Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.01.2019.

Гж1 2905/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2905/18
15.01.2019. године
Београд

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Мартиновић, председника већа судија Марине Кларић Живковић и Ружице Ранковић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномoћник адвокат АБ, против туженог АД за железнички превоз путника “Србија Воз”, са седиштем у Београду, Немањина бр.6, ради исплате, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П1.бр.1267/18 од 25.05.2018. године, након одржане и закључене главне расправе пред овим судом у присуству пуномoћника парничних странака донео је дана 15.01.2019. године, следеће


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1.бр.1267/18 од 25.05.2018. године.

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ проширење тужбе тужиоца АА, на туженог Акционарско друштво за железнички превоз путника “Србија Воз” из Београда.

ОДБИЈАЈУ СЕ захтеви тужиоца и туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка као неосновани.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1.бр.1267/18 од 25.05.2018. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца АА, па је обавезан тужени АД за железнички превоз путника “Србија Воз”, са седиштем у Београду, да са туженим “Железнице Србије” АД са седиштем у Београду, тужиоцу на име разлике између исплаћене и припадајуће накнаде за рад у сменама солидарно исплати и то: појединачно наведене месечне износе са припадајућом законском затезном каматом ближе наведено у овом ставу изреке. Ставом другим изреке обавезан је тужени да АД за железнички превоз путника “Србија Воз”, са седиштем у Београду да са туженим “Железнице Србије“ АД Београд, тужиоцу солидарно накнаде трошкове поступка у износу од 132.460,00 динара, као и да тужиоцу солидарно накнаде трошкове парничног поступка у износу од још 9.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од дана када наступе услови за извршење па до исплате, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени АД за железнички превоз путника “Србија Воз”, из свих законских разлога са предлогом као у жалби.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде, у границама овлашћења предвиђених одредбом члана 386 став 3 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” број 72/11, 55/14) Апелациони суд је нашао да је жалба основана.

Поступак у овој правној ствари покренут је тубжом тужиоца против тужене АД “Железнице Србије” ради исплате разлике зараде по основу увећања за сменски рад.

  Према чињеничном утврђењу у првостпеном поступку произилази да је тужилац до статусне промене издвајања уз оснивање био запослен код туженог “Железнице Србије” АД Београд, након чега је закључио анекс уговора о раду од 01.09.2015. године, са туженим Акционарским друштвом за железнички превоз путника “Србија Воз” из Београда, за послове кондуктера. На том радном месту за цео утужени период тужилац је радио у режиму 12-24-12-48 часова, за који му је послодавац исплаћивао 4% основне зараде по основу сменског рада. Решењем Агенције за привредне регистре БД 69651/2015 од 10.08.2015. године, усвојена је регистрациона пријава, па је у Реигистар привредних субјеката уписана статусна промена издвајање уз оснивање привредног друштва “Железнице Србије” АД Београд, као друштва дељеника и привредних друштава Акционарско друштво за управљање јавном железничком инфраструктуром “Инфраструктура железнице Србије” из Београда, Акционарског друштва за превоз путника “Србија Воз” Београд, и Акционарског друштва за железнички превоз робе “Србија Карго” Београд, као новоснованих друштава услед статусне промене издвајања уз оснивање. У периоду од новембра 2011. године закључно са јуном 2014. године, тужилац је радио у режиму сменског рада за који му тужена није исплатила увећање у складу са законом, па је првостeпени суд на околност висине увећане зараде за остварени сменски рад обавио вештачење од стране вештака економско-финансијске струке, на чији налаз странке нису имале примедби и утврдио да тужени сменски рад није вредновао кроз основну зараду тужиоцу и да укупна разлика између припадајуће исплаћене и увећане зараде по основу сменског рада која би тужиоцу припадала износи 152.986,24 динара.

Првостепени суд је оценио да је противљење туженог АД за железнички превоз путника “Србија воз” из Београда, преиначењу тужбе у односу на њега без утицаја на другачију одлуку суда с обзиром да се је конкретном случају код тужене “Железнице Србије” АД дошло до статусних промена издвајања уз оснивање нових друштава, као друштава стицаоца дела имовине туженог међу којима је и тужени АД за железнички превоз путника “Србија воз” из Београда, па како је тужилац након статусне промене анексом распоређен на рад код туженог АД за железнички превоз путника “Србија воз” почев од 01.09.2015. године, првостепени суд је с позивом на одредбу члана 489,491 став 1, 3 и 4, 492 и 505 став 1 и 2 Закона о привредним друштвима и члана 148 став 1, члана 149 став 1 и члана 452 Закона о облигационим односима, обавезао туженог АД за железнички превоз путника “Србија воз” Београд, да тужиоцу солидарно са “Железницама Србије” АД са седиштем у Београду, исплати увећање зараде по основу сменског рада.

Доносећи ожалбену пресуду првостепени суд је учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 1 у вези члана 205 став 2 ЗПП, па с обиром да је пресуда већ једном била укидана, решењем Апелационог суда у Београду Гж1.бр.783/18 од 15.03.2018. године у односу на туженог АД за железнички превоз путника “Србија воз”, са седиштем у Београду, то је Апелациони суд у смислу члана 383 став 4 ЗПП-а поново одржао главну расправу пред другостепеним судом, те је након закључења главне расправе уважио жалбу туженог, укинуо првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака сходно члану 378 став 1 тачка 6 ЗПП.

Одредбом члана 205 став 2 ЗПП-а прописано је да до закључења главне расправе може под условима из става 1 овог члана уз тужиоца да приступи нови тужилац или тужба може да буде проширена на новог туженог са њеновим пристанком. У конкретном случају тужилац је тужбу проднео против тужене “Железнице Србије” а.д., а након статусних промена тужилац је поднеском од 16.12.2015. године као туженог означио “Србија Воз” АД Београд. Новотужени је у поднеску од 28.12.2015. године, навео да не пристаје да ступи у парницу у смислу одредбе члана 205 Закона о парничном поступку, што првостепени суд није правилно оценио приликом доношења одлуке и након укидања пресуде од стране Апелационог суда у Београду.

У конкретном случају с обзиром да је тужилац проширио тужбу на новог туженог, а да се не ради о јединственим супарничарима, да новотужени Акционарско друштво за железнички превоз путника “Србија воз” није дао пристанак за проширење тужбе у односу на тог туженог, то је у конкретном случају првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 1 у вези члана 205 став 2 ЗПП-а, јер је одлуку донео у односу на правно лице које није дало пристанак да ступи у парницу, па самим тим првостепени суд није могао доносити одлуку у односу на то правно лице. С обзиром да првостепени суд није донео решење којим се дозвољава проширење тужбе у односу на Акционарско друштво за железнички превоз путника “Србија Воз” са седиштем у Београду, то је Апелациони суд у Београду укинуо првостепену пресуду, одлучио о захтеву тужиоца за проширење тужбе тако што није дозволио проширење тужбе у односу на новотуженог АД за железнички превоз путника “Србија воз”.

Како тужилац није успео у постуку по жалби то нема право на накнаду трошкова жалбеног поступка, због чега је његов захтев за накнаду истих одбијен као неоснован.

Овај суд налази да је неоснован захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка, јер сходно одредби члана 163 став 2 ЗПП, исти нису опредељени по износу и висини.

Са изложеног, а сходно одредби члана 387 став 1 тачка 6 и члана 165 став 1 ЗПП одлучено је као у изреци овога решења.

Председник већа-судија
Весна Мартиновић, с-.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)