Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.08.2014.

Гж1 2448/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2448/14
Дана 08.08.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бисерке Живановић, председника већа, Љиљане Митић Поповић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог Предузећа "АА", чији је пуномоћник БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби туженог на пресуду Основног суда у Смедереву П1 750/12 од 26.03.2013. године, у седници већа одржаној дана 08.08.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Смедереву П1 750/12 од 26.03.2013. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Смедереву П1 750/12 од 26.03.2013. године ставом првим изреке обавезан је тужени да тужиоцу исплати на име накнаде штете за неискоришћени годишњи одмор за 2008. годину износ од 3.542,00 динара са законском затезном каматом почев од 01.01.2009. године, до коначне исплате, као и на име накнаде штете за неискоришћени годишњи одмор за 2009. годину износ од 5.570,00 динара, са законском затезном каматом почев од 01.01.2010. године, па до коначне исплате. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу исплати на име трошкова парничног поступка износ од 175.000,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом као у жалби.

  Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења предвиђених одредбом члана 372 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“ бр.125/04, 111/09), у вези одредбе члана 506 став 1 новог Закона о парничом поступку (“Службени гласник РС“ бр. 72/11), Апелациони суд у Београду је нашао:

  жалба туженог је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка предвиђених одредбом члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити других битних повреда одредаба парничног поступка.

Према чињеничном стању утврђеном у поступку пред првостепеним судом произлази да је тужилац био запослен код туженог у периоду од 01.08.2008. године до 01.06.2009. године, да тужени тужиоцу није доставио решење о коришћењу годишњег одмора за 2008. и 2009. годину, сматрајући да тужилац нема право на годишњи одмор. Потраживање тужиоца у овој парници односи се на накнаду за неискоришћени годишњи одмор у сразмерном износу за период у којем је тужилац радио, а висина је утврђена из налаза вештака економске струке ВВ од 12.11.2010. године.

На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право и за своју одлуку дао довољне и јасне разлоге које у свему прихвата и овај суд.

Наиме, одредбом члана 75 став 1 и 2 и 76 Закона о раду (“Службени гласник РС“ бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13), прописано је да у зависности од потребе посла, послодавац одлучује о времену коришћења годишњег одмора, уз претходну консултацију запосленог, те да решење о коришћењу годишњег одмора запосленом се доставља најкасније 15 дана пре датума одређеног за почетак коришћења годишњег одмора, као и да ако кривицом послодавца запослени не користи годишњи одмор, има право на накнаду штете у висини просечне зараде у претходна три месеца, утврђена општим актом и уговором о раду.

Поштујући наведене одредбе Закона, а у ситуацији када послодавац не донесе решење о коришћењу годишњег одмора као што је у конкретном случају код тужиоца, тада он није омогућио тужиоцу да оствари своје право на годишњи одмор и учинио је противправну радњу која је основ за накнаду штете применом правила из члана 172 став 1, у вези члана 154 став 1 Закона о облигационим односима. Имајући у виду да је током првостепеном поступка утврђено да тужилац никада није добио решење о коришћењу годишњег одмора, што је и сам тужени као послодавац потврдио исказом да је сматрао да тужилац и нема право на коришћење годишњег одмора, правилно је првостeпени суд закључио да на страни туженог постоји кривица због тога што тужилац није искористио сразмерни део годишњег одмора за 2008. и 2009. годину, па је обавезао туженог да тужиоцу на име неискоришћеног годишњег одмора накнади штету у наведеним износима, као у ставу првом изреке ожалбене пресуде, са законском затезном каматом, а све у складу са чланом 76 Закона о раду.

Неоснован је навод жалбе туженог да првостепени суд није поступио по налогу из укидајућег решења Апелационог суда, имајући у виду да је решењем наложено да се испита да ли је тужиоцу донето решење о коришћењу годишњег одмора и у зависности од тога зашто исти није користио, а да је у првостепеном поступку утврђено да тужени решење о коришћењу годишњег одмора тужиоцу није донео, те тужилац није ни могао да га користи, јер му је тужени као послодавац на тај начин ускратио ово његово право. Како је ова чињеница у потпуности разјашњена, наводи жалбе не стоје.

Одлука о трошковима парничног поступка донета је правилном применом одредбе члана 149 и 150 ЗПП-а.

Са изложеног, а применом одредбе члана 375 ЗПП-а, у вези члана 506 став 1 новог ЗПП-а, одлучено је као у изреци пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бисерка Живановић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)