Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.01.2014.

Гж1 3553/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3553/13
16.1.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судије Бисерке Живановић, председника већа и судија Љиљане Митић Поповић и Радомира Кокотовића, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "АА", чији је пуномоћник БА, адвокат, ради исплате, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П1-4176/12 од 18.3.2013. године, у седници већа одржаној 16.1.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1-4176/12 од 18.3.2013. године.

ОДБИЈА СЕ захтев туженог за накнаду трошкова поступка по жалби, као неоснован.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1-4176/12 од 18.3.2013. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је обавезан тужени да му, на име неисплаћене зараде за период од августа до децембра 2011. године и за период од фебруара до септембра 2012. године, исплати укупан износ од 490.740,28 динара, са законском затезном каматом на појединачно опредељене износе, почев од дана доспелости, па до исплате, ближе означено у садржини тог става. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 93.080,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом као у жалби.

Испитујући правилност ожалбене пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр.72/11), Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба туженог неоснована.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2. тачка 1, 2, 3, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужилац је био у радном односу код туженог, на основу уговора о раду од 18.11.2010. године и анекса 1 уговора о раду бр.801-5 од 1.11.2011. године. У утуженом периоду, тужиоцу није исплаћена зарада у укупном износу од 490.740,28 динара, у појединачним месечним износима и са каматом, почев од датума доспелости, до исплате, ближе означено у садржини става првог изреке. Висина тужбеног захтева утврђена је из обрачунске листе туженог, на основу кога је тужилац коначно определио тужбени захтев.

На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд, као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Према одредби члана 104 став 1 Закона о раду (“Службени гласник РС” бр.24/05...54/09), запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду.

Применом наведених одредаба Закона о раду, код чињеница утврђених у поступку пред првостепеним судом да тужиоцу нису исплаћене припадајуће зараде, у складу са законом, општим актом и уговором о раду, на које је остварио право за утужени период, правилан је закључак првостепеног суда да је тужени у обавези да исте плати применом правила из одредбе члана 295. став 1. Закона о облигационим односима, у вези члана 104 став1 и члана 110 Закона о раду, у висини досуђеној ставом првим изреке ожалбене пресуде.

Правилна је и одлука о камати, јер је донета правилном применом одредбе члана 277. и члана 324. став 1. Закона о облигационим односима.

Код чињенице да општим актом туженог и уговором о раду, који је тужилац закључио са туженим није уговорено право послодавца да у случају поремећаја у пословању, тужени има право да запосленима, односно тужиоцу исплаћује зараде у износима мањим од припадајућих, односно са закашњењем, околност да је тужени у том периоду био у тешким финансијским приликама, не представља основ за умањење зараде запосленима, односно за кашњење у динамици исплате зарада.

Следи да поремећај у пословању овде нема правни значај, као и да је тужени дужан да тужиоцу исплати припадајуће зараде у смислу одредбе члана 104 Закона о раду и члана 110 Закона о раду.

Супротно наводима жалбе, првостeпени суд у ожалбеној пресуди није учинио битну повреду одредаба парничног поступка када је одбио извођење доказа за саслушање законског заступника туженог АА1, у својству сведока на околност постојања поремећаја у пословању. Ово из разлога јер уколико послодавац и запослени нису уговорили исплату минималне зараде, односно кашњење у динамици исплате, послодавац је дужан да исплати одговарајућу зараду независно од тога да ли код послодавца постоји поремећај у пословању или не постоји. Према томе, обавеза туженог на исплату зараде у пуном износу за утужени период није условљена поремећајем у пословању код туженог, већ постојањем или непостојањем уговорене исплате минималне зараде од стране послодавца и запосленог, а у смислу одредбе чл. 111. ст. 2 Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05...54/09 ). У смислу наведене одредбе, то значи да уколико послодавац и запослени нису уговорили минималну зараду, као у конкретном случају, послодавац је дужан да исплати припадајућу зараду у пуном износу, независно од тога да ли код послодавца постоји поремећај у раду или не.

Потврђено је и решење о трошковима парничног поступка, јер је донето правилном применом одредаба чланова 153 и 154. Закона о парничном поступку.

Како тужени није успео у поступку по жалби, то нема право на накнаду трошкова насталих у поступку поводом тог правног лека и стога је овај суд применом одредбе члана 165 став 1 Закона о парничном поступку, донео одлуку као у ставу другом изреке ове пресуде.

Из изнетих разлога, применом одредбе члана 390 и 165 став 1 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр.72/11), одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Бисерка Живановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)