Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.08.2014.

Гж1 2538/14

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2538/14
Дана:08.08.2014.године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бисерке Живановић, председника већа, Љиљане Митић Поповић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "АА", ради поништаја решења о отказу уговора о раду, одлучујући о изјављеној жалби туженог, на пресуду Основног суда у Вршцу П1 3/13 од 18.11.2013. године, исправљену решењем истог суда П1 3/13 од 10.06.2014.године, у седници већа одржаној дана 08.08.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Вршцу П1 3/13 од 18.11.2013. године, исправљена решењем истог суда П1 3/13 од 10.06.2014.године и ОДБИЈА тужбени захтев тужиоца АА, којим је тражио да се поништи као незаконито решење туженог "АА" бр. 807 од 01.11.2012. године, којим је тужиоцу отказан уговор о раду број 830 од 24.06.2012. године, због непоштовања радне дисциплине, као и да се обавеже тужени да тужиоцу успостави пуни радно-правни статус са 01.11.2012. године, са свим правима и обавезама из радног односа по основу рада, те да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 96.750,00 динара, све у року од 8 дана под претњом принудног изршења.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца за накнаду поступка жалбеног поступка и то за одговор на жалбу.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Вршцу П1 3/13 од 18.11.2013. године, ставом првим изреке поништено је као незаконито решење туженог којим је тужиоцу отказан Уговор о раду бр.830 од 24.06.2013. године, због непоштовања радне дисциплине. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу успостави пуни радно-правни статус са 01.11.2012. године, са свим правима и обавезама из радног односа по основу рада, те да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 96.750,00 динара, све у року од 8 дана под претњом принудног извршења.

Решењем Основног суда у Вршцу П1 3/2013 од 10.06.2014.године, исправљена је пресуда тога суда П1 3/2013 од 18.11.2013.године, тако да у осмом реду уводног дела пресуде иза речи: “дана“ додаје се: “18.11.2013.године“, у осталом делу пресуда је остала неизмењена.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом као у жалби.

Тужилац је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ 72/11), Апелациони суд у Београду, је нашао:

-жалба туженог је основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка, које би утицале на њену правилност и законитост.

Према чињеничном стању утврђеном у поступку пред првостепеним судом произилази да је тужилац био запослен код туженог на пословима возача аутобуса на основу Уговора о раду број 830 од 24.06.2003. године. Решењем туженог број 807 од 01.11.2012. године, тужиоцу је отказан је уговор о раду због повреде радне обавезе-неиздавање путницима аутобуске карте, несавено извршавао радне обавезе малверзације, злоупотребе и крађу у вези са аутобуским картама, а које повреде су предвиђене чланом 13 став 1 тачка 9, 22 и 31 Уговора о раду. Тужени је донео упозорење број 742 од 10.10.2012. године, којим је упозорио тужиоца о постојању разлога за отказ уговора о раду у смислу члана 179 став 1 тачка 2 и 3 Закона о раду, на које упозорење се тужилац није изјаснио. Како тужени није доказао да је тужилац учинио повреду радне обавезе која му се ставља на терет односно да је тужилац ставио у продају искоришћене карте за превоз лица у намери да за себе или другог препродајом истих прибави противправну имовинску корист, то је по налажењу првостепеног суда, решење о отказу уговора о раду донето незаконито, те је исто поништио.

Такође, првостепени суд истиче да нису били испуњени услови за отказ уговора о раду и из разлога што је тужилац засновао радни однос ради обављања послова возача аутобуса, те у конкретном случају не може бити позван на одговорност у вези са пословима издавања и продаје карата, јер исти нису послови за које је тужилац засновао радни однос.

На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је погрешно применио материјално право, због чега је ова пресуда морала бити преиначена, а тужбени захтев тужиоца, одбијен.

Одредба члана 15 Закона о раду, предвиђа да је запослени дужан да савесно и одговорно обавља послове на којима ради, док одредба члана 33 истог Закона, предвиђа да уговор о раду садржи врсту и опис послова које запослени треба да обавља.

Чланом 13 став 1 тачка 9 Уговора бр. 830 од 24.06.2003. године, предвиђено је да запосленом престаје радни однос у случајевима предвиђеним Законом. Послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе неиздавањем путницима аутобуске карте, било за превоз лица или ствари, позајмљивањем или продајом било које врсте аутобуске карте или пртљажне карте, са којом је задужено друго лице, без одобрења претпостављеног руководиоца.

Из напред наведених одредби произлази да је повреда радне обавезе унапред прописана радња која је санкционисана отказом уговора о раду. Наиме, тужилац је радио на радном месту возача али је његова обавеза поред обавезе возача аутобуса била и издавање путницима аутобуске карте у ситуацији када у возилу нема кондуктера, а коју радну обавезу тужилац није извршио. Све ово потврђују и искази сведока СС и СС1, којима је суд поклонио веру, да им тужилац приликом уласка у аутобус није издао аутобуске карте. Исто произлази и из исказа контролора СС2 и СС3, којима је суд поклонио веру, да је дана 05.09.2012. године, када је извршена контрола рада тужиоца, утврђено да од три путника у аутобусу, два су била без карте, а што је и констатовано у записнику о извршеној контроли бр. 007547. Такође, не може се правдати пропуст тужиоца што није издао аутобуске карте путницима, тиме да је сматрао да ће као и остали запослени бити кажњен одбитком од зараде или премештајем на друго радно место. Међутим, како суд не може да се упушта у целисходност, већ законитост донетог решења, а имајући у виду да је својим пропустом тужилац несавесно, неквалитетно и немарно извршио своју обавезу и није путницима издао аутобуске карте, а што је била његова обавеза, стекли су се услови да тужиоцу по овом основу престане радни однос. Разлог неиздавања аутобуских карата које тужилац истиче (због кашњења у вожњи), не може се истицати у овој парници, већ је за заштиту својих права требао да се обрати непосредном руководиоцу, како би се проблем решио, а нарочито што је знао да последица таквог понашања (неиздавање карата) може бити отказ уговора о раду. Из наведених разлога тужбени захтев тужиоца за поништај отказа угвора о раду је одбијен као неоснован, а ожалбена пресуда преиначена.

Овај суд је имао у виду навод првостепеног суда да тужилац није извршио повреду радне обавезе која му се ставља на терет, јер је он са туженим закључио Уговор о раду за радно место возача аутобуса, те да у односу на те послове тужилац није учинио повреду радне обавезе, али налази да су без утицаја на другачију одлуку суда, имајући у виду да су поред таксативно набројаних послова предвиђених чланом 3 став 1 Уговора о раду, ставом два истог члана прописано да тужилац обавља и друге послове у оквиру врсте и степена стручне спреме, по налогу непосредног руководиоца или другог овлашћеног лица. Ово посебно што је на наведене околности, тужени током првостепеног поступка у смислу члана 231 ЗПП-а, пружио доказе (депо карата) да се тужилац аутобуским картама задуживао и за продате карте раздуживао у предузећу, а што сам тужилац није ни спорио.

Како је одбијен тужбени захтев тужиоца за поништај отказа уговора о раду туженог, то је неоснован и његов захтев за враћање на рад.

Одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу другом изреке ожалбене ресуде, такође је преиначена, с обзиром да зависи од коначног исхода спора и успеха странака у њему. Како тужилац није успео у спору, то је одбијен и за накнду парничних трошкова.

Захтев тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка и то за одговор на жалбу туженог, је одбијен, с обзиром на одредбу члана 165 став 1 ЗПП-а.

Из изнетих разлога, применом члана 390 и 165 став 2 Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бисерка Живановић с.р.
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)