Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.09.2016.

Гж1 3165/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3165/15
Дана 09.09.2016.године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Мартиновић, председника већа, Снежане Витошевић и Ружице Ранковић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, против туженог "ББ", чији је законски заступник директор АБ, а коју заступа адв. АБ1, ради дуга, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.82492/10 од 25.04.2014.године, исправљеној решењем истог суда П.бр.82492/10 од 26.10.2015.године, у седници већа одржаној дана 09.09.2016.године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.82492/10 од 25.04.2014.године, исправљена решењем истог суда П.бр.82492/10 од 26.10.2015. године, и предмет ВРАЋА истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом I изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезан тужени да тужиоцу исплати неисплаћени део отпремнине у износу од 100.694,85 динара, са припадајућом каматом од 28.10.2009.године до исплате. Ставом II изреке одбијен је као неоснован компензациони приговор туженог. Ставом III изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 23.628,00 динара.

Правноснажним решењем првостепеног суда П.бр.82492/10 од 26.10.2015.године, побијана пресуда је, сходно члану 349 ЗПП, исправљена у уводу, у трећем реду, где након “бр.49” треба да стоји: “чији је законски заступник директор АБ, коју заступа адв. АБ1”, док је у преосталом делу пресуда остала неизмењена.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, побијајући је у целости, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом као у жалби.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом члан 372 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.125/04 и 111/09), у вези са чланом 506 став 1 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/11...55/14), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба туженог основана.

Према стању у списима, тужилац је био у радном односу код туженог на пословима радника обезбеђења почев од 17.01.2003. до 27.10.2009.г., кад му је радни однос код послодавца престао доношењем решења о отказу уговора о раду бр.2023 од 27.10.2009.г., као технолошком вишку. Из садржине назначеног отказног решења бр.2023, утврђено је да је тужиоцу истим отказан уговор о раду бр.468 од 17.01.2003.г., сходно члану 179 тачка 9 ЗОР, да му радни однос престаје закључно са 27.10.2009.г., да је тужиоцу истим одређена исплата отпремнине у износу од 238.279,68 динара, као и да ће му иста бити исплаћена у року од 30 дана од дана престанка радног односа. Увидом у Споразум од 06.12.2005.г., утврђено је да је исти закључен између тужиоца (као корисника привременог породичног смештаја) и туженог (као даваоца привременог породичног смештаја на коришћење), да је истим регулисан начин плаћања доспелих а не наплаћених дуговања, по основу утрошене електричне енергије, воде и других комуналних услуга, закључно са стањем на дан 30.09.2005.г., али и начин плаћања текућих дуговања тужиоца као корисника привременог смештаја у :, да се овим Споразумом тужилац обавезује да укупан фактурисан дуг у износу од 104.695,06 на дан 30.09.2005.г. уплати у 12 рата до 31.12.2006.године на текући рачун туженог бр. 125-327-88 код Атлас банке А.Д. најкасније до 10-ог у месецу а почев од 01.01.2006.године, да је месечна рата утврђена у износу од 8.724,58 динара, с тим што ако тужилац не исплаћује рату на назначени начин зарачунаваће му се затезна камата, а уколико постоје неизмирене три узастопне рате, тужени "ББ" задржава право да наплату дуга затражи судским путем. Из Извештаја о исплати отпремнине (приложеног у списима), следи да тужиоцу на име отпремнине утврђене отказним решењем бр.2023 припада износ од 238.279,68 динара, да дуг тужиоца према туженом за ул.Угриновачку износи 100.694,85 динара, те да зато за исплату отпремнине остаје износ од 137.584,83 динара, због чега је тужиоцу по основу отпремнине исплаћен тај износ на текући рачун. Увидом у Изјаву о компензацији од 02.11.2009.г., утврђено је да је овом изјавом одређено да дужник (овде тужилац) дугује на дан 30.10.2009.године повериоцу (овде туженом) износ од 100.694,85 динара на име дуга по неплаћеним рачунима, због чега по основу исплате отпремнине која је утврђена у решењу о отказу уговора о раду бр.2023, поверилац (овде тужени) на дан 27.10.2009.године, има потраживање према дужнику (овде тужиоцу) у износу од 100.694,85 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом одредби члана 158 став 1 ЗОР, у вези са чланом 262 ЗОО, одлучио као у ставу I изреке побијане пресуде, закључивши да се тужени отказним решењем бр. 2023 обавезао да ће тужиоцу на име отпремнине исплатити износ од 238.279,68 динара, па како тужени ово није учинио већ је тужиоцу на име отпремнине исплатио износ од 137.584,83 динара, да је стога тужени у обавези да тужиоцу исплати по овом основу још износ од 100.694,85 динара. Са друге стране, кад је у питању истакнути компензациони приговор туженог, првостепени суд је исти одбио као неоснован, закључивши да из приложених доказа (рачуна које је тужени достављао тужиоцу за период 2001.-2009.године), произлази да је тужени одбијао од зараде тужиоца одређен новчани износ на име рачуна за неплаћену електричну енергију, воду и станарину, чиме је по оцени првостепеног суда тужилац измирио потраживање туженог по приложеним рачунима, те је зато компензациони приговор туженог одбио као неоснован.

Међутим, овај чињенично-правни закључак првостепеног суда се не може прихватити, јер је у конкретном случају погрешно примењено материјално право. Поред тога, основано се жалбом туженог указује да је побијана пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 7 ЗПП (јер у списима нема доказа да је туженом достављен поднесак тужиоца од 24.05.2010.г. са рачунима), на који начин је тужени онемогућен да расправља пред судом, а такође је захваћена и битном повредом из тачке 12 назначеног члана, јер садржи недостатке због којих се не може са сигурношћу испитати.

Институт компензације (пребијања), ближе је прописан и регулисан одредбом члана 336 Закона о облигационим односима, према којој норми дужник може пребити потраживање које има према повериоцу са оним што овај потражује од њега, ако ова потраживања гласе на новац или друге заменљиве ствари истог рода и исте каквоће, и ако су оба доспела.

Изјава о пребијању – ближе је регулисана одредбом члана 337 став 1 и 2 ЗОО. Пребијање не настаје чим се стекну услови за то, него је потребно да једна страна изјави другој страни да врши пребијање. После изјаве о пребијању, сматра се да је пребијање настало оног часа када су се стекли услови за то.

Имајући у виду цитиране законске одредбе, као и резултате изведених доказа, овај суд примећује да се првостепени суд при доношењу ожалбене пресуде није на правилан и адекватан начин бавио испитивањем истакнутог компензационог приговора од стране туженог, као ни Изјавом о компензацији од 02.11.2009.године, због чега је (као и због напред наведених битних повреда одредаба парничног поступка), ожалбена пресуда морала бити укинута у ставу I и II изреке.

Наиме, по својој правној природи, компензациони приговор је материјално-правни приговор који тужена страна може износити само до закључења главне расправе. Ради се о перемпторном приговору, којим се истиче околност да је потраживање супротне стране у време подношења тужбе престало (због застарелости или је угашено компензацијом).

Међутим, да би дошло до компензације, једна страна у материјално-правном односу мора изјавити другој страни да врши компензацију (дејство ове изјаве наступа "еx tunc"). Ако након давања компензационе изјаве, овај учесник материјално-правног односа буде тужен (без обзира што је дао компензациону изјаву), он се тада брани материјално-правним приговором компензације, односно брани се да је тужиочево потраживање постојало, али да је престало због изјаве туженог о компензијацији, тј. да је тако дошло до истовременог гашења два потраживања пре парнице.

Другим речима, тужени истицањем овог материјално-правног приговора тврди (у парници покренутој по тужби друге стране) да је тужбени захтев тужиоца неоснован. С тим у вези, уколико тужени докаже сходно члану 223 ЗПП, да је тужиочево потраживање престало пре подношења тужбе, тада ће суд одбити тужбени захтев тужиоца као неоснован, при чему, суд неће одлучивати о захтеву туженог (јер је компензациони приговор несамостална парнична радња), и изрека пресуде ће се само сводити само на један став у којем суд констатује да је тужбени захтев тужиоца неоснован.

Код изложеног, у поновном поступку првостепени суд ће уклонити битне повреде одредаба парничног поступка на које је указано овим решењем и употпунити чињенично стање у складу са примедбама овог суда садржаним у овој одлуци, након чега ће, а имајући у виду и наводе жалбе, о основаности тужбеног захтева тужиоца одлучити новом одлуком, коју ће засновати на правилној примени материјалног права.

Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу III изреке побијане пресуде, јер иста зависи од коначног исхода спора, и постигнутог успеха странака, а сходно члану 161 став 3 ЗПП.

С обзиром на изложено, применом одредби члана 376 став 1 и 377 став 2 ЗПП у вези са чланом 506 став 1 ЗПП (“Сл. гласник РС” бр. 72/11...55/14), одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Весна Мартиновић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)