Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.12.2010.

Гж1 2645/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2645/10
Дана 01.12.2010. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр.9



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Љиљане Митић Поповић, као чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "ББ", ради накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр.2009/2006 од 22.05.2008.године, у седници већа одржаној дана 01.12.2010.године, донео је

П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као НЕОСНОВАНА жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр.2009/2006 од 22.05.2008.године, у ставу првом и четвртом њене изреке.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр.2009/2006 од 22.05.2008.године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца и обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете плати и то на име претрпљених физичких болова износ од 150.000,00 динара, на име претрпљеног страха износ од 120.000,00 динара, на име душевних болова због наружености износ од 80.000,00 динара, што све укупно износи 350.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.05.2008.године до исплате. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да му на име накнаде нематеријалне штете поред досуђених износа исплати и то износ од још 150.000,00 динара на име накнаде штете за претрпљене физичке болове, износ од још 80.000,00 динара за претрпљени страх, износ од још 120.000,00 динара за претрпљене душевне болове због наружености. Ставом трећим изреке констатовано је да је тужба тужиоца повучена у делу тужбеног захтева да се обавеже тужена да му на име накнаде за изгубљену добит исплати износ од 17.600,00 динара са законском затезном каматом почев од 01.06.2004.године. Тужилац је ослобођен обавезе плаћања судских такси. Ставом четвртим изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка плати износ од 47.500,00 динара.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу првом и четвртом изреке жалбу је благовремено изјавила тужена због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба туженог неоснована.

У проведеном првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на законитост и правилност ожалбене пресуде у побијаном делу.

Из чињеничног утврђења у првостепеном поступку следи: да је тужилац рођен 04.07.1978.године, запослен код туженог на радном месту помоћник машинисте, повређен дана 26.04.2004.године, тако што му је приликом уласка вагона у елеватор (дизалице за преношење великих терета) пао блок на главу. Тужилац је без решења туженог премештен на послове и радне задатке руковаоца претовара елеватора, а пре тога радио је као помоћник руковаоца машине за слагање, а након што је то радно место укинуто. Конкретно до тужиочевог повређивања дошло је у јутарњим часовима и то тако што је са висине од 2 – 2,5 метра пао блок и окрзнуо тужиоца по глави приликом уласка вагона у елеватор којим је руковао тужилац. Ради се о блоковима тежине око 15 килограма. У питању је аутоматизован процес производње, због чега не постоји могућност да се спречи испадање производа, (исказ сведока СС шефа производње). Елеватор функционише тако што вагон из сушаре преко сајле долази до челичног транспортера, вагон покреће постоље и убацује се у елеватор. Када се подигне елеватор подигне се лимена палета заједно са робом, при чему се на носачу елеватора налази дугме “стани- крени”, тако да долази до директног контакта са вагоном и елеватором, због чега се често дешава да због грешке у програму покретно постоље креће са вагона пре него што се испразни елеватор и онда роба врло често пада. Тужилац је приликом пада блока са висине 2 – 2,5 метра задобио лаку телесну повреду главе, односно у пределу леве половине чела раздерно - нагњечну рану, што по налазу сталног судског вештака представља лаку телесну повреду без трајних последица, осим у сфери умањења естетског изгледа. Том приликом тужилац је трпео бол великог интензитета у трајању од 14 часа, бол средњег интензитета у трајању од седам дана, да би се на крају јавио бол мањег интензитета у континуитету три недеље, с тим што се бол мањег интензитета и даље јавља при јачем притискању ожиљка леве половине чела. Што се тиче наружења постоји наружење мањег степена због јасно уочљивог ожиљка у пределу леве половине чела. Са трауматолошког аспекта код тужиоца не постоји умањење опште животне активности с обзиром да прегледом нису констатоване последице које утичу на поменуто умањење. Такође је утврђено да се у конкретном случају појава страха је условљена реалном опасношћу по живот оштећеног јер је циглани блок који је тежак више килограма, пада са висине од 4 метра, због чега је код тужиоца дошло до примарног страха високог интензитета који је трајао 30 минута, након чега следи секундарни страх који представља страховање и бојазан личности који се јављају током лечења, а то је стрепња од могућих штетних последица повређивања, који је у конкретном случају одговарао у периоду лечења тужиоца и трајао месец дана. Међутим, страх није довео до умањења опште животне активности код тужиоца. Такође је утврђено да тужени тужиоцу није обезбедио адекватну заштитну опрему, која је била прописана за радно место руковаоца претовара елеватора, а што произилази како из исказа тужиоца тако и исказа сведока СС1.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца делимично основан, будући да је тужилац дана 26.04.2004.године повређен на раду, при чему тужени тужиоцу није обезбедио адекватну заштитну опрему која је била прописана за радно место руковаоца претовара елеватора, применом одредби члана 96 Закона о раду и одредбе члана 200 Закона о облигационим односима.

Супротно наводима жалбе тужене првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.

Правилно је првостепени суд закључио да је тужена одговорна да тужиоцу накнади причињену штету. Ово зато што је основ материјално правне одговорности тужене садржане у одредби члана 173 и 174 Закона о облигационом односима. Наиме, елеватор сам по себи представља опасну ствар када је у функцији (својом наменом – служи за преношење великих терета, конкретно блокова тежине и до 15 килограма). Зато и сама делатност руковања елеватором, што су послови тужиоца, представља опасну делатност, јер садржи повећан ризик од пада терета, па самим тим и ризик од повређивања. Ово тим пре што се у конкретном случају штета није могла избећи нити спречити, па чак ни при највећој пажњи. (То произлази из исказа саслушаног сведока СС1, који је навео да је у том периоду увођена нова технологија у предузеће, да су компјутери замењивали механизацију, да је тужилац радио на месту руковаоца елеватора, да елеватор функционише тако што вагон из сушаре преко сајле долази до челичног транспортера, вагон покреће постоље и убацује се у елеватор, када се подигне елеватор подигне се и лимена палета заједно са робом, али да се врло често дешава да због грешке у програму покретно постоље креће са вагона пре него што се испразни елеватор због чега роба врло често пада). Шта више и тужени у самој жалби не оспорава да се несрећа није могла спречити, јер се десила у једној од фаза производног процеса где није могуће спречавање испадања блокова (процес производње је аутоматизован).

Неосновани су наводи из жалбе да првостепени суд није потпуно утврдио чињенично стање, будући да је првостепени суд неспорно утврдио послове које тужилац обавља у тренутку повређивања (руковаоц претоварног елеватора, да је на те послове распоређен по усменом налогу шефа, да је тужилац у време повређивања имао радно одело које је понео од куће, а да би требало да имају и шлем и наочаре, што тужени није обезбедио.

Такође, супротно наводима жалбе овде је основ за материјално правну одговорност тужене управо повреда настала од опасне ствари, односно опасне делатности, при чему тужени није доказао да штета потиче од узрока који је ван опасне ствари. Осим тога тужени као организатор опасне делатности (аутоматизован процес производње утовара и претовара бетонских блокова), у обавези је да обезбеди овај процес производње, односно да обезбеди грађевински материјал који се преноси у том процесу. Зато се тужени и не може позивати на искључење одговорности, као ни допринос тужиоца, будући да тужени одговара као ималац опасне ствари, односно организатор опасне делатности, а да до штете није дошло непажњом тужиоца, већ напротив, до штете је дошло управо због небезбедног производног процеса рада, при чему се штета није могла избећи нити спречити.

Такође, супротно наводима жалбе првостепени суд је имао у виду све околности конкретног случаја приликом досуђивања новчаних износа накнаде нематеријалне штете коју је претрпео тужилац. Ови износи представљају правичну одговарајућу новчану сатисфакцију за нематеријалну штету у трпљењу тужиоца, а досуђена накнада је сразмерна обиму и значају повређеног добра и у складу са циљем и правном природом те накнаде, због чега је правилно примењена и одредба члана 200 Закона о облигационим односима. Зато је првостепени суд обавезао туженог да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете плати износ од 150.000,00 динара на име накнаде штете за претрпљене физичке болове, износ од 120.000,00 динара на име накнаде штете за претрпљени страх и износ од 80.000,00 динара на име накнаде штете за претрпљене душевне болове због наружености, а на које износе је правилно досудио законску затезну камату правилном применом одредбе члана 277 Закона о облигационим односима од датума пресуђења.

Наводи жалбе да је тужилац био обучен и да је имао личну заштиту не само што не искључује одговорност туженог већ нису ни од утицаја за одлуку. Ово зато што својим поступањем (чињење и нечињење) тужилац није могао да спречи настанак штете. Исто тако шлем јесте постојао, али је био поломљен, па зато неупотребљив. Такође, жалба не прилаже и предлаже доказе за супротно. Оцена доказа је, супротно наводима жалбе, заснована на правилној примени члана 8 ЗПП.

Како се наводима из жалбе не доводи у сумњу законитост и правилност ожалбене пресуде Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 375 ЗПП одбио жалбу тужене као неосновану и потврдио ожалбену пресуду у ставу првом изреке, потврђујући и трошкове поступка садржане у ставу четвртом њене изреке, будући да су исти донети правилном применом одредби чланова 149 и 150 ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)