Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.04.2013.

Гж1 2970/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 2970/12
Дана:17.04.2013.године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр.9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против туженог ИНСТИТУТА ЗА РУДАРСТВО И МЕТАЛУРГИЈУ БОР у Бору, Улица Зелени булевар бб, кога заступа адвокат БА, ради поништаја решења и враћања на рад, одлучујући о изјављеној жалби тужиље, против пресуде Основног суда у Бору П1 16/12 од 14.03.2012.године, донео је после одржане и закључене главне расправе пред овим, као другостепеним судом, дана 17.04.2013.године, којој су присуствовали тужиља, пуномоћник тужиље и пуномоћник туженог, истог дана


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснованa жалбa тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Бору П1 16/12 од 14.03.2012.године.

ОДБИЈА СЕ захтев туженог да се обавеже тужиља да туженом накнади трошкове парничног поступка.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиље да се обавеже тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Бору П1 16/12 од 14.03.2012.године, у ставу један изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље, којим је тражила да се према туженом поништи решење туженог о престанку радног односа тужиљи, под бр.2637 од 25.10.2006.године, те да се тужени обавеже да тужиљу врати на рад, као неоснован, док је ставом два изреке, обавезана тужиља да туженом, накнади трошкове парничног поступка у износу од 86.500,00 динара, у року од 15 дана под претњом извршења.

Против ове пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права. Тужени није поднео одговор на жалбу, али је на расправи пред другостепеним судом, предложио да се жалба одбије као неоснована, а побијана пресуда потврди као правилна и на закону заснована.

Тужиља и тужени су пoставили и захтев за накнаду трошкова парничног поступка по жалби.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09), а у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/2011), Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи, да је тужиља била у радном односу на неодређено време код туженог, на пословима самосталног техничара, по основу уговора о раду бр.1002 од 21.03.2002.године и анекса тога уговора, да су тужиља као запослена и тужени као послодавац, закључили споразум полазећи од изјаве запослене о добровољном напуштању радног места по расписаном огласу бр.2096 од 06.09.2006.године, да је према његовом садржају послодавац дао сагласност запосленој за добровољно напуштање радног места по лично одабраној опцији из расписаног огласа, да је тачком 2 овог споразума уговорено, да даном исплате отпремнине за добровољно напуштање радног места по лично изабраној опцији, запослени изјављује да је у потпуности измирен у погледу права из радног односа и да му по том основу Институт за бакар, ништа не дугује изузев три заостале неисплаћене зараде и повезивање радног стажа, да је тачком 3 овог споразума, назначено да на бази овог споразума послодавац ће донети решење о престанку радног односа запосленог у Институту за бакар Бор, са датумом који је условљен исплатом отпремнине за добровољно напуштање радног места, док је под тачком 4 овог споразума, уговорено да споразум ступа на снагу даном потписивања са правном важношћу одредбе става 2 почев од дана исплате отпремнине запосленом, да је овом споразуму претходила изјава тужиље којом се определила за опцију из програма за решавање вишка запослених под тачком 1 у износу новчане накнаде од десет просечних бруто зараде у Привреди Републике, према последњем објављеном податку Републичког органа надлежног за послове статистике за запослене који имају више од 10 година стажа осигурања и више од 2 године до стицања једног од услова за пензију увећано за 100 еура стимулативне отпремнине по години стажа осигурања у динарској противвредности по средњем курсу на дан достављања спискова вишкова запослених, да је ВД директор туженог донео решење о отказу уговора о раду бр.2637 од 25.10.2006.године, којим је утврђено да тужиљи на пословима самосталног техничара отказује се уговор о раду бр.1002 од 21.03.2002.године, са свим анексима на уговору о раду закључно са 31.10.2006.године, до кога ће се дана извршити наплата једнократне новчане накнаде, да радни однос тужиљи код туженог престаје 01.11.2006.године, да тужиљи припада новчана накнада у износу од десет просечних бруто зарада у Привреди Републике, према последњем објављеном податку Републичког органа надлежног за послове статистике увећане за 100 еура стимулативне отпремнине по години стажа осигурања у динарској противвредности по средњем курсу на дан достављања спискова вишка запослених у укупном износу од 401.410,00 динара, да зарада накнаде и зараде друга примања, које је запослени остварио, а која му нису исплаћена до дана престанка радног односа биће исплаћена по динамици исплате запосленима који су остали да раде у предузећу, да је ставом четири диспозитива овог решења Институт се обавезао да ће у року од 30 дана од дана раскида радног односа, регулисати све обавезе запосленог по основу обавеза и зарада (порези и доприноси) и извршити повезивање радног стажа до тога датума раскида радног односа, а у супротном сматраће се да запослени није ни раскинуо радни однос са обавезном Института да га врати на рад. Првостепени суд је такође утврдио да је тужиљи престао радни однос 01.11.2006.године, да је она примила отпремнину која је утврђена решењем о престанку радног односа, да је према сагласности Фонда за ПИО у уговору о уступању потраживања заменом испуњења, обавештењу од 27.11.2006.године и 01.12.2006.године, налогу за пренос од 27.12.2006.године, да је Републички фонд дана 29.11.2006.године, дао сагласност о отплати дела дуга Фонду за развој путем уступања потраживања, који Фонд за ПИО има према туженом, по основу доприноса за ПИО, а да те обавезе обухватају камату на дан 30.09.2006.године и утврђени износ у вредности од 90.987.202,11 динара, да је истога дана закључен уговор о уступању потраживања – замени испуњења између Фонда за ПИО и Фонда за развој, уз сагласност туженог, чиме је престала обавеза туженог према Фонду за ПИО, а о чему је тужени обавештен 01.12.2006.године, те да је дана 30.11.2006.године, спроведен обрачунски налог на износ од 90.987.202,11 динара.

Првостепени суд је закључио полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, да су доприноси уплаћени у року одређеном тачком 4 решења о отказу, с тим што су доприноси за октобар 2006.године уплаћени касније, због објективне немогућности да се обрачунају и уплате, а што није од утицаја у овом спору.

Овај закључак ожалбене пресуде се није могао прихватити из разлога што је иста захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 у вези члана 384 став 2 ЗПП и све у вези члана 411 ЗПП, а на шта се основано указује наводима жалбе тужиље наводом да је сам пуномоћник туженог на расправи одржаној 19.04.2007.године, учинио неспорном чињеницу да није уплатио порезе и доприносе и да је првостепени суд одбио предлог пуномоћника тужиље да се на околност када су и да ли су тужиљи (АА), уплаћени доприноси и порези од стране туженика, без навођења у побијаној пресуди разлоге овакве одлуке. Ови наводи жалбе тужиље били су основано употребљени. Томе у прилог ови разлози:

-да је у образложењу решења Врховног касационог суда Рев.2 2042/10 од 26.10.2011.године наведено да су основани наводи туженог, да су доприноси (осим за октобар 2006.године уплаћени у року из тачке 4 решења о отказу), а према наводима туженог доприноси за октобар 2006.године, нису уплаћени у том року, због објективне немогућности да се обрачунају и уплате „што није било предмет оцене нижестепених судова“;

-да је пуномоћник тужиље ставио предлог за вештачење на претходно назначене околности, да ли је и када тужени извршио уплату доприноса на име тужиље надлежним фондовима здравственог и пензионог осигурања и Националној служби за запошљавање и да ли је извршио уплату пореза на зараду;

-да је овај доказни предлог тужиље првостепени суд одбио (записник са рочишта од 14.03.2012.године, пред Основним судом у Бору);

-да је према садржају записника са рочишта од 19.04.2007.године, пуномоћник туженог навео и ово:“да није спорно да тужени није измирио обавезе у смислу уплате пореза и доприноса, како је наведено у решењу у тачки 4, па из тих разлога нема потребе за вештачење.....“.

Ради тога, у овом делу побијана пресуда је захваћена и битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП, на шта се основано указује наводима жалбе тужиље. Ово зато што постоји противречност између разлога из решења Врховног касационог суда, навода тужене стране и исправа у списима ове парничне ствари.

У присуству ових разлога, ни чињенично стање није било потпуно утврђено, а на околност да ли је тужени и ако јесте када извршио уплату назначених доприноса за тужиљу.

Код изложеног овај суд је као другостепени, одржао расправу, поновио доказе по врсти, броју и другим ознакама као на записнику са рочишта за расправу од 18.04.2013.године, извео доказ путем вештачења од стране вештака финансијске струке ВВ, прочитао њен налаз и мишљење и допунско изјашњење, те саслушао овог вештака, па је утврдио и ово чињенично стање:

-претходно на основу сагласних изјава тужиље, пуномоћника тужиље и пуномоћника туженог утврђено је:

-да је тужиља дала изјаву којом се определила за престанак радног односа уз опцију један, коју је потписала 15.09.2006.године;

-да је тужиља потписала споразум којим се даје сагласност за добровољно напуштање радног места по добровољној опцији уз назнаку у тачки 3, да ће се на бази овог споразума донети решење о престанку радног односа;

-да је та изјава била у складу са социјалним програмом, па и у погледу обавезе Института са становишта рока измирења обавеза до престанка радног односа – 30 дана од дана раскида радног односа, да се регулишу обавезе, што је утврђено и из садржаја социјалног програма:

-да је решење отказа уговора о раду бр.2637 од 25.10.2006.године, донето по основу ове изјаве;

Чињенице на околност исплаћене отпремнине тужиљи у износу од 401.410,00 динара, суд је утврдио и из списка за исплату од 26.10.2006.године.

Из налаза и мишљења вештака финансијске струке ВВ и допуне налаза и мишљења овог вештака од 18.03.2013.године, утврђено је:

-да је обавеза туженог за доприносе Фонду ПИО на име тужиље плаћена по обрачуну до септембра 2006.године, по уговору о уступању потраживања бр.411-513/06 од 29.11.2006.године:

-да доприноси ПИО за октобар 2006.године су плаћени након њиховог доспећа 15.11.2006.године, по обрачуну Пореске управе Филијале Бор, налозима за пренос дана 27.12.2006.године и то преносом средстава са рачуна Института за бакар Бор, на рачун Фонда ПИО;

-да је након извршених уплата доприноса извршен упис стажа осигурања по изводу из Фонда ПИО, на име тужиље АА, са даном 30.10.2006.године у износима који су обрачунати према обрачунским листама за тужиљу:

-да је обавеза туженог за доприносе за здравствено осигурање отписана у целини са каматом, у складу са програмом преузимања 51% капитала туженог, од стране државе, по налогу надзорног одбора за спровођење акционог плана за консултације РТБ Бор од 23.03.2006.године и сачинио записник У.331/01 од 25.04.2006.године Министарства рударства и енергетике:

-да је од стране овог одбора дат упут Републичком фонду за здравствено осигурање , Општини Бор и Националној служби за запошљавање да донесе одговарајуће акте и закључио уговор ради конверзије дуга у капитал;

-да је у складу са примљеним упутом Министарства финансија Пореска Управа Филијала Бор, донела решење бр.433-12/387-09 од 06.07.2012.године о отпису доспелих обавеза по основу доприноса за здравство Институту за рударство и металургију Бор, на име удела у капиталу друштва;

-да висина обавезе туженог по основу накнаде за незапосленост је обрачуната од стране Пореске управе Филијала Бор по записнику бр.47-369/2006.027-001/2 од 223.10.2006.године, отписана са каматом по упуту о конверзији дуга у капитал;

-да је у складу са усвојеним планом и спроведеним активности Влада Србије донела Закључак бр.41-2598/2012-1 од 10.05.2012.године, којом је усвојила конверзију свих потраживања Републике Србије према Институту за рударство и металургију, на име удела у капиталу друштва;

-и да је Министарство финансија Пореска управа Филијала Бор, донела решење бр.47-2-3/3-2013 од 09.01.2013.године о отпису доспелих обавеза по основу пореза Института за рударство и металургију Бор, на име удела у капиталу друштва.

Ове чињенице суд је утврдио и из садржаја исправа и то: сагласности о уплати дела дуга Фонду за развој Републике Србије бр.411-5682/06 од 29.11.2008.године, решења Министарства финансија Пореске управе бр.433-12/387-09 од 06.07.2012.године, записника о стању неизмирених обавеза по основу јавних прихода на дан 30.09.2006.године са обрачунатом каматом до тога датума Министарства финансија Пореске управе регионалног центра Ниш, Пореске управе Филијала Бор од 23.10.2006.године, решења Министарства финансија и привреде Пореске управе регионалног центра Ниш Филијале Ц.Бор бр.47-2-3-2013 од 09.01.2013.године, обавештења бр.113-01-192/06-05 од 27.11.2006.године Министарства привреде и обавештења бр.41-2598/2002-01 од 10.05.2012.године Владе Републике Србије, Закључка Владе Републике Србије бр.41-2598/2012-1 од 10.05.2012.године, налога за пренос од 27.12.2006.године, извештаја о извршеном платном промету од 27.12.2006.године, уговора о конверзији потраживања по основу јавних прихода према Институт за рударство и металургију Бор у капитал Републике Србије, обавештења бр.411-513/06 од 01.12.2006.године, уговора о уступању потраживања-замени испуњења од 29.11.2006.године, записник са седнице Надзорног одбора од 23.03.2006.године, извештаја Републичке дирекција за имовину од 11.05.2007.године.

Све ове чињенице су потврђене и исказом вештака ВВ, саслушане на расправи пред овим, као другостепеним судом.

Пуномоћник тужиље и туженог нису имали примедби на утврђено у допуни налаза и мишљења вештака од 18.03.2013.године, па ни у погледу мишљења које је део његовог садржаја.

Код изложеног, суд је посебно ценио и налаз и мишљење ВВ1 од 12.10.2012.године, али с обзиром да ово лице није било уписано у регистар вештака, тај налаз и мишљење овај суд није могао да уврсти у доказе меродавне за правилну и закониту одлуку у овој парничној ствари.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, побијана пресуда је правилна и на закону заснована, уз назнаку да су назначене битне повреде одредаба парничног поступка отклоњене у другостепеном поступку на расправи пред овим судом, тако што су разјашњене по схватању овога суда меродавне околности за правилну и на закону засновану одлуку.

Према одредби члана 177 став 1 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр.24/05), радни однос може да престане на основу писаног споразума послодавца и запосленог.

Претходно у складу са овом правном нормом, тужиља је закључила споразум 25.09.2006.године, према чијој тачки 3 на основу овог споразума послодавац ће донети решење о престанку радног односа запосленог са датумом који је условљен исплатом отпремнине за добровољно напуштање радног места. Међутим, пошто овај споразум с обзиром на свој садржај не представља споразум о престанку радног односа. Супротно он исказује сагласност послодавца, овде туженог и тужиље као запослене, за добровољно напуштање радног места по лично одабраној опцији (тачка 1), уз изјаву о измирењу права из радног односа. Изложено с обзиром на исказ из тачке 3 овог споразума која гласи: да на бази овог споразума послодавац ће донети решење о престанку радног односа запосленог у Институту за бакар Бор, са датумом који је условљен исплатом отпремнине за добровољно напуштање радног места. То значи да тек са доношењем решења тужиљи престаје радни однос уз исплату отпремнине.

То решење о отказу уговора о раду тужиљи бр.2637 од 25.10.2006.године, којим је утврђено да тужиљи престаје радни однос 01.11.2006.године и обавезу да у року од 30 дана од дана раскида радног односа, регулишу све обавезе из рада (порези и доприноси) тужени послодавац је донео па исто по своме садржају представља конститутивни акт престанка радног односа. Ово са разлога, што у његовом одсуству не би било раскида радно-функционалне везе тужиље, као запослене и туженог, као послодавца. Не би било са разлога што у назначеном споразуму није одређено да запосленој, овде тужиљи, престаје радни однос и време престанка радног односа, а без тога нема раскида радно-функционалне везе.

С обзиром на садржај става четири оспореног решења о отказу уговора о раду бр.2637 од 25.10.2006.године, овај појединачни акт донет је под раскидним условом за случај да послодавац, овде тужени, у року од 30 дана од дана раскида радног односа не регулише своје обавезе према тужиљи, као запосленој, по основу зарада и доприноса. Ради се о раскидном услову, јер од дана његовог настанка долази до престанка редовних правних дејстава овог појединачног правног акта. Међутим, са становишта дејства тог раскидног услова, овај суд је везан правним квалификацијама из решења Врховног касационог суда Рев.2 73/11 од 26.10.2011.године, где се заузима став, да незнатно испуњење обавезе елиминише дејство раскидног услова, применом правила из члана 131 Закона о облигационим односима, према којој норми уговор се не може раскинути због неиспуњења незнатног дела обавезе и да у ситуацији када је послодавац платио заостале зараде отпремнине и доприноса за пензијско и инвалидско осигурање (а што је и услов права на пензију) и уплате доприноса за здравствено осигурање незапосленом се може уподобити незнатном испуњењу обавезе. Према утврђеном из налаза и мишљења вештака, овде је допринос за пензијско и инвалидско осигурање плаћен по обрачуну до септембра 2006.године по уговору о уступању потраживања бр.411-513/06 од 29.11.2006.године, док су доприноси за октобар 2006.године плаћени након њиховог доспећа 15.11.2006.године по обрачуну Управе филијала Бор налогом за пренос дана 27.12.2006.године и то преносу средстава са рачуна Института за бакар, на рачун Фонда ПИО. Пошто је тужиљи радни однос престао 01.11.2006.године, а рок за уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање био 30 дана од дана раскида радног односа, следи да је тужени у целости испунио облигације из овог основа. Ради тога и код чињенице да је у складу са извршено уплатом доприноса на терет послодавца и терет запосленог, изврши упис стажа осигурања по изводу из Фонда ПИО на име тужиље са даном 30.10.2006.године ни у року доспелости следи, да је тужиљи на законит начин престао радни однос, јер јој је и исплаћена отпремнина.

Побијано решење је правилно и на закону засновано.

Томе у прилог ови разлози:
- што се у решењу Врховног суда Србије Рев.2 2042/10 од 26.10.2011.године, којим је укинута пресуда Апелационог суда Гж1 2158/10 од 01.09.2010.године и пресуда Општинског суда у Бору П1 141/09 од 25.03.2009.године, заузет је став да су основани наводи туженог, да су доприноси (осим за октобар 2006.године) уплаћени у року из тачке 4 решења о отказу и да због објективне немогућности да се обрачунају и уплате назначени доприноси за октобар 2006.године, исти су уплаћени су 27.12.2006.године.

-што је обавеза туженог за доприносе за здравствено осигурање отписана је у целости са каматом у складу са програмом преузимања 51% капитала туженог, а то исто важи и за обавезе туженог по основу доприноса за незапосленост, обрачунатих од стране Пореске управе Филијале Бор од 23.10.2006.године.

Из овога и закључак да је услов испуњен у знатном делу у оквиру назначеног рока од 30 дана од дана раскида радног односа (01.11.2006.године). Ради тога околност што су доприноси за пензијско и инвалидско осигурање уплаћени по истеку тога рока нема утицаја јер је реч о незнатном испуњењу обавезе с обзиром на став Врховног касационог суда у истој ситуацији. Томе у прилог и то што се је тужиља сагласила са престанком радног односа када буде исплаћена отпремнина који услов је неоспорно био остварен у време доношења побијаног решења

Коментар жалбе тужиље става Врховног касационог суда, овде је правно без значаја, пошто је Апелациони суд у Београду, везан правним квалификацијама тога суда.

Навод жалбе, да је обавеза уплате поменутих доприноса и пореза од стране туженог, као послодавца, регулисана законом и да се сви доприноси морају бити уплаћени до 30.11.2006.године, правно је без значаја, с обзиром на изложено. Ово када је реч о доприносима за пензијско и инвалидско осигурање за октобар 2006.године и са разлога што су ти допринос доспели за уплату 15.11.2006.године.

Поред тога, овде је реч, с обзиром на заузети став Врховног касационог суда о незнатном неиспуњењу обавезе, а овај суд је везан тим правним квалификацијама, јер се ради о истој правној ситуацији (исти су елементи материјално-правног односа независно од тога што је различита тужилачка страна).

Код изложеног, без значаја је иначе тачно позивање из жалбе, да је на рочишту за расправу од 19.04.2007.године, тужени признао да није уплатио порезе и доприносе.

Тачан је навод жалбе да су доприноси за пензијско и инвалидско осигурање уплаћени за октобар 2006 године 27.12.2006 године али имајући у виду назначени правни став исказан у пресуди Врховног касационог суда претходно назначеној, овај суд сматра да је исти без значаја. Ово посебно код чињенице, да су уплате по основу доприноса за здравствено осигурање и осигурање за случај незапослености отписане.

Зато су без значаја и даљи наводи жалбе да тужени не спори чињеницу да тужиљи није платио доприносе за здравствено осигурање и осигурање по основу запослености, као и порез на зараде.

Правилно је и решење садржано у ставу два изреке побијане пресуде јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП, тужиља није успела у спору у поступку по жалби, па зато нема право на накнаду трошкова поступка с тим у вези.

Такође, ни тужени нема право на накнаду трошкова парничног поступка. Ово са разлога, што је на рочишту од 17.04.2013.године, пуномоћник туженог овакво определио захтеву : накнаду трошкова парничног поступка тражи за састав поднеска према стању у списима по 16.500,00 динара, за заступање на одржаним рочиштима 18.000,00 динара, за два неодржана рочишта по 9.750,00 динара, за превоз за сваки долазак у Апелациони суд по 2.000,00 динара. Овај захтев не садржи опредељену парничну радњу са становишта времена извршења те радње .

Тужиља није успела у поступку по жалби па зато нема право на накнаду трошкова насталих с тим у вези.

  Према одредби члана 159 став 1 и 2 ЗПП, о накнади трошкова одлучује суд на одређени захтев странке без расправљања.

Странка је дужна да у захтеву опредељеном наведене трошкове за које тражи накнаду.

Супротно овим нормама овде тужена страна у присуству претходних разлога није определила захтев за накнаду трошкова поступка по жалби. Посебно имајући у виду да су јој трошкови парничног поступка пред првостепеним судом већ досуђени, а и они су обухваћени захтевом.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 380 став 1 тачка 1 и члана 161 став 2 ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић с.р.

За тачност оправка
Управитељ писарнице
Светалана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)