Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.07.2010.

Гж1 2497/10


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1. 2497/10
Дана 20.07.2010. године
Б Е О Г Р А Д



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Бисерке Живановић, чланова већа, у парници из радног односа тужилаца: АА из села __, ББ из __, улица __, ВВ из __, улица __ и ГГ из __, улица __, ДД из __ и ЂЂ из __, __, чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ из __, улица __, против тужене Републике Србије – Министарства правде, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво у Београду, улица Немањина бр. 26, ради исплате накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби тужене против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 3774/06 од 01.07.2009. године, донео је у седници већа одржаној дана 20.07.2010. године

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П. 3774/06 од 01.07.2009. године и предмет УПУЋУЈЕ Првом основном суду у Београду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П. 3774/06 од 01.07.2009. године у ставу један изреке обавезана је тужена да тужиоцима на име накнаде за неисплаћени прековремени рад за период од 01.05.2003. године па до 01.06.2006. године исплати и то сваком од тужилаца за период новчани износ у вредности и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, све у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, а под претњом принудног извршења, док је ставом два изреке обавезана тужена да тужиоцима на име трошкова парничног поступка исплати износ од укупно 332.200,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, а под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372. ЗПП, Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба тужене је основана.

Према разлозима ожалбене пресуде сви тужиоци су запослени на радним местима аа1 у аа са радним временом дужим од 10 часова а због природе посла који обављају, и без обзира на ту природу посла тужени је био у обавези да им омогући да реализују њихово право на одмор у току рада. Пошто то није учинио а природа посла је таква да се рад не може прекидати тужиоци имају право на увећану зараду за прековремени рад.

Овакав закључак ожалбене пресуде се за сада не може прихватити јер се иста због погрешне примене материјалног права заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању.

Наиме, према до сада утврђеном чињеничном стању у поступку доношења ожалбене пресуде следи да су тужиоци запослени у радном односу код тужене на неодређено време и то тужилац АА у звању старијег аа1, а остали тужиоци у звању аа, да су у периоду од 01.05.2003. године до 01.06.2006. године обављали назначене послове у аа али да због природе посла нису имали одмор у току рада.

Међутим, у поступку доношења ожалбене пресуде погрешно је примењено материјално право. Наиме, према одредби члана 48. раније важећег Закона о раду („Службени гласник РС“ број 70/01 и 74/01 ) запослени који ради пуно радно време има право на одмор у току дневног рада у трајању од најмање 30 минута.

Запослени који ради дуже од 4 а краће од 6 часова дневно има право на одмор у току рада у трајању од најмање 15 минута.

Одмор у току дневног рада не може да користи на почетку и на крају радног времена.

Време одмора из става један и два овог члана урачунава се у радно време. Истозначна је и одредба члана 64. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05 са новелама ) стим што је ставом три ове норме прописано да запослени који ради дуже од пуног радног времена а најмање десет часова дневно има право на одмор у току рада у трајању од најмање 45 минута.

Према до сада утврђеним резултатима изведених доказа рад тужиоца је организован тако да један дан раде 12 сати, а да потом имају слободна 24 сата.

Ради тога и у складу са овим нормама и по схватању овога суда тужена као послодавац је била дужна да запосленима омогући одмор у току рада. Организација одмора је ствар послодавца, и одмор се урачунава у радно време. По схватању овог суда запослени не могу да трпе последице природе посла туженог послодавца посебно не у ситуацији када је рад аа1 могуће организовати тако да исти користе одмор у току рада али у различито време и да тако остваре своје слово закона загарантовано право на одмор у току рада без штете на нормалан ток процеса рада.

У ситуацији када су тужиоци радили и у време одмора у току рада они имају право на зараду за тако обављен рад јер им се то време урачунава у време рада а са становишта примене права тужиоци су за то време требали да имају одмор.

Међутим, овде се не ради о раду дужем од пуног радног времена да би тужиоци за те часове рада – 45 часова рада дневно у време када су радили имали право још и на увећани износ плате као да је рад обављен у продуженом радном времену. Ту грешку чини ожалбена пресуда, јер занемарује услове под којима се рад дужи од пуног радног времена може увести у смислу одредбе члана 37 ранијег Закона о раду односно одредбе члана 53. сада важећег Закона о раду. По слову тих норми рад дужи од пуног радног времена је резултат изненадних ванредних околности, а овде се очигледно о томе не ради. Супротно ради се о карактеристици рада која се стално понавља због чињенице што је тужени послодавац организовао рад без дневног одмора а могао је донети одлуку и организовати рад на начин на који неће тужиоцима ускратити право на одмор у току рада. Овде се не ради о раду дужем од пуног радног времена јер су тужиоци с обзиром и на до сада утврђено чињенично стање радили у прерасподели радног времена – члан 57. сада важећег Закона о раду. Због тога је првостепени суд погрешно тужиоцима утврдио право на увећану плату као у ситуацији да се ради о прековременом раду па је ожалбена пресуда морала бити укинута. Ово и зато што првостепени суд у ожалбеној пресуди не исказује вредност тих часова рада у време одмора у току рада , али без увећања

Укинуто је и решење о накнади парничних трошкова пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку употпунити чињенично стање тако што ће поновити доказ саслушањем вештака и утврдити колико би сваки од тужилаца примио месечно по основу плате за назначене часове рада у току времена одмора за време рада када би ти часови рада били обрачунати као рад у редовном радном времену, па када првостепени суд правилно и потпуно утврди чињенично стање донеће правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 377. ЗПП, одлучено је као у изреци овога решења.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)