Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.10.2010.

Гж1 3038/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3038/10
Дана 27.10.2010.године
Б Е О Г Р А Д

поништај решења о накнади штете


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Љиљане Митић – Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог "ББ", кога заступа Директор БА, ради поништаја решења одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Општинског суда у Бору П1 бр.1218/08 од 17.9.2009.године, донео је у седници већа одржаној дана 27.10.2010.године


Р Е Ш Е Њ Е


УКИДА СЕ пресуда Општинског суда у Бору П1 бр.1218/08 од 17.9.2009.године и предмет УПУЋУЈЕ Основном суду у Бору на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Општинског суда у Бору П1 бр.1218/08 од 17.9.2009.године у ставу један изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца према туженом па је утврђено да је решење туженог бр.3447 од 5.11.2008.године којим је утврђена одговорност тужиоца и тужилац обавезан да надокнади штету насталу 7.2.2008.године исплатом износа од 37.221,92 динара неправилно и незаконито и да не производи правно дејство, док је ставом два изреке обавезан тужени да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 56.520,00 динара у року од 15 дана под претњом извршења.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због разлога из одредбе члана 360 став 1 тачка 1, 2 и 3 ЗПП.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је основана.

Према разлозима жалбене пресуде на основу резултата и изведених доказа произилази да вага на полазном одредишту где је извршено мерење камиона пре и након утовара није била потпуно исправна и да не постоји уверење о оверавању мерила за 2008.годину за ту велику колску вагу, па је суд поклонио тужиоцу веру чиме је доведено у питање постојање мањка у роби коју је тужилац превозио на дан 7.2.2008.године од Јагодине до Бора а што је довело и до законитости оспореног решења.

Овакав закључак ожалбене пресуде се за сада не може прихватити јер се иста због погрешне примене материјалног права заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању.

Наиме, према до сад утврђеном чињеничном стању у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је решењем о накнади штете директора туженог бр.3447 од 5.11.2008.године тужилац оглашен одговорним за начињену штету туженом из крајње нужде због тога што је дана 7.2.2008.године вршећи пренос калаисане жице влачне жице, жице CU из ....причинио мањак робе у превозу у количини од 100 кг.тако што је робу утоварио у фабрици каблова у Јагодини по отпремници бр.60153/24 у количини од 1.930 кг. калаисане жице по отпремници бр.60152/24 у количини од 3.430 кг. влачне жице и по отпремници бр.60151/24 CU прве класе 1.400 кг. укупно 6.700 кг. а у металу 1992.године испоручио количину од 6.660 кг. па је обавезан да надокнади штету туженом у износу од 37.221,92 динара.

Такође је утврђено да се мерење бруто и таро и израчунавање нето врши на полазном одредишту где је возило утоварено (Јагодина) и на крајњем одредишту где је возило истоварено како би се потврдило да ли је превезен сав терет нето и да оцена техничке исправности ваге није била могућа.

Међутим, у поступку доношења ожалбене пресуде материјално право је погрешно примењено. Наиме, према одредби члана 163 став 5 и 6 Закона о раду постојање штете, њену висину, околности под којима је штета настала ко је штету проузроковао и како се надокнађује – утврђује послодавац у складу са Општим актом односно Уговором о раду.

Ако се накнада штете не оствари у складу са одредбама става 5 овог члана о накнади штете одлучује надлежни суд.

Поштујући ову правну норму решење о накнади штете је тек само процесна претпоставка послодавцу за тужбу ради накнаде штете за случај да запослени у року не испуни облигацију – штету накнади. Ово зато што назначено решење о накнади штете нема карактер извршне исправе. То значи да ако запослени штету не накнади послодавац је без његовог пристанка не може намирити из зараде запосленог применом правила из одредбе члана 123 овог Закона већ то може учинити само на основу правноснажне одлуке суда. Ради тога првостепени суд се није бавио питањем правно заштићеног интереса на страни тужиоца да тражи поништај оспореног решења о накнади штете нити с тим у вези разјаснио правно важне чињенице са становишта цитираних норми Закона о раду због чега је ожалбена пресуда морала бити укинута.

Укинуто је и решење садржано у ставу два изреке ожалбене пресуде јер одлука о накнади трошкова парничног поступка зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку разјаснити на основу чињенице из одредбе члана 299 ЗПП околности од значаја за оцену правно заштићеног интереса тужиоца да тражи поништај назначеног решења, посебно са становишта назначених норми Закона о раду, па када правилно и потпуно утврди чињенично стање донеће правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

Са изложеног а на основу одредбе члана 377 став 2 ЗПП одлучено је као у изреци овога решења.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)