Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.09.2011.

Гж1 3539/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3539/11
Дана 07.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против тужене РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, Одељење у Зајечару, ради накнаде штете, вредност предмета спора 290.000,00 динара, одлучујући о изјављеној жалби тужене против пресуде Основног суда у Зајечару, Судске јединице у Књажевцу број II 19 П1.931/10 од 01.06.2011.године донео је у седници већа одржаној дана 07.09.2011.године


П Р Е С У Д У


ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Зејечару – Судске јединице у Књажевцу II 19 П1.931/10 од 01.06.2011.године у усвајајућем делу става један њене изреке а жалба тужене у том делу ОДБИЈА као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Зајечару – Судске јединице у Књажевцу II 19 П1.931/10 од 01.06.2011.године у усвајајућем делу става два и става три њене изреке и предмет у том делу УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Основног суда у Зајечару – Судске јединице у Књажевцу II 19 П1.931/10 од 01.06.2011.године у ставу један изреке делимично је усвојен је тужбени захтев тужиоца па је обавезана тужена да тужиоцу на име нематеријалне штете због повреде на раду дана 16.09.2009.године исплати износ од 210.000,00 динара са законском затезном каматом на овај износ почев од 01.06.2011.године па до исплате од чега: 70.000,00 динара на име претрпљених физичких болова, 70.000,00 динара на име претрпљеног страха и 70.000,00 динара на име умањења животне активности, све у року од 8 дана под претњом принудног извршења, док је за вишак тужбеног захтева којим је тужилац поред износа из претходног става тражио да се тужени обавеже да плати камату почев од 21.04.2010. до 31.05.2011.године па до исплате тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован, ставом два изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца па је тужена обавезана да тужиоцу на име материјалне штете због повреде на раду дана 16.09.2009.године исплати износ од 80.000,00 динара са законском затезном каматом на овај износ почев од 01.06.2011.године па до исплате у року од 8 дана под претњом извршења, док је за вишак тужбеног захтева којим је тужилац поред износа из претходног става тражио да се тужени обавеже да плати камату почев од 21.04.2010.године до 31.05.2011.године па до исплате, тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован а ставом три изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 89.950,00 динара у року од 8 дана под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде у усвајајућем делу става један и два и ставу три изреке тужена је благовремено изјавила жалбу из свих разлога.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке следи: да је тужилац као војно лице – командир чете у радном односу код тужене на радном месту послужиоца на полк. 9 К111 дана 16.09.2009.године приликом редовне физичке обуке претрпео повреду на раду тако што је у току извођења планиране физичке обуке на спортском терену – бетонском игралишту у оквиру касарне у Зајечару при трчању пао и искренуо стопало којом приликом је повредио зглоб десне ноге, да му је због ове повреде нога стављена у гипс који је носио 21 дан, да је тужилац трпео од момента повреде болове јаког интензитета, током транспорта до дома здравља, обраде прегледа од стране ортопеда и дефинитивног збрињавања – 2 сата, болове средњег интензитета имао је док је имао оток и док је нога била у гипсу и кретао се уз помоћ подпазуховних штака без ослонца на повређену ногу, након сваког устајања имао је болове као да се крв сјури у повређену ногу, да је болове средњег интензитета трпео 21 дан, да је тужилац био изложен физикалном третману ради покретљивости десног скочног зглоба, а код тужиоца постоји умањење животне активности које се огледа у томе што он не може да се излаже већим физичким напрезањима, да јаче и брже трчи, ради чучњеве и доскоке, да се отежано креће по неравном терену, да са болним напором носи теже терете и опрему и да је умањење животне активности трајно износи 5%, да је тужилац због ове повреде у трајању од једног месеца имао примарни страх средњег интензитета који је имао карактер зебње, плашње као и забринутости за исход лечења и последица добијене повреде, да је у периоду од 22.10. до 22.11.2009.године – у трајању од месец дана био присутан секундарни страх средњег интензитета који је имао карактер забринутости за исход лечења и могуће компликације, напоменути страхови нису оставили трајне последице, да се назначена повреда дијагностикује као дисторзија – искренуће десног стопала.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу њене изреке ожалбена пресуда је заснована на правилној примени материјалног права при чему је првостепени суд дао разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 173 Закона о облигационим односима штета настала у вези са опасном делатношћу сматра се да потиче од те делатности изузев ако се докаже да оне нису биле узрок штете.

Поштујући ову правну норму код чињенице да је до повреде тужиоца дошло приликом вршења планиране обавезне вежбе у виду трчања по бетонској подлози када је тужилац пао и претрпео повреду овај суд налази да је остварена претпоставка узрочности. Ово зато што назначена радња трчања представља опасну делатност због брзине кретања, с тим у вези и наглих промена положаја тела. Свето чини да таква активност носи повећани ризик од повређивања па за случај повреде у вршењу такве делатности запосленог одговорност сноси њен организатор, а то је овде тужена.

Пошто тужена страна није оборила назначену претпоставку узрочности постоји њена грађанско правна одговорност па зато и дужност да штету тужиоцу надокнади како је то правилно закључио и првостепени суд у ожалбеној пресуди.

Правилно је одмерена и накнада нематеријалне штете по назначеним основима сагласно одредби члана 200 ЗОО а досуђени износи не погодују циљу коме та накнада служби и да буде сатисфакција за душевни боло због умањења животне активности, физички бол односно претрпљени страх.

Навод жалбе тужене у овом делу да је чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено и да је материјално право погрешно примењено у присуству претходних разлога нема своје покриће у резултатима изведених доказа. Жалба ове своје наводе образлаже утврђеним процентом умањења животне активности тужиоца сматрајући да вредност ове накнаде штете није правилно утврђена и да је до повреде тужиоца дошло без кривице тужене. Када то тврди жалба занемарује да је тужена страна организатор опасне делатности – трчања као вида остваривања обавезне и планиране физичке обуке тужиоца. Ради тога тужена страна сноси ризик који може настати у вези вршења те делатности.

Међутим, ожалбена пресуда је морала бити укинута у усвајајућем делу става два изреке.

Наиме, према разлозима ожалбене пресуде у овом делу првостепени суд тужиоцу досуђује материјалну штету тужиоцу због повреде на раду јер тужилац није могао да иде у базу у Медвеђи јер те активности изискују веће физичко напрезање због чега није остварио дневнице за боравак у бази на административној граници чија је вредност 2.200,00 динара а постоји увећање зараде од 15% до 20%.

Овај закључак ожалбене пресуде се за сада не може прихватити јер се иста због погрешне примене материјалног права заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању. Ово са разлога што је првостепени суд пропустио да разјасни сврху :
-назначене дневнице – да ли је иста накнада за одвојен живот запосленог од породице;
- и назначеног увећања плате и с тим у вези да ли се то увећање плате запосленим врши због ризика којима су запослени изложени у назначеној бази или се о томе не ради. За случај да је сврха дневнице накнада за одвојени живот од породице у ситуацији када је тужилац у назначеном периоду био привремено спречен за рад због болести он не би био изложен овом разлогу због кога се та накнада остварује. То исто важи и за назначено увећање плате. Пошто је првостепени суд пропустио да разјасни назначене околности чињенично стање је остало непотпуно утврђено па се побијана пресуда не може испитати ни са становишта материјалног права али ни са становишта навода жалбе да је та накнада противна моралним нормама и да је неизвесно да ли је тужилац био упућен у Медвеђу у тренутку повређивања и да ли би тужилац био од стране своје војне јединице упућен на административну линију ради обезбеђења исте.

У присуству ових разлога ожалбена пресуда је морала бити укинута у назначеном делу а укинуто је и решење о накнади трошкова парничног поступка пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостепени суд ће у погледу захтева тужиоца у делу у коме је укинута ожалбена пресуда употпунити чињенично стање тако што ће разјаснити која је сврха дневнице, а која сврха назначеног увећања плате, те да ли је тужилац због чињенице што у том периоду није радио у бази Медвеђа био изложен разлозима – околностима које чине садржај претпоставке за остваривање ових права те да ли би тужилац према редовном току ствари да није било назначене повреде наставио да ради у бази Медвеђа, одредиће општи акт којим су та права нормативно утврђена па када правилно и потпуно утврди чињенично стање првостепени суд ће донети у овом делу правилну и на закону засновану одлуку.

Са изложеног а на основу одредби члана 375 и 377 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић с.р.

Тачност отправка оверава
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)