Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.12.2010.

Гж1 3102/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3102/10
Дана 01.12.2010. године
Б Е О Г Р А Д



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Драгице Савељић Николић, председника већа, Јасминке Станојевић и Зорице Јовановић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "ББ", чији је заступник БА, дипломирани правник, ради исплате, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда у Обреновцу П.1 бр.70/09 од 07.07.2009.године, у седници већа одржаној дана 01.12.2010.године, донео је,


Р Е Ш Е Њ Е


УКИДА СЕ пресуда Општинског суда у Обреновцу П.1 бр.70/09 од 07.07.2009.године и предмет УПУЋУЈЕ Другом Основном суду у Београду, на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Општинског суда у Обреновцу П.1 бр.70/09 од 07.07.2009.године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев и тужени обавезан да тужиоцу на име накнаде штете у висини изгубљене зараде за период од 01.10.2007.године до 23.03.2009.године исплати појединачне новчане износе са законском затезном каматом почев од доспелости сваког износа па до исплате, ближе одређене у садржају овог става изреке.

Другим ставом изреке тужени је обавезан да на име трошкова поступка плати тужиоцу 58.600,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао да је жалба основана.

У поступку пред првостепеним судом је утврђено да је правноснажном пресудом истог суда П1.бр. 44/05 од 23.10.2007.године поништено као незаконито решење туженог о отказу уговора о раду и да је тужени обавезан да тужиоцу на име накнаде штете у висини изгубљене зараде за период од 08.08.2005.године до 01.10.2007.године исплати износе као у поменутој пресуди, да је пред тим истим судом правноснажно окончан кривични поступак против тужиоца због кривичног дела из члана 242 став 4 у вези става 12 КЗ РС у вези члана 19 ОКЗ ослобађајућом пресудом, а да је поступак против тужиоца обустављен због кривичног дела фалсификовања службене исправе. Утврђено је и да је тужилац враћен на рад 23.03.2009.године, да му је накнада штете у висини неисплаћених зарада за период август 2005 – октобар 2007.године исплаћена, а да зараде које би остварио да је радио до дана враћања на рад износе као у извештају обрачунске службе туженог, ближе наведене у изреци побијане пресуде. Оценом изказа тужиоца утврђено је да тужилац нигде није засновао радни однос, да се није пријавио Националној служби за запошљавање из разлога што би био у обавези да плати порезе и доприносе за здравствено социјално осигурање супруге а по основу власништва на пољопривредном земљишту, с тим да и у ситуацији и да се пријавио, тешко да би га та служба запослила због његове старосне доби. Тражио је посао у целом овом периоду од престанка радног односа до враћања на рад, безуспешно, управо због година старости. Власник је пољопривредног земљишта у површни од 3 ха, које је наследио од својих родитеља и то земљиште обрађује, с тим што је то чинио и раније пре него што му је радни однос престао.

Имајући у виду утврђено чињенично стање, првостепени суд је полазећи од садржине одредби члана 191. став 2. и 3. Закона о раду, усвојио тужбени захтев тужиоца као у изреци побијане пресуде, налазећи да нема доприноса тужиоца настанку штете у смислу члана 192 Закона о облигационим односима.

Оцењујући наводе жалбе, Апелациони суд је нашао да се наведено становиште првостепеног суда за сада не може прихватити, јер због погрешне примене материјалног права у досадашњем поступку нису утврђене све релевантне чињенице за одлуку у овој парници.

Наиме, одлучујући о тужбеном захтеву за накнаду штете због незаконитог отказа, првостепени суд није утврдио да ли је тужилац заиста учинио повреду радне обавезе која му је стављена на терет и да ли је у конкретном случају постоји кривица тужиоца као запосленог. Ово из разлога што у ситуацији када је одлука о отказу уговора о раду поништена због застарелости поступка давања отказа, нема аутоматизма приликом одлучивања о захтеву за накнаду штете у виду неипслаћене зараде и осталих примања из радних односа. Послодавац може бити ослобођен од одговорности за накнаду штете уколико се утврди да би запослени био одговоран за повреду радне обавезе која му је стављена на терет и да је поступак отказа по том основу окончан у законском року. Сагласно томе, ако постоји кривица запосленог за радње које су му стављене на терет и због којих је дошло до отказа уговора о раду и престанка радног односа, она представља основ искључења одговорности послодавца за накнаду штете.

Како у досадашњем поступку због погрешне примене материјалног права нису утврђене наведене чињенице, а битне су за одлуку о тужбеном захтеву у овој парници, побијана пресуда је укинута, а првостепени суд ће у поновном поступку утврдити чињенице и околности на које је указано и сагласно тако утврђеном чињеничном стању одлучити о тужбеном захтеву.

На основу члана 377 став 2 ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија,
Драгица Савељић Николић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)