Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.09.2011.

Гж1 3543/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3543/11
Дана 07.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиље АА коју заступа адвокат АБ против тужене РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ коју заступа Републичко јавно правобранилаштво у Београду, ул. Немањина бр.22-26, ради исплате разлике плате, вредност предмета спора 232.539,36 динара, одлучујући о изјављеној жалби тужене против пресуде Првог основног суда у Београду 8 П1-12405/10 од 09.05.2011.године, донео је у седници већа одржаној дана 07.09.2011.године


П Р Е С У Д У


ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 8 П1-12405/10 од 09.05.2011.године у ставу један и три њене изреке а жалба тужене у том делу ОДБИЈА као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 8 П1-12405/10 од 09.05.2011.године у ставу два изреке и предмет у том делу УПУЋУЈЕ Првом основном суду у Београду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог основног суда у Београду 8 П1-12405/10 од 09.05.2011.године у ставу један изреке обавезана је тужена да тужиљи на име дуга у висини разлике од исплаћене до пуног износа плате за период од 01.01.2007. до 07.11.2007.године исплати износ од 232.539,36 динара и то новчане износе у вредности и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, а све у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења, ставом два изреке обавезана је тужена да у корист тужиље надлежном Фонду пензијског и инвалидског осигурања Заводу за здравствено осигурање Националној служби за запошљавање уплати разлику до пуног износа доприноса за период од 01.01.2007.године закључно са 07.11.2007.године а према износима досуђеним у ставу првом изреке пресуде, док је ставом три изреке обавезана тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 53.800,00 динара у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде а под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је поднела одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

- жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу изреке ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке следи: да је тужиља као запослена у радном односу код тужене – њеним органом Врховном суду Србије решењем тога суда I Су.бр.136/07-18 од 03.01.2007.године постављена за саветника и распоређена на радно место судијског помоћника у евиденцији судске праксе Управног одељења са коефицијентом за обрачун и исплату плате 8 платног разреда 6 платне групе 5,57, уз утврђење да ће се основица за обрачун и исплату плате утврђивати за сваку буџетску годину у складу са Законом о буџету Републике Србије, да запослени има право на додатак по основу минулог рада – на основну плату од 0,4% основне плате за сваку навршену годину рада у радном односу и да се ово решење примењује од 01.01.2007.године, да је решењем I Су.бр.933/06-09 од 01.09.2006.године тужиља распоређена на радном месту судијског помоћника у евиденцији судске праксе Управног одељења са звањем саветника Врховног суда Србије са коефицијентом за обрачун и исплату плате до 01. јануара 2007.године од 16,50% и са истим процентом увећања основне плате по основу навршених година рада и са применом овог решења од 01.09.2006.године, да је према записнику о инспекцијском надзору извршеном у Врховном суду Србије дана 26.02.2007.године од стране Министарства за државну управу и локалну самоуправу актом број 038-00-0000/2007-13 од 26.07.2007.године утврђено да је наложено назначеном органу тужене да се предузму мере да се свим државним службеницима у звању саветника у Врховном суду Србије распоређеним на радном месту судијског помоћника чије је звање уподобљено звању вишег саветника и који су сврстани у шесту платну групу одреди 1.2 или трећи платни разред и висина коефицијента у складу са чланом 13 – 53 Закона о платама државних службеника и намештеника као и да при одлучивању о правима и дужностима државних службеника поштује одредба члана 140 став 4 Закона о државним службеницима и одређен рок за извршење наложене мере од 15 дана, као и да назначена решења никада нису стављена ван снаге а да тужена страна тужиљи није исплаћивала зараду под условима и на начин како је то одређено у решењу Врховног суда Србије I Су.бр.136/07-18 од 03.01.2007.године којим је тужиљи постављеној као саветник Врховног суда Србије на радном месту судијског помоћника у евиденцији судске праксе одређен коефицијенат за обрачун и исплату плате осмог платног разреда шесте платне групе – 5,57 и са правом на додатак на плату од 0,4% основне плате за сваку навршену годину рада у радном односу почев од 01.01.2007.године, да ово решење није стављено ван снаге и да новчани износи исказани у ставу један изреке побијане пресуде представљају позитивну разлику између исплаћене плате тужиљи за период од 01.01.2007.године до 07.11.2007.године и плате коју би она остварила на основу решења I Су.бр.136-07-18 од 03.01.2007.године.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално дајући разлоге које у одређеном делу који се односи на правно дејство решења о плати што у том делу прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле а у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке побијане пресуде.

Наиме, према одредби члана 14 став 1 Закона о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“ број 62/06, 63/06 и 115/06) коефицијенат се одређује решењем, а државни службеник остварује право на плату, накнаду и друга примања према закону којим се одређује положај државног службеника.

Поштујући ову правну норму тужена страна је тужиљи одредила коефицијенат и за обрачун и исплату плате шесте платне групе од 5,57 правноснажним решењем I Су.бр.136/07-18 од 13.01.2007.године са применом од 01.01.2007.године. Ради тога и када то решење није стављено ван снаге тужена је била дужна да врши обрачун и исплату плате тужиљи у складу са коефицијентом утврђеним у његовом диспозитиву. То тужена страна није учинила па зато постоји њена облигација да то учини применом правила из одредбе члана 295 Закона о облигационим односима. Изложено и с обзиром да вредности посебне разлике плате исказане у ставу један изреке ожалбене пресуде нису спорне.

Тужиља има право на камату на ове износе како је то правилно закључио првостепени суд у ожалбеној пресуди применом правила из одредбе члана 277 и 324 став 1 ЗОО.

Супротно наводима жалбе тужене којима се инсистира на утврђеном на основу контроле од стране Министарства за државну управу и локалну самоуправу сектора за управни надзор од 26.02.2007.године овај суд налази да је тај записник са предлогом мера без значаја за другачију одлуку у овој парничној ствари. Ово са разлога што мерама именованим у садржају овог записника није поништено назначено решење председника Врховног суда Србије I Су.бр.136/07-18 од 03.01.2007.године. Супротно овим мерама је наложено Врховном суду Србије да свим државним службеницима у звању саветника Врховног суда Србије распоређеним на радном месту судијског помоћника чије је звање уподобљено звању вишег саветника и сврстано у назначену платну групу одреди први, други или трећи платни разред и висину коефицијента у складу са чланом 13 и 53 Закона о платама државних службеника и намештеника. Дакле поштујући садржај ових мера Врховни суд Србије односно његов надлежни руководилац – председник суда је био дужан да донесе решење у складу са приложеним мерама. То није учинио према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде па је овај суд дужан да поштује решење I Су.бр.136/07-18 од 03.01.2007.године који делује својом материјалном правноснажношћу и доказном снагом на околност коефицијента према коме треба бити извршен обрачун плате тужиљи за период њеног потраживања. Ово са разлога:
-што је то решење правноснажни појединачни правни акт;
-што то решење није измењено актом надлежног органа тужене;
-што би супротно схватање имало за последицу да овај суд преузме улогу органа тужене и на тај начин онемогући тужиљу да оствари заштиту права на плату у за то одговарајућем управном поступку или евентуално управном спору и с тим у вези право на делотворно правно средство што би она и остварила да је испоштована словом закона прописана процедура за ову ситуацију.

У том значењу је и одредба члана 142 став 1 Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“ број 79/05) која прописује у ставу један да жалбена комисија одлучује о жалбама државних службеника на решења којима се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужностима и његова одредба члана 143 став 1 која утврђује право на управни спор а све у вези члана 5 Закона о платама државних службеника и намештеника.

Овај суд се при томе није упуштао у питање да ли је тужиљи правно одређен коефицијент или не применом одредбе члана 57а Закона о уређењу судова, члана 40 став 1 алинеја 1. Уредбе о разврставању радних места и мерила за опис радних места државних службеника, члана 77 Закона о државним службеницима, члана 13 и 53. Закона о платама државних службеника и намештеника.. Није јер је примена тих правних норми морала бити материјализована у донетом појединачном правном акту који би се у складу са назначеним мерама одредио коефицијенат тужиље. То надлежни орган тужене није учинио а суд нема овлашћење да преиспитује назначено правноснажно решење о одређеном коефицијенту тужиље. То је могло бити учињено искључиво употребом ванредног правног лека предлогом за понављање поступка од стране странке поднетог, применом правила из одредбе члана 239 – 244 ЗОПа или по правима која важе за нарочите случајеве поништавања, укидања и мењања па и по праву надзора (члан 251, 253, 254, 255 и 257-258 овог закона).

Ради тога овај суд налази и да првостепени суд није могао да се упушта у вредновање назначеног решења што је погрешно учинио, јер то није судска надлежност. Међутим, с обзиром на утврђено чињенично стање овај суд полазећи од чињенице утврђене у ожалбеној пресуди да решење Су.бр.136/07-18 од 03.01.2007.године није стављено ван снаге и да је тужена страна супротно том решењу исплаћивала тужиљи умањену плату за утужени период(што користии побијана пресуда) налази да са претходно изложених разлога потраживање тужиље је основано па зато и одлука садржана у ставу један изреке побијане пресуде.

Правилно је и решење о накнади парничних трошкова садржано у ставу три изреке побијане пресуде јер се исто заснива на правилној примени одредбе члана 149 и 150 ЗПП, а одлука о укидајућем делу изреке ожалбене пресуде није утицала на вредност те накнаде. Није јер је то незнатан успех тужиље а према вредности тога захтева није ни одмерена вредност тадашњих ставки за одређивање накнаде трошкова парничног поступка тужиље.

Међутим, ожалбена пресуда је морала бити укинута у погледу одлуке садржане у ставу два изреке. Наиме, у овом делу првостепени суд је усвојио тужбени захтев и обавезао тужену страну да уплати доприносе у корист тужиље надлежном Фонду за пензијско и инвалидско осигурање, Заводу за здравствено осигурање и Националној служби за запошљавање не одређујући врсту доприноса. Ради тога а поштујући одредбу члана 2 и 3 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање постоје три врсте доприноса, а само једна од те три врсте доприноса се уплаћује Фонду за пензијско и инвалидско осигурање, односно Заводу за здравствено осигурање односно Националној служби за запошљавање.

Ради тога пошто није разјашњено о којој се врсти доприноса ради, ожалбена пресуда се не може испитати из становишта правилне примене материјалног права у овом делу па је зато морала бити укинута.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку употпунити чињенично стање на основу овлашћења из одредбе члана 299 ЗПП тако што ће разјаснити коју врсту доприноса за тужиљу треба уплатити назначеним субјектима када то није учинио у поступку припремања расправе на основу овлашћења из одредбе члана 103 став 6 ЗПП па када правилно и потпуно утврди чињенично стање донеће правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари у погледу тужбеног захтева тужиље у делу у коме је укинута ожалбена пресуда.

Са изложеног а на основу одредби члана 375 и члана 377 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.


Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)