Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.04.2017.

Гж1 252/16

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 252/16
13.04.2017.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Александре Спирковске, председника већа, Драгице Савељић-Николић и Зорице Јовановић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, против туженог "ББ", чији је пуномоћник АБ1, ради накнаде штете због неисплаћеног дела увећане зараде по основу сменског рада, одлучујући о жалбама тужиоца и туженог изјављеним против пресуде Основног суда у Великој Плани П1 бр.486/2013 од 28.05.2015.године, исправљене решењем истог суда П1 бр.486/2013 од 16.06.2016.године, у седници већа одржаној 13.04.2017.године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Великој Плани П1 бр.486/2013 од 28.05.2015.године, исправљена решењем истог суда П1 бр.486/2013 од 16.06.2016.године, у ставу првом изреке и, у том делу, жалба туженог се одбија, као неоснована.

УКИДА СЕ решење о парничним трошковима садржано у ставу другом изреке пресуде Основног суда у Великој Плани П1 бр.486/2013 од 28.05.2015.године, исправљене решењем истог суда П1 бр.486/2013 од 16.06.2016.године и предмет се, у том делу, враћа првостепеном суду, на поновни поступак.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Великој Плани П1 бр.486/2013 од 28.05.2015.године, исправљеном правноснажним решењем истог суда П1 бр.486/2013 од 16.06.2016.године, ставом првим изреке обавезан је тужени да тужиоцу, по основу накнаде материјалне штете због неисплаћених накнада месечних зарада по основу рада у сменама за период од 29.04.2010. до 12.01.2012.године, исплати појединачно опредељене месечне износе, са законском затезном каматом почев од дана доспелости сваког појединачног износа, па до исплате, у висини и од датума ближе означених у садржини тог става. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име нужних парничних трошкова исплати износ од 87.748,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења, па до исплате.

Против наведене пресуде жалбе су благовремено изјавили тужилац и тужени и то тужилац у односу на став други изреке због битне повреде одредаба парничног поступка, а тужени у односу на пресуду у целости због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужилац је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност ожалбене пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом чл.386 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр.72/11), Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба тужиоца основана, а жалба туженог делимично основана.

У првостепеном поступку, у потврђујућем делу, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл.374 став 2 тачка 1 до 3,5,7 и 9 Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка, у том делу.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужилац је био у радном односу код туженог и обављао је послове инкасанта-сектор наплате путарине, на основу закључених уговора о раду бр.3305/580 од 03.07.2006.године и анекса уговора о раду бр.VI 112-03-446/08-1 од 15.05.2008.године. Решењем туженог бр.118-1 од 10.01.2012.године тужиоцу је отказан наведени уговор о раду због учињене повреде радне обавезе вршење наплате путарине по магнетној картици у затвореном систему наплате супротно прописаној процедури рада и дужностима инкасанта из Правилника о обављању послова посебне накнаде за употребу пута или путног објекта и одређено да му престаје радни однос даном достављања предметног решења о отказу уговора о раду. Тужилац је радио у сменама и то тако што је рад обављао 12 часова у току радног дана, почев од 7 часова ујутру до 19 часова и од 19 часова до 7 часова ујутру, а у току радне недеље је, према организацији рада у сменама, имао слободне дане према утврђеном распореду рада. Тужилац је рад обављао тако што је радио у првој смени од 7 до 19 сати, након тога је имао 24 сата одмора, па је радио у ноћној смени од 19 сати увече до 7 сати ујутру, после чега је имао 48 сати одмора, односно на истом послу се смењивао према унапред утврђеном распореду и то континуирано, из недеље у недељу, из месеца у месец, из године у годину. Рад у сменама је посебан услов рада због периодичног мењања радног времена које непосредно утиче на располагање запосленог слободним временом и има за последицу повећан напор код прилагођавања запосленог породичним обавезама, слободним активностима и другим радним ангажовањима. Тужбени захтев тужиоца на име мање исплаћене зараде по основу сменског рада представља позитивну разлику између исплаћеног износа зараде и увећане зараде по основу рада у сменама, а висина је утврђена из налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке ВВ од 21.05.2014.године, из којег произилази да у коефицијентима за обрачун зараде тужиоцу, у спорном периоду, није била садржана накнада по основу сменског рада, односно да коефицијент за обрачун зараде није био увећан по основу рада у сменама.

Оценом изведених доказа, првостепени суд је закључио да је тужилац код туженог радио у сменама, за који рад му припада увећана зарада од 26% од основице, односно основне зараде, јер му тај рад није вреднован у складу са одредбом чл.108 Закона о раду, па је усвојио захтев тужиоца за накнаду штете због неисплаћених накнада месечних зарада по основу рада у сменама за период од 29.04.2010. до 12.01.2012.године, у висини утврђеној из налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке ВВ и донео одлуку као у ставу првом изреке ожалбене пресуде.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку разлоге које прихвата и овај суд.

Одредбом чл.104 став 1 Закона о раду (Службени гласник РС” бр.24/05, 61/05, 54/09) прописано је да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду, а према одредби чл.108 став 1 тачка 1 истог закона запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду и то за рад ноћу и за рад у сменама, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде-најмање 26% од основице.

Одредбом чл.44 Колективног уговора туженог од 03.07.2006.године прописано је да запослени има право на увећање зараде: по основу времена проведеног на раду (минули рад), за рад на дан празника који је нерадни, за рад ноћу и за прековремени рад, а према одредби чл.45 став 1 тачка 3 тог колективног уговора право запосленог на увећање основне зараде утврђује се у процентима и то за рад ноћу 26% од основне зараде.

Одредбом чл.44 Колективног уговора туженог од 28.04.2011. године прописано је да основну зараду, у смислу овог колективног уговора, чини производ коефицијента посла вредности радног часа и месечног фонда часова од 174 часова рада, а према одредби чл.45 став 5 тог колективног уговора у коефицијентима из члана 4 овог члана вредновани су и услови рада који се односе на: рад на терену, рад у сменама и друге послове штетне по здравље запослених.

Из садржине наведених норми произилази да је послодавац овлашћен да својим општим актом рад у сменама вреднује као елемент за утврђивање основне зараде. Када је такво вредновање изостало, послодавац је дужан да запосленом за обављене часова сменског рада исплати увећану зараду у висини законом прописаног минимума од 26% од основне зараде.

Сменски рад је дефинисан директивом Европске уније као рад у коме се запослени на истим пословима смењују према напред утврђеном редоследу током одређеног периода дана или недеље и представља режим рада који од запосленог тражи појачани напор.

Према правном ставу усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда 23.09.2014.године, рад по временском редоследу 12 (рад) - 24 (одмор) - 12 (рад) – 48 (одмор) који се у стварности континуирано обавља из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину, има карактер сменског рада, а не прерасподеле радног времена.

Чињеница да је сменски рад делимично признат у општем акту туженог од марта 2011.године указује да се проблем, у конкретном случају, мора сагледати и решавати у складу са правилима о сменском раду и увећаној заради, а не у складу са правилима о прерасподели радног времена.

Како је тужилац у спорном периоду од 29.04.2010.године до 12.01.2012.године радио у сменама, а из налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке ВВ произилази да му рад у смени није вреднован при утврђивању основне зараде, односно да му коефицијент за обрачун зараде није увећан по основу рада у сменама и да се исти није мењао после доношења колективног уговора од 2011.године, правилан је закључак првостепеног суда да тужилац има право на увећање зараде за сменски рад од 26%, применом правила из одредбе чл.108 Закона о раду, у висини утврђеној из налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке ВВ од 21.05.2014.године.

Како је основано главно потраживање на име мање исплаћених месечних зарада по основу сменског рада, основано је и потраживање законске затезне камате на наведене износе, применом одредаба чл.277 и 324 став 1 Закона о облигационим односима.

Неоснован је навод жалбе да је Колективним уговором туженог од 28.04.2011.године и формално одређено у чл.45 став 5 да је коефицијентом послова које запослени обавља вреднован и рад у сменама, с обзиром на то да је током поступка утврђено да тужени није обрачунао, нити исплатио увећану зараду по основу рада у сменама, у складу са одредбом чл.108 став 1 тачка 2 Закона о раду, а тужени се на налаз и мишљење судског вештака економско-финансијске струке до закључења главне расправе није изјаснио, нити га је оспорио, односно тражио његову допуну.

Без значаја је навод жалбе туженог да је на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 23.09.2014.године, у последњем ставу наведено: “Да ли је општим актом или уговором о раду тај рад вреднован основним коефицијентом или није, представља чињенично питање у које се Врховни касациони суд не упушта", јер да би рад у сменама био вреднован кроз основну зараду, било је неопходно да се то индивидуално искаже и да је то лако проверљиво, што овде није случај.

Међутим, решење о парничним трошковима, садржано у ставу другом изреке ожалбене пресуде, морало је бити укинуто, јер се основано жалбом тужиоца указује да је првостепени суд пропустио да правилно закључи да такса за тужбу представља издатак тужиоца за вођење парнице, коју он мора да плати, без обзира што до закључења главне расправе, неспорно, није пружио доказ о плаћеној такси, а жалбом туженог се основано указује на то да првостепени суд није правилно одмерио досуђене трошкове таксе за пресуду, имајући у виду збир досуђених месечних износа тужиоцу на име неисплаћених накнада месечних зарада по основу рада у сменама, па ће, првостепени суд, имајући у виду наведене примедбе, у поновном поступку, поново да одлучи о накнади парничних трошкова, правилном применом одредаба Закона о парничном поступку и Таксене тарифе.

Из изнетих разлога, одлучено је као у изреци, применом одредаба чл.390 и 401 тачка 3 Закона о парничном поступку.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Александра Спирковска, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)