Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.04.2013.

Гж1 3133/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3133/12
Дана 26.04.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Радомира Кокотовића, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ против туженог "ББ", кога заступа адвокат БА, ради поништаја решења о отакзу уговора о раду и враћања на рад, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Основног суда у Смедереву 2П1.бр.1556/10 од 12.12.2011. године, донео је после закључене расправе пред овим као другостепеним судом дана 26.04.2013. године којој су присуствовали тужилац, пуномоћник тужиоца и пуномоћник туженог, истог дана


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Смедереву 2П1.бр.1556/10 од 12.12.2011. године.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиоцу надокнади трошкове поступка по жалби у износу од 78.000,00 динара у року од 15 дана од дана достављања преписа ове пресуде.

ОДБИЈА СЕ захтев туженог да се обавеже тужилац да туженом накнади трошкове поступка по жалби у износу од 128.000,00 динара.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Смедереву 2П1.бр.1556/10 од 12.12.2011. године, у ставу један изреке поништено је као незаконито решење туженог број 61/06 од 20.10.2006. године којим је тужиоцу отказан уговор о раду и обавезан тужени да тужиоца врати на рад у року од 8 дана по пријему пресуде под претњом извршења , док је ставом два изреке обавезан тужени да тужиоцу на име парничних трошкова исплати износ од 87.500,00 динара, а све у року од 8 дана од правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права. Тужени је тражио накнаду трошкова поступка по жалби.

Тужилац је на расправи пред другостепеним судом предложио да се жалба одбије као неоснована а трошкове заступања у жалбеном поступку тражио је по АТ у износу од 33.000,00 динара по рочишту.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09) вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/2011) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужиоцу у радном односу код туженог на пословима „пословођа у погону _“ достављено Упозорење од 21.08.2006 године истог дана,да је према садржају овог упозорења тужилац упозорен да је учинио повреду радне обавезе што је дана 21.07.2006. године одбио извршење послова добијених од стране заменика директора без оправданог разлога те да је тужилац овим упозорењем позван да одмах, а најкасније до 25.08.2006. године дође у службу правних кадровских послова ради давања изјаве и утврђивања одговорности за учињену повреду радне обавезе. да је решењем о отказу Уговора о раду туженог број 61/06 од 20.10.2006. године тужиоцу на пословима „пословође у погону _“ отказан Уговор о раду број XV/7-3/6-462 од 17.05.2002. године због учињене повреде радне обавезе одбијање извршавања послова и налога непосредног руководиоца утврђене чланом 16 тачка 8 алинеја 3 Уговора о раду и утврђено да тужиоцу престаје радни однос даном достављања овог решења, као и да ће зарада, накнада зараде и друга примања која је запослени остварио а која му нису исплаћена до престанка радног односа бити исплаћена најкасније 30 дана од дана када је запосленом престао радни однос, да је у образложењу овог решења наведено да је тужилац учинио повреду радне обавезе одбијања извршења послова и налога непосредног руководиоца а која је утврђена чланом 16 тачка 8 алинеја 3 Уговора о раду тако што је дана 21.07.2006. године одбио да спроведе наредбу директора да је субота радни дан за раднике у погону шамотних опека.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да пошто је тужилац примио упозорење 21.08.2006. године, да тужиоцу у складу са одредбом члана 180 Закона о раду није остављен законски рок од најмање 5 радних дана од дана достављања упозорења да да одговор на упозорење. Поред тога првостепени суд је закључио да тужилац није учинио повреду радне обавезе одбијања извршавања послова и налога непосредног руководиоца јер је у току поступка утврђено да је тужилац добио усмени налог од управника погона шамотних опека да организује рад у погону шамотних опека те да је у поступку реализације процеса рада наишао на отпор радника који се састоји у одбијању радника да раде у суботу и да је о томе обавестио управника.

Међутим, у поступку доношења ожалбене пресуде остало је неразјашњено да ли је тужбу тужиоца потписао пуномоћник тужиоца на шта се основано указује наводима жалбе туженог и с тим у вези на битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 у вези члана 100 став 1 и 2 и члана 103 став 1 ЗПП. Ова повреда одредаба парничног поступка је могла утицати на законитост и правилност побијане пресуде.

Ради тога овај суд је као другостепени одржао расправу, поновио доказе назначене по врсти, броју и другим ознакама као на записнику са рочишта од 26.04.2013. године, извео доказ вештачењем од стране вештака графоскопске струке ВВ, саслушао овог вештака, поновио доказ саслушањем сведока СС, СС1, тужиоца у својству странке па је оценом свих доказа посебно и у вези једних са другим утврдио и ово чињенично стање:

Претходно на основу сагласно датих изјава тужиоца и пуномоћника туженог утврђено је:

 да је тужилац у назначеном периоду био распоређен на пословима у погону „_“;
 да је тужилац имао као пословођа погона „_“ под његовим надзором 25 запослених у сталном радном односу;
 да је СС2 био управник Погона _;
 да је СС2 у организацији процеса рада био непосредно надређен тужиоцу;
 да је упозорење од 21.08.2006. године достављено тужиоцу истог дана 21.08.2006. године и да је у тексту упозорења позван тужилац да најкасније до 25.08.2006. године дође у службу правних кадровских послова ради давања изјаве;
 да је донето решење генералног директора од 20.10.2006. године којим је тужиоцу отказан уговор о раду;
 да је СС2 дана 21.07.2006. године позвао тужиоца да дође у његову канцеларију тога дана и да му је дао налог да треба да организује да најмање 5 запослених из његовог погона дође да ради у суботу 22.07.2006. године и да му је тај налог дат 21.07.2006. године (записник са рочишта од 25.09.2012. године).
 И да је назначено упозорење потписао СС3 шеф правне службе

Даље је из исказа сведока СС1 утврђено:
 да је тужилац 21.07.2006. године у 14 часова и 50 минута ушао у просторију за пресвлачење радника и пренео налог управника да је субота радни дан и да он треба да одреди 5 радника који ће наредног дана доћи да раде;
 да су радници одбили тај предлог – да раде наредног дана у суботу;
 да је тужилац када је дошао у назначену просторију рекао да преноси наредбу СС2;
 да је тужилац истог дана о томе обавестио СС2 што се потврђује садржајем његове Изјаве од 24.07.2006. године (Изјаве СС2)
 да је наредног дана само дошао да ради СС1.

Ове чињенице су потврђене и на основу садржаја поновљног доказа саслушањем сведока СС из чијег исказа је такође утврђено:

 да је 21.07.2006. године у назначену просторију погона „_“ дошао АА који је био распоређен на пословима пословође и пренео налог руководиоца погона СС2 али да су радници одбили да раде са разлога што им није плаћен ни прековремени рад и да сведок СС наредног дана није дошао да ради.

Тужилац је потврдио да појединачно није одредио раднике дана 21.07.2006. године када је дошао у гардеробу који ће радити на дан 22.07.2006. године јер је тражио добровољце али да су они одбили да раде.

Такође су из исказа тужиоца саслушаног у својству странке потврђене су чињенице и то: да је пред крај радног времена добио позив од СС2 који му је саопштио наредбу да за наредни дан одреди 5 запослених који ће радити у суботу и да су то требали да буду радници који извлаче робу из пећи из реда запослених, да је та наредба била у усменој форми, да је тужилац пренео ту наредбу истог дана радницима али да су они одбили да раде, да он није одредио 5 радника по именима јер су претходно радници одбили да раде и да је он о одбијању запослених да поступе по налогу обавестио СС2 истога дана и то:да запослени неће доћи да раде у суботу и да је он овластио АБ да у његово име поднесе тужбу чији је предмет туженог захтева поништај решења отказа уговора о раду.

Из налаза и мишљења вештака за област графоскопије ВВ утврђено је:

 да је спорни потпис пуномоћника тужиоца АБ на другом листу тужбе од 24.01.2007. године написан хемијском оловком плаве боје,
 да је тај потпис написан у скраћеном облику у виду парафа;
 да се потпис састоји из почетног слова имена („Р“) и пар узастопних грама иза којих се налази тачка;
 да потези којима је написан овај потпис су природни, брзи, сигурни и изнијансирани и да у њиховом току нису констатовани никакви застоји, прекиди или оклевања који би тај потпис учинили сумњивим;
 да су неспорни потписи на име АБ дуже и краће форме, односно су неки су потпунији у погледу броја слова а неки су написани скраћено као парафи;
 да се без обзира на форму међусобно упоређење потписа показује изражене сличности у свим постојећим елементима и наводима;
 да су у погледу индивидуалних карактеристика сличности изражени у начину формирања основног слова „Р“ у целини као дужни основног потеза и његовог положаја у односу на покривени полуовални део;
 да квалитет сличности који показује спорни потпис у односу на исправне потписе омогућава доношење одређеног закључка;
 и да је потпис на име пуномоћника тужиоца адвоката АБ на тужби од 24.01.2007. године где је тужилац АА и тужени "ББ" написао АБ.

Ове чињенице су потврђене исказом вештака за област графоскопије ВВ чијим исказом је такође утврђено:

 да је материјал који јој је достављен од суда био довољан да да свој налаз и мишљење;
 да је графоскопско вештачење вештачење које се односи на потписе и не улази у медицинска односно психолошка вештачења а да је графологија шири појам који поред вештачења рукописа са становишта графичких карактеристика узима и компоненту психолошког стања личности - „то је мало шире вештачење“;
 да је приложена експертиза др. ВВ1 односи на вештачење по другом предмету;
 да ли је одређена фотокопија подобна за графоскопско вештачење одређује сам вештак у односу на квалитет те фотокопије;
 да је она закључила да постоји идентитет потписа на назначеној тужби и неспорних потписа на основу графичких карактеристика, јер се параф састоји од једне праве линије која је продужена у односу на линију писања осталог дела парафног потписа што је исказано и у неспорним потписима;
 да се у потписима које је АБ написао 16.11.2012. године види спектар варијација његовог потписа али да сви ти потписи упућују на једног скриптора било да је реч о парафу скраћеном или пуном потпису;
 да је за АБ очигледна разлика на неспорним потписима и доставницама и да се потписи на доставницама у коме је прималац поклапају са неспорним потписима које је суд узео на рочишту у овој парници и у њиховим деловима али да поклапање не мора бити у потпуности па је тако задња од 4 доставнице од 13.12.2010. године идентична са делом потписа на копији записника од 30.04.2007. године у предмету ИП. 428/06;
 да је поклапање пре и по начину на који се завршава овална грама и започиње нова грама, завршни потез.

Суд је у овом предмету одредио графолошко вештачење али на списку судских вештака за град Београд нису евидентирани вештаци са тим предметом вештачења осим вештака др. ВВ1, ВВ2 и ВВ3 професора, па је ради тога овај суд одредио вештака графоскопије ВВ.

Овај суд је позвао пуномоћника туженог на рочишту од 26.04.2013. године да одреди чланове комисије вештака графолога који би извршили вештачење у овој парничној ствари али он то није био у могућности из истог разлога због кога ни суд није одредио у овом предмету вештака графолошке струке.

Овај суд такође није прихватио да у саставу комисије вештака буду вештаци ВВ2 и др. ВВ1, да то није комисија у саставу од најмање три члана и што би се на тај начин добила ситуација налаза вештака против другог вештака па поред тога ови судски вештаци су се изјашњавали у предметима адвоката АБ што би довело у сумњу њихову непристрасност имајући у виду заузете ставове где су вршили графолошка вештачења.

У присуству претходних разлога овај суд није одредио за вештака ВВ3 професора, а тај вештак није ни предложен.

Овај суд је ценио и:

 Одговор на поднесак туженог од 22.01.2011. године вештака ВВ2 од 22.03.2011 године,
 Налаз и мишљење вештака за графоскопију и графологију ВВ3 у предмету Кио 105/01 од 14.10.2012. године,
 Налаз и мишљење др ВВ1;
 Записник са рочишта за расправу 26.09.2008. године у предмету I П. 415/06;
 Записник са рочишта за главну расправу у предмету од 25.04.2007. године у предмету I П. 212/06;
 Записник са рочишта у предмету I П 218/06 од 25.01.2007. године;
 Записник са рочишта за главну расправу у предмету I 428/06 од 30.04.2007. године,
 Записник са рочишта од 20.06.2011. године у предмету П1. 1029/10

па је нашао у односу на налазе и мишљења односно изјашњења назначених вештака по тим предметима да су исти без утицаја за другачију одлуку у овој парничној ствари ово и то са само једног разлога да су у тим предметима како то правилно запажа вештак ВВ извршена вештачења у погледу других спорних потписа а не потписа на тужби од 24.01.2007. године која је упућена препорученом пошиљком Р1 55615 од 23.01.2007. године. Ради тога ти налази и мишљења вештака односно њихових изјашњења су неупотребљиви у овој парници.

Суд је ценио и примедбе на налаз и мишљење вештака ВВ али је исте оценио као неосноване јер је вештак дао детаљан јасан и потпун налаз, дао разлоге на околност индивидуалних карактеристика због којих постоји и закључак о идентитету неспорних потписа и потписа адвоката АБ на назначеној тужби.

Навод туженог да је по предмету П1. 633/11 од 04.03.2013. године који је сачињен на рочишту пред Основним судом у Смедереву саслушан сведок СС5 који је изјавио да је заједно са адвокатом АБ у једном пословном простору који користи 15 година имао канцеларију, да се његова фирма зове _, да је са АБ имао договор да примају пошиљке без обзира да ли се односе на њега је правно без значаја јер се овде ради о поднетој тужби коју је према утврђењу из налаза вештака ВВ су идентични.

Примедба пун. туженог да је вештак требао да уочи да је у потписима АБ да се налази тачка има и црта да је битна карактеристика удаљеност вертикална линија и вертикално слово Р на средини потписа је без значаја. Вештак је дао разлоге за свој налаз и мишљење а суд прихвата његов закључак да је реч о варијацијама, да сви потписи немају тачку, да је парафни потпис знатно краћи од ових потписа и да је на краћем потпису тачка па да због тога нема црте а на дужим потписима црта је написана заједно са тачком.

Поред тога овде је меродавно да ли је назначеној тужби из ове парнице потпис пуномоћника тужиоца адвоката АБ а без значаја је зато одговор да ли су његови потписи на поднесцима из других предмета.

Коначно и да назначену тужбу није у име тужиоца као његов пуномоћник потписао адвокат АБ и тада та тужба не би могла бити одбачена, јер је ту радњу одобрила тужилачка страна што је био разлог да првостепени суд донесе решење 2П1. 1556/10 од 26.09.2011. године којим је предлог пуномоћника туженог за одређивање извођења доказа вештачењем од стране вештака графолога Јована Крстића и на околност да ли је потпис на тужби од 24.01.2007. године потпис адвоката АБ, указујући при томе и на одлуку Уставног суда Србије Уж 474/2009 од 02.12.2010. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања побијана пресуда је правилна и на закону заснована.

Наиме, у смислу одредбе члана 179 став 1 тачка 2 и 3 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05 ... ) послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на понашање запосленог у случају ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђену општим актом или уговором о раду односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Даље је према одредби тачке 8 алинеја 3 Уговора о раду прописано да послодавац ко за то не постоји оправдани разлози отказати уговор о раду запосленом који својом кривицом учини повреду радне обавезе одбијање извршења послова и налога од стране непосредног руководиоца.

Поштујући ове правне норме тужилац у датој материјално правној ситуацији није одбио налог непосредног руководиоца СС2. Наиме, тужилац је налог СС2 дат 21.07.2006. године да одреди пет запослених који ће радити у суботу на дан 22.07.2006. године пренео запосленима али су они тај налог одбили због чињенице да им тужени послодавац није исплатио зарађене прековремене сате у ранијем периоду.

Да је тужилац тај налог истог дана 21.07.2006. године саопштио запосленима потврђује се на основу резултата изведених доказа а тужена страна супротно не доказује. Нема одбијања налога непосредног руководиоца и стим у вези неизвршавања радних задатака када запослени, овде тужилац као пословођа саопшти запосленима на које се тај налог односи да је радни дан субота 22.07.2006. године. Нема јер је на тај начин налог непосредно пренет запосленима а тужилац нема капацитет ни правно дозвољена средства да принуди запослене да раде на дан 22.07.2006. године.

Тачно је да тужилац назначеном приликом није поименично одредио запослене који ће радити на дан 22.07.2006. године али то и није могао у ситуацији када су сви запослени у назначеној просторији одбили да раде на тај дан, ради тога преношење налога руководиоца погона СС2 од стране тужиоца као пословође запосленима истог дана када је налог дат – 21.07.2006. године да раде у суботу на дан 22.07.2006. године представља извршење повереног задатка и не може се уподобити одбијању послова и налога.

Вреднована је и приложена изјава СС2 од 24.07.2006. године да је дана 21.07.2006. године обавестио пословођу АА да се у суботу 22.07.2006. године организује рад у погону шамотних опека али из садржаја те изјаве произилази и да је тужилачка страна поступила по назначеном налогу а то следи и из исказа тужиоца. У том смислу се у овој изјави наводи: „АА ме је обавестио 21.07.2006. године око 14:30 часова (то чињенично није тачно јер је супротно утврђено из исказа сведока и тужиоца иако је правно без значаја) да има проблема и да нико од запослених не жели да дође у суботу“. Дакле, из садржаја ове изјаве потврђује да је тужилац извршио налог СС2 а тужилац није могао утицати на вољу запослених да испоштују његову наредбу и дођу да раде у суботу, то је била искључиво ствар њихове слободне воље.

Поред тога у смислу одредбе члана 180 став 1 Закона о раду послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду у случају члана 179 став 1 -6 овог Закона запосленог писаним путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му стави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења.

Тужена страна ову норму није испоштовала јер је тужиоцу упозорење достављено 21.07.2006. године а рок за изјашњење је био до 25.08.2006. године па је на тај начин ускраћено право тужиоцу на делотворну одбрану. На тај начин створен је посебан разлог за поништај оспореног решења

У присуству претходних разлога не може се прихватити као правно прихватљив став жалбе да је тужиоцу пружена могућност да да своју одбрану и инсистирање с тим у вези да је председнику репрезентативног синдиката Независност туженог СС6 лично 16.08.2006. године уручено обавештење да је тужилац учинио назначену повреду радне обавезе. Ови наводи жалбе су правно без значаја зато што обавештење синдикату не може да замени слово закона одређени рок за изјашњење запосленог на упозорење прописано одредбом члана 180 став 1 ЗОР.

Зато је без значаја и даљи навод жалбе да ни синдикат ни тужилац нису искористили назначену могућност и дали изјашњење у поводу назначеног упозорења.

При томе је правно без значаја што је решење донето 20.10.2006. године јер је запосленом овде тужиоцу орочен рок и начин изјашњења на упозорење. То следи и из садржаја упозорења од 21.06.2006. године где се наводи и ово: обзиром да због повреде радне обавезе може да се откаже уговор о раду то се и позивате да одмах а најкасније до 25.08.2006. године дођете у службу правних кадровских послова ради давања изјаве и утврђивање одговорности за учињену повреду радне обавезе. У случају неодазивања на ово упозорење до наведеног датума сматраће се да сте признали кривицу за учињену повреду радне обавезе.

Навод жалбе да је тужилац изјавио да је СС2 пред крај радног времена саопштио да сутра у суботу пет радника погона мора да ради као и остали преко Омладинске задруге, да једино СС1 возач виљушкара пристао да ради у суботу, да су њих двојица дошли у суботу као и радници преко Омладинске задруге је правно без значаја са целине претходних чињенично правних разлога.

Код изложеног, без значаја је и овај навод жалбе да ако је тражено од пословође да организује радну суботу тако да раде пет радника који су у сталном радном односу од 16 колико их је потписало 24.07.2006. године, да је тужилац као пословођа био у обавези да макар покуша да тај рад од 15 запослених организује.

Тужилац је то покушао по схватању овог суда и с обзиром на дато чињенично утврђење али што радници нису показали вољу да раде у суботу није ствар његовог пропуста да поступи по налогу непосредног руководиоца већ одлуке самих запослених.

Да ли је тужилац изјавио да су сви којима је он пословођа одбили да раде у суботу или не разјашњено је у поступку доношења ове пресуде. У том значењу и исказ сведока СС у делу који гласи: на питање суда како су радници одговорили на то саопштење сведок изјави, радници нису хтели да раде, исказ сведока СС1 у делу који гласи: он није одредио раднике са разлога што смо ми одбили да радимо тај дан јер нам нису биле плаћене раније суботе и исказ самог тужиоца АА у делу који гласи: ја сам их замолио да дођу да раде у суботу по наређењу СС2, они су то одбили јер су рекли да им се он званично одбрати навели су као разлог то што им нису били плаћени прековремени сати а није могло ни да се воде као зарађени дани. При томе из исказа тужиоца свих 17 радника који су били у овој просторији могло да ради у назначени дан с обзиром на њихову способност.

Ради тога без значаја је и даљи навод жалбе да тужилац није организовао рад у суботу.

Супротно наводима жалбе тужилац је дошао у суботу а поред тога њему се и ставља на терет радња одбијања извршења послова и налога непосредног руководиоца а не неоправдани изостанак са посла.

Из резултата чињеничног утврђења следи да се тужилац у датој ситуацији није пасивно понашао у погледу спровођења назначеног налога а што оправдавају претходно изложени разлози.

Не може се прихватити код изложеног и питање жалбе да ли су сви запослени којима је тужилац пословођа питани и да ли су сви ти запослени одбили да раде у суботу.

Наводи жалбе да је учињена битна повреда одредаба парничног поступка јер није разјашњено да ли је адвокат АБ потписао тужбу или не, да ли је потпис његов, да је тужени приложио доказе налаз и мишљење Друштва за судска вештачења експертиза доо од 14.11.2009. године те кривичну пријаву од 16.11.2009. године и указао на потпис адвоката АБ на расправном записнику од 30.04.2007. године овде је без значаја са целине претходно изложених разлога.

То исто важи и за наводе жалбе који се с тим у вези односе на уредност иницијалног акта, да је тужилац треба да одобри параф на тужби ако исти није параф адвоката, да тужбу није потписао тужилац и да су повређена правила из одредбе члана 100 став и 2, члана 103 став 1, члана 278 и 279 ЗПП. Ово поред изложеног и са разлога што је утврђено да је тужбу потписао пун.тужиоца адвокат АБ, а и да није тужилац је ту тужбу признао за своју и на тај начин конвалидирао наводно постојећи недостатак тужбе – да тужбу није потписао адвокат Радослав Маравић.

Правилна је одлука о реституцији у виду враћања на рад јер је он а правна последица поништаја назначеног решења туженог број 61/06 од 20.10.2006. године.

Правилно је и решење садржано у ставу два изреке побијане пресуде јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Суд је одбио захтев пун. туженог за накнаду трошкова поступка по жалби јер он није успео у поступку применом правила из одредбе члана 149 став 1 ЗПП.

Тужилац има право на накнаду трошкова поступка по жалби и то за заступање на рочиштима од 16.11.2012. године, 07.03.2013. године, 16.04.2013. године и 26.04.2013. године у износу од по 18.000,00 динара, накнада је одређена применом тарифа о наградама и накнадама адвоката меродавно за радне спорове – непроценљиви предмети плус увећање за сваки започети сат по 1.500

У одлуци о накнади трошкова по захтеву тужиоца садржана је негативна одлука за већи износ.

Са изложеног а на основу одредбе члана 380 став 1 тачка 1 и члана 161 став 2 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)