Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.02.2011.

Гж1 3654/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3654/10
Дана 16.02.2011. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, против туженог ПРЕДУЗЕЋА "ББ", ради исплате отпремнине, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр.3943/08 од 28.09.2009.године донео је у седници већа одржаној дана 16.02.2011.године


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као НЕОСНОВАНА жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр.3943/08 од 28.09.2009.године у ставу један и три њене изреке.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр.3943/08 од 28.09.2009.године у ставу један изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиље и обавезан тужени да јој на име отпремнине исплати износ од 44.086,00 динара са законском затезном каматом од 01.12.2004.године па до исплате, у року од 8 дана од дана писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења, ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужиље у делу у коме је тражила да се обавеже тужени да јој на име отпремнине исплати преко досуђеног износа 44.086,00 динара до траженог износа од 100.000,00 динара за износ од 55.914,00 динара као неоснован, ставом три изреке обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати износ од 2.332,00 динара у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења, док је ставом четири изреке одбијен предлог тужиље да се ослободи обавезе плаћања судских трошкова.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један и три њене изреке тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у ожалбеном делу њене изреке у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде у побијаном делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у побијаном делу њене изреке следи: да је тужиља била у радном односу код туженог на пословима контисте у служби за финансијске послове, да је решењем о престанку радног односа због остваривања права на пензију директора туженог број 2442 од 10.12.2004.године тужиљи престао радни однос на основу споразума са послодавцем закључно са 01.12.2004.године ради остваривања права на породичну пензију у складу са прописима члана 27, 28 и 29 Закона о пензијском и инвалидском осигурању а сходно поступку покренутом пред надлежним органима Фонда за ПИО запослених Републике Србије, да је у ставу три диспозитива овог решења одређено да ће тужиљи као запосленој бити измирене доспеле неисплаћене зараде и да ће се ово решење примењивати од 01.12.2004.године од када наступају његове правне последице, да тужени тужиљи није исплатио отпремнину, да је вредност отпремнине 44.086,00 динара са датумом доспелости 01.12.2004.године, да је тужиља остварила право на породичну пензију.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 90 став 1 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 70/01 и 73/01., пропис важећи у овом периоду) послодавац може запосленом да исплати отпремнину. Даље је одредбом члана 130 став 1 тачка 1 Колективног уговора код послодавца од 21.01.2003.године прописано да запослени има право и на остала примања која немају карактер зараде и то на отпремнину при престанку радног односа због одласка у пензију.

Овом нормом Колективног уговора код послодавца је изричито прописано право запосленог на отпремнину због одласка у пензију. Поштујући ову правну норму материјална претпоставка за остваривање права на отпремнину је одлазак запосленог у пензију. При томе се појам пензија у услову ове норме употребљава у родном значењу што значи да својим појмовним садржајем обухвата поред права на старосну пензију за случај старости, права на инвалидску пензију за случај инвалидности и право на породичну пензију за случај смрти – аргуменат из одредбе члана 18 став 1 тачка 1, 2 и 3 Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“ број 34/03 од 02.04.2003.године).

Ради тога без значаја је са становишта примене права навод жалбе да тужиља јесте закључила споразум са послодавцем о престанку радног односа, али том приликом није остварила право на пензију инвалидску или старосну већ се определила за престанак радног односа да би остварила своја права по смрти свог бившег супруга. Ово и са разлога што то није било које друго право него право на породичну пензију, што се утврђује и из садржаја решења број 2442 од 10.12.2004.године које је насловљено као решење о престанку радног односа због остваривања права на породичну пензију.

Када првостепени суд у ожалбеној пресуди цитира одредбу члана 284 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05 и 61/05) тада то чини да би потврдио да је и у време остваривања права тужиље на отпремнину била на правној снази одредба члана 97 став 1 тачка 1 Општег колективног уговора („Службени гласник РС“ број 22/97) којом је такође било прописано да је послодавац запосленом дужан да обезбеди отпремнину. Истина ова норма Општег колективног уговора није могла бити примењена с обзиром да се у одредби члана 90 став 1 Закона о раду утврђује право на отпремнину као факултативно право. Међутим у ситуацији када је тужени послодавац у назначеној норми Колективног уговора код послодавца утврдио право на отпремнину због одласка у пензију као дужност послодавца онда је у облигацији да тужиљи исплати новчани износ по основу отпремнине применом члана 295 ЗОО а вредност те отпремнине је правилно утврђена. Изложено и применом правила и повољнијем пропису, а у овој ситуацији с обзиром на назначену норму Колективног уговора код послодавца право на отпремнину је његова дужност.

Ради тога нема основа ни навод жалбе туженог да се побијана пресуда заснива на закону о раду који није примењиван у време одлучивања и инсистирање на факултативном карактеру права на отпремнину у смислу одредбе члана 90 тада важећег Закона о раду.

Када то тврди жалба занемарује одредбу члана 130 Колективног уговора код послодавца од 21.01.2003.године коју и сама наводи у свом садржају, али је погрешно тумачи тврдњом да та норма предвиђа само право на исплату отпремнине а не и обавезу. Када то тврди занемарује да право тужиље на отпремнину одговара обавеза послодавца да исту испуни. Ради тога побијана пресуда је у ожалбеном делу правилна и на закону заснована.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка садржано у ставу три изреке побијане пресуде јер се исто заснива на правилној примени одредбе члана 149 и 150 ЗПП, а жалба у том делу и нема разлога.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)