Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.03.2015.

Гж1 287/2015

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 287/15
Дана 04.03.2015. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судијa: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужилаца: АА1 до АА17, чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије, Министарство унутрашњих послова, Полицијске управе у Ваљеву, РЈП Одељење у Ваљеву Улица Узун-Миркова број 1а, кога заступа Државно правобранилаштво – Одељење у Ваљеву, ради дуга, одлучујући о изјављеној жалби тужилаца против пресуде Основног суда у Ваљеву 5П1 бр.506/13 од 04.04.2014.године, исправљене решењем истог суда 5П1 бр.506/13 (2011) од 29.09.2014.године, донео је у седници већа одржаној дана 04.03.2015. године


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ваљеву 5П1 бр.506/13 од 04.04.2014.године, исправљена решењем Основног суда у Ваљеву 5П1 бр.506/13 (2011) од 29.09.2014.године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужилаца да се обавеже тужена да тужиоцима накнади трошкове поступка по жалби.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву 5П1 бр.506/13 од 04.04.2014.године, у ставу један изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца АА1, против тужене, којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати, и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години износ од 1.000,00 динара, са законском затезном каматом од 26.09.2010.године до коначне исплате, ставом два изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца АА2, против тужене којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години износ од 1.200,00 динара, са законском затезном каматом од 26.01.2011.године, па до коначне исплате, као неоснован, ставом три изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца АА3 против тужене којим је тужилац тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години износ од 1.000,00 динара, са законском затезном каматом од 26.10.2010.године до коначне исплате, као неоснован, ставом четири изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца АА4, против тужене, којим је овај тужилац тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години износ од 1.800,00 динара, са законском затезном каматом од 26.01.2011.године до коначне исплате, као неоснован, ставом пет изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца АА5 против тужене, којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години, износ од 1.200,00 динара, са законском затезном каматом од 26.09.2010.године па до коначне исплате, као неоснован, ставом шест изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА6, против тужене, којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати и то неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години износ од 1.000,00 динара, са законском затезном каматом од 26.12.2010.године до коначне исплате, као неоснован, ставом седам изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца АА7 против тужене, којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години износ од 1.600,00 динара са законском затезном каматом од 26.04.2011.године па до коначне исплате, као неоснован, ставом осам изреке, одбијен је захтев тужиоца против тужене којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години износ од 1.300,00 динара, са законском затезном каматом од 26.01.2011.године до коначне исплате, као неоснован, ставом девет изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца АА9, којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години, износ од 1.200,00 динара са законском затезном каматом од 26.01.2011.године до коначне исплате, као неоснован, ставом десет изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА10 против тужене, којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години, износ од 1.400,00 динара, са законском затезном каматом од 26.12.2010.године, до коначне исплате, ставом једанаест изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца АА11, против тужене којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години, износ од 1.200,00 динара, са законском затезном каматом од 26.10.2010.године, до коначне исплате, као неоснован, ставом дванаест изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА12 против тужене којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години износ од 1.000,00 динара, са законском затезном каматом од 26.01.2010.године до коначне исплате, као неоснован, ставом тринаест изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА13 против тужене којим је тужилац тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години износ од 1.100,00 динара, са законском затезном каматом од 26.10.2010.године до коначне исплате, као неоснован, ставом четрнаест изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА14 против тужене којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години износ од 1.100,00 динара, са законском затезном каматом од 26.10.2010.године, до коначне исплате, као неоснован, ставом петнаест изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА15 против тужене којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години износ од 1.300,00 динара, са законском затезном каматом од 26.08.2010.године, до коначне исплате, као неоснован, ставом шеснаест изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца АА16 против тужене којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете плати и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години износ од 1.500,00 динара, са законском затезном каматом од 26.02.2011.године до коначне исплате, као неоснован, ставом седамнаест изреке одбијен је тужбени захтев тужиље АА17 против тужене којим је тражила да се обавеже тужена да јој на име накнаде штете плати и то за неискоришћене сате годишњег одмора у 2008, 2009. и 2010.години износ од 500,00 динара са законском затезном каматом почев од 26.12.2010.године до коначне исплате, као неоснован, док су ставом осамнаест изреке обавезани тужиоци да туженој на име накнаде трошкова парничног поступка солидарно исплате износ од 24.000,00 динара у року од осам дана по пријему пресуде, под претњом извршења.

Правноснажним решењем Основног суда у Ваљеву 5П1 бр.506/13 (2011) од 29.09.2014.године, у ставу један изреке, исправљена је назначена пресуда у уводу у петом реду и то тако што иза речи „_“ уместо презимена „_“ треба да стоји презиме „_“ као и у изреци пресуде у ставу седам у првом реду тако што иза речи „_“ уместо презимена „_“ треба да стоји презиме „_“ док у свему осталом пресуда остаје неизмењена.

Против ове пресуде, тужиоци су благовремено изјавили жалбу, због битних повреда одредаба парничног поступка, непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са захтевом за накнаду трошкова парничног поступка.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 386 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/2011), Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована као и захтев за накнаду трошкова поступка по жалби.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП, као ни других битних повреда одредаба парничног поступка, на које жалба тужилаца неосновано указује.

Према чињеничном утврђењу, у поступку доношења ожалбене пресуде, следи: да је решењем тужене број 120-1-1952/2006 од 28.07.2006.године, одређен укупан коефицијент за обрачун и исплату плате тужиоцу АА1 од 17,54 на пословима полицајца, Полицијска испостава друге категорије ПУ Ваљево, односно укупан коефицијент за обрачун плате од 17,78, да је тужиоцу АА2 решењем број 120-1-1939/2006 од 28.07.2006.године, одређен укупан коефицијент за обрачун плате од 18,27, те је тужиоцу АА3 решењем тужене број 120-1-1958/2006 од 28.07.2006.године, одређен укупан коефицијент за обрачун плате од 17,78, да је тужиоцу АА4 решењем тужене број 120-1-1917/2006 од 28.07.2006.године, одређен укупан коефицијент за обрачун плате од 25,86, да је тужиоцу АА5 решењем тужене број 120-1-1967/2006 од 28.07.2006.године, одређен укупан коефицијент за обрачун плате од 17,78 за послове полицајца, да је тужиоцу АА6 решењем тужене број 120-1-1989/2006 од 28.07.2006.године, за послове полицајца одређен коефицијент за обрачун плате, да је тужиоцу АА7 решењем тужене број 120-1-497/07 од 26.04.2007.године, одређен коефицијент за обрачун плате, да је тужиоцу АА8 на пословима полицајца решењем број 120-1-1948/2006 од 28.07.2006.године, одређен укупан коефицијент за обрачун плате од 18,27, да је тужиоцу АА9 решењем број 120-1-1968/2006 од 28.07.2006.године, одређен укупан коефицијент за обрачун плате од 18,03 за послове полицајца, да је тужиоцу АА10 решењем тужене број 120-1-1944/2006 од 28.07.2006.године, одређен укупан коефицијент за обрачун плате за послове полицајца, да је тужиоцу АА11 решењем тужене број 120-1-1946/2006 од 28.07.2006.године, одређен укупан коефицијент за обрачун плате а такође и решењем број 120-1-520/2010 од 18.03.2010.године, да је тужиоцу АА12 решењем тужене број 120-1-1941/2006 од 28.07.2006.године, одређен укупан коефицијент за обрачун плате за послове полицајца а такође и решењем број 120-1-1735/09 од 26.11.2009.године, да је тужиоцу АА13 решењем број 120-1-2017/2006 од 28.07.2006. године одређен укупан коефицијент за обрачун плате за послове полицајца, да је тужиоцу АА14 решењем тужене број 120-1-1936/2006 од 28.07.2006. године одређен укупан коефицијент за обрачун плате за послове полицајца као и решење број 120-1-1634/08 од 18.12.2008. године, да је тужиоцу АА15 решењем тужене број 120-1-1926/2006 од 28.07.2006. године одређен укупан коефицијент за обрачун плате, као и решењем број 120-1-1080/08 од 09.08.2008. године, све за послове полицајца, да је тужиоцу АА16 решењем тужене број 120-1-1938/2006 од 28.07.2006. године одређен укупан коефицијент за обрачун плате за послове полицајца као и решењем број 120-1-358/09 од 01.04.2009. године, да је тужиљи АА17 решењем број 120-1-1979/2006 од 28.07.2006. године одређен укупан коефицијент за обрачун плате за послове одржавања хигијене, да је програмски регулисано да је просечно радно време 174 сати и да је плата запослених увек иста, без обзира на фонд сати конкретног месеца, који је различит (160, 168 и 176, 184), да је иста мењана само онда када се мења коефицијент радног стажа, или основица која се прописује, да су у кадровској евиденцији туженог води радно време 8 сати – дан за дан, иако је просек 6,69, да тужиоци нису оштећени на тај начин, јер ако би се случајно вршио обрачун према просечном програмском 6,69 сати за дан, односно за још 1 сат и 10 минута, у том случају би дошло до тога да запослени прима више када је на годишњем одмору него када је радио.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд, као другостепени, у поступку њене жалбене контроле.

Правилно је првостепени суд полазећи од одредби члана 32 став 1 Закона о платама државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС” бр. 62/06) ,одредбе члана 146 став 1 и 2 Закона о полицији, те његове одредбе из члана 169, нашао да је тужена према тужиоцима у потпуности испунила облигацију применом правила из члана 295 ЗОО. Претходно, томе у прилог и правноснажна пресуда Основног суда у Ваљеву 5П1 бр. 295/11 од 10.08.2012. године исправљена решењем истог суда 5П1 бр. 295/11 од 13.05.2013. године, у делу става један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет, једанаест, дванаест, тринаест, четрнаест, петнаест, шеснаест, седамнаест изреке, који се односе на негативну одлуку по захтеву тужилаца за накнаду плате за неискоришћени годишњи одмор и плаћено одсуство са каматом (у том делу ова пресуда је потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 бр. 5326/2013 од 04.09.2013. године), а којом пресудом је утврђено да тужиоцима не припада стимулативна накнада за време годишњег одмора и плаћеног одсуства.

Супротно наводима жалбе тужилаца, њима је правилно обрачуната и исплаћена плата множењем коефицијента са основицом за обрачун и исплату плате, а код узимања часова, тужиоци нису оштећени са претходно наведених чињеничних разлога.

Навод жалбе да се из налаза вештака види да је дан годишњег одмора тужиоцима исплаћиван за време од 6,69 сати а не од 8,00 сати, је чињенично нетачно, јер је вештак утврдио да је тужиоцима исплаћивана плата према просечном радном времену од 174 сати, независно од тога колико је фонд сати конкретног месеца био (160, 168 и 184) и да тужиоци нису оштећени код обрачуна плате, с обзиром на фонд часова који је узет у обзир.

То што је овакав начин обрачуна плата престао да се примењује од 01.01.2011. године, правно је без значаја, са целине изнетих разлога.

Позивањем на правну праксу Апелационог суда у Крагујевцу и с тим у вези пресуду Гж1 бр. 256/12 од 27.03.2013. године, Гж1 бр. 2317/2012 од 21.01.2013. године и пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1 бр. 1726/2012 од 19.09.2012. године, које пресуде се и прилажу, и то пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1 бр. 2897/10 од 25.08.2010. године и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 бр. 256/12 од 27.03.2013. године, правно је без значаја. То само указује на различиту правну праксу, и с тим у вези у погледу права на правично суђење, али не и на правилну примену материјалног права.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка, јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 154 и 163 став 1-4 ЗПП, тужиоци немају право на накнаду трошкова поступка по жалби, јер нису успели по том правном леку.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 390 и члана 165 став 1 ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)