогу директора да изврше контролу пословања и да уруче решење тужиљи (што потврђује записник по овлашћењу број 410 од 27.05.2005.године), да су виделе тужиљу за шанком кроз излог, али пошто тужиља није била у објекту када су ушле решење су уручиле пословођи који је исто поцепао. У погледу доставе решења о распоређивању сведоци никада нису ступили у контакт са тужиљом, нити разговарали у вези доставе решења о распореду лично њој.

Чињеницу да је тужиља користила слободне дане потврђује и исказ сведока СС2, који је био овлашћен да радницима даје слободне дане, да је наведеног дана када су сведоци дошли у контролу тог објекта тужиља била у објекту, али да је отишла.

Имајући у виду напред утврђено чињенично стање овај суд као другостепени је утврдио да је тужбени захтев тужиље основан.

Одредбом члана 23 тачка 13 уговора о раду прописано је да предузеће може запосленом отказати уговор о раду ако запослени изврши повреду радних обавеза и повреду других оправданих разлога који су основ за отказ уговора о раду и то између осталог и ако запослени одбије да обавља послове на које је распоређен, односно ако одбије да ради у одређеном објекту.

Наиме, за примену овог отказног разлога неопходно је да су испуњена два елемента и то објективни – да тужиља није поступила по наведеном решењу и субјективни елемент – да постоји свест тужиље о недозвољености тог понашања.


Имајући у виду напред утврђено чињенично стање, супротно наводима жалбе правилно је првостепени суд поступио када је тужбени захтев тужиље усвојио. Наиме, у конкретном случају нису се стекли разлози за отказ уговора о раду прописани одредбом члана 23 тачка 13 уговора о раду која прописује да се запосленом, између осталог може отказати уговор о раду и уколико одбије да поступи по решењу о распоређивању. Решење о распоређивању није никада ни достављено тужиљи због чега није ни могла да поступи по истом. Шта више, сведоци ВВ и ВВ1 су навеле да никада нису ступиле у контакт са тужиљом поводом непосредне доставе решења што потврђује и исказ тужиље која је уз то навела и да никада није добила било какво обавештење на адреси пребивалишта (Гласиначка број 27) коју адресу поседује тужени. Зато тужиља није ни могла да има свест о недопустивости њеног понашања. Чињеница да је наставила да ради у објекту "ББ2" је управо из разлога што није ни знала за решење о распореду у други објекат. Неспорно да је за то решење знао пословођа тог објекта, али је такође и неспорно да је то решење поцепао и да о томе није обавестио тужиљу. Наиме, достављање писмена (позива, решења, одлука) врши се по правилу непосредног обавезног личног достављања- одредба члана 71 Закона о општем управном поступку, тако што се писмено предаје лицу коме је намењено уз потврду о пријему на писменом отправку писмена, па тек у ситуацији када писмено није могуће предати лично запосленом, послодавац је овлашћен да изврши пребијање писмена на огласну таблу предузећа. Дакле, достављање писмена преко огласне табле предузећа, а да при том није покушана непосредна достава, посебно у ситуацији када предузеће поседује адресу пребивалишта тужиље, је поступање супротно слову закона. Зато и у ситуацији да је тужени прибио писмено на огласну таблу је супротно закону јер се писмено предаје лицу коме је намењено због чета су без утицаја и наводи из жалбе којима се инсистира на поновном саслушању сведока СС3 и доказима на околност истицања наведеног решења на огласну таблу.

Шта више исказ сведока СС и СС2 на којима такође инсистира жалба и који су навели да никакво решење туженог није ни било на огласној табли „на коју и не личи“ може да указује само на то да је исто накнадно прибијено на огласну таблу туженог.

Такође, ни чињеница да су сведоци видели тужиљу „кроз излог“ не указује на то да је тужиља одласком из објекта избегавала да прими решење о распореду. Ово зато што из утврђених чињеница произлази да је тужиља користила слободне дане, да се случајно затекла у објекту тог дана и да је отишла, али да није видела сведоке који су тог тренутка ушли. У том смислу је је исказ тужиље „могуће да сам била у објекту, нисам их приметила када су ушли“. Зато тужиља није ни могла да зна за то решење јер је по овлашћењу пословође користила слободне дане. Уосталом и из записника по овлашћењу који је предочен сведоцима ВВ1 и ВВ произлази „она је била само гост“.

Тужиља је упозорена на повреде радне обавезе и о истим се изјаснила у писмену заведеном под бројем 462 од 23.06.2005.године наводећи да решење о распореду није примила на адресу пребивалишта, а што је потврдила у свом исказу на рочишту за главну расправу одржану пред овим судом након што јој је предочено писмено насловљено под „одговор за упозорења“.

Супротно наводима жалбе, правни интерес тужиља је доказала поништајем оспореног решења туженог и враћањем на рад. Чињеница да је била запослена је од утицаја на утврђивање накнаде штете због изгубљене зараде као последице поништаја оспореног решења, што није конкретан случај јер је повукла тужбени захтев у делу за исплату накнаде штете.

Како је овај суд као другостепени потврдио ожалбену пресуду у делу за поништај оспореног решења туженог то је исту потврдио и у делу за реинтеграцију као последицу истог.

Имајући у виду успех странака у жалбеном поступку овај суд као другостепени одбио је захтев туженог за накнаду трошкова по жалби у износу од 12.000,00 динара, као неоснован.

Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 375 ЗПП одбио жалбу туженог као неосновану и потврдио првостепену пресуду потврђујући и одлуку о трошковима парничног поступка садржану у ставу трећем изреке ожалбене пресуде која је донета правилном применом одредби чланова 149 и 150 ЗПП.


Председник већа-судија,
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)